НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » НЕВИДЉИВА БОРБА – КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ

НЕВИДЉИВА БОРБА – КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ

 

НЕВИДЉИВА БОРБА
КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ
 
КАКО СЕ ТРЕБА БОРИТИ ПРОТИВ НЕМАРНОСТИ
 
Да не би пао у немар који зауставља напредовање савршенству и предаје те у руке непријатеља, мораш избегавати све врсте празне радозналости, свако везивање за ма шта земаљско и сваки посао који радиш само зато што ти се он свиђа, иако ти не одговара. Исто тако, мораш по сваку цену приморавати себе да брзо и радо испуниш савет и сваку наредбу својих настојатеља и духовних отаца и да чиниш све онда и онако како они хоће.
Кад имаш да свршиш посао ни у ком случају не закашњавај, него му одмах приступај, јер прво и кратко закашњење довешће те до другог и дужег, а ово до трећег још дужег и тако даље. Тако се посао одуговлачи или као тегобан напушта. А кад једном окусиш сласти нерада, почећеш да волиш више нерад од рада и доћи ћеш мало по мало до навике да не радиш ништа – до лености у којој ће страсти толико овладати тобом, да ћеш престати и да осећаш да је то грех. А то ће трајати све док ти леност не досади и не прегнеш поново на посао. Тада ћеш са стидом увидети колико си неопходних послова пропустио из пусте жеље да радиш само оно што се теби свиђа.
Тај немар који почиње скоро неприметно прониче цело биће и не само да својим отровом нагриза вољу у коју уноси одвратност према сваком раду и сваком духовном занимању и послушању, него ослепљује и ум и не даје му да види сву неразумност и лажност мисли на којима се такво настројење воље заснива. Он му не дозвољава да дође до здравог расуђивања које би подигло олењалу вољу да што брже и што усрдније изврши посао и не одлаже га за касније, јер није довољно само радити брзо, него је потребно да се сваки посао ради у право време и са великом пажњом и усрдношћу да би испао што боље. Слушај шта је написано: Проклет био ко немарно ради дјело Господње (Јер. 48,10). И ти подвргаваш себе тој осуди, зато што си лен да размислиш о вредности и достојанству рада и да нагнаш себе да га обавиш у право време и са одлучношћу која развејава све мисли о тешкоћама које ти леност намеће да би те од рада одвратила.
Нека те не напушта мисао и уверење да је једно уздизање ума Богу и једно скрушено падање на колена пред Њим далеко вредније од свих блага овога света и да нам се сваки пут кад савладамо леност и приморамо себе да свршимо честито посао који стоји пред нама спрема венац победе, а да се, напротив, нераднима мало по мало одузимају и они дарови који су им раније за усрдно служење били дати. Ако у овоме и остану, губе удео у царству Божјем, јер је у причи о онима који су позвани били на свадбу и због лености нису дошли, Бог казао: Ни један од онијех званијех људи неће окусити моје вечере (Лук. 14,24). Тако бива са немарнима. Онима пак који су вредни и који без жаљења приморавају себе на свако добро дело, Господ умножава благодатне дарове и спрема им вечно блажени живот у своме небеском царству, као што је рекао: Царство небеско на силу се узима и који се труде добијају га (Мат. 11,12).
Ако ти зла мисао, у намери да те баци у немар буде предочавала да мораш дуго времена улагати труд да би задобио врлину коју си заволео, да су твоји непријатељи силни и многобројни, а да си ти сам и немоћан, да мораш много радити и предузети велики напор да би достигао тај циљ, не слушај је, него мисли овако: Морам радити, али то није тако много; морам уложити напор, али не тако велики и то неће трајати тако дуго. Мисли да ћеш срести непријатеље, али не тако многобројне, него само једног и да си ти, захваљујући Божјој помоћи, која је увек уза те, далеко јачи од њега. Ако будеш тако чинио, немар ће почети да одступа од тебе. На његово ће место, под утицајем добрих мисли и осећања, мало по мало доћи ревност и најзад ће завладати свим моћима твоје душе и тела.
Тако поступај и када је у питању молитва. Ако мораш стајати на молитви час и учини ти се да је то тешко, то, приступајући молитви, не мисли да ћеш стајати читав час, него само четврт часа, а пошто неприметно одстојиш молећи се тих четврт часа, реци себи: Молићу се још четврт часа, то није тако много. Затим учини то исто с трећом и четвртом четврти, и тако ћеш завршити молитву не осећајући тешкоћу и напор. Ако који пут у току молитве осетиш толику тегобу да то већ смета молитви, онда је прекини за час, па јој се касније поново врати и доврши је.
Тако поступај и с ручним радовима и са свим оним што ти је наређено да извршиш. Учиниће ти се да је тих послова много, онерасположићеш се и опустити руке. Зато не мисли о мноштву послова, него, охрабривши срце, прилегни на први посао и ради га свом усрдношћу као да других послова уопште и нема и свршићеш га мирно. Потом, исто тако, приступи и осталим и све ћеш их мирно и без узрујавања и ужурбаности обавити.
Ако не почнеш тако савлађивати осећање тегобе од рада које преда те износи непријатељ, немар ће те најзад потпуно освојити, те ћеш, не само кад мораш преузети какав посао, него и кад се он само издалека помаља, осећати као да ти је читава планина на плећима. Осећаћеш се оптерећеним и мучићеш се као неко ко је запао у безизлазан положај. Тако ни за време мира нећеш имати мира и без посла осећаћеш се преоптерећен пословима.
Зато, дете, знај да болест лености и нерада разара мало по мало својим отровом не само почетне и мале изданке, из којих би се временом могле развити добре навике, него и оне које су већ давно стечене и служе за основ побожног живота. Као што црв мало по мало нагриза дрво, тако и она временом неосетно уништава и истребљује саме основне нити духовног живота. Помоћу ње ђаво распростире замке и мреже искушења на сваког човека. Са особитим пак старањем и лукавством предузима то против ревнитеља у духовном животу, јер зна да се лењивац и нерадник лако подаје похотама и пада, као што је написано: Беспослени живи у похотама.
Зато бди непрестано, моли се и ревнуј у добру, као што приличи храбром борцу. Жељна је душа лењивчева (Прич. 13,4). Не седи скрштених руку, одлажући шивење свадбеног руха до часа кад будеш морао у пуној свечаној опреми изићи у сусрет женику Христу Господу. Говори себи сваки дан да је сада у нашим рукама, а сутра у рукама Божјим и да Онај Који ти је поклонио јутро није везао Себе обећањем да ће ти дати и вече. Никако не слушај злог духа када ти буде шаптао: „Поклони мени данашњи дан, а Богу дај сутрашњи“. Не чини то нипошто, него све часове свога живота проводи онако како је угодно Богу. Помишљај да ти се после овога часа други можда неће ни дати и да ћеш за сваки минут овога сата бити дужан дати најподробнији одговор. Разумеј да је то време којим располажеш толико драгоцено да се не може проценити, и ако га потрошиш улудо доћи ће час када ћеш га тражити и нећеш га наћи. Сматрај тај дан изгубљеним јер, премда си чинио добра дела, ниси савладао своје рђаве жеље и склоности.
Завршавам ове савете понављајући апостолску заповест: Бори се у доброј борби вјере свагда (Тим. 6,12). Јер често бива да један час ревносног труда извојује рај и да га један час нерада губи. Буди марљив ако желиш да засведочиш колико је јака твоја нада у спасење пред Богом. Ко се узда у Господа изобиловаће (Прич. 28,25).

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *