НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » НЕВИДЉИВА БОРБА – КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ

НЕВИДЉИВА БОРБА – КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ

 

НЕВИДЉИВА БОРБА
КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ
 
О ПРЕДАНОСТИ ВОЉИ БОЖЈОЈ
 
Онај који се покајао предаје себе Богу и отпочиње да Му служи, извршујући Његове заповести и чинећи Његову вољу.
Отпочиње труд и рад у зноју лица. Заповести нису тешке, али се наилази на многе спољашње и унутрашње препреке које долазе од стечених склоности и навика. Али неуморни трудбеник с Божјом помоћу најзад све побеђује. Трудбеник све чини сам, али уз Божју помоћ. Већ од првих дана успева у добру утолико уколико му долази помоћ озго. И што иде даље, то се уверење све дубље укорењује.
Пошто у човеку завлада одговарајући мир, то уверење ступа у први ред и постаје једно од главних. Настаје потпуно предавање човека вољи Божјој и препуштање да Бог дела у њему.
Деловање Божје у онима који се труде да се спасу почиње од првих тренутака обраћања и оно извршује и само обраћање.
И уколико се трудбеник већма одриче себе, приљубљује уз Бога и, свестан своје немоћи, снажи се надом на помоћ Божју, утолико је Божја помоћ све већа.
Кад најзад човек преда целог себе Богу, Бог стално дела у њему, указује му шта ваља да чини и помаже му да то оствари. То је високи степен хришћанског савршенства у коме је Бог Онај што чини у вама да хоћете и чините (Филиб. 2,13). Семе за то јесте – неуздање у себе и нада у Бога, као што смо рекли у почетку, само овде се то сасвим јасно увиђа.
У чему је суштина савршене преданости вољи Божјој – сазнаје се тек када се она покаже у свој сили. Она долази сама од себе и не постоје правила која би говорила како се она стиче, те се не може рећи: чини то и то и – добићеш је. Она расте неприметно поред неуздања у себе и наде на Бога.
Да је неко предао себе вољи Божјој познаје се по томе што се одриче свога мишљења, своје воље, својих осећања да би живео по Божјем разуму, Божјој вољи, и у осећању Бога. За то је најсавршенији пример Христос Спаситељ. Он је предао целог Себе Богу Оцу и у Себи нас, јер смо ми од меса Његова и од костију Његовијех (Еф. 5,30). Пођимо, дакле, за Њим, јер Он и то од нас очекује. – Зашто то приношење себе на жртву бива на крају а не на почетку?
– Зато што жртва Богу треба да буде савршена и беспрекорна. Савршенство је нешто што се у почетку само жели али не долази; када се пак до савршенства дође, тада је приношење себе на жртву на своме месту.
У почетку човек само посвећује себе на жртву, а тек на крају приноси себе. Пре но што дође до савршенства, он и не може принети себе на жртву свепаљеницу. Друге жртве, на пример, жртву умилостивљења, очишћења, благодарења и може приносити, али не и жртву свепаљеницу. Он то може покушавати, може и говорити, али то ће бити само реч, а не дело. То се пак дело извршује без речи. Знај: ако си привезан за ма шта земаљско, ако се ослањаш на ма шта у себи и изван себе, осим Бога; ако налазиш задовољство ма у чему тварном – ниси још за жртву паљеницу.
Постарај се најпре да се одречеш свега, учини да у теби умре сваки други живот и остане само живот у Богу: да не живиш више ти, него да живи у теби Бог и Господ Христос и Дух Свети, а тада жртвуј себе Богу. А дотле нека твоја жртва Богу буде дух скрушен и срце скрушено и смирено, и буди с тим задовољан, али не заувек. На крају подвига ваља да принесеш себе Богу на жртву свепаљеницу.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *