НЕВИДЉИВА БОРБА – КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ

 

НЕВИДЉИВА БОРБА
КЊИГА ЗА МОНАХЕ И МОНАХИЊЕ
 
ЧУВАЈ СЕ НАОПАКИХ САВЕТА ЗЛОГ ДУХА И НЕ ПРЕТЕРУЈ У ПОДВИЗИМА
 
Кад зли дух види да идемо право и усрдно путем добра и да нас не може одвући на своју страну отвореним навођењем на зло, онда се претвара у светлог анђела и помоћу лажно племенитих помисли, изрека из Св. Писма и примера из живота светих подстиче нас да узимамо на себе претешке подвиге, како би нас, док уображавамо да стојимо на врху духовног савршенства, бацио у пропаст.
Тако понеког учи да силно изнурава тело постом, бичевањем, спавањем на голој земљи и другим сличним мучењима, да би овај, уображавајући да чини велика дела, пао у гордост или се због крајње изнурености разболео и постао неспособан да извршује и мала дела побожности, или да би се под тежином подвига уморио и постао равнодушан према свим духовним делима, па и према самом спасењу и тако мало по мало охладнео у добру и бацио се са још силнијом пожудом на телесне страсти и светска задовољства.
И колико је душа које су се предале неразумној ревности и прешле меру своје снаге пало у ту клопку и, на радост злих духова, пропало. А то им се не би догодило да су се држале мере и да нису заборављале да ти подвизи, премда су духовни и корисни онде где за њих има довољно телесне снаге и душевне смирености, ипак ваља да се мудро користе као средства за духовно напредовање.
Они који не могу живети строго и узимати на се подвиге које су могли узимати светитељи, могу да подражавају живот светитеља на други начин. Могу, на пример, подстицати у срцу добра расположења, учити се топлој молитви, непрекидно савлађивати страсне мисли и жеље, чувати чистоту срца, гајити љубав према ћутању и усамљености, имати смиреност и кротост, чинити добро онима који су им нанели зло, чувати себе од свега рђавог ма оно било и незнатно. Те врлине срца много су угодније Богу него прекомерни подвизи мучења тела, када они нису неопходни за наше духовно стање.
Зато поступај мудро када налажеш на себе телесне подвиге, чак и онда када су они неопходни. Не узимај одмах тешке, него почињи с малима. Боље је по мало ићи навише, него дохватити се одједном висине, па после морати, на своју срамоту, силазити доле. Саветујем ти такође да избегаваш другу крајност у коју понекад падају и они који се сматрају духовним. Руководећи се угађањем себи и жаљењем себе улажу одвећ много старања око чувања телесног здравља и уносе у то толико бриге да дрхћу и пред малим напором и лишавањем, бојећи се да не изгубе здравље. Ти људи ни о чему толико не мисле и ни о чему с таквим задовољством не говоре као о чувању свог живота. А међутим, употребљавајући јела која више служе задовољењу њиховог сластољубивог укуса а не здрављу, слабе и често сасвим упропашћују здравље, те тако лишавају себе управо онога што сматрају за највеће благо.
Премда, кад тако чине, мисле да раде из жеље да најбоље послуже Господу, у ствари то је само покушај да се помире два непомирљива непријатеља – тело и дух – и то не само без икакве користи и за једно и за друго, него напротив на штету и једног и другог, јер се тиме телу одузима здравље, а духу спасоносно настројење. Зато је за тело и за душу безопаснији и кориснији умерени начин живота, при коме се узимају у обзир и душевне потребе и телесна снага и стање здравља. Јер није за све једна мера, премда је за све један закон – да тело буде у служби духа. Сети се овде и онога што смо већ рекли да се не само у стицању телесних него и душевних врлина ваља држати поступности и улазити у њих мало по мало.

Comments are closed.