НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » НЕВИДЉИВА БОРБА – КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ

НЕВИДЉИВА БОРБА – КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ

 

НЕВИДЉИВА БОРБА
КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ
 
КАКО СЕ ТРЕБА БОРИТИ ПРОТИВ НАВАЛЕ СЕЋАЊА
 
Казали смо што је било потребно о господарењу чулима. Треба да кажемо нешто и о томе како треба управљати душевним моћима а у првом реду сећањем.
Сећање представља неку врсту унутрашњег чула које обнавља у нама све што се помоћу пет спољашњих доживело. Спољашња чула и чулни предмети личе у неку руку на печат, а моћ сећања на отисак печата. Пошто немамо могућности да имамо увек пред собом предмете које смо видели, чули, мирисали, окусили или додирнули, враћамо их у свест помоћу сећања, размишљамо и судимо о њима као да су пред нама.
Ти си, на пример, некада био у Смирни, али си отишао из ње и не видиш је више, али кад зажелиш ти се сећаш Смирне онаква каква је по изгледу, величини, распореду. То не значи да душа излази из тебе и одлази у Смирну, као што неупућени мисле, него видиш слику тог града која се у теби упечатила.
То сећање на материјалне предмете много досађује онима који желе да увек буду с Богом, јер одвлачи пажњу од Бога и наводи је да мисли на сујетне и често грешне ствари и тиме квари унутрашње добро расположење. Од тога страдамо не само на јави него и за време сна.
Како је сећање често несвесно и механичко, а духовни живот је чиста слобода, то се само по себи разуме да се то двоје не слаже. Зато ћу ти у томе погледу дати неколико савета.
Скоро ниједна душевна ни телесна страст не може доћи до ума другим путем него путем сећања на чулне ствари, зато се труди да чуваш свој ум од тога.
А то можеш постићи једино држањем ума у срцу, у унутрашњем човеку и навиком да он стално пребива унутра и моли: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“, или да тамо размишља о себи и Богу и да у Њему налази мир. Јер као што се змија када треба да збаци стару кошуљицу провлачи кроз какав тесан пролаз, тако се и ум провлачи кроз теснац срца и кроз срдачноумну молитву, свлачећи одећу сећања на материјалне предмете и постаје чист, свет и погодан за сједињење с Богом, за сличност с Богом, до које се тим путем и долази.
Као што вода, уколико се више скупља на узаним пролазима утолико јаче надире и силније се устремљује навише, тако и ум, уколико се већма усредсређује утолико постаје продуховљенији и снажнији.
Усредсређен ум се устремљује навише те је недостижнији за страсти, за занос помисли и за све слике не само чулних него и мисаоних предмета.
Као што сунчани зраци када се помоћу нарочитог стакла привуку на једну тачку дају ослепљујући блесак и голготу која сагорева, тако и ум сабран у срцу бива светао и пламен, разгони материјалну и страсну таму и сагорева и одстрањује из душе непотребне слике сећања.
Такав је први главни начин како треба управљати сећањем, и ти га се мораш држати. Њиме ћеш не само исправити ту душевну моћ, него ћеш изгладити и све трагове раније примљених утисака и слика које узбуђују и хране страсти. Но уколико је тај труд стварнији и плодоноснији, утолико је тежи, а уколико је тежи, утолико има мање људи који се њиме користе, да не кажем – утолико је мање оних који верују у његову моћ. Особито их мало има међу мудрацима и учитељима не само световним него и духовним. Не желећи да поверују науци Светога Духа и толиких светих отаца који у драгоценој књизи „Добротољубље“ то препоручују, остају без плодова Духа, којих се удостојавају многи прости и чак и неписмени. Јер, по Спаситељевој речи, Бог је ово скрио од премудрих и разумних и открио простима (ср. Лук. 10,21). Они који не верују у моћ те умне делатности и не користе се њоме, не могу разумети колико је она благотворна, по Пророковој речи: Ако не вјерујете, нећете се одржати (Ис. 7,9).
Када осетиш да се ум заморио и није у могућности више да пребива у умносрдачној молитви, тада употребљавај други начин. Дозволи му да размишља о божанским и духовним стварима, како оним из Св. Писма, тако и оним које пружа божја твар. Та духовна размишљања неће привезати ум за оно што је спољашње него ће задовољити његову жеђ за слободним кретањем по области која му одговара и стварати у њему расположење да се брзо врати у унутрашњост срца и заједницу с Богом. Зато св. Максим и говори да „једнострана делатност ума не може учинити ум бестрасним, него он мора да се одаје разним духовним занимањима“.
Чувај се да се, посматрајући Божја створења, док си још страстан, не зауставиш само на њиховој материјалној страни. Јер ће се ум у том случају, пошто још није слободан од страсног гледања на твари, уместо да преко њих долази до духовног размишљања, заносити само њиховом спољашњом лепотом и изгледом. Наслађујући се њима, може, по речима св. Максима, доћи до лажних учења о њима и до страсних расположења према њима, као што се догодило толиким људима.
Или употреби трећи начин за одмор ума, то јест, труди се да размишљаш о тајнама живота и страдања Господа: о његовом рођењу у пећини, доношењу у храм пред Бога, крштењу на Јордану, четрдесетодневном посту у пустињи, о Његовој проповеди Јеванђеља, о разним чудесима која је учинио, о преображењу на Тавору, о прању ногу ученицима и о Тајној вечери, о Његовом страдању, крсту, погребу, васкрсењу и вазнесењу на небо, о разним мукама које су претрпели мученици и о дугогодишњим строгим подвизима преподобних отаца.
Исто тако можеш ради смирења и побуђивања осећања покајања помишљати још и о тајни страшног часа смрти, о последњем суду, о вечним мукама, вечном животу с демонима, о радости праведника, о царству небесном, вечној слави и непрестаном блаженству, о савршеном јединству с Богом, о непрекидном животу с анђелима и свима светима.
Ако утиснеш у своју душу такве мисли и представе, не само да ћеш се избавити од непотребних сећања и рђавих мисли, него ћеш добити велику похвалу у дан суда за тај подвиг. На то указује св. Василије Велики у беседи о девичанству, када каже да сваки човек који живи у овом телу личи на сликара који на скривеном месту ради неку слику. Кад је завршену износе на изложбу, гледаоци га хвале ако је изабрао леп предмет и лепо га насликао, и грде ако је изабрао ружан предмет и слабо га насликао. Тако и сваки човек кад после смрти изађе на суд Божји, биће похваљен од Бога, анђела и светитеља ако је свој ум и своју уобразиљу украсио светим, божанским и духовним сликама и представама, и, напротив, биће посрамљен и осуђен ако је испунио страсним, срамним и ниским сликама. И св. Григорије Солунски се диви како се од чулних утисака усељава у човекову душу или умна светлост која доноси вечно блажени живот или мисаони мрак који води у адску таму.
Знај, уосталом, да ти ово не говорим зато да би се ти занимао једино тим мислима. Не, него се занимај њима само онда док се твој ум, заморен у тескоби срца одмара. А кад одахне, врати га опет у срце и пази да буде без маштања и слика, него нека пребива у сећању на Бога. Јер као што све животиње које имају шкољку и оклоп налазе мир само у својој шкољци, у коју се затварају као у кућицу, тако се ум природно нигде тако не умирује као у дворници срца, у унутрашњем човеку, куда се повлачи као у тврђаву и одакле с успехом води борбу с грешним помислима, злим дусима и страстима које се тамо унутра крију, иако већина људи то и не зна.
А да се страсти и помисли крију у срцу и да отуда излазе и боре се с нама, то није моја мисао. Ево шта говори Господ: Из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, курварства, крађе, лажна свједочанства, хуле на Бога. И ово је што погани човјека (Мат. 15:19,20). И то да се наши непријатељи, зли дуси, налазе око срца није мој проналазак. Тако уче свети оци. Св. Григорије Богослов тумачећи Господње речи да нечисти дух излази из човека и опет се враћа у њега (Мат. 12:43-45), вели: „Изгнан крштењем, нечисти дух скита се тамо и амо и, не налазећи прибежишта, враћа се дому из кога је изашао. Ако нађе да се трудом и љубављу крштеног Христос уселио и станује у срцу одакле је он изгнан, одлази. А ако нађе да је његово раније обиталиште пусто и незаузето сећањем на Господа, брзо улази с још већом злобом. И бива томе „човеку потоње горе од првога“ (Беседа 40). Намерно говорим о овоме опширно да бих те већма расположио да пребиваш у срцу са молитвом и сећањем на Бога. Држи се тога ако желиш да изађеш као победилац кад на срце навале збуњеност мисли и напади страсти. Када си ти тамо с Господом зли дух не сме прићи.
А више свега бди над собом и не дозвољавај себи да се сећаш онога што си видео, чуо, осетио, окусио и додирнуо, особито ако је у томе било нечег грешног и непотребног. У томе се и састоји главна борба и она је тежа од борбе с чулима. Сваки од оних који се боре зна то из искуства. Треба се трудити да се не подлегне нечем саблажњивом преко чула, али ако се већ подлегло, врло је тешко задржавати сећање. Није тешко видети или не видети неко лице и не погледати га или погледати са страшћу. Ту није потребна велика борба. Али кад видиш и кад погледаш страсно, више није лако, и потребна је велика борба и не мали подвиг да би се из сећања изгнала слика тог лица. Зли дух се тада може играти твојом душом као лоптицом, пребацајући твоју пажњу са једног сећања на друго, производећи одговарајуће жеље и страсти и држећи те у страсном настројењу. Зато ти и кажем: Бди и више свега пази на своје сећање.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *