NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

 

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)
 

 
Prilog 2:
TAMNAVSKO PISMO
 
Vaša Svetosti,
Mi, Vaša čeda u sinovskoj odanosti usuđujemo se ovom prilikom govoriti sa Vama bez propisanog protokola. Šta je to, što je uslovilo da se jedna grupa sveštenika iz jedne eparhije obrati direktno Poglavaru svoje Srpske Crkve? Pretičemo li mi možda vreme, pa ono što bismo mogli govoriti sutra govorimo već danas? Nadamo se ipak da nismo poranili – ili što je još važnije, da nismo zakasnili. Sa tom verom upućujemo Vam ovo Otvoreno pismo.
Vi ste „Primus interpares“ (=prvi među ravnima) u srpskom episkopatu i imate moralnu obavezu da nas saslušate, da čujete uostalom i svaki drugi glas koji dolazi iz vernog, srpskog, pravoslavnog naroda. Svet se menja i vreme prolazi, prikrada se i provlači pored nas kao utvara koju ne opažamo i ne primećujemo. Narodi koji su vekovima bili u ropstvu postaju slobodni, gospodari svog bića i svoje zemlje. To je dobro. Osobito od Helsinkija do Madrida raspravlja se o pravima naroda i svakog čoveka pojedinačno; iako sa promenljivim uspehom, ipak se teži ostvarenju ideala slobode potrebne kao hleb nasušni.
I Crkva Hristova traži svoje mesto u svetu. I to je dobro. Šta se to događa sa nama, šta se događa sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom? Teško nam je i veliki bol nas pritiska u duši kad ozbiljno pogledamo istini u oči…
ARHIEPISKOPE PEĆKI, Vi nosite titulu slavnih srpskih arhiepiskopa počev od Svetog Arsenija I Sremca čije je sedište bilo u Peći. Bilo bi nam žao da je od svega ovog ostao samo ovaj naslov. Glasovi koji dopiru do nas i razdiru nam dušu, glasovi koji kao nožem paraju srce svakog poštenog pravoslavnog Srbina, pa uostalom i svakog istinoljubivog i dobronamernog čoveka, jezivo naslućuju – na Kosovu, u našoj slavnoj RaškoPrizrenskoj Eparhiji uskoro neće biti pravoslavnog življa, nestaće sa lica zemlje naše stare zadužbine kojima smo se mi dičili i kojima se divio kulturni svet. To je druga teška rana na telu naše Crkve danas. Zato ridamo i plačemo! Kao da i sada čujemo glas vapaja popa Petra, popa Nikole, monaha Isaije, starog dečanskog hroničara i drugih iz njihovog doba („Kad su živi zavideli mrtvima“ M. P. Surep). Jedino što je učinio episkopat naše Crkve je štura informacija za javnost u crkvenoj štampi sa jednog od razgovora sa funkcionerima Republike Srbije u kojoj se samo stidljivo napominje šta se to događa tamo na Kosovu. Sigurni smo da raspolažete mnoštvom podataka o tome. A, ćutite! Zašto? Verovatno radi dobrih odnosa između Crkve i države koje obavezno ističete u svakom saopštenju sa tih razgovora. Obratno, kada treba napadati Crkvu zbog svega i svačega nas niko ne štedi radi tih „dobrih“ odnosa.
Crkvena štampa ne piše o pogromima, progonima pravoslavnog sveštenstva i vernika na Kosovu. Ne piše se o rušenjima, paljenjima i skrnavljenjima kosovskih svetinja. Najviše što čini je da eventualno, prenese neku vest iz sredstava javnog, društvenog informisanja. I tada, čini se, sa dozom nekakvog odstojanja. Sve do sada što znamo o stanju Crkve na Kosovu pročitali smo kod drugih, saznali sa druge strane. Pa i ti drugi se čude: zašto Srpska Crkva ćuti!? Zašto ćuti njena štampa? Gde su njeni dopisnici? Ćute i ne pišu, valjda – zabrane radi?! Ako se zbog toga – istine radi, zabrani i zapleni neki naš list bar znamo da smo nešto pokušali. Zar da ćutimo kada neprijatelj u ovoj našoj, slobodnoj zemlji prebija srpskog vladiku, tuče profesore naše bogoslovije, sveštenike i monahe a