НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

 

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
КОСОВСКА ВЕЛИКА НЕДЕЉА
 
Недавно, на Благовести ове године, свештеник и парох косовског села Петровце (код Гњилана, на путу за Бујановац) предао је Епископу Рашко-Призренском кључеве од цркве које му је пре неког времена дао последњи верник тога села пре но што се за осталим Србима одселио. Тако је ово вековно српско село, у низу многих других, на Косову и Метохији, потпуно остало без својих житеља и његова црква затворена.
И овде, као и многде другде по косовском разбоју, одјекују великонедељне речи тужног српског песника Милана Ракића (из времена под другим али по нечему сличним околностима његовог боравка на Косову):
 
„Сам у пустој цркви…
Христос руке шири.
Вечно чекајући паству које нема“.
 
(Напуштена црква – из Пећке околине)
 
И за бројне друге цркве и црквишта, манастире и манастиришта на Косову и Метохији могло би се данас слично рећи. У Рашко-Призренској Епархији укинуте су принудно, због исељавања, многе парохије, затворени неки стари манастири. Такав је и Марков манастир код Призрена, који је само у последњој деценији неколико пута нападан, скрнављен, паљен и рушен, све до недавног разбијања у њему и плоче на гробу великог народног добротвора Симе Игуманова.
 
Али, не само гроб добротвора призренског и београдског Симе Игуманова, него и бројни други српски православни свети гробови широм Косова оскрнављени су, крстови и споменици на њима разбијени и порушени. (Да подсетимо само на нека од тих недавно скрнављених и рушених српских гробова по селима и варошима Косова: Пасјане и Доњи Ливоч код Гњилана, Косурићи код Пећи, Бресје код Косова Поља, Шипоље код Митровице, Косовска Каменица, Штинга, Велики Ђурђевик, Призрен…)
Рушење крстова и скрнављење гробова није једини начин скрнављења светиња српских на Косову. Има их и подлијих и гнуснијих: Ове године, ово Божића, пред призренском Саборном црквом осванула је пред вратима велика гомила људског измета (очигледно посебно ту кантом изрученог, јер појединачно погањење иза леђа цркве траје већ од турског доба). Том истом погани нацртани су онда и крстови на улазним вратима ове цркве, свакако у знак двоструког скрнављења и двоструког вређања оних чија је то црква и чији је то верски знак.
Очигледно да некима сметају српске хришћанске богомоље на Косову, па ваљда овим и сличним актима наговештавају каква ће им бити судбина кад једнога дана не буде било више Срба да их похађају и чувају. А да такве намере на Косову постоје, сведоче, у низу других, и речи песме „У сенци богомоља“ (преведене и на српски), у којој не тако непознат песник албанске народности показује да му сметају наше богомоље: – „део опанака јучерашње јаве“, јер оне као „некакви историјски прсти прете“ (Енвер-Ђерђеку, у часопису „Мостови“, Београд 1975, свеска 24).
Засметала је некима од њих и Пећка Патријаршија, па су већ на почетку свога безумља, пре равно две године, подметнули огањ под њене темеље, тј. најпре под манастирски конак са живим српским душама, јер на живој цркви почивају и манастири и цркве као грађевине. (Недужни „димњак“, дуго окривљаван уместо правих криваца, најзад је и судски ослобођен кривице за пожар). Због овога нас је тако и погодила тужна вест о предаји кључева цркве у селу Петровце код Гњилана, од последњег Србина верника из те до јуче живе цркве.
Истина, ако су Срби верници ове парохије напустили родни крај и крсни храм, у другим, мада проређеним крајевима Косова подигнут је и понеки нови храм Христу Распетоме и Васкрсломе. Остали су још верници других парохија, а остао је и свештеник парохије села Петровце, иако са пустом и напуштеном зиданом црквом, у којој распети Христос шири Свој е руке… Остао је овај свештеник са још многим другим српским свештеницима и монасима, од којих, као што је познато, ниједан до сада није напустио Косово. Не зато што можда није имао грубих или рафинисаних притисака, већ зато што је остао веран служби Богу и своме народу и зато што верује у бољу будућност, јер верује не само у Велики Петак него и у Ускрс, не само у гроб и у погребење, него и у живот вечни.
Због овог свештеника, и због многих других као он, а и због читавог преосталог православног живља на Косову, навешћемо овде благодарне речи познатог Призренца и Косовца Петра Костића (једног од последњих непотурчених и непоисламљених Срба из призренске Горе):
„Наше православно српско свештенство обојега реда, уопште узевши ни у најмучнијим данима нашега народа не само што се није никако од њега делило, него је и све патње и муке заједнички са њим подносило. Отуда и подоста свештених лица, која су и у најновијој историји нашега народа заузела врло видна места. Свештенству обојега реда има се у многоме захвалити и што се одржа у својој Српској народности и Православној вери остатак нашега народа, који се не исели у прекодунавске земље после бекства наших патријараха. Нарочито њему (том свештенству) има бити захвалан за своје држање Српски живаљ у центру наше патријаршије: Дукађину, Метохији и Косову, где са планина сиђе маса Арбанаса и заузе питоме и напуштене равнице. Јер, шта би било да се и све свештенство иселило? И баш то свештенство, које није хтело напустити своју паству и наше чувене манастире: Дечане, Патријаршију Пећку и Грачаницу, претрпело је и сав излив гњева од стране Турака који су поново загосподарили тим крајевима, прогнавши отуда аустријску војску. Од тих заоставших свештеника, ваљда је и потекла изрека, која се и сада у сличним случајевима чује: „Беганова мајка није плакала, но Стојанова“. Томе свештенству и њиховим наследницима има се благодарити и што су се одржали именовани манастири, у којима је наш преоставши живаљ налазио извесне утехе у мучним данима свога живота“. {Црквени живот православних Срба у Призрену и његовој околини у 19. веку).
Наведене речи Петра Костића важе у пуној мери и данас, особито за свештенике појединих косовских парохија и за монаштво појединих косовских манастира. Нећемо наводити њихова имена, само подсећамо на нека њихова недавна страдања, ради усрдније молитве за њих у ове велико-недељне, крснова-скрсне дане. Од свештеника у невољама које трпе, предњаче они који су на Косову и рођени и школовани, и остали су као пастири међу својим народом. А од Манастира предњаче по страдању: Девич Светог Јоаникија и Света Тројица код Призрена, а свакако и Манастир Гориоч код Истока. (О ужасима недавног насиља и малтретирања старице монахиње у Гориочу „Православље“ је већ писало у броју од 1. априла ове године, као и о паљевини у манастиру Девичу, у броју од 1. децембра прошле године). Житељи ових трију манастира, а то су углавном сестре монахиње, скоро су непрекидно изложене разноврсним притисцима и зулумима, због којих се преко њих шири и међу остали српски живаљ „клима несигурности и бесперспективности“ (по речима које су се чуле у Скупштини Југославије септембра прошле године, када је јавно речено да се на Косову збива „не исељавање, него протеривање“ Срба и Црногораца). И поред извесног „побољшања опште ситуације“ на Косову, за ове наше манастире и не само за њих, као да све остаје по старом. Њихова косовска Велика Недеља непрекидно траје. Некада и оне, монахиње тих манастира, као слаба људска бића, подигну глас свог људског разумљивог протеста, а понекад, и то углавном чешће од протеста, понављају речи једне старе Српкиње из Пећи, која је, на питање како живе, одговорила: „Горе високо, доле тврдо, па ћутимо“.
Подсећајући у ове великонедељне дане, дане Велике Среде и Великог Петка, на мукотрпну судбину нашег православног живља и његових светиња на Косову, и молећи се Богу за путеве разрешења и разума, не можемо као хришћани да не подсетимо и на поједине светлије догађаје, који просветљују притиснуто тамом Косово. То су, иако ретки, али ипак постојећи, случајеви повратка појединих српских породица на своја огњишта на Косово, као и случајеви комшијске и људске солидарности од стране суседа им и пријатеља Албанаца. Ту су и примери искреног жаљења пострадалих или оштећених, као и свесрдне помоћи и заузимања за њих од стране оних поштених Албанаца. Ту су, најзад, и трагични примери страдања, па и погибије појединих милиционара албанске народности, убијених од крвника и завереника свога рода, који по Косову жаре и пале и убијају на обе стране, јер им људски животи не значе ништа. Примери људског пожртвовања и добре воље, примери солидарности са „прогнанима правде ради“, увек су били и биће залог за просторе веће наде и радости – наде да неће безумље и насиље надвладати човечност, нити искључивост и мржња животну мудрост и човекољубље.
Знамо да плиме и осеке „реке исељавања која траје деценијама“ и вековима, нису за Србе на Косову престале и смириле се. Па ипак, надамо се у снагу косовске српске, хришћанске вере, вере која спаја гроб са васкрсењем, и верујемо у крсну и ускрсну силу православног српског Косовског завета. Оног велико-недељног и крсно-васкрсног завета који је у нашој живој прошлости – а ко каже да неће и у живој садашњости – све сводио на крају на изразито српски и хришћански став: ако и све друго у овом свету губимо – душе своје губити немојмо! Јер каква је корист човеку или народу ако сав свет задобије а души својој науди и изгуби је? Шта ће дати или шта ће добити, у замену за изгубљену душу своју?
 
(„Православље“, бр. 385, 1. V 1983).
 
 

 
 

Један коментар

  1. Да ли знате нешто о Назим бегу Махмудбеговићу из Пећи, Камбер Деми ,Мехмед Зећир агу .

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *