НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

 

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
ДВА КРАТКА СВЕДОЧЕЊА О КОСОВУ
Поводом КЊИГЕ О КОСОВУ Димитрија Богдановића разговор у Философском друштву Србије (22. априла 1987)
 
Колико видим, код мојих предговорника реч је углавном о Косову уопште, док се на саму „Књигу о Косову“ покојног Димитрија Богдановића није довољно освртало. Штавише, професор Бранко Хорват, чији смо опширан текст (на равно 96 куцаних страница) унапред добили, потпуно је мимоишао ову књигу и изнео своје лично не само виђење него и „решење“ Косовског проблема.
Ја бих, ипак, да кажем неколико речи о Књизи о Косову покојног академика Богдановића. За разлику од других бројних књига, које су се у последње време појавиле на тему Косово, књига Димитрија Богдановића, можда по први пут, поставља јасно и недвосмислено питање Косова као српско питање – „као питање опстанка и положаја Српског народа на Косову, у Југославији, на Балкану“. То је прва и најважнија заслуга Богдановића и његове књиге о Косову. Има ова књига и других значајнијих момената и позитивних карактеристика, својих несумњиво научних заслуга, као што је, нпр. тачна и стручна процена стања на Косову у Средњем веку и за време турског ропства, па затим процена правог карактера „Призренске лиге“, па улоге коминтерновске концепције у ставу Комунистичке партије према питању српског Косова, где су сасвим добро приказани анти-српски ставови социјалдемократа и Димитрија Туцовића, и на крају значајне критичке оцене постанка и развоја косовске аутономије. Али најважније је, понављам, то што Богдановићева Књига о Косову по први пут недвосмислено поставља Косовско питање као Српско питање, а управо то неће да признају идеолози, политичари, властодршци овог друштва ни на Косову ни у Југославији, а то је и главни грех садашње политике према Српском народу на Косову и Метохији, „матичној земљи Српског народа“ од раног Средњег века па све до данас, како вели Богдановић.
Богдановић пише карактеристично: „Право српског народа да живи на својој матичној земљи – Косову оспорено је најпре дуготрајним насиљем у условима турског ропства, нарочито у 18. и 19. веку, насиљем које по свим својим обележјима, размерама и последицама има карактер геноцида… Без уважавања стварних историјских околности могло би се десити да буду озакоњене последице овог геноцида“. А слично стање, додаје Богдановић, „пропраћено и обележено све већим прогоном српског народа Косова и Метохије“, наставља се и данас… „Не може се српском народу стварно наметнути неки комплекс кривице према албанском народу. Питање Косова се, дакле, своди на обезбеђење српском народу елементарног права да живи и развија се слободно и мирно на терену где је живео без прекида од ранијих векова“.
Димитрије Богдановић је ове своје ставове, тачније речено закључке својих научних истраживања и објективних историјских оцењивања свих релевантних елемената, изнео и у својим Разговорима о Косову (објављеним интервјуима из више листова, и посмртно сабраним у посебној књизи, Београд 1986).
Иако је овде било изнето доста занимљивих ставова од саговорника овог округлог стола (као што је нпр. констатација проф. Мићуновића да, ако се истиче као адут слободно изјашњавање (1945) Војводине и Косова за сједињење са Србијом, онда се тиме уствари признаје као легитимно Хитлерово комадање Југославије, а треба стварно полазити од Југославије као целине, јер нова Југославија по међународном праву наследник је предратне Југославије као државе), ја се ипак не бих посебно освртао на све то, јер мислим ипак да је вечерашња тема Књига о Косову Д. Богдановића. Али, оно што не могу да мимоиђем, то је вечерашње иступање проф. Бранка Хорвата, чији смо опширни текст, рекох, већ добили и који је он овде само препричавао (а исти текст се већ штампа и у „Књижевним новинама“ у наставцима).
Професор Бранко Хорват, нека ме извини што после пажљивог читања његовог текста и вечерашњег слушања његовог излагања то отворено кажем, очигледно није историчар и стварни проблем Косова није му добро познат. (Литература коју на крају наводи не само што није потпуна, него изгледа није ни добро искоришћена). За њега је Косово једноставно и само – албански проблем! Он, уосталом, изричито каже да је то „неславенска регија – Косово“! Он, такође, све Косовце назива „Косовари“, а зна се да је то само албански назив за своје народњаке, док је српски назив за наш живаљ одувек био Косовци. (Подсетио бих узгред на класичну песму косовског циклуса о Јовану Косовцу). Хорват донекле критикује општу владајућу политику ове земље, али и сам је под утицајем неких њених парола „широке потрошње“, као што је већ позната „уравниловка“ кад је реч о „национализмима“ на Косову, где не само за раније, него и за сада Србима се намеће позната коминтерновска хипотека о „хегемонији“, па консеквентно и „комплекс кривице“.
Нећу се спорити са његовом тезом о легитимности пароле „Косово република“.
Нисам ни ја никако за драстична кажњавања младих Албанаца који исписују разноразне пароле, али се питам како власти истовремено не хватају и не кажњавају стварне злочинце и насиља тих истих младих Шиптара и нарочито: зашто не хватају њихове хушкаче и подстрекаче? Такође се никако не могу сложити са Хорватовом поставком о два принципа по питању Косова: „историјском и етничком принципу“. (Професор Милан Ковачевић је овде боље и адекватније говорио када је говорио о „дијахронији и синхронији“; хвала му за текст који нам је унапред доставио).
Није спорно да су кроз историју Срби на Косову били у огромној већини у односу на Албанце; није спорно ни то да су данас на Косову и Метохији Албанци далеко бројнији. Али моје, професору Хорвату питање гласи: Како је остварен, којим путевима и средствима, па и данас како се остварује тај „етнички принцип“ данашње предоминације Албанаца на Косову? Да ли и по којем међународном, или било ком другом људском праву, може оно што је насиљем узето и освојено, приграбљено и отето – бити озакоњено и признато као правни посед? Арнаути су под Турцима геноцидним средствима истискивали Србе и заузимали њихове земље, огњишта, светиње. Они су Косово и Метохију запоседали на исти начин и током I и II Светског рата. Они то, на жалост нашу, а на очи читавог света, и данас слично раде, те отуда и непрекинута река српског присилног исељавања са Косова и Метохије.
У мом селу Брдарици (у Западној Србији) постоји нешто преко 200 српских и око 100 циганских кућа. Међутим, ни са једне стране ни једна кућа није истерала или истиснула ону другу кућу, без обзира на двоструку српску већину. А шта се данас збива на Косову? Кад би Срби на Косову живели и имали права макар као Цигани у мојој Брдарици!
Молим вас, најпре отидите на Косово да се на лицу места уверите и упознате право стање, па онда говорите и пишите о проблемима Косова, где стање за Српски живаљ од 1941. до данас није битно промењено. Покојни Димитрије Богдановић је написао: да је данашње стање за Србе на Косову својеврсни повратак на стање пре 1912.г.
На крају, указао бих и проф. Хорвату, а и другима заинтересованима, на недавно изашлу монументалну књигу-зборник Задужбине Косова, која садржи пребогат историјски и документарни материјал о збивањима и стању на Косову и Метохији од Средњег века све до јуна 1986. године.

Један коментар

  1. Да ли знате нешто о Назим бегу Махмудбеговићу из Пећи, Камбер Деми ,Мехмед Зећир агу .

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *