НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

 

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
ВАПАЈИ СА МЕТОХИЈЕ И КОСОВА
 
Има већ, ево, скоро годину дана како се нисам јављао са Косова и Метохије, а био сам тамо за ово време неколико пута (летос пуних 20 дана, јесенас око недељу дана и затим још у два наврата). За то време виђао сам се више пута са Косовцима, како на Косову и Метохији, тако и ван њих, између осталога и у Јасеновцу, на освећењу цркве Св. Српских Новомученика почетком септембра 1984. године.
Иако је у нашој јавности уопште, па и у штампи, било за ово време више пута речи о стању и догађању на Косову и Метохији (које, како неко недавно рече, протиче кроз „помирљиву симбиозу“ оцена о „све бољој политичко-безбедносној ситуацији“ и жалосних чињеница да се „(присилно) исељавање неалбанског становништва и даље наставља)“, хтео бих да подсетим овде на неке од не само жалосних него и трагичних догађаја који су се за ово време тамо збили. Почећу најпре са терена Метохије, не толико због недавног невремена које је Метохију, и нарочито Ђаковицу и околину захватило, колико због два болна случаја страдања Срба у Ђаковици и око ње.
То је, пре свега, она већ у јавности позната јадиковка српске породице Шарића из села Међа код Ђаковице, којој су пре око две године суседи Албанци, по имену Краснићи убили оца Миодрага, а сада прете да убију и главу осиротеле и осиромашене породице, двадесетогодишњег Арсена (чија су потресно вапајна писма недавно објавили листови „Илустрована политика“ од 25. 12. 1984. и „Вечерње новости“ од 8.1.1985).
Убица Миодрага Шарића, Дед Краснићи и његова фамилија Краснићи (има их око 20 кућа), нису само Албанци, него су, нажалост, и хришћани римокатоличке вере, што у штампи није помињано, као што није помињано ни то да је покојни Миодраг сахрањен на православни црквени начин, као и пре њега убијени Данило Милинчић из Самодреже код Вучитрна на Косову.
Шта сада нама, као православним хришћанима, остаје пред заиста безизлазном ситуацијом четворо младих Шарића (браће Арсена, Бранка и Митра и сестре Зорице) и мајке им Смиљке (јер пресељење у стан у Ђаковицу, које им се нуди, није за њих никакав излаз), осим да се и даље молимо Богу да их сачува од душманске руке, а суседе Красниће да просветли и уразуми да као хришћани схвате и поверују да се мржњом и злочином нечија будућност не гради, па ни њихова.
Иначе, од свега што смо о Шарићима чули и прочитали најпотресније су речи мајке Смиљке: „Чудимо се како није срамота те што јављају по новинама да се ситуација овде смирује, да престаје исељавање… А куд ће сиротиња да се исели? Она је само и остала, јер нема куд да оде“.
У Ђаковици, опет, чујемо и знамо већ одавно, хоће да раселе познату Српску улицу, из „урбанистичких разлога“, иако се добро зна, а то и сами становници те славне Српске улице Сведоче, да би „расељавање, у највећем броју случајева, значило исељавање не само из те улице, већ и из Ђаковице“, а тиме и са Метохије и Косова.
А сећам се, добро ми је познато од када сам у ђаковичкој Српској православној Цркви служио, а она је баш у Српској улици, да у тој улици живи и приличан број наше православне браће Цигана-Рома (са којима у родном ми селу моја фамилија већ деценијама кумује и посећују се и помажу свакодневно, посебно на славама и другим домаћим и породичним радостима и невољама). Не мали број те миле ми деце и омладине из Српске улице у Ђаковици певали су тада, кад сам служио Службу Божију – Свету Литургију, у дечјем и омладинском хору при ђаковичкој скромној али лепој и уредној цркви. Зато ме посебно боли ово сада нељудско и свакојако друго слепило надлежних у Ђаковици, а и шире, који хоће да по сваку цену поруше и раселе Српску улицу, чији су се становници вековима ту одржали „само захваљујући томе што су били јединствени и на окупу“, а данас, како се сами жале, „неке снаге хоће да нас раселе“. (Опширније о свему писао је М. Мишовић у „Илустрованој политици“ од 4. децембра 1984). А Ђаковица и цео тај крај Метохије ионако је скоро испражњен од Срба и другог неалбанског становништва и то пражњење се и даље наставља, милом или силом, а и комбиновано.
Но да се вратимо и на неке друге догађаје у питомој Метохији. Јуна месеца протекле 1984. године, управо ноћу између петка и суботе (9. и 10. јуна), у селу Дворане код Мушутишта (општина Сува Река) порушено је 29 споменика на српском православном гробљу, које се налази на месту званом Свети Спас. Новине су и то забележиле, па између осталога и констатацију да су „сви уверени да је то дело иреденте да би се Срби иселили („Илустрована политика“ од 19.6.1984). Забележена је и изјава Крсте Николића из Дворана: да органи власти “ морају да буду ефикасни и кад нам се наноси штета у пољу, или нам се прети, јер и то је врста притиска албанске иреденте да се узнемиравају Срби како би се иселили а они дошли на наше место. Ту је досад мало учињено“.
Но оно што није забележено ни наглашено у јавности јесте следеће: ово недело скрнављења и рушења српског православног гробља извршено је ноћу уочи Духовских задушница, са злобном намером да се тиме нанесе већа жалост и увреда Србима хришћанима када сутрадан на Задушнице буду долазили на гробове својих милих и драгих, од којих су нечији гробови били још свежи, од пре неколико дана, а сада, ето, оскрнављени су и разрушени. Треба исто тако нагласити да је рушење 29 великих споменика и тешких надгробних плоча могла обавити само група снажнијих људи, са јаким металним полугама, и да је то морало подуже трајати, за које је време неко чувао стражу док је чињено ово недело. Тако су претпостављали и казивали сељаци из Дворана и Мушутишта, а они најбоље познају стање у којем живе и пате.
 
* * * * *
 
Није ми важно како ће то бити схваћено, али бих изнео овде и податак да су управо тих истих дана Косово и Метохију посећивали око 20 функционера – чланови трију Верских комисија: СР Србије, САП Косово и САП Војводине. Неко им је (као уосталом и мени, који сам се тих истих дана затекао у Метохији) приредио, ето, тако леп дочек!
Ово кажем помало и у контексту изјаве Рахмана Морине, секретара СУП Косово, који за ситуацију и деловање „иреденте“ на Косову оптужује, ни мање ни више, него „и српску православну цркву, која пропагандом о „угрожености српства на Косову“ настоји да верску припадност идентификује са национализмом“, те тако, по њему и другима, служи на „испомоћ иреденти“! Јадна Српска Православна Црква и њени верници на Косову! Криви су, ето, и кад се жале и кад дигну глас вапаја и протеста људског. Скоро као из оне басне – кад је јагње мутило вуку воду узводно!
А какав је стварни однос Српске Цркве и албанске „иреденте“ на Косову најбоље показује случај који се десио јесенас, приликом освећења обновљене цркве у селу Рабовцу код Урошевца (у недељу 16. септембра 1984. године). У суботу, уочи освећења, по завршеном бденију у цркви Св. Великомученице Недеље и том селу (где има око 50, српских и више албанских кућа), Епископ Рашко-Призренски Павле пошао је на конак у кућу домаћина Владимира Спасића, а овоме су те исте ноћи запалили 2 камаре сламе. Ваљда зато да се на тај начин владици Павлу захвале за „испомоћ“ о којој говоре надлежни за спровођење општеобавезне „уравниловке“ и на трагичном Косову. За узврат пак, владика Павле је, обишавши заједно са домаћином згариште, храбрио овога да хришћански претрпи тај подмукли ударац, „који нам је свима нанет“, рекао је он, а онда је после освећења цркве окупљеном народу говорио о „миру и љубави са свима“ и о хришћанском трпљењу. Такав је, ето, Епископ Павле, тај деценијама познати мученик, лични страдалник на мученичком Косову и Метохији.
 
* * * **
 
Био је владика Павле, после оне летос треће узастопне паљевине у Манастиру Девичу, и код Небиха Гашија, председника Председништва Косова, па је, према Танјуговој вести (од 9. августа – „Политика“ од 10. августа 1984), Небих Гаши говорио Павлу о „развоју нормалних односа између цркве и државе“ и да је то „у општем интересу“ и да се ти односи „нормално развијају и да убудуће треба уложити напоре да се они унапреде“ итд. Лист „Православље“ је, наравно, пренео ову вест (из „Политике“) у свом броју од 1. септембра 1984. Али је у броју од 15. октобра 1984. донео и кратак али јасан извештај Епископа Павла Светом Синоду о паљевини 9 стогова сена у Манастиру Девичу, ноћу између 7. и 8. августа 1984, а такође и о паљевини претходне ноћи (6. августа 1984) коша и амбара са кукурузом Радоја Шмигића, православног Србина из села Дрсника код Клине (Метохија), коме је притом причињена штета од преко сто милиона старих динара. Такође је владика Павле известио и о томе да је „у исто то време силована једна православна Српкиња у Белом Пољу код Пећи, која има 54 године. Пет дана раније, 2. августа 1984.г., силована је и једна девојчица (Српкиња) од 12 година, која је дошла из Митровице ујаку у посету у село Љубенић. Починиоци оба ова насиља су Албанци, један од 18 година, а други од 50 година. Све ово је, додаје Епископ Павле, унело силан немир и огорчење међу нашим верницима у овим крајевима. Поред израза жаљења и обећања, не види се да власти предузимају нешто ефикасније да се стане на пут оваквим неделима“.
Треба додати да су починиоци неких од ових недела и злочина, особито гнусних и садистичких силовања (о којима су, нажалост, неки комунисти у селу Љубенић и неки новинари у „Омладинским новинама“ из Београда и „Слободној Далмацији“ из Сплита цинички безобразно говорили и писали), ускоро ухваћени и осуђени на оно што су и заслужили. Али, да ли су само они кривци?
Такође треба додати да су почињена, а и даље се чине, бројна друга недела и насртаји на домове, имања, част и животе православних Срба широм Метохије и Косова, а да за то нису ухваћени ни кажњени кривци и починиоци.
На пример, два пута је каменована кућа Милоша Влашковића у Мазгиту код Обилића (ноћу између 24. и 25. јула 1984), па неки од функционера ипак мисле да су то учинили „крадљивци кокошака“! Силована је ноћу између 20. и 21. септембра 1984. старија жена (57 година) у Старом Селу код Урошевца, српске националности (за што је затим оптужен и изведен пред суд Бајрам Зека из истог села). Половином септембра 1984.г. једног јутра осванула је на згради Општине Подујево велика и масна парола „Косово република“ (дуга десетак метара и висока око пола метра). У стан Живка Тривића у Пећи убачен је 28. новембра 1984.г. експлозив кроз димњак, од чега су испала сва врата у стану и далеко летела парчад цигле. На срећу нико није погинуо, иако је сва породица била у стану на окупу. Једино је повређен гост у кући, Момир Булатовић, али су повреде на глави биле лакше природе. У истом граду Пећи, с јесени 1984. године, извршио је самоубиство Јован Иличковић, социјални радник и комуниста, „пошто је налисао стотину преставки, упућених надлежним почев од СУП-а и СО Пећ до Скупштине Косова и Скупштине Србије, у којима се жалио на притиске саопштавајући пуна имена (криваца), и пошто му нико није помогао“ (о чему опширније пише Т. Милић, „Политички свет“ од 28.11.1984). У Пећкој Патријаршији током протекле године више пута узнемираване су и каменицама нападане сестре монахиње, и све је остало по старом. Оне су се већ на све навикле па се ни на шта више и не жале.
Мислим да нема сврхе спомињати овде и наводити и друге сличне случајеве притисака и насиља појединаца или група из редова не тако малобројне „албанске иреденте“ на Косову и Метохији над Српским живљем у тој нашој Палестини. О томе се може подоста наћи и у штампи, као што се могу наћи и разне, често врло различите „изјаве“ и „објашњења“ давана тим поводом, као и поводом непрекинуте реке присилног исељавања Срба са Косова.
Примера ради, наводим само неке од наслова у штампи тим поводом: „Сеобе не престају“; „исељавање не јењава“; “ суд спор – исељавање убрзано“; “ клима несигурности битно се не смањује“; „притисака нема, али само на папиру“; „очигледне су доста велике разлике у оцени узрока исељавања“; „прилике боље – исељавање траје“; „за последње три године из Покрајине Косово отишло више од 13 хиљада Срба и Црногораца“; “ колона без краја“ итд., итд. Нигде краја на помолу.
Навео бих такође и карактеристичан, недавно исказан закључак Пера Грка (из СУБНОР-а Југославије): „Не само да није дошло до заустављања исељавања Срба и Црногораца са Косова, које је последица непријатељских и иредентистичких притисака, него на жалост, тај процес се наставља незадрживим темпом“ („интервју“ 18.1.1985). Или изјаву проф. др Халита Трнавција (у писму нину 13. 1. 1985): “ Чињеница је да ни после скоро четири године ниј е створено повољно стање на Косову, а за толико времена успели смо да поразимо моћног непријатеља – немачки фашизам у другом светском рату“. Има ј ош много добрих и честитих људи, који поштено гледају у очи истини на Косову и за које, као и за нас, кључни проблем Косова и Метохије и раније и данас остаје незаустављено присилно исељавање Срба, чиме се полако али сигурно омогућује спровођење расистичке идеје о „етнички чистом Косову“ (слично као што јужноафрички расизам жели да створи „етнички чисту африканерску републику“).
 
* * * * *
 
О Косову је данас мучно и мислити, а камоли писати, па сам и ја увек и муци кад хоћу да о Косову било шта кажем или напишем. Дође ти пре да јаукнеш од бола, или да тихо плачеш из дна душе, онако како су плакали многи православни Срби на Косову и Метохији приликом јесењашње посете Руског Патријарха нашим светињама и вернима на том „страшном судишту“ нашем, како би рекао владика Његош. Плаче ти се, јер плач у човеку укрепљује трпљење, а и решеност да се истраје у страдању Бога ради и правде ради.
Па ипак, као људи од крви и меса, са душом као и у сваког човека, заболи те неправда и насиље, зареже ти се у срце оно понекад цинично изјављивање, и онда замајавање око тога „шта је изјављено а шта није“ (то је већ устаљена косовска пракса нашег доба), а у стварности говори и пресуђује позиција силе и бруталности. Сличан бол доживео сам и при освећењу цркве Новомученика у Јасеновцу, управо после оног свечаног и достојанственог литургијског скупа на том највећем српском Гробу, када су потом неки од функционера и властодржаца иронизирали наше хришћанско праштање и опомињање да зло не треба заборављати – да се не би поновило. Али, нека их. Свачије ће дело и недело изаћи на видело. А сведоци смо да већ и излази. Нарочито на Метохији и Косову ових последњих година.
 
(„Православље“, бр. 429,1. фебруар 1985).

Један коментар

  1. Да ли знате нешто о Назим бегу Махмудбеговићу из Пећи, Камбер Деми ,Мехмед Зећир агу .

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *