НЕВИДЉИВА БОРБА
КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ
КАКО ЋЕШ САВЛАЂИВАТИ ТЕЛЕСНЕ СТРАСТИ
С телесним се страстима мораш борити на особит начин.
Пре искушења треба да избегаваш прилике које доводе до искушења и страсти. Овде важи правило: избегавај по сваку цену случајеве који могу да помуте мир твога тела, а особито избегавај сусрет с лицима другог пола. Ако који пут будеш морао да говориш с њима, говори мало и гледај да се на теби огледа не само скромност него и извесна строгост. Нека у твојим речима буде више уздржаности и хладноће него љубазности.
Не веруј непријатељу никада (12, 10), говори премудри Сирах. И ти никада не веруј своме телу. Јер као што гвожђе рађа рђу, тако и наша повређена природа тела рађа зле и похотне склоности. Као што гвожђе рђа тако и пакост његова (Сирах). Не веруј, понављам, себи у том погледу, макар да не осећаш и да већ давно ниси осећао жаоку тела. Јер се она по који пут притаји и ћути по читаве године али је готова да се појави у тренутку када се и не надаш. И уколико се више претвара и не даје ни најмањег повода за сумњу утолико већу штету наноси касније и често побеђује до смрти.
Потребно је исто тако бојати се особито додира са оним лицима другога пола с којима се сматра да је дозвољено бити заједно. Било што су нам род, или што су побожна и пуна врлина, или што су нас чиме задужила, те морамо према њима бити пажљиви и захвални. Тога се треба чувати зато што се у том односу у коме нема страха и опрезности скоро увек увлачи чулна страст која мало по мало прониче неосетно у душу до најдубљих дубина и толико замрачава ум, да они који су тој болести подлегли почињу да не сматрају ни за шта опасне поводе за грех, као што су: страсни погледи, слатке речи, примамљиви покрети и положаји тела, стискање руку, од чега најзад падају у сами грех и друге ђаволске замке из којих се касније никако не могу ослободити.
Бежи, брате, од тог огња, зато што је човек као барут. Не мисли самоуверено о себи да си натопљен водом добре и снажне воље. Не, него мисли да си сув, пресув барут и да ћеш за час, чим осетиш тај огањ, букнути. Не уздај се у чврстину своје ревности ни у своју готовост да ћеш пре умрети него што ћеш грехом увредити Бога.
Јер од честог додира и седења очи у очи, телесни ће огањ мало по мало сасушити росу твоје одлучности и нећеш ни приметити када те пламен телесне љубави буде обузимао. А после ћеш, хрлећи греху, престати да се стидиш људи и да се бојиш Бога, и нећеш ни за шта сматрати част и живот, као ни адска мучења.
Зато се, ако искрено желиш да не паднеш у ропство греха и не платиш то духовном смрћу на сваки начин клони таквог додира са лицима која ти могу послужити за саблазан. Премудри Соломон назива премудрим човека који се боји и који избегава поводе за грех. А онога ко се много и самоуверено узда у себе и не чува се, назива неразумним: Мудар се боји и уклања се од зла, а безуман навире и слободан је (Прич. 14,16). Зар није на то указивао и Апостол када је заповедао Коринћанима: Бежите од блуда (I Кор. 18).
Клони се нерада и лености, пази добро на своје помисли и мудро води своја дела.
Не оглушуј се о савете настојатеља и духовних отаца, него им се радо и одмах повинуј у свему и испуњавај с готовошћу све што ти нареде, а нарочито оно што ће ти служити за скрушеност и што је противно твојој вољи и твојим склоностима.
Никад не дозвољавај себи да судиш смело о ближњем, никога не осуђуј, особито за овај грех о коме говоримо, чак и кад јавно падне у њега, него се сажали над њим. Не љути се на грешника и не смеј се над њим, него нека ти његов пад послужи као поука за смерност. Знајући да си и сам слаб и склон злу, говори себи: данас је пао он, а сутра ћу пасти ја. Ако будеш брз да осудиш и презреш другога, Бог ће те зато тешко казнити и дозволиће да паднеш у исти грех за који осуђујеш другога. Речено је: Не судите да вам се не суди (Мат. 7,1). Бићеш осуђен да паднеш да би на делу увидео погубност гордости и да би после тога с понизношћу тражио лек од два зла: гордости и блуда. Но ако те Бог по Својој милости сачува од пада, те одржиш своју мисао чедном, ипак, ако си осуђивао, не осуђуј више и не уздај се у себе, него радије страхуј и не веруј у своју постојаност.
Пази на себе и бди над собом. Ако си добио какав дар од Бога или си у повољном духовном стању, немој се самоуверено понети и мислити за себе да представљаш нешто, да те непријатељи не смеју напасти и да ћеш их одбити чим се усуде да ти се приближе. Чим то помислиш, пашћеш као јесењи лист с дрвета.
Ето шта мораш чинити пре но што наступи искушење.
А ево шта мораш чинити за време самог искушења: пронађи брзо узрок зашто настаје борба и одмах га одстрани. Узроци могу бити унутрашњи и спољашњи. Спољашњи су: слобода очију, слатке речи, а исто такве по садржају и по мелодији песме, лепе и од финих материја хаљине, пријатни мириси, слободно понашање и слободни разговори, додири и стискање руку, играње и томе слично. Као лек против свега тога служи: скромно облачење, одсутност жеље да се види, чује, осети, каже и додирне ишта од онога што проузрокује страст. Као што је већ речено, нарочито ваља избегавати општење са лицима другог пола.
Унутрашњи су узроци: живот у изобиљу и нераду у коме све телесне жеље добијају пуно задовољење, а затим грешне мисли, које долазе или сећањем на оно што се видело, чуло и доживело, или под утицајем духова злобе.
Против провођења живота у обиљу и нераду служи: пост, бдење, телесни труд, поклони до изнемоглости и друга драговољна замарања тела, што саветују и наређују мудри и искусни свети оци. А против грешних помисли, ма од чега долазиле, служе за лек разна духовна занимања која одговарају твоме стању као: читање светих и за душу корисних књига (особито св. Јефрема Сирина, Лествичника, збирке „Добротољубље“ и других), затим побожна размишљања и молитве.
Кад почну да те нападају грешне мисли, моли се за спас Распетом Господу овако: „Исусе, Господе мој, похитај ми у помоћ и не допусти непријатељу да ме зароби“. Потражи брзо крст, љуби на њему ране Господа Који је ради нас разапет и говори им с љубављу:
„Драгоцене ране, најсветије ране, пречисте ране, раните изгубљено моје срце и не дозволите ми да вас ожалостим и наружим својом прљавштином“.
Када се у теби роје грешне мисли, немој као што неки препоручују, представљати себи нечистоту телесних грехова, ни грижу савести која иза њих долази, ни губитак чистоте и части, нити што слично. Не труди се да размишљаш о томе јер такво размишљање није увек право средство за одолевање искушењу, него напротив може још више распирити борбу и чак довести до пада. Јер, иако се овде ум противи страсти, ипак се мислима везује за предмете према којима срце није равнодушно, те се оно наслађује њима, а то већ значи унутрашњи пад. Не чини тако! Него мисли о нечему другом што ће скренути пажњу на другу страну и сасвим отрезнити срце. Мисли на живот и страдања Господа Исуса, Који је ради нас узео тело, о неминовном часу смрти, о страшном часу последњег суда.
Ако се догоди, а то чешће бива, да те грешне мисли и даље силно нападају, не бој се и не престај да размишљаш о томе.
Размишљање прекидај чешће оваквом или сличном молитвом: „Ослободи ме, Творче и Избавитељу, од ових непријатеља, у славу Твојих страдања и Твоје неисказане доброте“. Том или сличном молитвом и заврши своје размишљање.
Добро је да уопште не мислиш на те ствари, јер представа о њима није безопасна. Не задржавај се на разговору о њима, да би тобож видео да ли ти се душа поводи за њима или не. Такав опит, премда наизглед добар, уствари је замка ђавола који на овај начин хоће да те што више задржи да мислиш на то и да те тим путем наведе на грех или бар да те баци у малодушност.
Уместо свих размишљања о ономе што те смућује, отиди и исповеди све подробно духовном оцу и онда нека настане мир у твом уму и срцу. Не узнемиравај себе никаквим питањима, него се задовољи решењем духовника. Само, откриј му све што је збуњивало и што те збуњује не скривајући ништа и не допуштајући стиду да ти веже језик. Нека ти и то послужи за стицање смирености, јер ако у свакој борби с непријатељима имамо потребу за дубоком скрушеношћу, колико нам је тек она потребна за време борбе с телесним страстима? Тим пре што је само ово искушење у већини случајева плод гордости или казна за гордост. Зато св. Јован Лествичник и каже да ко је пао у блуд или други какав телесни грех, тај је пре тога пао у гордост и да му је Бог допустио да падне да би се понизио: „Где је настао пад, онде се прво уселила гордост, јер је гордост претходница пада“. И још: „Пад је казна гордоме“.
Најзад, кад се утишају грешне мисли и искушење прође, поступај овако: ма колико ти изгледало да си слободан од телесне борбе и ма колико био у то уверен, ипак се свесрдно старај да држиш далеко свој ум и своју пажњу од лица која су била повод искушењу. Ни у ком се случају не одазивај позиву да се видиш с њима под изговором да си род, или што су те особе тобоже и твоји добротвори. Схвати да је то само превара наше искварене природе и замка лукавог непријатеља који се и ту претвара у светлог анђела да би нас бацио у таму (ср. II Кор. 11,14).