НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » НЕВИДЉИВА БОРБА – КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ

НЕВИДЉИВА БОРБА – КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ

 

НЕВИДЉИВА БОРБА
КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ
 
О ПРАВИЛНОМ КОРИШЋЕЊУ ЧУЛА
 
Побожни ревнитељ мора обратити много пажње на правилно коришћење чула: вида, слуха, мириса, укуса и додира. Наше срце непрестано жели насладе и радости .
Требало би да их тражи унутра, у души, која је створена по слици Онога Који је извор сваке радости. Кад смо отпали од Бога, учинили смо то ради себе, али се нисмо задржали на себи, него смо изишли ван себе и тако смо почели тражити себи радости и задовољства споља. У томе су нам чула постала вође. Преко њих душа излази напоље, осећа ствари, и којима се од њих наслађују чула наслађује се и она сама и мисли да јој је у томе све благо. Тако се поредак покварио: уместо да тражи Бога унутра, срце тражи сласти споља и задовољава се њима. Они који су се одазвали Божјем гласу: „Покајте се“, кају се и постављају себи за закон да поново установе у себи првобитни поредак живота, то јест, да се врате унутра и одатле Богу, да би живели Њиме и у Њему, и у томе налазили своје највеће добро и носили у себи извор задовољства. Успостављање таквог поретка, и кад се предузима с великом одлучношћу и јаком вољом, ипак се не постиже одмах. Пред оним који се на то одлучио стоји велика борба са ранијим навикама (да се наслађује и задовољава себе) док се оне не искорене и замене другим које одговарају новом животу. И баш ту велики значај има господарење чулима и правилно коришћење њима.
Свако чуло има свој круг пријатног и непријатног. Душа се пријатним наслађује, и кад на то навикне, ствара се у њој склоност према томе. На тај се начин од сваког чула корени у души по која страсна склоност. Оне се све крију у души и мирују док не наиђе повод који их узбуђује. Понекад се оне покрећу и помишљу на омиљене предмете, али углавном то бива онда кад су ти предмети на домаку чула и ова их осећају. Тада похота устаје необуздано и у човеку који није одлучио да се не предаје томе, рађа се гријех, а гријех учињен рађа смрт (Јак. 1,15), те се на њему испуњава реч пророка попе се смрт на прозоре наше (Јер. 9,21), то јест, кроз чула која су прозори душе за везу са спољашњим светом. Тако распаљена похота подиже у човеку који је одлучио да се бори буру која га може и оборити.
Зато управљај и користи се чулима тако да се преко њих не распирују страсне склоности, него да она примају само утиске који угушују страсна, а потпомажу племенита осећања.
Чуо си у какву те опасност могу довести чула. Зато пази на себе и старај се да то предупредиш. Не допуштај својим чулима да блуде тамо и амо како хоће и упућуј их не на искоришћавање чулних страсти него на оно што је добро, корисно и потребно. Ако су се досада твоја чула опијала телесним насладама, труди се одсада свим силама да их обуздаш и вратиш натраг. Управљај њима тако да би она која су била заробљена сујетним и убитачним задовољствима добијала од сваке твари утиске корисне за душу и оплемењивала је. Ти утисци који рађају у души узвишене мисли сабираће душу и узносиће је Богу, као што говори блажени Августин: „Колико год је твари у свету, све оне разговарају с побожним човеком на језику, истина немом, али не мање стварном и за њега пријатном и разумљивом, од чега се у њему рађају узвишене и побожне мисли и љубав према Богу бива пламенија“.
То и ти можеш чинити на овај начин. Када пред тобом стоји која било твар, одели у мислима оно што је у њој чулно и материјално од онога што је од творачког Духа Божјег. Помисли да она нема биће сама од себе, него да је дело Бога Који јој даје биће, лепоту, моћ и све друго што је у њој добро. Затим пренеси ту мисао и на све друге видљиве твари и зарадуј се срцем што је један Бог узрок и почетак толико великих и толико дивних савршенстава, и што су та савршенства не што друго, него слаби одсјај и сенка бескрајних Његових савршенстава. Чини тако чешће при погледу на сваку твар и навикнућеш да, гледајући видљиве твари, без задржавања пажње на њиховој спољашњости, проничеш у оно што је у њима божанско, у њихову невидљиву, скривену лепоту, до које се може доћи само умом. Тако ће све што је у тварима споља привлачно за чула, проћи мимо твоју пажњу и осећања, а њихов ће унутрашњи садржај овладати умом и побуђивати да славословиш Бога.
Тако кад посматраш материјалне стихије и мислиш о њиховом бићу и сили, запеваћеш од велике радости Творцу: „Боже велики и Сило неизмерна, радујем се и веселим се што си Ти једини почетак и узрок суштине и силе твари“.
Кад погледаш небо и небеска тела: сунце, месец и звезде и помислиш да су свој сјај и блесак добили од Бога, реци: „Светлости предивна Која си створила сваку материјалну светлост, први узроче анђеоског радовања и светитељског усхићења, у коју са дивљењем гледају очи херувима и у сравњењу с којом је свака друга светлост дубока тама, славословим Те и узносим. Истинска Светлости, која просвећујеш сваког човека који долази на свет, удостој ме да увек гледам умом у Тебе и да се пуном радошћу радује срце моје“.
Кад посматраш дрвеће, траву и друго биље и размишљаш како живе, хране се, обнављају се и расту као и да не живе сами од себе, него да је све у њима од стваралачког Духа, реци: „Ево где је прави живот, од којега, у којем и којим живи, храни се и множи све“.
А кад посматраш себе или друге људе и помислиш да је једино човеку дат изузетан положај, да је он једини од свих живих бића на земљи обдарен разумом и представља заједницу материјалне и нематеријалне твари, устани на славословље Творца и реци:
„Слава Ти, Света Тројице, што си ме удостојила Својом сликом, разумом, речју, живим телом, и даровала ми моћ да постанем сличан Теби и имам вечно Тебе у себи“.
Тако чини и са сваким другим чулом. Видећи лепоту твари, одељуј умом оно што видиш од духовног значења које не видиш и, знајући да је сва та лепота која се споља види дело невидљивог и прекрасног стваралачког Духа, Који је узрок сваке спољашње красоте, реци испуњен радошћу: „Гле обилних потока из нествореног извора! Гле светлосног дажда из бескрајног мора свакога добра! Како се весели срце кад мисли на неисказану красоту Творца мога Који је почетак и узрок сваке створене красоте! Каквом сам духовном радошћу испуњен кад мислим на неисказану лепоту Бога мога у којој је почетак сваке лепоте“!
Када чујеш какав пријатан глас или хармонију пријатних гласова, узнеси ум Богу и реци: „Хармонијо хармонија, Господе мој, како се радујем због бескрајних савршенстава Твојих која се одражавају на анђелским хоровима на небесима и на безбројним створењима под небесима и чине једну прекрасну и дивну симфонију. Када ће, Господе, доћи час да чујем најслађи глас Твој који ми говори: Мир Свој дајем ти – мир од страсти – Јер је глас твој сладак, како пева невеста у Песми над песмама (2,14).
Ако осетиш какав мирис, нека ти то послужи да се сетиш миомира Духа Светога и кажеш: „Гле мириса Цвета премирисног и Мира неисцрпног Које се излива од најчистијих анђела до последњих створења“.
Када једеш и пијеш, помисли да Бог даје свему укус и реци: „Радуј се, душо моја, што изван Бога нема за тебе никаквог задовољства“.
Кад пружиш руке своје да што учиниш, сети се да је Бог први узрок сваког покрета, а ти само оруђе у Његовој руци, и реци: „Какву радост осећам, Боже мој, кад помислим да без Тебе не могу учинити ништа и да си Ти први и главни радник у сваком делу“.
Када видиш код неког коју врлину, реци Богу своме: „О пребогата ризнице сваке врлине, колико се радујем што знам и видим да свако добро долази од Тебе и да је свако наше добро у сравњењу с Твојим божанским савршенствима – ништа. Захваљујем Ти Боже за ово и за свако добро које чиниш моме ближњем. Спомени се, Добротворе, и моје убогости у врлинама“.
И сваки пут кад осетиш у Божјим тварима нешто привлачно, не задржавај пажњу на тој привлачности, него пренеси своју мисао на Бога и реци: „Ако су Твоја створења, Боже, тако дивна и доносе толике радости, колико си безмерно диван и колико више доносиш радости Ти, Творче свега“.
Ако будеш тако чинио, долазићеш и помоћу чула до познања Бога, прелазећи увек умом од твари Творцу. Постојање и уређење свега створеног биће за тебе књига богословља и, налазећи се у овом, поседоваћеш знање о оном свету. Јер је сав свет и сва природа само орган у коме под видљивим невидљиво пребива. Сам Творац и Уметник свега, пружајући погледу разумних створења у видљивом и материјалном свету Своја невидљива и материјална савршенства и дејства. Зато премудри Соломон говори, да се кроз лепоту створења види њихов Творац, а св. Павле уверава да што се на Њему не може видјети, од постања свијета могло се познати и видјети на створењима, и Његова вјечна сила и божанство (Рим. 1,20). У свету Божјем су с једне стране постављена сва створења Божја, а с друге стране људи обогаћени разумном силом да би ови, гледајући створења Божја и видећи како су премудро створена, долазили до познавања предвечне и ипостасне Речи кроз Коју је све постало (Јов. 1,3). И ми природно из дела познајемо Творца, те је потребно само правилно и здраво расуђивати и преко твари доћи до вере и видети Бога.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *