НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » НЕВИДЉИВА БОРБА – КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ

НЕВИДЉИВА БОРБА – КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ

 

НЕВИДЉИВА БОРБА
КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ
 
СВА ИСКУШЕЊА ДОЛАЗЕ ЧОВЕКУ ЗА ЊЕГОВО ДОБРО
 
Да би ти било јасније каква нам све искушења шаље Бог за наше добро, обрати пажњу на ово што ћу ти рећи. Човек је, захваљујући својој исквареној природи, горд, славољубив, воли да се покаже, стало му је до својих мисли и одлука и увек жели да га сви високо цене, далеко више него што заслужује. То високо мишљење о себи и та самоувереност крајње су убитачни за духовно напредовање. Довољна је и мала мрља тога, па да омете достизање истинског савршенства. Зато, промишљајући о нама, особито о онима који су искрено предали себе Њему на службу, Бог помоћу искушења која допушта да на нас наиђу, доводи нас у стање у коме лако можемо да избегнемо опасност од овог уважавања себе и скоро нас приморава да дођемо до истинског смиреног самопознања. Тако је поступио и са св. апостолом Петром кад је допустио да га се овај три пута одрече да би упознао своју немоћ и престао да се узда у самог себе. Тако је поступио и са св. Павлом на кога је, пошто га је узнео до трећег неба и открио му неисказане божанске тајне, допустио неко тешко искушење да би овај, носећи у себи потврду своје немоћи и ништавила, напредовао у смирености и хвалио се само својим немоћима, и да га величина откривења којих се удостојио од Бога не би погордила. То сам св. апостол Павле за себе сведочи и пише: …и да се не бих понио за премнога откривења, даде ми се жалац у месо, анђео сотонин, да ме ћуша да се не поносим (II Кор. 12,7).
Желећи да искорени ту несрећну склоност (увек високо мислити о себи), Бог допушта да наилазе на нас често врло тешка искушења како бисмо се, увидевши своју немоћ, понизили. Оним што изгледа најштетније шаље нам највећу корист јер нас смирава, а смиреност је виша свега потребна и корисна души. Ако дакле искушења долазе да нас науче смирености, онда онај који осети у срцу хладноћу, одсуство укуса за духовно и одсуство духовних радости – треба да зна да је то дошло да би се научио смирености. Онај који је раније мислио о себи да је нешто и то нешто важно, сада, пошто је окусио горки лек који му је послат озго, почиње да мисли да је најгрешнији човек на свету, недостојан чак и имена хришћанин. Никада он не би дошао до таквог смерног мишљења о себи и до тако дубоке понизности, да га на то нису навела та нарочита искушења, та велика туга и горчина срца. Зато су оне велика милост коју Бог указује у овом животу души смирено преданој Њему.
Под теретом унутрашњих тегоба човек је приморан да прибегава Богу и тражи помоћ од Њега, да чини све што сматра корисним за лечење туге и горчине срца. Да би се убудуће избавио тог душевног мучења, доноси чврсту одлуку да убудуће иде путем духовног живота са великом пажњом, да избегава чак и сенку греха и сваку, па и најмању, неисправност која може ма на који начин да га одвоји од Бога. Тако туга коју је сматрао толико штетном постаје средство које га подстиче да тражи Бога с већим жаром и да се с већом ревношћу клони свега што се не слаже с вољом Божјом. Укратко речено, све невоље и мучења које душа трпи за време унутрашњих искушења и за време одсуства духовних радости нису ништа друго до лек којим Бог с љубављу чисти душу, ако ова са смиреношћу и трпљењем та искушења подноси. А та искушења припремају стрпљивим страдалницима венац утолико славнији, уколико је већи бол које срце за време њих подноси.
Из тога излази да се не смемо збуњивати и мучити себе како због спољашњих тако и због унутрашњих искушења као што чине они који имају мало искуства у томе, те оно што долази од Бога сматрају да долази од ђавола, или од сопствених грехова и несавршенства. Знаке Божје љубави узимају за знаке Његова гнева, доброчинства и дарове сматрају бичевима и ударима. Све што раде сматрају излишним напором и ненакнадивим губитком. А кад би знали да од тих искушења душа нема никакве штете него, напротив, има толико користи, само ако их прима са смиреношћу и подноси с благодарношћу, и кад би веровали да су та искушења знак Божје наклоности према њима, не би се збуњивали и губили душевни мир што су тим искушењима подвргнути, те осећају надирање срамних помисли и хладноћу за време молитве и за време духовних занимања. Напротив, више би смиравали своје душе пред Богом и одлучивали да сваки својим делом испуњавају вољу Божју, пошто Бог жели да Му се само на тај начин служи у свету. Старали би се да по сваку цену остану мирни и спокојни и примали би све што наиђе као да долази из руке небеског Оца. Јер било да то искушење бива од злог духа, или од људи, или због грехова, оно у сваком случају зависи од Бога и Он нам га шаље за наше добро и за спречавање неког већег зла.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *