НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

 

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
Прилог 4:
СКУПШТИНИ СФРЈ, СКУПШТИНИ СР СРБИЈЕ
 
Октобра месеца 1985. године 2.016 Срба са Косова и Метохије упутило је скупштинама СР Србије и СФРЈ Југославије Петицију, којој су се касније придружиле хиљаде потписника – у којој је изложено неподношљиво стање Српског народа на Косову, са захтевом да се радикалним мерама обезбеде сва уставна права и заустави његов изгон са свог огњишта.
Све оне које потреса страдање Срба и других националности на Косову и Метохији, све оне које брине судбина Србије и Југославије, сваког коме нису замрли савест и осећање одговорности, запањила је и поразила реакција власти на ову Петицију – претећи одговор званичника Косова и став најодговорнијих у Србији и Југославији.
Они којима би требало да је прва брига судбина свог народа, оглушују се о његов очајнички крик и пробуђену свест, немају саосећања за жртве ни одлучности да спрече страдања, оспоравају му право да искаже осећање историјског беспућа, на које је доведен без своје кривице и да од своје државе тражи помоћ и заштиту.
Захтев за правдом и равноправношћу у овој Петицији – плебисциту, осуђује се као непријатељски акт и квалификује као побуна, уместо да буде подстицај да се власти преиспитају, отрезне и увиде да је обесправљенима истекло време и да већ покушавају да се сами организују и преузму одговорност за своју судбину. Јер, ниједан народ се не одриче свог опстанка и ту Српски народ није и неће бити изузетак.
У протеклих двадесет година са Косова и Метохије исељено је око 200.000 људи, више од 700 насеља етнички је „очишћено“, исељавање се наставља несмањеном жестином, Косово и Метохија постају „етнички чисти“, агресија прелази границе Покрајине.
Зато је политичка осуда Петиције непосредан повод за нас, доле потписане, да се обратимо јавности, позивајући је да подржи њене захтеве за коренитом променом стања на Косову и Метохији. Политички разум налаже да се на ванредним седницама Скупштине СФР Ј и Скупштине СР Србије што пре размотри Петиција Срба са Косова и предузму хитне и ефикасне мере с циљем, да се оконча историја једног дугог, погубног геноцида на европском простору. Ка што се зна из историјске науке и још неугашеног памћења, изгон Српског народа са Косова и Метохије траје већ три века. Променили су се само заштитници насилника: место Отоманске Империје, хабсбуршке Монархије, фашистичке Италије и нацистичке Немачке – албанска држава и владајуће институције Косова. Уместо насилне исламизације и фашизма – стаљинизовани шовинизам. Нов је једино спој племенских омраза и геноцида маскираног марксизмом.
Методе су остале исте: на старом кољу обновљене су главе. Нови Ђакон Авакум зове се Ђорђе Мартиновић, а Мајка Југовића – Даница Милинчић. Силују се старице и монахиње, претуца нејач, ослепљује стока, зидају штале од надгробних споменика, скрнаве и срамоте цркве и историјске светиње, толеришу привредне саботаже, људе нагоне да у бесцење продају своја имања…
Истрази нису изложени само људи, него су угрожени Србија, Југославија и мир на Балкану. Ако би се остварило „етнички чисто Косово“ неминовне су нове националне и државне конфронтације, које ће балкански простор претворити у потенцијално ратно жариште и угрозити мир у Европи.
Под плаштом борбе против „великосрпског хегемонизма“ већ деценијама траје монтирани политички процес Српском народу и његовој историји. Први циљ је етнички чисто Косово, а затим даља освајања србијанских, македонских и црногорских територија. Нема националне мањине у свету која има већа уставна права, а њени предводници и идеолози уводе је у националну авантуру у којој све може да изгуби.
Одсуство законитости, благонаклоност власти према злочину и злочинцима, квалификовање тешких кривичних дела као прекршаја, организовање зулума, заташкавање и прећуткивање неправди, неравноправност грађана у запошљавању и школовању, „умиривање јавности“ лажним саопштењима, „идеолошко тумачење“ и прикривање насиља, изједначавање вапаја жртве са смишљеношћу злочинца и сличне појаве – све то у суштини значи злоупотребу уставног права на аутономију. Случај Ђорђа Мартиновића постаје случај целог Српског народа на Косову. Сличног злочина међу злочинима тешко да има, али да се читав правни поредак једне земље упрегне да тај злочин сакрије, таквог примера сигурно нема.
Охрабрује се непријатељ и даје легитимност његовим „аргументима“ и циљевима. Као да је истина на другој страни, као да немамо чврсто уверење и јасан циљ. Поверењем у лаж и сумњом у истину, збуњује се и међународна јавност, која као да показује веће разумевање за геноцид прогонитеља него за судбину прогнаника.
Године 1981. јавно се признало да се право стање на Косову крило и кривотворило; подстакла се нада да тога више неће бити. Већ пет година смо сведоци непрекинутог безвлашћа и слома наде у промену друштвених и међунационалних односа на Косову и у Метохији. Драконским кажњавањем омладине, вербалном „диференцијацијом“ и идеолошким празнословљем идејне вође стичу алиби за одржавање својих позиција.
Свим неравнодушним људима ове земље одавно је постало јасно да геноцид на Косову не може бити сузбијен без дубоких друштвених и политичких промена у целој земљи. А те су промене незамисливе без промене и у односима САП и СР Србије, односно СФР Југославије. Геноцид не може бити онемогућен политиком која га је омогућила, политиком постепене предаје Косова и Метохије – Албанији, капитулацијом без потписивања капитулације која води у политику националне издаје.
Ако би Косово и даље остало само проблем Србије, оно ће постати и највеће разочарење Српског народа у југословенску заједницу.
Српски народ се у својим ослободилачким ратовима борио и за Албанце, а несебичном материјалном помоћи од 1945. године до данашњих дана дао довољно доказа да му је стало до слободе, напретка и достојанства албанског народа. Ми истичемо да не желимо зло и неправду албанском народу и залажемо се за његова демократска права; тражећи равноправност за Српски и остале народе на Косову, међу њима видимо и албански народ. Ограђујемо се и осуђујемо све неправде које су било када са српске стране учињене албанском народу.
Захтевамо право на духовни идентитет, одбрану основа српске националне културе и физички опстанак свога народа на својој земљи.
Захтевамо да се одлучним мерама, бригом и вољом читаве Југославије, заустави албанска агресија на Косову и Метохији, да се демократским реформама успостави чврст правни поредак и свим грађанима обезбеде једнака права, да се престане с унутрашњим подривањем граница Југославије, да се гаранцијом грађанске сигурности и политичких слобода поврати поверење и задобије подршка Европе и света.
 
У Београду, 21. јануар 1986.
(Следи 212 потписа, међу којима и А. Јевтић)
(НИН, 16. март 1986).

Један коментар

  1. Да ли знате нешто о Назим бегу Махмудбеговићу из Пећи, Камбер Деми ,Мехмед Зећир агу .

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *