НЕВИДЉИВА БОРБА – КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ

 

НЕВИДЉИВА БОРБА
КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ
 
О ДУХОВНОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ
 
Тајном тела и крви може се човек причешћивати само у одређено време, али не више него једном дневно. Међутим, унутрашње, духовно, може се причешћивати сваког часа и сваког тренутка, то јест, човек може по Божјој благодати бити у непрекидном додиру с Богом, и када Бог хоће, осећати срцем овај додир. Када се причестимо телом и крвљу Господа, примамо по Његовом обећању у себе Њега Самог и Његову благодат која даје чистом срцу да ово осети. Прави причесници увек бивају после причешћа у благодатном расположењу: срце духовно осећа Господа.
Но пошто смо обучени у тело и уплетени у односе са спољашњим светом, у коме морамо узимати учешћа, духовно осећање Господа због тога скретања пажње на свет из дана у дан слаби и скрива се. Осећање Бога се повлачи али се додир с Њим не прекида ако, по несрећи, не учинимо какав грех, који то благодатно стање раскида. Ни једно се друго осећање не може сравнити с осећањем Бога, зато они који су то једном осетили, чим примете да то осећање слаби, труде се да га поврате, а кад у томе успеју, осећају се исто као и први пут. То и јесте духовно причешћивање Господом.
Оно дакле бива с времена на време. Но оно може бити и непрекидно код човека који увек чува у чистоти своје срце и чија се пажња и осећање никако не одвајају од Бога. Оно је дар благодати оним трудбеницима на путу Господњем који су усрдни и који не жале себе.
Али и када неко осећа с времена на време Бога у своме духу, и то је дар благодати. Наша је само жеђ, и глад и усрдно мољење за овај дар.
Но постоје ипак и дела која томе припремају пут, премда тај дар увек долази неочекивано. Та су дела: чиста, као у детета срдачна молитва и одрицање од себе.
Када на души нема греха, када човек не трпи у себи грешне мисли и грешна осећања, шта може сметати Господу, Који је већ ту, да дарује души да Га осети. А Господ тако и чини, ако не нађе да је за добро саме душе потребно да још мало буде гладна и жедна.
Међу делима одрицања од себе најважније је у овом случају смирено послушање и мишљење да смо најнедостојнији од свих људи, затим ослобођење од привезаности за ма шта и мирно подношење неправедних оптужби а све то у духу потпуног предавања вољи Божјој.
То су дела која нарочито припремају човека да му Господ дарује да Га осећа у души.
Исто тако и усрдно и беспрекорно испуњавање свих заповести Божјих има за плод усељавање Господа са Оцем и Светим Духом у срце (ср. Јов. 14,23).
Духовно се причешћивање не сме мешати са сећањем на причешћивање телом и крвљу ма то сећање и било праћено извесним снажним духовним осећањима. Не сме се исто тако мешати ни с оним што осећају верни у храму док се свршава св. тајна Евхаристије. Они се удостојавају само освећења Божјег због учествовања при приношењу бескрвне жртве, али то није исто што и духовно причешћивање, премда оно ту и може бити.

Comments are closed.