monahinje siluje? Zašto se krije od nas kako je izgoreo konak Pećke Patrijaršije? Ko je od strane naše Crkve prihvatio ona prva saopštenja za javnost na radiju, televiziji i u štampi? Ako to niko nije učinio, zašto to nije rečeno javnosti? Od koga i od čega Srpska Crkva neprestano strahuje? Od mučeništva – možda? Pa njeni temelji počivaju na krvi Mučenika! Nikada u istoriji nije postojala veća i ozbiljnija opasnost da nestane jedan narod na jednom prostoru, jer pravoslavni Srbi beže i iseljavaju se sa Kosova intenzivno dvadesetak godina. Hoće li se svet pitati da li nam je neko i čime zatvorio usta?
Služba Srpske Crkve preko hiljadu godina, samo je služba Hristu i nikome drugom. Nikada mi nismo odstupili sa te linije do skorih dana. Plašimo li se mi slobode? Naučili smo po svemu sudeći da budemo roblje, da sagnemo glavu, da trpimo u ćutimo. Nekako nam je to ušlo u krv. Slobodom i ujedinjenjem 1918. godine nisu prestale, nego tek počele naše međusobne srpske svađe i ustupci vlastima. Nismo se opredeljivali, podržavali smo vlast. Tada i ništa drugo nije značaj nije postignuto, izuzev obaranja onog zlokobnog Konkordata, što su više drugi iskoristili za svoje ciljeve nego mi. Ni u poslednjem ratu se nismo jedinstveno opredelili, nismo osudili saradnju sa okupatorom i zato nam se danas (s pravom) može reći, da nismo isto što i Rimokatolička crkva u Poljskoj. A mi smo uvek bili sa svojim narodom kroz istoriju osobito u patnjama, sve do novijih vremena kada sebi moramo postaviti pitanje: gde smo i šta smo?
Arsenije III Čarnojević i Arsenije IV Jovanović Šakabenta, Vaši slavni prethodnici na pećkom tronu poveli su svoj narod u tuđu zemlju da bi sačuvali ime srpsko i veru pradedovsku od najezde tućina. I u miru, i u borbi, oni su bili pravi vođi svoga naroda. Proklinju li nas njihove kosti u grobovima? Šta to mi učinismo da sprečimo da oslobođeno i osvećeno Kosovo ostane bez svog naroda? Ko je u vrhovima, ili svejedno u bazi naše Crkve kriv i odgovoran što nas smatraju prorežimskom Crkvom i klerokomunistima? Šta to mi još možemo izgubiti, ako javno protestujemo, ako upoznamo našu i stranu javnost sa teškim stanjem u kojem tamo živi naša Crkva? Da li je ko bio spreman, ili bar razmotrio mogućnost da napusti svoj položaj i povuče se u manastir, negodujući – spasenja radi?
Možda će tek tada i naše društvene vlasti shvatiti da nas sve ovo vređa i boli i da će učiniti nešto za bolje sutra ovoga naroda?!
Hoće li Sveti Arhijerejski Sabor ili Sinod ili Vi, Arhiepiskope Pećki, odgovoriti, šta još može izgubiti Srpska Crkva od onoga što je već izgubila? Smatramo da se ne bavimo politikom kad vršimo svetu dužnost staranja o ljudskim dušama, kad branimo pravo da se javno i nesmetano ispoveda Pravoslavna vera Hristova i kada kao pripadnici jednog naroda mislimo o njegovoj budućnosti…
Ne bojte se! Ne plašite se! Verujte u svoj narod i svoju Crkvu. Mi smo s Vama ujedinjeni u molitvama i u ljubavi prema Bogočoveku Hristu, Spasitelju našem Kome neka je slava u vekove. Amin!
 
Odlučili smo da ovo Otvoreno pismo uputimo:
 
1.Njegovoj Svetosti, Arhiepiskopu Pećkom, Mitropolitu Beogradsko-karlovačkom i Patrijarhu Srpskom, Gospodinu Germanu
2.Episkopu Šabačko-Valjevskom, Gospodinu Jovanu
3.Svetom Arhijerejskom Sinodu SPC
4.Upravi Manastira Hilandara u Svetoj Gori
5.Bogoslovskom fakultetu SPC
 
Sveštenstvo Arhijerejskog namesništva Tamnavskog
(Ub, pred Uskrs. 1982)

Jedan komentar

  1. Da li znate nešto o Nazim begu Mahmudbegoviću iz Peći, Kamber Demi ,Mehmed Zećir agu .

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *