NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

 

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)
 

 
KOSOVSKI ZAVET[1]
 
Nemoguće je pomenuti reč Kosovo a da ne dođe do dubokog uzbuđenja kod svakoga od nas Srba. Uskoro, kroz par godina, navršiće se 600 godina od znamenite i tragične Kosovske bitke, koja očigledno, evo, još nije završena. No sva je ta vekovna Kosovska bitka, u toku svih 600 godina, u znaku Kosovskog zaveta. A na taj Kosovski zavet podseća nas i takoreći nagoni pre svega samo Kosovo, kako ranije tako i danas.
Ja ne bih hteo da se ovo predavanje pretvori u pojednostavljenu temu „Kosovo danas“, već želim da ostanemo na širinama, dubinama i visinama naše hrišćanske, pravoslavne teme Kosovskog zaveta. Naravno, neizbežno će biti vratiti se i na temu današnjice našeg Kosova. No da bismo i nju mogli da shvatimo kako treba, potrebno je da čitavo Kosovo, pa i njegovo današnje stanje, gledamo u svetlu Kosovskog zaveta.
O Kosovu i njegovom smislu, o Kosovskoj misli ili ideji, o Kosovskom zavetu i opredeljenju nas pravoslavnih Srba, mučili su se, govorili i pisali mnogi naši veliki ljudi. Pomenuću najpre sam narodni genije, narodnog pesnika (tj. narodne pesme), zatim velikog vladiku
Njegoša i drugog ne manjeg od njega vladiku Nikolaja (Velimirovića), zatim predratne profesore i esejiste Miloša Đurića i Branka Lazarevića, književnika Ivu Andrića, našeg velikog teologa oca Justina Popovića, i na kraju Marka Markovića, koji živi u Parizu, i Žarka Vidovića, koji živi u Beogradu. Svi su se oni mučili Kosovom i pisali o Kosovskom zavetu: najpre narodni pesnik, zatim vladika Njegoš i onda redom ostali do Žarka Vidovića, koji je nedavno počeo da objavljuje delove iz svoje opširne i značajne studije „Njegoš i Kosovski zavet“.
Narodna pesma ima svoje viđenje Kosova i Kosovskog zaveta, i to je nesumnjivo naše svenarodno viđenje, na koje ćemo se odmah vratiti. Za Njegoša svi dobro znamo da je bio zatočnik Kosovskog zaveta ili, kako je to rekao i napisao Ivo Andrić, „tragični junak Kosovske misli“. Andrić je napisao svoj poznati esej na tu temu (pre rata, tridesetih godina) u kojem je izneo Njegoševu, i uopšte crnogorsku i svesrpsku, obuzetost Kosovskom idejom i Kosovskom sudbinom našeg naroda.
Kako Njegoš vidi Kosovo i Kosovski zavet svakako da bi bilo interesantno izložiti, kao i to kako Ivo Andrić interpretira Njegoša kao „tragičnog junaka Kosovske misli“, ali ja ne bih želeo da se u ovom predavanju zadržavam na detaljima pojedinih tumačenja Kosovske ideje i Kosovskog zaveta. Moja je želja da zajednički pođemo korak dalje i spustimo se još dublje od inače značajnih tumačenja Kosovske ideje i kod Andrića i Đurića i Lazarevića i kod ostalih koje sam pomenuo, uključujući tu i Žarka Vidovića koji, istina, još nije dorekao svoju poslednju reč.
No pre toga treba reći da sve ove pomenute mislioce i pisce, koji su se mučili velikomučeničkim Kosovom, uključujući tu i pisanje na tu temu episkopa Nikolaja Velimirovića, nesumnjivo povezuje jedna osnovna misao, u kojoj su svi oni manje-više saglasni. To je misao i konstatacija da je čitava tema Kosova, naročito njegovo viđenje u narodnim pesmama, ustvari jedan samosvojni srpski doživljaj Hrišćanstva.
Tako su, na primer, Miloš Đurić, Branko Lazarević i Marko Marković direktno povezivali pojedine događaje iz Kosovskog ciklusa sa događajima iz Hristovog života, kao što su: Tajna večera i Kneževa večera, žrtva Lazareva i Hristova žrtva itd. Nema sumnje da u toj misli, zajedničkoj ne samo njima nego i drugama koji su o Kosovu i Kosovskom zavetu mislili i pisali (naročito Episkop Nikolaj u knjizi „Carev zavet“), ima veliki deo istine, ali se meni čini da ta istina nije još dorečena do kraja, nije nađen njen pravi i puni kontekst, njen potpuni smisao i objašnjenje. Jer, otkuda takva podudarnost između Hristovog Hrišćanstva i, tako da kažem, srpskog „Kosovskog Hrišćanstva“? Radi li se tu o nekom posebnom „Srpskom Pravoslavlju“, o posebnom, našem srpskom „Kosovskom zavetu“ ili je po sredi ista stvarnost jedinstvenog Hristovog i našeg Novog Zaveta?
Tendencija tumačenja Kosova prisutna kod profesora Miloša Đurića, Boška Lazarevića, pa i Marka Markovića, a možda i kod još nekoga od spomenutih (možda čak i kod Njegoša), kao da ide za tim da stvori izvesni paralelizam između Novozavetnog Hrišćanstva i Srpskog Hrišćanstva, između Jevanđelskog i Srpskog Pravoslavlja, pa da se onda, dobijanjem i upoređenjem tih dveju sličnih stvarnosti, izvede zaključak o posebno srpskom doživljaju Hrišćanstva na jedan originalan, „Kosovski“ način (Đurić je to, izgleda, dovodio u vezu i sa „antičkom tragedijom“, sada u srpskoj verziji).
Međutim, ma koliko u takvom pristupu i tumačenju Kosovske ideje, prvenstveno u pesmama Kosovskog ciklusa, i bilo realnih podataka i mogućih zaključaka, ostaje činjenica da se tu ipak radi o jednome dvojstvu kojesačinjavajunajednoj strani „Novozavetno“, ana drugoj „Srpsko“ Hrišćanstvo.
Naše pak tumačenje, naš pristup Kosovskom zavetu, koji ćemo dalje izneti, iako ponešto koristi od navedenog tumačenja Kosova i Kosovske misli ili zaveta, ipak je nešto drugojačiji i, čini nam se, više odgovara činjenicama. Odmah da kažem ukratko unapred, rizikujući da prejudiciram samu temu našeg predavanja, da u našem shvatanju i tumačenju Svetosavskog Hrišćanstva nije reč ni o paralelizmu, nego upravo o dubokom unutrašnjem identitetu, o identičnosti i jedinstvu doživljaja i iskustva koje ćemo nazvati liturgijskim, evharistijskim, što znači najdublje crkvenim, novozavetnim, jevanđelskim, pravoslavnim. O čemu je reč?
Kratko rečeno: radi se o liturgijskom, evharistijskom pristupu Kosovskom zavetu, a u takvom pristupu zaista se otkriva istinski identitet našeg „Srpskog“ Hrišćanstva, našeg Pravoslavlja, ili ako hoćete Svetosavlja, našeg srpskog Kosovskog zaveta i opredeljenja. Ovaj pristup mogao bi se nazvati i eshatološkim, dakle ne prosto istorijskim, ali pretpostavljam da izraz „eshatološki“ prethodno treba objasniti, kao verovatno i izraz „liturgijski“, „evharistijski“.
Uostalom, i mnogi drugi hrišćanski pravoslavni izrazi i termini potrebuju za mnoge ljude danas posebno objašnjenje, naročito za brojne naše intelektualce (čak i za neke sa teološkim obrazovanjem), koji su stekli uglavnom zapadno obrazovanje. Jer se dešava da naši ljudi, čuvši izvesne hrišćanske izraze i termine, a ne poznavajući njihov pravoslavni smisao i sadržaj, shvataju ih onako kako se oni upotrebljavaju na Zapadu, kod drugih nepravoslavnih hrišćana, i onda, naravno, nastaje prenošenje i kod nas čisto zapadnih koncepcija, tuđih Pravoslavlju i njegovoj vekovnoj živoj veri i predanju.
Da biste me bolje shvatili, navešću jednu paralelu: Kada su se u 4. veku Hrišćanstva veliki crkveni Oci na Istoku susreli sa grčkom filosofijom, onda su oni, upotrebljavajući brojne termine iz grčke filosofije i kulture, iznutra preobražavali te izraze i ispunjavali ih drugim, sasvim novim, hrišćanskim smislom i sadržajem, tako da ovi, iako formalno isti, nisu više imali isto značenje kod hrišćana kao kod Jelina. Tako i ovde treba podsetiti da Pravoslavno bogoslovlje, kao izraz žive vere i iskustva Crkve Hristove na Istoku, ima i upotrebljava brojne termine koji se susreću i u terminologiji zapadnih hrišćana, ali imaju svoje specifično pravoslavno značenje i smisao. Tako je i sa izrazima liturgijski ili evharistijski, odnosno eshatološki pristup u teologiji. Nije, naravno, reč o bilo kakvoj netolerantnosti, nego jednostavno o izvornom značenju pravoslavnog liturgijskog, crkvenog Predanja, u kojem je sadržan ali i izražen hrišćanski pravoslavni doživljaj Hrista i Njegove Crkve, Jevanđelja i jevanđelske vere, autentične novozavetne istine i njenog iskustva u Crkvi kao bogočovečanskoj zajednici.
Jednom rečju, radi se o pravoslavnom crkvenom liturgijskom doživljaju i iskustvu Hrišćanstva, u kojem se Crkva i njena Liturgija, a to znači istovremeno i crkvena vera i crkvena praksa, poistovećuju i poklapaju u jednom i jedinstvenom doživljaju Hrista, kao Boga Koji se ovaplotio i postao Čovek i u Sebi kao Crkvi otkrio i otkriva nama ljudima poslednju=eshatološku realnost večnoga Carstva Božijeg, koje nam u Liturgiji=Evharistiji Crkve postaje sada prisutno i dostupno. Polazeći prvenstveno iz tog i takvog iskustva, mi pravoslavni upotrebljavamo onda i teološke izraze, termine, kategorije koji imaju svoj posebni smisao i sadržaj određivan tim liturgijskim iskustvom kao živim Predanjem Crkve. U njima se onda, u tim izrazima, razotkriva ovaj prvobitni, jevanđelski, novozavetni sadržaj. Tako je i ovde u našoj upotrebi termina liturgijski, evharistijski ili eshatološki pristup srpskom Kosovskom zavetu i opredeljenju.
Pravo na takav pristup za poimanje i tumačenje Kosovskog zaveta daje nam pre svega sam naš pravoslavni narod, koji je svoje pravo viđenje, tj. svoj hrišćanski doživljaj Kosova izrazio u narodnoj pesmi. Jedna od tih pesama, na koju je naročito skrenuo pažnju Žarko Vidović, jeste stara pesma o Kosovu, koja u Vukovoj zbirci nosi naziv „Propast carstva Srpskog“, ali, kako s pravom pretpostavlja Vidović, verovatno se nije tako zvala u narodu, nego možda baš „Kosovski zavet“ ili „Car Lazar se privoleva Carstvu Nebeskom“, kako se ova pesma i zove u nekim izdanjima. U ovoj pesmi Kosovskog ciklusa narod, obično inteligentniji od svojih školovanih bogoslova, izrazio je svoje pravoslavno hrišćansko shvatanje Kosova, njegove drame, ili tragedije, i njegovog rešenja, tj. Kosovskog zaveta i opredeljenja.
Evo najvažnijih izvoda iz pesme o kojoj je reč:
 
„Poleteo soko tica siva
od svetinje od Jerusalima,
i on nosi ticu lastavicu.
To ne bio soko tica siva,
veće bio Svetitelj Ilija;
on ne nosi tice lastavice,
veće knjigu od Bogorodice;
odnese je caru na Kosovo,
spušta knjigu caru na koleno,
sama knjiga caru besedila:
„Care Lazo, čestito koleno,
kome ćeš se privoleti carstvu?
Ili voliš carstvu nebeskome,
ili voliš carstvu zemaljskome?
Ako voliš carstvu zemaljskome,
sedlaj konje, priteži kolane,
vitezovi sablje pripasujte,
pa u Turke juriš učinite:
sva će turska izginuti vojska!
Ako l’ voliš carstvu nebeskome,
a ti sakroj na Kosovu crkvu,
 
pa pričesti i naredi vojsku;
sva će tvoja izginuti vojska,
ti ćeš, kneže, s njome poginuti“.
 
A kad care saslušao reči,
misli care misli svakojake:
„Mili Bože, šta ću i kako ću?
 
Ako ću se privoleti carstvu,
privoleti carstvu zemaljskome,
zemaljsko je za malena carstvo,
a nebesko uvek i doveka“.
 
Car volede carstvu nebeskome,
a negoli carstvu zemaljskome,
pa sakroji na Kosovu crkvu,
 
pa doziva srpskog patrijar’a
i dvanaest veliki’ vladika,
te pričesti i naredi vojsku.
 
I pogibe srpski knez Lazare,
i njegova sva izgibe vojska
 
Sve je sveto i čestito
bilo i milome Bogu pristupačno!“
 
Ako sada liturgijski posmatramo i analiziramo ovu pesmu videćemo da je ona verni izraz naše narodne hrišćanske, pravoslavne, crkvene duše. Pesma je najverovatnije i nastala u nekoj našoj crkvi ili manastiru. Jer, kao što je s pravom primećeno: prvi začetnici naših narodnih pesama bili su naši kaluđeri i duhovnici. Zato u mnogim narodnim pesmama ima pravoslavnog crkvenog, liturgijskog iskustva. To dokazuje i srodnost ove navedene pesme, u viđenju i tumačenju Kosovskog stradanja, sa našim starim crkvenim, liturgijskim tekstovima posvećenim Sv. Velikomučeniku Lazaru i ostalim Kosovskim Mučenicima, a koje su pisali savremenici Kosovskog boja: patrijarh Danilo III, Ravanički monasi i Despot Stefan Visoki. Mi te liturgijske tekstove nećemo sada ovde navoditi, nego samo podsećamo na istovetnost duhovnog viđenja i tumačenja Kosova u njima i u navedenoj pesmi o Lazarevom i našem svesrpskom Kosovskom zavetu i opredeljenju.
Navedena narodna pesma o Kosovskom stradaniju=martirijumu za Hrista i Carstvo Nebesko „puna je Boga, s Bogom počinje i konci joj se o nebo vezuju“, kako je za našu narodnu pesmu uopšte rekao Miloš Đurić. Pesma konkretno počinje od „svetinje od Jerusalima“, to jest od Svetog Grada Božijeg gde je rođena Crkva Hristova u dan Pedesetnice, kada je Duh Sveti sišao na Apostole. Od Apostola je iz Jerusalima rašireno Jevanđelje i celokupno Božansko Otkrivenje, ono Otkrivenje koje je Bog ranije najavljivao i delimično otkrivao preko Proroka. Sada iz tog i takvog Jerusalima, od Apostola, tj. od Samoga Hrista i Duha Svetoga, na Kosovo dolazi Prorok Božji Ilija, i on nosi „Knjigu“ od Bogorodice, tj. od same Apostolske Crkve sa Siona, jer je poznato da je Bogorodica oduvek shvatana kao simvol Crkve Hristove.
Poznato je takođe da su Srbi, i patrijarsi srpski i verujući narod, za sebe kroz vekove govorili da pripadaju „Jerusalimskoj veri“ (očigledno ne „Rimskoj“ veri, bilo to Staroga ili Novoga ili Trećega Rima), to jest izvornom jevanđelskom, novozavetnom, apostolskom Pravoslavlju.
„Knjiga“ pak koju donosi Prorok Ilija – inače toliko popularan u Srpskom narodu, kao i kod ostalih Pravoslavnih – nije drugo do Jevanđelje Hristovo, koje je i započelo rečima Jovana Krstitelja i Samoga Hrista: „Pokajte se, jer se približi Carstvo Nebesko“(Mt.3,2; Mp.1,15). I ovde sada, na Kosovu, ističe se Jevanđelje pred kneza Lazara i Srpski narod: da se u kritičnom momentu svog života u istoriji opredele i učine presudni izbor, kojim se posvedočava ljudska sloboda i samoodgovornost pred Bogom, pred sobom i pred svetom: kojeće „carstvo“ izabrati? Hoće li život ili smrt? svetlost ili tamu? dobro ili zlo? Tačno onako kako je Bog postavio pitanje pred Stari Izrailj: „Evo, dao sam preda te život i smrt, dobro i zlo, … blagoslov i prokletstvo, pa izaberi…“ (5Mojs.30,15-19).
U jednom svom tumačenju Kosovskog opredeljenja kneza Lazara, Vladika Nikolaj je mudro rekao: „Tajanstvena knjiga iz Jerusalima podnosi se na potpis svakoga od nas, svakoga dana kroz celo zemno vreme“ – na naš lični izbor, to jest: kojem će se svaki od nas privoleti carstvu? Prema tome, narodna pesma govori o proveri Lazarevoj i srpskoj – na Kosovu – Jevanđeljem. I rešenje je, naravno, ukazano jedino u liturgijskom pravoslavnom stavu u ovom svetu i životu, u istoriji, koja je prostor našeg ljudskog, i pojedinačnog i svenarodnog, opredeljenja i izbora: kojem ćemo se konačno privoleti carstvu? Za istinski pravoslavne, i pojedince i narode, ustvari i nema drugog hrišćanskog stava osim ovog liturgijskog, kojim se jedino može prevazilaziti i konačno rešiti istorija. No, kad je reč o istoriji da se, radi jasnoće, vratimo malo unazad i objasnimo kakvo je to pravoslavno liturgijsko shvatanje i rešenje istorije.
Poznato je da je Hrišćanstvo donelo novo shvatanje istorije, koje je sasvim drugačije od starog, antičkog shvatanja cikličkog kretanja vremena, kao kruženja svega i povratka na svoj početak. U ovom cikličkom shvatanju vremena poklapaju se i grčka mitologija i Platonova, Plotinova i uopšte grčka filosofija i takođe ostale religioznofilosofske tradicije Istoka. Ovo cikličko shvatanje, bez obzira na izvesne promene, prešlo je i u noviju evropsku filosofiju, koju na svoj način završava Hegel na jedan i Marks na druta način, ali u osnovi oba na isti način, tj. opet cikličkim shvatanjem povratka istorije svome početku, svome prvobitnom stanju.
Naravno, poznato mi je da u Hegelovoj i Marksovoj dijalektici istorije postoji nešto drugačije shvatanje o „sintezi“ kao novom i obogaćenijem dostignuću razvoja od teze preko antiteze do sinteze, ali to bitno ne menja stvar, jer se opet radi o imanentnom razvoju unutar sveta i istorije, unutar „Apsolutnog Duha“ Hegelovog ili unutar Marksove i Engelsove „Prirode“. Makar koliko u tom njihovom shvatanju istorije i bilo novoga, ipak se i tu sve konačno svodi na povratak u zatvoreni krug imanentnosti, i zatvorenosti u istoriju ovoga sveta i ovoga veka. Čovek tu konačno ostaje zarobljenik prirode i istorije, zarobljenik ovoga sveta, zarobljenik carstva zemaljskoga, kako bi rekla naša pesma o Kosovskom zavetu.
Jedino je Hrišćanstvo donelo novo shvatanje istorije, ne kao cikličnog kruženja, povratka, ponavljanja, bezizlaza, nego kao otvorenu perspektivu vremena ka Večnosti, istorije ka Metaistoriji, carstva zemaljskoga ka Carstvu Nebeskome. Hrišćanstvo je zaista unelo u istoriju jedan novi dinamizam, otvorenu perspektivu rasta i progresa, i to progresivno, pravolinijsko shvatanje istorije priznaju Hrišćanstvu čak i marksisti.
Hrišćanstvo je opet moglo videti i doživeti istoriju ne ciklično, nego dinamično i progresivno jedino blagodareći svojoj istini o stvaranju sveta Bogom iz nebića, o nastanku do tada nepostojećeg sveta i njegovom realnom postojanju kao druge realnosti paralelno s Bogom, a naznačene za večni i besmrtni život. Svet i istorija imaju svoj početak i otvorenu perspektivu svog beskrajnog razvoja, a to zato što je Bog svetu i čoveku u istoriji dao slobodu, ali slobodu koja uključuje i ličnu odgovornost, što označava da čovek i njegova istorija podležu i izvesnom sudu, izvesnoj proceni i oceni, upravo zato što sloboda znači i mogućnost izbora, samoopredeljenja.
Pa ipak, iako je Hrišćanstvo donelo nesumnjivo novo shvatanje istorije, ono u svom najautentičnijem izrazu – u Pravoslavlju ipak ne ostaje samo pri istoriji kao poslednjoj vrednosti i samocenosti, ma koliko istorija bila shvaćena progresivno i otvoreno, sa dinamičkom mogućnošću beskrajnog razvoja. Upravo ovde i dolazi do izražaja pravoslavno hrišćansko eshatološko shvatanje i procenjivanje svega, pa i istorije, to jest liturgijsko shvatanje i iskustvo prevazilaženja istorije, liturgijsko nadilaženje i osmišljavanje istorije, njeno stvarno spasavanje.
Jer, ma koliko da je značajno ovo pravolinijsko, progresivno shvatanje istorije, kao razvoja bez kraja i konca, ipak to nije puno hrišćansko viđenje istorije. Samo po sebi, takvo shvatanje može odvesti i do takozvane „glupe (besmislene) beskonačnosti“, tj. do shvatanja jedne gole istorijske beskonačnosti bez konačnog smisla i sadržaja. Jer u istoriji i za istoriju čoveka i roda ljudskog nije glavno samo razviće, kretanje i progres napred, jer i to samo po sebi ne vodi nigde, ne daje stvarno i spasonosno prevazilaženje vremena i prirode, ne daje izlaz ni punoću, večni smisao i večno sadržajni, božanski život.
Istorija, za Hrišćanstvo, za Pravoslavlje može biti prevaziđena, osmišljena i ispunjena samo Eshatologijom, samo Eshatonom kao Punoćom. Samim tim istorija je u Hrišćanstvu procenjivana, „suđena“, osvetljavana i osmišljavana samo eshatološkim Carstvom Nebeskim, u koje su ljudi u svetu i istoriji i pozvani Bogom da uđu.
I upravo taj susret, taj „sud“ i procena istorije sa metaistorijom, carstva zemaljskog sa Carstvom Nebeskim zbiva se u Crkvi, u crkvenoj Liturgiji, u Svetoj Evharistiji Crkve Hristove. To je susret direktni i neposredni Boga i čoveka, Boga i sveta, Boga i čovečanstva. Taj je susret ostvaren i omogućen jednom za svagda u Ličnosti Hrista Bogočoveka, a u Liturgiji se ovaj susret mistagoški ponavlja, ili tačnije: aktualizuje, posadašnjuje, oprisutnjuje. Na taj način se istorija, u svakom danom momentu svome, Svetom Liturgijom osvetljuje, preseca i procenjuje Eshatologijom, otkrivenjem i javljanjem poslednje realnosti Carstva Nebeskog – susreta i sjedinjenja Boga i čoveka u Hristu, Boga i roda ljudskog u Telu Hristovom koje je Crkva.
Možda ja ovde govorim jednim jezikom slabo razumljivim običnim ljudima, ali to je jezik kojim se donekle opisuje realnost pravoslavne crkvene Liturgije, Svete Evharistije, one Svete Tajne i Bogoslužbe koju obično nazivamo Sveto Pričešće. A, sećate se, naša Kosovska pesma upravo i govori o Pričešću kneza Lazara i Kosovske vojske. No, vratićemo se još na to.
Da se sada zapitamo: zašto Pravoslavno Hrišćanstvo procenjuje istoriju Eshatologijom? Nije li to metod i postupak antiistorijski, i time nehrišćanski ako je Hrišćanstvo izrazito istorijsko? Da bismo to lakše shvatili, navešću ovde jedan primer koji pominje Sveti Maksim Ispovednik, jedan od najvećih pravoslavnih bogoslova i istoriosofa.
Da bi pokazao kako biblijska, hrišćanska perspektiva viđenja sveta, čoveka i njegove istorije nije obična „istorijska“ perspektiva, nego hristološka, eshatološka, dakle ne „hronološko“, nego liturgijsko viđenje sveta, Sveti Maksim kaže: Kada gradimo kuću, ono što odlučuje o svakom postupku i aktu njene gradnje, čak i o samo pravljenju njenog plana, nije sam taj početni plan ili početak gradnje, nego onaj konačni završni plan, to jest ono kakva će ta kuća na kraju biti i čemu će služiti. Taj konačni cilj i funkcija (=služba) kuće i jeste ono što odlučuje o hronološkom toku njene gradnje.
Rečeno, dakle, jezikom Biblije, to znači da o tački Alfa (tj. o početku) odlučuje tačka Omega (tj. svršetak i cilj). Prema tome, nije početak taj koji odlučuje o kraju, nego kraj odlučuje o početku. To je možda paradoksalno, ali ova obratna perspektiva, obratna od istorijsko-progresivističke, to i jeste pravoslavna biblijska, crkvena perspektiva (kao i obratna perspektiva na pravoslavnoj ikoni).
Iako mi govorimo, i to stoji na početku same Biblije, da je „u početku stvorio Bog nebo i zemlju“, ipak taj početak, tj. samo stvaranje sveta nije ono što njemu daje konačni smisao i punoću. Smisao stvaranju sveta i čoveka daje tek Hristovo Ovaploćenje i Krst i Vaskrsenje Njegovo, a to je upravo ta stvarnost koju Crkva doživljava u svojoj Liturgiji, u kojoj se ono Poslednje (to Eshaton), ili tačka Omega, doživljava još ovde i sada, u istoriji, ali mistagoški, i eshatološki, tj. evharistijski, liturgijski.
Ustvari, liturgijski se vreme sjedinjuje Crkvom sve u jedno, na mistagoški, eshatološki način, jer je Hristos istovremeno i Alfa i Omega i Početak i Savršetak, i Prvi i Poslednji – Svedržitelj (=Onaj Koji sve u Sebi drži i sadrži – Otkr.1,8; 22:13). Sveta Liturgija i naše učešće i pričešće u njoj jeste pričešće istovremeno Istorijskim i Eshatološkim Hristom Bogočovekom, Koji je istovremeno i prvobitni Tvorac sveta i čoveka, i njegov Spasitelj ovaploćenjem, krstom i vaskrsenjem, a i njegov konačni Obožitelj, krajnji Savršitelj i Ispunitelj.
Zato, blagodareći prisustvu Hrista u Liturgiji u našem Pričešću Njime (=particpiranju u Njemu), naše se vreme i istorija već ovde na zemlji, u ovom „zemaljskom carstvu“, mogu prelivati u Božiju večnost, u Carstvo Nebesko, mogu se spasonosno prevazilaziti i preobražavati. Ne propadati ili se gubiti, nego iznutra osmišljavati i ovekovečivati, ispunjavati svojim trajnim i večnim, neprolaznim smislom i punoćom. Taj prolaz i preliv, taj preobražaj jeste opet i svojevrsni „sud“ nad istorijom (grčki: „krisis“=kriza, procena i ocena, presuda, ali ne obavezno i osuda). No sud Hristov i sud Hristom nije obavezno i osuda, nego je prvenstveno procena, stvarno vrednovanje kojim se svemu daje konačna i prava ocena i vrednost.
Tako, dakle, poslednja, eshatološka stvarnost, koja će se tek otkriti u punoći sa Hristom kada On ponovo dođe, ona se već sada i ovde počela otkrivati Njegovim ovaploćenjem, stradanjem i vaskrsenjem i to se otkrivanje i javljanje produžuje i aktualizuje u Liturgiji Crkve, koju dejstvuje i liturgiše u Crkvi i kroz Crkvu Duh Sveti Utešitelj. Na taj način, liturgijski čin (=dejstvije, služenje, sveštenodejstvovanje=jerurgija) već sada u istoriji procenjuje i „sudi“ istoriju, preseca eshatologijom ono razvojno, progresivno kretanje istorije i osvetljuje ga i ocenjuje i tako Carstvom Nebeskim sudi i procenjuje carstvo zemaljsko. Upravo onako kako veli Sv. Apostol Pavle: „Gospod Isus Hristos će suditi živima i mrtvima javljanjem Svojim i Carstvom Svojim“ (2Tim.4,1).
Drugim rečima, jedino se Liturgijom, liturgijskom Evharistijom (=službom i pričastijem)osvetljuje i osmišljuje sve zemaljsko i istorijsko, tj. Carstvom Nebeskim kao poslednjom realnošću procenjuje se vrednost carstva zemaljskoga i svega što je u njemu. Time se još ne osuđuje „carstvo zemaljsko“ kao takvo, ili samo zato što je „zemaljsko“, nego mu se daje trajni i puni smisao, njegovo večno osmišljenje; prevazilazi se njegova prolaznost („zemaljsko je za malena carstvo“) i zadobija se bogonaznačena svetu i čoveku neprolaznost i večnost („a nebesko je uvek i doveka“).
To i jeste ono što je tako jasno rekao Hristos svakome čoveku i svakome narodu: „Ištite najpre Carstvo Božije i pravdu njegovu, a ostalo će vam se sve pridodati“ (Mt.6,33). Ovo pak ukratko znači da se samo iskanjem Carstva Božijeg i pravde Božije u ovom svetu i životu može istinski osmisliti i ispuniti pravim i trajnim sadržajem i ljudsko življenje i delanje u istoriji, bilo pojedinačno bilo svenarodno. Upravo ovu istinu i pokazuje Lazarev i naš srpski pravoslavni Kosovski zavet i Kosovsko opredeljenje.
No pre no što kažemo još nešto više o tome, da kažemo prethodno i sledeće: Obično se za nas hrišćane, i posebno za nas pravoslavne, iznosi kao neki naš „religiozni stav“ prema svetu nešto što ne odgovara istini ni praksi Pravoslavlja. A to je neki „idealistički“ stav prema svetu i istoriji, koji se i nama pripisuje: da smo navodno „nezainteresovani“ za ovaj svet, za život čovekov na zemlji, nego se brinemo samo „za nebo“, za „carstvo nebesko“. Otuda, navodno, potiče i istorijska „neefikasnost“ Pravoslavlja, njegovi „neuspesi“ u istoriji itd. Naročito to govore i nama pripisuju marksisti, koji bi i inače hteli da nas hrišćane „istisnu“ iz istorije, iz „borbe“ u ovom svetu za život i sudbinu ljudsku, jer mi se navodno „interesujemo ne za zemlju, nego za nebo“! Tako, naravno, njima onda ostaje više mesta u svetu i istoriji – da ih oni „preurede“ i „usreće“ po svome.
Ali Pravoslavno Hrišćanstvo, kao što nije materijalističko, tako nije ni idealističko, jer i jedno i drugo su samo krajnosti i jednostranosti, koje ne pokrivaju sobom pravu istinu i realnost sveta i čoveka, pogotovu ne daju svetu i čoveku pravu i punu smislenost i ispunjenost večnim sadržajem. Za opšte Pravoslavno, pa i za naše Srpsko Pravoslavno Hrišćanstvo ovaj svet i život, ova zemlja i ljudi na njoj delo su Božije i niko od nas nikada to ne poriče, niti se tog i takvog sveta odriče. Jer upravo ova zemlja i ovaj svet, ovaj čovek i ovo čovečanstvo, a ne neko drugo, postojaće večno, jer je Bog sve to stvorio za besmrtnost i nepropadljivost (Prem. Sol. 2,23). Najveći hrišćanski vizionar i „metaistoričar“, Sv. Jovan Bogoslov, video je u svojoj eshatološkoj viziji ne neko drugo, nego ovo isto nebo i zemlju: „I videh novo nebo i novu zemlju, jer prvo nebo i prva zemlja prođoše“ (Otkr.21,1), gde izraz „prođoše“ označava da „prolazi obličje ovoga sveta“ (1Kop.7,31), ali ne prolazi sam svet kao delo Božije i kao prostor i obitalište života i rada čoveka i čovečanstva, kao od početka Bogom stvoreno „telo“ kome je čovek „glava“, to jest: ne prolazi svet kao Crkva kojoj je večna glava Hristos Bogočovek.
Otuda i zato mi pravoslavni hrišćani, pa i mi Srbi, nismo indiferentni prema ovom svetu i istoriji, jer se u ovom svetu i istoriji bije glavna i odlučna bitka za večni život, u ovom se carstvu bije „Kosovska bitka“ za Carstvo Nebesko. Sveti Kosovski Mučenik Lazar i ostali Mučenici itekako su se borili (knez Lazar je u boju zadobio „sedam rana“), ali je ta njihova borba bila za „Krst Časni i vjeru hrišćansku… za lijepo Ime Isusovo, kako kaže narod za njih u pesmama Kosovskog ciklusa (uporedi i reči Kosovskih junaka:
 
„Nego mislim sjutra na Kosovu
za rišćansku vjeru poginuti
za Krst Časni krvcu proljevati
i za vjeru s braćom umrijeti“).
 
No ta njihova i uopšte naša pravoslavna borba i podvig u ovom svetu i životu i za svet i život istorijski, uvek je bila u znaku i svetlosti Carstva Božijeg, jer samo u večnoj svetlosti Božijoj vidimo pravu i istinsku svetlost ovoga sveta; u svetlosti večnog života mi osvetljujemo i osmišljujemo življenje i delanje naše u istoriji na zemlji. Dokaz toga je, između ostaloga, i uzvišena i bogata duhovna i materijalna kultura našeg Pravoslavlja, vizantijskog i srpskog Srednjeg veka, u kojoj su ovaploćene u istoriji i ostvarene trajne i neprolazne duhovne vrednosti, i ljudske i božanske. (Uporedi npr. samo narodne Pesme iz Kosovskog ciklusa: Zidanje Ravanice i Miloš u Latinima).
Prema tome, mi pravoslavni Srbi, kao i ostali pravoslavci, borci smo istovremeno i za carstvo zemaljsko i za Carstvo Nebesko i u oba slučaja jednu i istu duhovnu bitku vodimo, jedan i isti podvig činimo, jer se „Carstvo Nebesko od vremena Jovanova Krstitelja do sada s naporom uzima, i zadobijaju ga samo podvižnici“ (Mt.11:12). Čovek se i duhom i telom bori i podvizava u ovom svetu za večni život, i ta naša borba i podvig nije da se svučemo (od tela), nego da se preobučemo, tj. preobrazimo, tako da se obučeni, a ne goli nađemo … da bi život progutao smrt (i smrtnost), kako veli Sveti Apostol Pavle (2Kor.5,3-4).
Takav je, uostalom, i bio kroz vekove podvig Hristovih Proroka i Apostola i naročito Hristovih Mučenika, i istinskih svedoka Hristovih („mučenik“, na grčkom: „martis“ i znači pre svega svedok, svedok do kraja, ako treba i smrću, krvlju svojom), a upravo su takvi i bili Sveti Lazar i Kosovski Mučenici.
No, da se vratimo našoj narodnoj pesmi o Kosovskom zavetu kneza Lazara i Srpskog pravoslavnog naroda. Nema sumnje, kako s pravom primećuje episkop Nikolaj, da je „kneževo privoljevanje Carstvu Nebeskom izvršeno u ime celog Srpskog naroda (poput Mojsijevog u ime Izrailja), i ono je bilo najjači izraz smisla naše istorije i njena regulativna ideja… Kosovo (tj. Lazarev izbor i opredeljenje na Kosovu), dodaje Nikolaj, pokazalo je da se naša istorija odigravala na najvišem planu, na tragičnoj i uzvišenoj granici nebeskog i zemaljskog, Božijeg i ljudskog. I Kosovo je svedočanstvo da se kao narod nikada nismo borili za beznačajne stvari i da nikada nismo mogli biti iskreno oduševljeni sitnicama i prolaznostima“ (Sabrana dela, ix, 347). Da dodamo još i sledeće reči Vladike Nikolaja, izrečene na temu Kosova i Kosovskog zaveta: „Greše oni koji govore: Kosovo je zaustavilo točak naše istorije; unakazilo nas je; da nije bilo Kosova, mi bi danas bili veliki narod! Baš Kosovo nas je učinilo velikim narodom. Ono je naša narodna Golgota, ali u isto vreme naše narodno vaskrsenje, duhovno i moralno. Jer, ono je zaustavilo moralno raspadanje našeg naroda“ (isto,str. 326).
Iz svega do sada rečenoga jasno proizlazi da je Lazarevo i naše Kosovsko opredeljenje istovremeno i istorijsko i nadistorijsko. Istorijsko – zato što se njime i sam Lazar i ceo naš narod opredelio ovde na zemlji, u istoriji, za nešto što tu istoriju „sudi“, tj. prosuđuje, procenjuje stvarnošću i vrednošću eshatološkom, kroz liturgijski akt i ponašanje o čemu i govori narodna pesma „Car Lazar se privoleva Carstvu Nebeskom“. Samim pak tim liturgijskim postupkom i iskustvom Kosovsko opredeljenje je nadistorijsko, eshatološko, jer se njime Lazar i sav narod opredelio za iskanje najpre i prvenstveno Carstva Božijeg i Pravde Njegove, uz koje se onda i sve ostalo pridodaje, po nelažnoj reči Hristovoj.
Jer, šta je ustvari bio i ostao naš srpski Kosovski zavet? Ništa drugo nego izraz naše vernosti Hristu i Hrišćanstvu, naša predanost Carstvu Hristovom, a ne „carstvu Kesarevom“ (makar taj „Kesar“ bio i Srbin). Kosovski zavet je bio i ostao naše opredeljenje za pravdu i ljubav Hristovu, uvek krstonosnu ali zato i uvek spasonosnu. Kao što je govorio Episkop Nikolaj: Srbi na Kosovu opredelili su se “ za Krst časni i slobodu zlatnu“…, a „nositi Krst znači stradanjem posvedočavati ljubav svoju prema Bogu. Krst je svedočanstvo te svete ljubavi… Sama borba za Krst već označava pobedu, bez obzira na bliski ishod borbe… Kroz Krst časni (Hristov) javljena je ljudima sloboda zlatna, sloboda istinska i nepromenljiva, prvenstveno unutrašnja sloboda. Zato je bolje žrtvom (tj. Krstom) zadobiti Carstvo Nebesko, nego lukavstvom carstvo zemaljsko“.
Narodna pesma, koju smo naveli, jednostavno i prosto, na pesnički način, govori nam o Lazarevom, i našem svenarodnom, opredeljenju za Nebesko Carstvo kao trajni i neprolazni, večno smisaoni sadržaj ljudskog života i istorije. To opredeljenje pesma vezuje za duboke starohrišćanske ili ranohrišćanske korene, čime hoće da pokaže da naše Kosovsko opredeljenje, Kosovski zavet ima duboke vizantijske, pravoslavne, prvohrišćanske korene. Ono je nesumnjivo nastavak i svetosavskog opredeljenja ne za „ovaj svet“, nego za Višnji Sion u Jerusalimu, za Crkvu Hristovu neprolaznu i nepobedivu (sr. Jevr.12, 22-24), ili za večnu „Nebesku Srbiju“, kako bi rekao Vladika Nikolaj i Otac Justin. To je takođe i naše svetoćirilovsko opredeljenje: ne za pagansko „telo i krv“ – jer to „telo i krv ne mogu Carstva Božijeg naslediti“ (1Kop. 15,50), – nego za Hristovo „Telo i Krv“ u Svetoj Liturgiji, to jest za puno prihvatanje Hrišćanstva i hrišćanskog života, za svesno – učlanjenje u Crkvu kao Telo Hristovo, kao večnu bogočovečansku Zajednicu.
Tako smo mi Srbi, kroz krštenje od Svetog Ćirila i Metodija i prosvetljenje od Svetog Save ušli u istoriju, ali isto tako je liturgijski i nadišli, prevazišli golu „svetsku“ istoriju i zakoračili u Carstvo Večnosti. Preko Svete Braće i Svetog Save, i ponovo preko Svetog Lazara Kosovskog i Kosovskog zaveta, mi smo se povezali i sjedinili sa ranim Hrišćanstvom, sa Sionskom Crkvom Svetih Proroka i Apostola u Jerusalimu, i time se identifikovali, kao istinski hrišćani, sa svima pravoslavnima kroz vekove, a naročito sa Svetim Mučenicima Hristovim. Zato su Kosovski Sv. Lazar i ostali Kosovski stradalnici, od samog početka smatrani i poštovani kao sveti Mučenici, ali svakako ne samo time što su prosto izginuli, nego zato što su živote svoje položili za Hrista – svojim dobrovoljnim opredeljenjem za Carstvo Nebesko i svojim liturgijskim pričešćem još ovde na zemlji i u istoriji tim eshatološkim Carstvom, to jest samim Raspetim i Vaskrslim, Večnoživim Hristom Bogočovekom.
O tome pričešću Hristom upravo i govori Kosovska narodna pesma, to jest naša narodna pravoslavna duša, koja je kroz tu pesmu izrazila svoje viđenje i doživljaj Kosova i Kosovskog opredeljenja. Lazar i njegova vojska kroz Liturgiju, kroz Pričešće=priopštenje, još ovde u istoriji, eshatološkom Carstvu Božijem, postaju žitelji i građani Neba, jer je Liturgija aktualizacija Carstva Nebeskog na zemlji i u vremenu. Stoga je i mogla da onako, poput liturgijske himne, završi se pesma rečima na kraju: „Sveje sveto i čestito bilo, i milome Bogu pristupačno“.
Kosovski Mučenici su samo kroz Svetu i Božanstvenu Liturgiju prevazišli istoriju. Oni su se izborom Carstva Nebeskog opredelili, a Svetom Evharistijom već pričestili Božanskoga Eshatona, tj. po Apostolu Pavlu: „okusili su Dar Nebeski, i postali zajedničari Duha Svetoga, i Sile Budućega Veka“ (Jevr.6,45).
Sveta Liturgija svojim nebozemnim saborom i sveštenodejstvovanom tajnom jeste prodor i ulaz Onoga Veka u ovaj vek, Carstva Nebeskog u svet i vreme zemaljsko, sa ciljem da bi ih preobrazila i preosmislila Hristovom Večnošću i Besmrtnošću. Iako vremenski i istorijski taj Eshaton još nije došao, upravo blagodareći Liturgiji mi još sada možemo da u njemu participiramo, da zajedničarimo (=uzimamo udela) i pričešćujemo se, to jest priopštavamo se Carstvu i životu Budućeg Veka.
Pre prelaska na završni deo ovog predavanja, želeo bih da ukažem na još neke značajne momente Kosovskog zaveta. U pesmi koju smo navodili i analizirali, Prorok Ilija govori caru Lazaru da „sakroji na Kosovu crkvu, pa pričesti i naredi vojsku“, što je Sveti Lazar zatim i učinio. Naravno, on to nije učinio sam, nego sa patrijarhom, episkopima i sveštenstvom Srpske Crkve. Jer nije on, kao vladar ili car, taj koji služi Svetu Liturgiju, nego su to episkopi kao naslednici Svetih Apostola, kao blagodatni produžavaoci dela i službe Hrista – Velikog Arhijereja. Lazarev je bio samo slobodan izbor i opredeljenje, ali je važno da je to bio izbor i zavet liturgijski. (U pravu je, stoga, Žarko Vidović kada kaže da „samo dejstvom Liturgije i liturgijskog iskustva mogao je u narodnoj pesmi da bude prisutan Kosovski zavet“).
Pomenuti pak hram, ili šator, koji je Lazar „sakrojio na Kosovu“, ustvari je crkva Samodreža, za koju svesrpsko predanje vezuje pričešće Kosovske vojske na dan uoči odsudne bitke (pojava poznata i u pravoslavnoj Vizantiji). Upoređenje, međutim, u pesmi sa „šatorom“ ima duboki biblijski smisao i značaj, jer Lazarevu liturgijsku crkvu povezuje ne samo sa starozavetnim šatorom (=skinijom)Zaveta Boga, i Njegovog naroda, nego se još više taj hram povezuje sa „šatorom“ ili „skinijom“ tela Ovaploćenoga Hrista (Jevr.8,2 i 9:11 Otkr.21,3; Jn.2,1922).
Po Svetom Maksimu Ispovedniku, a i shodno celokupnom pravoslavnom crkveno-liturgijskom predanju, hrišćanski hram i u njemu svršavana Evharistija (=služba Božja i naše pričešće) jeste najkonkretniji izraz hrišćanskog liturgijskog viđenja i doživljaja sveta i života, celokupne tvari i istorije, presečenih eshatologijom, to jest osvetljenih konačnim osmišljenjem i punoćom u Hristu Bogočoveku. (Uporediti „Mistagogiju“ Svetog Maksima). Svetom Liturgijom svršavanom u hramu, i našim učešćem i pričešćem (participiranjem) u njoj, još ovde u istoriji, na zemlji, predokuša se i anticipira večni život u Večnom Carstvu Božijem, koje će nam se u punoći otkriti i dati u metaistoriji, u poslednjem Danu Gospodnjem, – u „Nezalaznom Danu Carstva Hristova“, kako se kaže u našoj Liturgiji.
Tako je, i zato je, Sveta Liturgija jedino spasonosno rešenje i nadilaženje sveta i vremena i istorije, njihovo preobraženje i iskupljenje, njihovo spasenje, osmišljenje i ispunjenje. Tako se jedino liturgijski može preći i prelaziti iz carstva ovozemaljskog u Carstvo Nebesko, a to je svojim izborom i opredeljenjem i učinio Sveti Velikomučenik Lazar Kosovski i ostali Kosovski Mučenici, sa njime i za njime sve do danas.
U tom Lazarevom izboru i opredeljenju izražen je naš svenarodni stav ili zavet trajnog opredeljivanja za izbor Carstva Nebeskog i pravde njegove. A onda, tek u svetlosti tog i takvog stava i Zaveta, dobija smisao i naše zemaljsko carstvo, naša srpska zemaljska otacbina, naš lični i svenarodni zemaljski život i delatnost u istoriji.
Sasvim je u pravu Žarko Vidović kada kaže da Kosovski zavet nije nikakva ideologija (mada je, dodaje on, u našoj nauci do sada prikazivan kao ideologija). To nije neka ideološka, nacionalistička ili politička konstrukcija, nije neka zemaljska ili istorijska teorija, nego je Kosovski zavet i opredeljenje srpsko samo ispovedanje našeg hrišćanskog pravoslavnog identiteta, ispoljavanje našeg crkveno-narodnog duhovnog bića, svedočenje o našem trajnom liturgijskom pamćenju.
Kosovski zavet je zaista naše pamćenje, ali tako da se to pamćenje stalno potvrđuje našim ponovnim izborom i opredeljenjem, poput Lazarevog zavetnog, liturgijskog izbora i opredeljenja. U Kosovskom se zavetu, zato, kao retko gde ispoljava naš srpski identitet kao hrišćanskog pravoslavnog naroda.
U tom smislu značajna je i danas uloga i misija Kosovskog zaveta za ceo Srpski narod. Jer taj zavet nas moralno i duhovno oživljava i vaskrsava. Svojom krsnom dramatikom Kosovo utiče pozitivno na karakter čitavog našeg naroda: da se i pojedinačno i saborno stalno proverava – kojem će se privoleti carstvu? Jer nije uzalud sa srpskom svenarodnom dramom Kosova spojena i strašna činjenica izdajstva, slična Judinom izdajstvu Hrista na Tajnoj Večeri (upravo u času ustanovljenja Svete Liturgije). Juda se tada opredelio za ovozemaljsko carstvo Izrailjevo, upravo ono koje je tražilo od Hrista da ga uspostavi, što Hristos naravno nije hteo, jer njegovo Carstvo nije od ovoga sveta (Jn 18:36). Slično tome, shvaćen je u našem narodu i postupak izdajstva Vuka Brankovića na Kosovu, kada je Vuk hteo da, radi carstva zemaljskog, spase sebe i svoju vojsku zavođenjem za Goleš planinu. (Nažalost, i danas, naročito u poslednjih par decenija, mnogi hoće da tim putem i načinom spasu Srpski narod izdajničkim zavođenjem celog tog naroda za Goleš planinu, tj. napuštanjem našeg Kosovskog zaveta, našeg pravoslavnog crkvenonarodnog pamćenja i identiteta).
Srpsko Kosovo se može posmatrati i kao tragedija, pogotovo u svetlosti najnovijih tragičnih zbivanja na Kosovu i Metohiji, čiji smo nemi svedoci i svi mi. Ali, za nas pravoslavne Srbe, Kosovo ipak nije nikada bila neka besmislena tragedija, nego se sve do danas kroz našu Crkvu doživljavalo kao istorijska drama, kao težak ali častan Krst naš hrišćanski i pravoslavni, koji evo već šest vekova nosimo.
Kosovo je uvek, naročito danas, svo u znaku Krsta. No, isto tako, Kosovo je svo i u znaku Vaskrsenja. Njegova tajna je u žrtvovanju za Hrista, za veru hrišćansku, to jest u mučeništvu Carstva radi Nebeskoga. Istorijski gledano, to je najčešće bio spoljašnji poraz. Ali zato, liturgijski i eshatološki gledano, to je bilo i odolevanje i pobeda. Na Kosovu se, kako veli Episkop Nikolaj, već vekovima žanju dve žetve: žetva smrti i žetva života. Jer, i celokupna istorija ovoga sveta i veka jeste jedno veliko polje i večne jevanđelske žetve, kako je to govorio Hristos (Mt.13,30.38-43). Spolja i samo istorijski gledano, na njivi svetskog života i zbivanja podjednako se žanju i kukolj i pšenica. Ali se u riznici Carstva Nebeskog sabira samo pšenica, dok se kukolj izbacuje napolje. Kosovski Mučenici, na čelu sa Svetim Lazarom, pokazivali su da su dobrovoljno požnjeveni za žetvu života, jer su po svome opredeljenju i zavetu bili pšenica, a ne kukolj. Njihov spoljašnji istorijski poraz nije postao i večni poraz, izbacivanja napolje, nego početak pobede u Hristu, trijumf Carstva Nebeskog nad carstvom zemaljskim. Istorijski gledano, to tada nije tako izgledalo, pa ni više vekova kasnije. Ali, liturgijski i eshatološki gledano, to je tako bilo već istoga onoga momenta. Zatim se taj njihov liturgijski pobednički momenat, to nadvremeno vreme Carstva Nebeskog, pojavljivalo i u našoj istoriji kao duhovna pobeda kad god su Srbi ispoljavali svoj Kosovski zavet i opredeljenje. To jest: kad god su iskali najpre Carstvo Božije i Pravdu Večnu, onda im se i ostalo potrebno pridodavalo. Zato je, ponavljamo, i mogao narodni pesnik da svoju pesmu o Lazarevom Kosovskom zavetu završi onim liturgijskim pobednim mirom: Sve je sveto i čestito bilo, i milome Bogu pristupačno!
Svim ovim, naravno, ne želim ovde da kažem da je sva srpska istorija bila, uvek i u svemu i kod svih Srba, osvetljena i prosvetljena Kosovskim zavetom. Naprotiv, bilo je i kod Srba ne malo zla i prestupa, ne samo izdajstva i izdajstava, već i direktnog greha, zla, nedela i zlodela. Samo što, Bogu hvala, nikada se Srbi kao hrišćanski pravoslavni narod nisu poistovećivali sa svojim nedelima i gresima. Narod je i u pesmi osudio svoje velikaše – proklete im duše, jer im je bila prorasla zemlja kroz dušu, jer su više voleli carstvu zemaljskome nego li Carstvu Nebeskome. Takvih velikaša bilo je uvek, i danas ih, nažalost, ima još više. Mi ni za njih nećemo reći da su propali i izgubljeni. Jer do njih stoji hoće li se povratiti i kosovski opredeliti, hoće li poći za Svetim Lazarem ili ostati sa Vukom Brankovićem. Za ostali pak Srpski narod, uza sve njegove lične i zajedničke grehe, postoji uvek jevanđelski i svetosavski liturgijski poziv na pokajanje, na onu novozavetnu stvarnost kojom uvek, i svagda iznova, započinje dolazak Carstva Nebeskoga (sr. Mt.3,2; Mr 1:15).
Pokajanje u pravoslavnom crkvenom životu i iskustvu i jeste prvi preduslov učešća u Svetoj Liturgiji. To je naše ljudsko i lično i svenarodno otvaranje na široku perspektivu i otvorenost Carstva Božijeg prema nama grešnima, i pojedinačno u životu svakoga od nas, i uopšte, u istorijskom životu svakog hrišćanskog naroda. A samo pokajanje već jeste svojevrsno spasonosno stradanje, početak mučeničkog ali pobedničkog prihvatanja krsta Hristovog i nošenja kroz ovaj život u svetu i istoriji. Pokajanje biva pak konačno i istinski spasonosno tek kada se preliva u Bogočovečansku Liturgiju, kada se čovek i narod liturgijski prenesu u živu zajednicu Hrista Spasitelja: Onoga Koji je Sebe prineo, i uvek liturgijski prinosi, za nas grešne: da nas očisti i osveti, da nam daruje istinski život i spasenje večno.
Jevanđelsko pokajanje prvenstveno pokazuje i projavljuje neprocenjivu vrednost ljudske bogolike ličnosti, koja se blagodatnim pokajanjem i liturgijskim preobražajem oslobađa od ropstva zlu u sebi i u svetu i tako oslobođena postaje sposobna za istinski, večni život. Pokajanjem se greh i zlo pobeđuju iznutra, u srcu samoga čoveka, gde se zlo i začinje, a onda takve ličnosti stvaraju pravu i zdravu zajednicu – narod Božiji, pozvan i stalno pozivan iz tame na svetlost, iz grešnosti u svetost, iz smrti u život večni. Pokajanjem očišćena i liturgijskim samoprevazilaženjem, ličnost se pričešćuje Sv. Trojicom, Koja ljudskoj ličnosti i ljudskoj narodnoj=crkvenoj zajednici i daje večni smisao i punoću. Po ovoj bescenvrednosti i neprikosnovenosti ljudske ličnosti i odlikuje se Pravoslavno Hrišćanstvo, a to je ono u čemu je i naš srpski Kosovski zavet istinski hrišćanski i pravoslavni.
Blagodareći uzvišenosti našeg Kosovskog zaveta i opredeljenja mi i u današnjoj teškoj situaciji na Kosovu možemo da gledamo svima i svakome, i u našoj zemlji i u svetu, pravo i nezazorno u oči. Teško doživljavamo stradanje naše braće Srba na Kosovu, na svojim vekovnim ognjištima i u svojim svetosavskim i nemanjićkim Svetinjama, ali ne gubimo dušu svoju. Jer, bolje nam je izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu. Kao ljudima od krvi i mesa, teško nam je da gledamo i trpimo ove nove zulume nečovečnih suseda Albanaca, gore i teže nego li turski petvekovni zulumi i nasilja. Ali nas to stradanje braće niti čini ravnodušnima, niti zaboravnima svoga Kosovskog zaveta i opredeljenja.
Iskreno da vam kažem, meni je žao tih nesrećnih Šiptara na Kosovu. Jer oni su u tragičnijem položaju od nas Srba. Veće je zlo činiti, nego to isto zlo trpeti.
Jer, zločinac je najpre sebi zločinitelj. Mi pravoslavni Srbi osetili smo to i doživeli za ovih poslednjih decenija veoma snažno i potresno, veoma bolno, ali krstonosno. Shvatili smo iz tog najnovijeg našeg ličnog i svenarodnog stradanja da je zaista stradanje Krsta dobrodetelj. Tome nas je naučio upravo naš zavetni Kosovski stav i opredeljenje – plod velike pravoslavne duše Svetog kneza Lazara i našeg Svetosavskog naroda, plod naše Hristove Crkve i njene Svete Liturgije.
Liturgija je najveći izraz Hristove božanske ljubavi prema čoveku i ljudima, i ona nas uči krstonosnom stradanju u ljubavi, a ne mržnji i osveti. Jer Liturgija je istovremeno izraz i plod najveće žrtvene ljubavi. A ljubavi i nema tamo gde nema žrtve. Snaga ljubavi i njena pobedonosnost i jeste u sili žrtve. Iz žrtve Krsta rodilo se Vaskrsenje, zato onaj ko veruje u vaskrsenje, ne boji se smrti. Garancija pobede nad smrću upravo i jeste Sveta Liturgija.
Možda izgleda da ja govorim ovde „romantične priče“ usred tragične sadašnjice našeg Kosova. Ali, ovo nije romantika. Hteo bih da vam prenesem jedno svoje liturgijsko iskustvo sa današnjeg Kosova. Bivao sam više puta o praznicima po crkvama i manastirima Kosova i Metohije, na primer: za Veliku Gospojinu u Gračanici i Dečanima, u nedelje i praznike u Pećkoj Patrijaršiji ili Manastiru Deviču. Tamo sam video pravo Kosovsko stanje i raspoloženje našeg mnogonapaćenog življa na Kosovu. Jeste narod u teškom, gotovo tragičnom stanju, ali je to narod koji upravo na Svetoj Liturgiji pokazuje da će istrajati, da će izdržati i ove zulume kao i one ranije.
Sa kakvom ljubavlju Srbi Kosovci dolaze svojim Svetinjama – crkvama i manastirima po Kosovu! Možemo slobodno reći: dok je tih svetinja na Kosovu, i dok se u njima služi Božanska Liturgija, dotle će biti i Srba tamo, i oni će biti u stradanju neodoljivi, u smrti nepobedivi. Nema jačeg prisustva na zemlji od liturgijskog prisustva. Sećam se odgovora jednog pravoslavnog episkopa iz mnogonapaćene Rusije, koji je na pitanje jednog evropskog zapadno-hrišćanskog predstavnika: Šta vi u Rusiji radite kao Crkva, kakvu misiju vršite? – kratko i jednostavno odgovorio: Mi služimo Liturgiju, to je sva naša misija i delatnost. Mislim da taj zapadni hrišćanin nije shvatio svu težinu i snagu tog pravoslavnog odgovora. To shvatamo samo mi pravoslavni, naročito naši Srbi na mučeničkom Kosovu.
Jer, ponavljam, u Liturgiji se zbiva, ovde i sada, u vremenu i istoriji, nadvremeni i nadistorijski susret Boga i čoveka, Boga i ljudi kao Naroda Božjeg i braće u Hristu, i u tom liturgijsko-eshatološkom susretu ljudsko biće i ljudski život ispunjuju se drugim smislom i sadržajem, onim neprolaznim i vaskrsavajućim, optimističkim i preobražajnim.
U tom smislu, mislim i ostajem pri toj misli, da naše Kosovo nije izgubljeno, i neće biti izgubljeno sve dok ga budete gledali i doživljavali u svetlosti Kosova nebeskog, svetolazarevskog Kosovskog zaveta.
Mnogi naši na Kosovu to su počeli već da shvataju, i zato se vraćaju svojoj Crkvi. Govore: ostala nam je samo Crkva, sve drugo smo izgubili i gubimo.
Kad se uđe u hram i na Liturgiju naših Kosovskih zadužbina, iako pritešnjeni istorijskom tragedijom onoga što se oko tih Svetinja zbiva, mi počinjemo da se tada dublje unosimo u liturgijsku tajnu Crkve: u blagodatni susret sa Nebom, sa eshatologijom, sa Hristom Raspetim i Vaskrslim. I pričestivši se, mi izlazimo iz hrama gledajući sve oko sebe drugim očima i ispunjeni novom snagom i hrišćanskim optimizmom.
Jedno je nesumnjivo sa našim Kosovom i Kosovskim zavetom danas: Kosovo i njegova drama i tragika vraćaju nas sebi, svome hrišćanskom identitetu i istorijsko-liturgijskom pamćenju. Ovo ne znači da postajemo ili ostajemo samo „ljudi prošlosti“. Naprotiv, još bolje i dublje i smisaonije doživljavamo našu krstonosnu sadašnjost, naš Kosovski krsni zavet i opredeljenje: da se samo u svetlosti Carstva Nebeskog može živeti i izdržati sudbonosna drama života i istorije na zemlji. Jer samo tako može se liturgijski ponovo doživeti velika istina iz Kosovske narodne pesme: „Sve je sveto i čestito bilo, i milome Bogu pristupačno“.
 
j. Atanasije
 
(„Glas Kanadskih Srba“ (Toronto), Septembar-oktobar 1985;
„Glas Crkve“ (Šabac), br. 13, 1987).
 


 
NAPOMENE:

  1. Predavanje održano na SN Akademiji, na Univerzitetu u Torontu (Kanada).

Jedan komentar

  1. Da li znate nešto o Nazim begu Mahmudbegoviću iz Peći, Kamber Demi ,Mehmed Zećir agu .

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *