НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

 

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
КОСОВСКО СТРАДАЊЕ СРПСКОГ НАРОДА ДАНАС
 
Наш Српски народ се определио за Царство Небеско још пре Косова, најпре самим примањем Хришћанства, а затим особито кроз Светога Саву и Светог Симеона. На Косову је то опредељење славно потврђено и мученичком крвљу запечаћено. Ово запечаћење крвљу, својом а не туђом, потврдили су и потврђивали и Свети Новомученици Српски, како они из доба Турског ропства, тако и они из доба каснијих и најновијих тиранија и прогона.
После славног и мученичког Косова, Српски народ је истински постојао и живео само онда када је ово своје опредељење за Царство Небеско, названо у народу „Косовски завет“, држао и чувао као душу своје душе, као срце свога црквеног и народног бића и живота. То опредељење је изразито хришћанско и православно. То је избор животног пута једног народа који се определио за пут Христов – Пут Богочовека, како је то рекао и велики српски песник Алекса Шантић: „Ми пут свој знамо – пут Богочовека“.
Чудним путевима Промисла Божјег то историјско и надисторијско Косовско опредељење Срба поклопило се и поклапало се са географским Косовом, не само у време Косовске битке, него и касније, све до данас. Трагично и славно Косово је постало свесрпска колевка и гробница; колевка рађања за Христа и гробница умирања за Христа, да би се у Христу опет васкрсавало и овде на земљи и горе на небу. – То је тај парадокс Српског Косова у којима се духовна и историјскогеографска стварност сусрећу и подударају. Овај парадокс се потврђивао до сада, и стално се потврђује кроз историју Србаља, па и данас.
Да је то тако види се из тога што су Косово и Срби на Косову страдали сваки пут кад год је Српски народ страдао, почев од Видовдана 1389. године па кроз петвековно турско ропство, кроз страдања у сеобама и ратовима, до страдања у Балканском рату, и Првом и Другом светском рату, све до данашњих косовских страдања и сеоба Срба. И да ли тим сеобама и изгонима има краја?!
Заиста, мало се где данас толико страда за Христа као на Српском Косову и око Косова. Данас је опет дошао час провере наше српске хришћанске верности Христу, провере веродостојности нашег Косовског опредељења за Царство Небеско. Само се тако, и једино тако могу објаснити садашња неизмерна страдања нашег народа и његових светиња на Косову и Метохији и око њих.
Сви Срби, па и Хиландарци, будно и молитвено пратимо све што се збива на Косову и у вези са Косовом. Не можемо да се не интересујемо и да нас то не боли, јер су на Косову највеће Српске Светиње, од којих је Хиландар неодвојив. То су Пећка Патријаршија, Свети Дечани, Грачаница, Девич, Света Тројица, Призрен, Газиместан, Самодрежа, Бањска и безбројне друге Светиње, свете гробнице и свете колевке Српства и Православља у том народу. Ту почивају свете српске мошти, ту се и данас полажу пребијене и поломљене кости још преосталих живих потомака Светих Немањића, Лазаревића, Војиновића, Мусића, Обилића. А са свима њима крвно и духовно смо везани, јер смо са њима тело од истог тела и кост од истих костију и дух од истог духа.
Пећка Патријаршија, великомученички „Дом Спасов“, која је у најновијој олуји безумља и тиранства над Србима на Косову била прва на удару (спаљени конак 16. марта 1981), јесте дело Светога Саве, јер је он први послао тамо свог ученика Арсенија, потоњег наследника му и Архиепископа. Остале Косовске Српске задужбине градиле су исте руке које су градиле и Хиландарски Саборни Храм и друге свете наше задужбине широм Светосавске земље и Цркве. Уз то, Хиландарски игумани и подвижници су уткани духовно и телесно у Пећку Патријаршију и остале Косовске Светиње. Све је то познато и није потребно сада набрајати ни понављати. Једно је јасно и сигурно: да су Косовски Мученици крвљу (својом а не туђом) уграђени у темеље сваке Српске Светосавске Светиње, па и Хиландара, као што су Хиландар и Хиландарски монаси и подвижници уграђени дубоко у темеље Српског народа и његових Светиња, посебно оних на Косову и Метохији. Све се то узајамно и дубоко прожима, не само у славном Средњем веку, него и кроз тешке векове турског ропства и кроз не много лакше векове новијих косовских страдања Српског народа.
Данашње страдање Срба на древном нашем Косову почело је још 1941. године, заједно са страдањем православне наше браће у Хрватској, Босни, Лици, Далмацији, Херцеговини, Славонији. А и пре тога, Срби су два читава века крварили на Косову, о чему сведочи, између осталога, и „Плач Старе Србије“ од дечанског игумана Серафима Ристића, као и списи и сведочења Петра Костића, Јанићија Поповића и других Косовских хроничара.
Српски народ је створио Југославију, али тек пошто ју је претходно крваво платио безбројним невиним жртвама, све до оних голготских паћеника кроз Косово и Албанију, побијених добрим делом од браће-небраће Албанаца. Ти издајници своје хришћанске вере, потурице и ласкавци новодобских властодржаца, главни су мучитељи и прогонитељи Срба на Косову већ неколико векова, изузев, наравно, часних изузетака међу њима, којих и до данас има, иако изгледа у све мањем броју. У томе прогону Срба раније су их помагали Турци, Аустријанци, Немци, Италијани, а данас их у геноциду над Србима помажу, са управних места, и разноразни одређени синови Србије и Црне Горе. Јер да није тако, зар би могли сами Албанци, као власт и државни органи на Косову, да јавно спроводе такав рафинирани терор притисака и прогона над ионако проређеним Србима на Косову и Метохији?
Из државних новина у Југославији може се лако доћи до података да су најчешће сами органи власти на Косову, и то углавном Албанци, али уз сагласност српских издајица, спроводили и спроводе најбруталније неправде, насиља и геноцид над Србима. Наши посетиоци са Косова сведоче да је и сада, после наводно „предузетих мера“ на Косову, немогуће Србима, на пример, наћи запослење или обезбедити праведну социјалну и безопасну здравствену заштиту. Томе су криве пре свега саме власти, које се „Бога не боје, а људи не стиде“. Њима је, колико дознајемо, главно да не буде на Косову „јавних демонстрација“, јер то брука Југославију као државу која себе сматра „узором другима“. Али, саме демонстрације су за Србе мање зло од непрекидних и разноврсних притисака којима су изложени до те мере да ево, више од 15 година, беже са својих вековних огњишта главом без обзира. Беже већ стотине хиљада Срба од 1958. године, а нарочито од 1968. и 1981. Према новинским подацима, од демонстрација 1981. године, годишње бежи најмање око 10.000 Срба, а сигурно и више, јер се многи тајно исељавају и одлазе, остављајући за собом напуштене куће и кућишта, што причају чак и неки странци који преко Косова прелазе.
Напади Албанаца и безбожника на српске Светиње и Српски народ на Косову и Метохији само потврђују да је наш народ, поред све безбожничке тоталитарне идеологије над њим и убијања његове светосавске вере, убијања историјског косовског памћења, рушења његових светиња, ружења његових Светитеља, ипак остао најтешње повезан са својим Светосавским Светињама.
Изгледа да је зато такав и толики бес иноверних Албанаца подједнако уперен и против живог Српског живља и против његових манастира, цркава, гробаља и осталих светиња. Иза тога често стоји и онај вековни муслимански бес, она безумна мржња на све што је Христово и хришћанско, као што је то и било испољавано од великог броја помуслимањених Арбанаса током последњих векова турског ропства. Дознајемо да садашњи Албанци, иако су званично комунисти, а њихов Енвер Хоца, коме теже да се присаједине, фанатични је прогонитељ религије, ипак сматрају да је све то само привремено, јер многи Албанци са Косова верују и очекују, заједно са многим муслиманима у свету, да ће ислам победити и Енвер Хоџу и његов атеизам и да ће муслиманство на Косову, и у Албанији остати као религија (обједињујућа за све Албанце), само треба да униште или протерају Србе православне (док римокатолици на Косову мирно живе). Отуда толики бес Албанаца на Пећку Патријаршију, и као историју и као стварност данас присутну.
Нема Српске светиње на Косову: манастира, цркве, гробља и других светих места где албански бес и слепа мржња, свеједно „марксистичка“ или „пророкова“, нису нанели штете и погрома, као што нема српског дома ни чељадета на Косову и Метохији које није осетило и на својој кожи доживело њихову тиранију, зулум или прогонство. Чудно је то да југословенски комунисти, који говоре о свом либерализму и исмевају „верску затуцаност“, не виде или неће да виде сав тај бес муслимана
Шиптара против Срба и Српских хришћанских светиња на Косову, него најчешће скривају и заташкавају те зулуме и злочине албанског анти-православног и анти-српског беса. Они, на пример, насиља над недужним монахињама и свештеницима, над побожним женама и верницима, над гробљима, храмовима и манастирима, објашњавају некад замршеним политичким и народу непознатим речима и фразама, само да не би јавно признали да је албански бес уперен против Срба као таквих и против њихових хришћанских, православних светосавских светиња.
У данашњем страдању Српског народа на Косову види се не само национално страдање, него и хришћанско мучеништво за Крст Часни и Веру Христову. Знамо да и међу косовским Србима има известан број атеиста (од којих су се сада неки већ тргли и враћају се своме народу и својој прадедовској вери), али ти отпадници од хришћанске вере свога народа не умањују значај хришћанског страдања наше браће православних Косоваца, „за Крст Часни мученика, за слободу заточника“, како је говорио наш велики Владика Николај.
Страдање Срба на Косову данас треба да је за све нас, како у земљи тако и у дијаспори, побуда и позив – да своју веру у Христа преиспитамо и обновимо, и да се за страдалне Косовце и све нас усредније молимо: да наше Косовско опредељење за Царство Небеско буде непоколебљивије, љубав међусобна хришћанска топлија и великодушност наша постојана. Српски монаси после Косовског боја су говорили: „Ако и јесмо изгубили царство, душе своје губити немојмо“. – И ми то данас говоримо и поручујемо свима данашњим Србима на Косову, око Косова и до крајева васељене. Јер то је хришћански и светосавски став који нас је вековима одржао и, верујемо, и у данашњој тешкој косовској и општесрпској ситуацији одржаће нас, само ако останемо Христови, попут Светог Саве.
Наша је, зато, стална молитва, и у Хиландару и свугде, ова молитва Светога Саве: „Христе Боже, стопама Твојим дај да ходимо! Дух Твој Свети да нам је вођа! Правда Твоја нека завлада душама свих људи! Твоје Царство нека је наш дом!“
 
(„Хиландар , лист Ман. Хиландара, бр. 12, 1983/4).
 
 

 
 

Један коментар

  1. Да ли знате нешто о Назим бегу Махмудбеговићу из Пећи, Камбер Деми ,Мехмед Зећир агу .

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *