НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

 

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
АПЕЛ
За заштиту српског живља и његових светиња на Косову
 
МИ ДОЛЕ ПОТПИСАНИ ПРАВОСЛАВНИ СРПСКИ СВЕШТЕНИЦИ И МОНАСИ, свесни своје одговорности пред Богом и историјом, приморани смо својом савешћу да придигнемо свој глас у заштиту духовног и биолошког бића Српског народа на Косову и Метохији.
Приговара се Српској Цркви да се њен глас по овом питању до сада није чуо у јавности. Многи опет сматрају дајеоначаки „ненадлежна“ да говори о питањима такве врсте. Биће их насигурно који ће рећи и за овај апел да долази од „непозваних“ и са „ненадлежног“ места.
Истина је да Црква, научена својим хиљадугодишњим искуством, зна да постоји време стрпљивог ћутања и време говорења. И да је некад њено ћутање речитије од сваког говора (збивања говоре да је њено данашње ћутање баш такве природе, и да је то можда већ речит податак о њеном положају што се до данас није чула). А што се тиче „ненадлежности“ њене и наше, и то је један од чудних неспоразума нашег времена! Црква, која је органски уткана у историјско и духовно биће овог народа, пре Косова, за време Косова и после Косова све до дана данашњега, на чије се живо ткиво најпре спусти сваки ударац намењен Српском народу (најсвежији доказ је Пећка Патријаршија) – зар се без ње и мимо ње може решавати њена судбина и судбина њеног народа? Свесни смо те чињенице, као и озбиљности историјског тренутка када би, чини се, ћутање било равно одобравању, или, још више, злочину издајства свога народа, и зато смо се одлучили на ову скромну реч упућену надлежним и свима правдољубивим људима. Јер, чини нам се да све оно што се предузима за решење проблема Косова, није адекватно ономе што се стварно на Косову дешава, нити је адекватно озбиљности самог проблема, нити је историјски далековидо, па као такво може да има непредвиђене и трагичне последице, за све нас: Србе, Албанце, и Југословене уопште.
Желимо пре свега да истакнемо да се не можемо отети утиску да је по питању Косова у наше време извршена, намерно или ненамерно, замена правог проблема са споредним или измишљеним проблемима. Уверени смо, међутим, да све док се не изнесе права суштина Косовског проблема, не може доћи ни до његовог правог и праведног решења за оба народа, Српски и Албански, историјски и судбински упућених један на другог, како у прошлости тако и у садашњости и у будућности. Ствари треба назвати њиховим правим именом, из поштовања свога сопственог достојанства, као и из бриге о својој судбини под Болотјим сунцем, али такође и из поштовања другог, било којег, народа и из бриге о његовој будућности и судбини и о узајамном живљењу са њим на истим просторима.
Рећи ће се можда да тако посматрано и именовано, Косово је „мит“ или чак „негативни мит“ Срба, али то је само за људе слепе за сагледавање душе Српског народа и његовог историјског бића. Једно треба да буде јасно свима и свакоме за јуче, данас и сутра: Српски народ нема скупље речи од речи Косово, ни драгоценије стварности, ни веће светиње, прошле, садашње, и будућа, него што је стварност и светиња Косова. За Србе, питање Косова није просто биолошко питање, или питање само „области“, „покрајине“ или „републике“. Оно је нешто неупоредиво веће и више од тога. „Српство, по речима најмудрије Српкиње, Исидоре Секулић, то није хлеб и школа и држава, него је Косово; а Косово је гроб, гроб у који је све закопано; а васкрс иде опет преко гроба. „Васкрсења не бива без смрти“. Питање Косова је питање духовног, културног и историјског идентитета Српског народа. Косово је, после Светога Саве, први пут у овоме народу једна истина и стварност где се цео народ исказао, дошао до своје саборне целине и целосности. Нема Србина који о Косову није мислио, говорио, писао, над њим туговао и њиме васкрсавао. Немогуће је ни пописати: књиге, речи, песме, дела, туге, наде и радости о Косову. Стога, оно као такво за нас није статистика. Са 700 година свога трајања, реално присутно у нашој садашњости и будућности, са својом Пећком Патријаршијом, Дечанима, Грачаницом, Косовским Мученицима и српским Косовским заветом и опредељењем, Косово је наше памћење, наше огњиште, жижа нашег бића. А одузети једном народу памћење, значи – убити га и духовно уништити. То треба да зна свако, па и наши вековни суседи Албанци. Јеврејски народ, по неопходности потребе опстанка међу живима и чудом свог непрекинутог памћења, чак и против историјске логике, враћа се напаћен своме Јерусалиму после две хиљаде година. На сличан начин и Српски народ бије до данас своју Косовску битку, борећи се за то и такво памћење свога идентитета, за свој смислени боравак и опстанак на овим просторима, све од 1389. године до данас. И кад се чинило да је та битка коначно добијена, наједном, Косово престаје да буде наше, и ми престајемо да будемо оно што јесмо! И то без рата, у миру и слободи! У време када се бројни други народи, после вишевековног одсуства враћају на своје огњишта, Српски народ гаси своје многовековно огњиште и бежи са њега! Зашто?
Постављамо мучно и болно питање, запрепашћени оним што се одиграва пред нашим очима: какве су то инферналне и ирационалне силе које успевају, за неколико деценија проведених у потоцима крви плаћеном миру, да учине оно што није успело петовековно турско ропство?! То што је Косовска битка трајала од 1389. г. до данас знак је да се Српски народ на Косову још није предао, и зато је Косово све до данас било наше. А данас? А сутра?
Схватљива су нам тешка страдања и честе сеобе Срба са Косова и других места и рушење народних светиња, од Косовске битке до најновијих времена. То је вечита судбина робља, свуда и свагда. Разумљиви су нам и разлози плача Патријарха Арсенија III, кад он „дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом од места до места, као лађа на пучини великог океана“, непрестано „ридање на ридање прилаже, не имајући ниоткуда помоћи“. Можемо схватити и трагични безизлаз обезглављеног и осиротелог народа на Косову и Метохији после сеоба 17. и 18. века, нарочито после укидања Пећке Патријаршије, када је дошло до поисламљења бројног Српског и Арбанашког живља, под притиском турског насиља. Не зачуђује нас толико ни насиље повлашћених потурчењака Арбанаса и других, који су се после српских сеоба населили на Косову и Метохији и од којих је, по народној речи, пропиштало и мајчино млеко у оних који су остали верни своме огњишту и своме духовном и националном бићу. То је, уосталом, било и у духу политике „болесника“ са Босфора: да закрви браћу међу собом и да преко преверица и насилно потурчених уништи последње остатке Крста и последње отпоре Српског народа на Косову.
Из тога доба, од безбројних, навешћемо само два потресна и карактеристична сведочанства о стању Срба на Косову и о поразним резултатима тадашње подмукле турске политике према Србима, спровођене најчешће преко поисламљених Арнаута. Борећи се за обнову разорене цркве у Неродимљу, пише свештеник Петар са групом Срба из Неродимља 4. марта 1872. године: „Овде више вреди једно арнаутско говече, неголи сви христијани и све христијанске цркве. Жалосно је стање наше, које се описати не може… Двапут у две године од пожара страдасмо, и то само зато да се наш мал покраде и разнесе. Цркве старе падају, обновити се не могу… Плачемо, но нико нас не слуша, него још говори: ја сам ти канон (=закон)… Тужимо се, ал нико нам за право не да, него још говори: Право је твоје на Косову пропало, када је Лаза погинуо. Надамо се на боље, а оно све грђе“. Слично овоме потресно је и опширно сведочанство игумана Дечанског Серафима Ристића из половине прошлога века. У име угњетаваног и прогоњеног народа Пећке нахије игуман се жали турском султану на „насилних Арнаута зулуме и злоупотребљенија, која сваку меру превазиђоше, којима ако се на пут не стане принуђени смо из своје земље, која је крвљу наших предака напојена, и са згаришта наших, иселити се… Јер ни саме светиње од зликоваца на миру нам не осташе. Нема куће христијанске која није опљачкана, нема села, нема града, нема цркве ни манастира који нису процвилели од зулума… Знато је и који су то (учинили), но није фајде казивати, јербо и досад што смо казивали нисмо се офајдили“.
Сва та збивања су стравична, али и објашњива турским робовањем. Оно што је необјашњиво и што запањује не само нас него и сваког здравоумног човека, јесте чињеница да се све то скоро исто и на исти начин и данас догађа и чини са Србима на Косову. Нема примера из прошлог страдања који се за последњих двадесет година није над Србима на Косову поновио, од угрожавања живота и имања, до паљења Пећке Патријаршије, скрнављења светих гробова, непочинства над ђацима и монасима, до слепљења стоке зато што је српска. Сви смо то добро знали, иако је то дуго била забрањена, „табу“ тема, која је неке смелије коштала често врло скупо. Неће бити да су Срби ти који су се на Косову побунили, па их сада сналази заслужена одмазда, јер зулуме чине управо они најзадовољенији и најпривилегованији. Није овде у питању цео Албански народ на Косову, али је ипак питање у томе како „шачице непријатеља“ протераше и иселише сто хиљада људи за само десетак година?
Без икаквог претеривања може се рећи да се над Српским народом на Косову постепено врши плански смишљени геноцид! Јер, ако није тако, шта значи теза о „етнички чистом Косову“, која се, без обзира на све, непрекидним и непрестајућим исељавањем спроводи на делу? Или шта значе често понављане речи, по селима и засеоцима, манастирима и црквама, па и самим градовима: „Шта чекате? Селите се одавде, ово је наше“! Разумљиво је да је тако говорено и чињено у турско доба, али како објаснити чињеницу да се не само у време последње окупације, него и после ослобођења, особито од 1968. године исељавање Срба наставља све до данас, и штавише од прошле године појачава се! Појачава се створеном атмосфером, вандалским методама, на основу дугорочног програма, смишљено и организовано спровођеног, тајно и јавно, пред лицем целог света. Није непознато ни нама ни вама, ни нашој широј јавности, да је присилно исељавање нашег живља са Косова понекад било помагано и од званичних органа на Косову, свеједно којих, да би се на српска, насилно угашена, често и крвљу заливена, огњишта населили „емигранти“ из Албаније.
Страшно је и помислити а камо ли до дна проосетити језиву стварност да за Србе на њиховом Косову нема више животне перспективе, јер Косово више није њихово (иако ми Срби никада нисмо говорили да је оно само наше). Јер, не треба се заваравати многоплетеним фразама и причама: данас се по први пут драстично поставља питање да Косово није наше. И изгледа, по много чему да ће се вековни бој Косовски завршити у ове наше дане – трећом и последњом сеобом Србаља, то јест коначним поразом, најстрашнијим у историји овога народа и ове земље. Завршиће се, другим речима, мирним, геноцидно смишљеним истребљењем, које се тако спокојно назива „исељавањем Срба и Црногораца са Косова“, као да је реч о туризму, о „сељењу с југа на север“, а не о крвавим и деценијама крварећим траговима широм Србије са и без покрајина! У којој би се то, питамо се, земљи на свету, пријатељској или непријатељској, присилно исељавали и шиканирали Срби, или било који од наших народа и народности, а да ми то тако мирно посматрамо и дискутујемо „ко је за то одговоран“, или „сви смо одговорни“, то јест нико? Страдање и само једног људског бића на земљи изазива опште негодовање и узнемирење у свету и у нама, а још неизмерено и неизмериво страдање 100 хиљада исељених и још 250 хиљада неисељених људи, жена и деце са Косова, зар да се своди на полемике у штампи и на телевизији? Шта је то са нама, са овом заједницом, а шта са тим горштачким, поносним, патријархалним народом, чија деца, младићи и људи пале цркве, разваљују гробља, киње и мучки убијају своје вековне суседе?
На крају свега, Бог нам је сведок и савест наша, а наш народ нам је и сведок и судија: ми Албанцима никакво зло не желимо, него само желимо да наш народ и наше светиње на Косову очувамо, ради себе и ради њих. Јер ми свој крстоносни пут добро знамо и знамо свој тужнорадосни Косовски завет и опредељење, а искрене душе, заједно са Марком Миљановим, „Арбанашком народу желимо свако добро, нека нам Бог то зна“. Но наше је питање у овоме: Ко од нас сме, и у име кога и чега, да допусти да нешто такво као што је српско Косово, доживи свој трагични крај и укинуће? Ко сме да нам толико скрати памћење и постојање? Ко је тај ко сме да на себе преузме одговорност пред историјом да је за његово време Косово етнички и духовно изгубљено? Нико други осим онога који Косово стварно изгуби, јер само тај и не зна шта је Косово. Није у питању само Грачаница, која, по српској песникињи, „кад би се могла на небеса вазнети … толико дубоко укопана у ту земљу и нас саме“, него је у питању што је Косово Поље, и његове светиње до Пећи и Дечана, све препуно расејаних костију и светих моштију, тих неоспоривих и најтрајнијих тапија једнога народа, све док тај народ не изгуби своје самосазнање и не престане да буде оно што јесте.
Једно је очевидно: онај ко се сели са свог вековног огњишта, коме је остао веран у најстравичнијим ранијим искушењима, значи да се осетио угроженим у самој сржи свога бића. Стога се потпуно слободно могу применити и на данашње стање на Косову речи Б. Нушића, забележене у турска времена, почетком овог века: „Српски се живаљ на Косову осећа с дана на дан све усамљенији и напуштенији…“
Узнемирени и потресени том чињеницом и сазнањем, ми доле потписани свештеници чинимо оно што можемо: изражавамо своју солидарност са „прогнанима правде ради“ са њиховог и нашег вековног огњишта и дижемо свој глас пред нашом и светском јавношћу у одбрану најелементарнијих људских права Косовског живља и угрожених светиња Српског народа у његовој сопственој земљи. Усуђујемо се уз то да скренемо пажњу надлежним органима власти да јавно и одговорно изнесу стварне разлоге, и савесно их преиспитују, због којих се Српски народ на Косову и Метохији осетио тако незаштићен и препуштен сам себи и непријатељској самовољи. Све то у искреној жељи да се пронађу трезвени и праведни путеви разрешења и разума, ради скидања срамоте и нормалног живљења свих нас у нашој заједничкој кући.
Потписници овог призива за заштиту Српског живља и његових светиња на Косову и Метохији, српски свештеници и монаси:
 
На Велики Петак
6/3. априла 1982.г.
 
1. Атанасије Јевтић – Београд
2. Љубомир Д.Ранковић – Шабац
3. Љубодраг В. Петровић – Београд
4. Пахомије Гачић – Манастир Ораховица
5. Душан Петровић – Нови Сад
6. Живко Тодоровић – Ваљево
7. Амфилохије Радовић – Београд
8. Рашко Радовић – Земун
9. Љубисав Ковачевић – Тамнава
10.Дамаскин Давидовић – Призрен
11.Момчило Кривокапић – Котор
12.Игуманија Параскева – Манастир Девич
13.Игуманија Гликерија – Манастир Ћелије
14.Жарко Гавриловић – Београд
15.Митар Миловановић – Уб
16.Сретоје Душанић – Љубљана
17.Иринеј Буловић – Београд
18.Андреј Јовичић – Манастир Покајница
19.Венијамин Мићић – Ман. Преображење, Овчар
20.Милосав Радојевић – Велика Плана
21.Драго Миловановић – Пурачић, Тузла[1]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Овај Апел упућен је Председништву СФРЈ, Председништву CP Србије, Скупштини CP Србије и Св. Архијерејском Синоду за Св. Архијерејски Сабор. – Текст је достављен и свим већим београдским листовима. Објављен је у „Православљу“ од 15. маја 1982. године. Многи други свештеници и монаси из Србије (као нпр. Игуман Доситеј из Жиче), из Босне, и из других наших крајева, желели су да буду потписници овог Апела.

Један коментар

  1. Да ли знате нешто о Назим бегу Махмудбеговићу из Пећи, Камбер Деми ,Мехмед Зећир агу .

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *