NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

 

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)
 

 
POTREBNA JE PUNA ISTINA O KOSOVU
(Iz intervjua datog u Australiji, o Božiću 1986/7)
 
Oče Atanasije, Vi ste skoro došli iz naše Otadžbine. Uveren sam da pratite događaje sa budnom pažnjom. Šta nam možete reći o progonu naše braće Srba na Kosovu?
 
Otac Atanasije: To je naša sveopšta srpska tragedija i tragedija same naše zemlje Jugoslavije. Poznata su i najnovija stradanja Srba na Kosovu i Metohiji koja se, nažalost, umnožavaju sve rafiniranije, podmuklije, prepredenije i, Bog sveti zna, kakav je tu kraj, kakav izlaz? Ono što čine vlasti, pogotovu šiptarske vlasti na Kosovu, to je zamajavanje, to je „zavođenje za Goleš planinu“. Podiže se nekakva fasada nekakvog poboljšanja, a u suštini rezultati su isti, jer reka iseljavanja ne prestaje, iako je tamo Srba sve manje i manje.
Sad su počeli iz Srbije, iz Beograda, nešto pozitivnije da čine, ali nažalost, nemaju mnogo podrške Jugoslavije kao takve. Pitanje je da li će biti rezultata, jer i mere koje se preduzimaju nisu prave mere. Nije mera za zaustavljanje iseljavanja da podignu fabriku u selu Batuse, jer je nerealno da će to biti čisto srpska fabrika, za srpske radnike. Očigledno je, kao što se vidi i čuje, da Albanci traže da i njihovi ljudi dođu i rade u toj fabrici. Nisu iselili iz Batusa ni onoga Albanca Faziju, onaj kome su zbog nezakonitosti buldožerima porušili kuću, jer on se ponovo vratio tamo i dovodi sada u to srpsko selo i druge Šiptare i tako to je vrzino kolo, tu nema kraja.
Koliko su slepi neki političari, to je za čuđenje, zaista.
Ali najstrašnije je što se svetinje naše skrnave, svetinje srpske, i čast i obraz naših majki, sestara i devojčica gaze, pale se svetinje naših crkava i manastira tamo. To je ono što je strašno i što sva naša srca pogađa, potresa savesti svih poštenih ljudi.
 
Šta je potrebno učiniti i kako pomoći tu nezaštićenu i nasilnu seobu Srba sa svojih pradedovskih ognjišta?
 
Otac Atanasije: Treba najpre dizati glas, glas pravde, slobode, istine, i prava obaveštenja – pravu istinu iznositi na videlo. Ona se, nažalost, često režira, kamuflira, prepričava u ime neke „političke“, jeftine, sadašnjosti, „političkog trenutka“. U suštini, ako nemate pravu informaciju, nemate onda uvid u stvari i nemate mogućnost da pomognete. A informacije su nam iz „zvaničnih saopštenja“, koja sami dalji događaji izobličavaju.
Mi sa svoje strane činimo koliko možemo, obaveštavamo javnost. Trebalo bi i inostranu javnost obaveštavati o pravom stanju, o onome šta se zbiva na Kosovu. Albanska propaganda u inostranstvu je daleko uspešnija. Ona vrši takvu propagandu, da ispada da su Albanci ugroženi na Kosovu kao manjina, a u stvari su Srbi sada tamo manjina i oni su gonjeni. Šiptari vrše vešto propagandu sa onim mladim ljudima, koji su osuđeni na po 510 godina, mada ti mladi ljudi bivaju često pušteni posle nekoliko meseci ili kraćeg perioda, i oni postaju nacionalni heroji, jer su bili osuđeni na robiju, a suđeni su u stvari za strašne zločine, za silovanja. U stvari, organizatori znaju da će ovi osuđeni mladi ljudi biti pušteni na slobodu; i tako se u suštini zlo ne preseca, nego se podržava i ide na stranu propagande albanskih separatista.
Mi sa svoje strane nastojimo da što češće odemo tamo, posećujemo naše svetinje – manastire i crkve, kao i naše verne, naročito na crkvenim svečanostima. Možda bi moglo nešto više da se učini kao podrška ovim ljudima, koji se mirno, ali slobodarski i pravdoljubivo okupljaju kao što je bilo u Kosovu Polju, Batusi, Plemetini, kao i u Babinom Mostu nedavno. Ti naši ljudi treba da vide da nisu sami i da to njihovo izrazito srpsko, hrišćansko, pravoslavno ponašanje jasno svedoči da oni neće da gaze tuđi obraz, niti da siluju, ni da pljačkaju i ubijaju, već jednostavno protestuju i traže slobodu, traže zaštitu, traže od Srbije da ih spase, kad već, kako izgleda, Jugoslavija ne brine mnogo o njima. Takve, nažalost, i Srbe na Kosovu, i ostale koji ih pomažu, koji se solidarišu sa njima, proglašavaju za „srpske nacionaliste“, za „revanšiste“, i slično, i time samo idu na ruku antisrpski raspoloženim Šiptarima.
Mi smo u molitvi Bogu da im Bog pomogne, a da se i mi otreznimo i osvestimo. Nadajmo se daće i naša politička vlast da shvati da je ugrožena ne samo teritorija Kosova, već cele Srbije, cele Jugoslavije.
 
Da li, po Vašem mišljenju o. Atanasije, treba Sveti Arhijerejski Sabor SPC da se sastane u vanredno zasedanje i da tom prilikom prouči u detalje progon Srba na Kosovu i cve ono što se tamo dešavalo i još uvek dešava i da o tome jednom posebnom poslanicom obavesti cvoje vernike?
 
Otac Atanasije: Koliko znam ovaj prethodni Arhijerejski Sabor od 1986. doneo je odluku da idući Sabor 1987. zaseda u Pećkoj Patrijaršiji. Verovatnoće to biti samo početna sednica, pretpostavljam kao što je ove godine bila u Studenici, a ranije u Žiči. Bilo bi dobro i korisno da tamo u Peći Sabor zaseda svu nedelju dana i, po mogućstvu, poseti sva važnija mesta po Kosovu i Metohiji. To bi, u stvari, bila ogromna moralna podrška tome stradalnom narodu.
Mislim da bi dobro bilo, ako ne vanredni Sabor – možda bi i on trebao , ali taj redovni Sabor da posveti nekoliko sednica vapijućim kosovskim problemima i da po mogućstvu obrazuje jednu komisiju koja bi i obilazila naš svet na licu mesta. Pravo da Vam kažem, malo je ostavljen vladika Pavle sam sebi. Istina, on šalje Sinodu i Saboru svoje izveštaje, svoje žalbe odozdo. One se konstatuju i kopije se upućuju državnim komisijama, i na tome se završi.
Ne samo komisija, koju bi oformio Arhijerejski Sabor, već i kad bi nekoliko Arhijereja išli češće na Kosovo i učestvovali na bogosluženjima, obilazeći sela, crkve i manastire u toku godine, onda bi to dobilo drugi odjek u narodu, narod bi video da nije usamljen. Mnogo za naše ljude na Kosovu i Metohiji znači kad oni vide pobožne vernike koji dolaze iz raznih krajeva naše Otadžbine autobusima. Mi idemo sa našim studentima i budemo sa njima na bogosluženjima i time ih makar malo ohrabrimo, da smo tu, da oni nisu ostavljeni sami.
Arhijerejski Sabor mogao bi i trebao da izda jedan svoj tekst, jedno svoje saopštenje, jednu svoju konstataciju. Ako ništa drugo bar da ostane za istoriju. To bi imalo odjeka, i ne bi trebali da se boje političkih kvalifikacija.
Bilo bi korisno jedno saopštenje Arhijerejskog Sabora, ali na osnovu izveštaja jedne komisije koja bi imala uvid u stvari, nešto slično onome saopštenju iz 1981. koje je objavljeno u štampi i koje je imalo veliki odjek. Nije Arhijerejskom Saboru zgodno da uvek i u svakoj stvari istupa, ali, evo, prošlo je nekoliko godina od 1981. Arhijerejski Sabor bi imao i razlog i mesta da digne svoj glas i to bi imalo pozitivnog odjeka. Crkva je i sada ono što je uvek bila, a sada naročito njen je glas u narodu veoma poštovan. I u inostranstvu bi to imalo odjeka. Uostalom, poodavno se u narodu našem očekuje odlučniji glas Crkve za proganjane pravde radi.
 
(„GLAS Srpske Pravoslavne Crkve u Zapadnoj Evropi“,
br. 107, januar-maj 1987)

Jedan komentar

  1. Da li znate nešto o Nazim begu Mahmudbegoviću iz Peći, Kamber Demi ,Mehmed Zećir agu .

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *