KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

SLOVO 34.
O PREPODOBNOM SPIRIDONU PROSFORNIKU
I O ALIPIJU IKONOPISCU

 
Svaka prosta duša je sveta, nemajući lukavstva u sebi ni prevare u srcu. Takav je prav pred Bogom i ljudima, ovakav ne može da sagreši Bogu, štaviše – ne želi, jer je sasud Božiji i biva obitalište Svetoga Duha od Kojega se osveštava duša i telo i um, kao što reče Gospod: Ja i Otac njemu ćemo doći i obitalište ćemo kod njega načiniti[1]. Useliću se u njih i ophodiću, i biću im Bog, i oni će biti moj narod.[2] I apostol: Braćo, vi ste hram Boga živoga i Duh Sveti obitava u vama.[3] Takvi na zemlji kao anđeli poživeše i na nebesima se sa njima u vekove raduju: kako u životu behu nerazdvojni od njih, tako se po smrti sa njima vesele, o čemu ćemo još govoriti na kraju slova.
Ovaj prepodobni Spiridon beše nevešt u reči, ali ne u znanju[4], jer ne dođe u kaluđerstvo iz grada, nego iz nekog sela. I prihvati u srcu strah Božiji, i poče da se uči knjigama, i nauči sav Psaltir naizust. Po naređenju igumana Pimena Isposnika pečaše prosfore, a sa njim i neki brat po imenu Nikodim, njemu jednouman i jednonaravan. Oni dobro poslužiše u pekari mnoge godine, časno i neporočno vršeći svoju službu. A blaženi Spiridon otkako dođe u pekaru ne napusti svoj podvig i trud duhovni, već svoje služenje savršavaše sa svakom pobožnošću i sa strahom Božijim, žrtvu čistu od svog truda prinoseći Bogu. A plod usta njegovih, živa i slovesna žrtva, prinošaše se od njega svemogućem Bogu za sve: neprestano Psaltir pojaše, i svaki dan dokraja, sekući drva ili meseći testo, to neprestano u ustima imaše.
I kad jednom uobičajeni posao savršavaše sa svakom pobožnošću, desi se blaženome da kada kao i uvek zapali peć za pečenje prosfora, od plamena vatre planu krov kuće. On uze svoju mantiju i zagradi njome otvor peći, a na haljini svojoj zaveza rukave i uzevši je trčaše na kladenac, pa tu nalivši u nju vode, brzo trčaše nazad, zovući bratiju da ugase peć i zgradu. Kad bratija dotrča, videše divnu stvar – kako voda iz haljine ne isticaše, te njome ugasiše silu ognjenu.
Mnogo gorljivosti treba da se pomenu i pohvale i ublaže oni koji u Gospodu ovde skončaše, u ovom blaženom manastiru Pečerskom. Govoreći poput Davida: Radujte se, pravedni, u Gospodu, ispravnima priliči pohvala![5] Dobro mu pojte sa klicanjem sa psaltirom desetostrunim![6] Jer nisu se tek od jedanaestog časa oni Gospodu pomolili i ugodno Mu činili[7], nego se od mladosti Bogu predadoše, i mnoge godine poživeše, i u dobroj starosti Gospodu otidoše, i ni jednog dana ni časa pravilo svoje ne napustiše. Jer zasađeni biše u domu Božije Matere i procvetaće oni u dvorovima Boga našega i još će se umožiti u starosti deb?loj[8], kao i ovaj blaženi.
Prepodobnog Alipija roditelji predadoše na učenje ikonopisa. Kada grčki slikari iz Carigrada voljom Božijom i Prečiste Njegove Matere na silu behu dovedeni da oslikaju crkvu pečersku, u dane blagovernog kneza Vsevoloda Jaroslavića, pri prepodobnom igumanu Nikonu, kao što je o njima ispričano u Simonovoj poslanici, Bog pokaza i učini strašno čudo u crkvi Svojoj.
Kada majstori stavljahu mozaik u oltaru, obraz prečiste Vladičice naše Bogorodice i Uvekdjeve Marije sam se izobrazi, a svi oni behu unutar oltara i stavljahu mozaik, a Alipije im pomagaše i učaše se, i svi videše divno i strašno čudo: gledahu oni na obraz, i gle, iznenada se više od sunca zasvetli obraz Vladičice naše Bogorodice i Uvekdjeve Marije, i ne mogavši gledati padoše ničice užasnuti. I malo se pridigavši htedoše da vide to čudo, i gle, iz usta Prečiste Bogomatere izlete beo golub i odlete gore ka obrazu Spasiteljevom, i tamo se sakri. Oni svi posmatrahu da li je izleteo iz crkve, i dok svi gledahu opet izlete golub iz usta Spasiteljevih i letaše po čitavoj crkvi. I doletaše do svakoga svetoga, ovom bi seo na ruku, onom na glavu, a kad sleti dole, sede iza čudesne Bogorodičine namesne ikone. Oni koji dole stajahu htedoše da uhvate goluba i prisloniše lestve, i gle, ne nađe se iza ikone ni iza zavese. Posmotriše svuda, ali ne znadoše gde se sakri golub, i stojahu svi i gledahu prema ikoni, i gle, opet pred njima izlete golub iz usta Bogorodičinih i ode u visinu ka obrazu Spasitelja. I povikaše onima koji gore stajahu: „Hvatajte!“ Oni pružiše ruke hoteći da ga uhvate, ali golub opet uleti u usta Spasiteljeva odakle i beše izašao. I evo opet ih svetlost veća od sunca osvetli, oduzimajući ljudima vid. A oni padoše ničice i pokloniše se Gospodu. Sa njima beše i ovaj blaženi Alipije, i vide delanje Svetoga Duha Koji prebiva u toj svetoj i časnoj crkvi pečerskoj.
Kada prestadoše da je oslikavaju, tad blaženi Alipije beše postrižen pri igumanu Nikonu. Dobro se izvežba u ikonopisnoj veštini, i beše veoma vešt u slikanju ikona. Ushtede da se nauči te veštine ne radi bogatstva, već radi Boga to činjaše. I toliko rađaše da ih dovoljno beše za sve – igumanu i svoj bratiji slikaše ikone, i za to ništa ne uzimaše. Ako nekad ne bi imao rada za sebe, prepodobni bi uzimao zlata i srebra u zajam, koliko trebaše za ikone, pravio bi ikonu onima kojima beše dužan, i davaše ikonu umesto duga. Puno puta moljaše svoje drugove da ako negde u crkvi vide oveštale ikone, donesu ih njemu, pa ih obnavaljaše i postavljaše na njihova mesta.
Sve to on činjaše da ne bude besposlen, pošto sveti oci narediše monasima da imaju rukodelje i držahu to za veliko pred Bogom, kao što kaže apostol Pavle: Meni i onima sa mnom poslužiše ruke moje[9], i ni u koga zabadava hleb ne jedoh[10]. Tako i ovaj blaženi Alipije. Na tri dela razdeljivaše (što je zaradio za) svoje rukodelje: jedan deo bi za svete ikone, drugi deo za milostinju siromasima, a treći deo za potrebe svoga tela. I tako činjaše svake godine i ne davaše sebi počinka nijedan dan: noću je upražnjavao pojanje i molitvu, a kad bi prispeo dan prihvatao bi se rada, i nikada ga ne videše besposlenog, a i od crkvenog sabranja se zbog rada nije nikada odvajao. Iguman ga zbog njegove velike vrline i čistog života postavi za sveštenika, i u tome svešteničkom činu on dobro i bogougodno prebivaše.
Neko od bogatih iz Kijeva beše gubav. I mnogo ga vračari i lekari lečiše, i od inovernih ljudi tražaše pomoć, pa ne dobi, nego još i gore sebi izdejstvova. Neki ga drug prisili da ode u Pečerski manastir i da moli neke od otaca da se pomole za njega. Kad beše doveden u manastir, iguman naredi da se napoji sa kladenca svetog Teodosija, pa mu namazaše glavu i lice. I odmah sav uskipti od gnoja zbog svoje nevere, te svi bežaše od njega radi smrada. I reče svojim drugovima: „Pokri sramota lice moje. Tuđ postadoh braći mojoj i stran sinovima matere moje[11], jer ne dođoh s verom kod svetog Antonija i Teodosija. I svakog dana očekivaše smrt.
I nešto docnije dođe sebi, pomisli na svoja sagrešenja, dođe kod prepodobnog Alipija i pokaja se pred njim. A blaženi mu reče: „Čedo, dobro si učinio ispovedivši Bogu grehe svoje pred mojom nedostojnošću, jer reče prorok David: Ispovediću protiv sebe bezakonje moje Gospodu, i On će oprostiti nečastivost srca moga.[12] I mnogo ga poučivši o onome što je na spasenje duše, uze paletu i šarenim bojama kojim slikaše ikone oboji mu lice i namaza gnojne rane, te ga pretvori u prvobitno obličje i lepolikost. Dovede ga u božanstvenu crkvu pečersku, dade mu pričešće svetih Tajni i naredi mu da se umije vodom kojom se umivaju sveštenici, i tu mu odmah spadoše rane, i isceli se.
Vidiš li razum blaženoga! Hristu se on upodobi: kao što Gospod isceli gubavoga i naredi mu da se pokaže sveštenicima i da prinese dar za svoje očišćenje[13], tako i ovaj sveti bežaše od veličanja; kao što Hristos slepoga isceli, i ovaj ne progleda odmah, nego mu naredi da ide u Siloamsku banju da se opere[14], tako i ovaj blaženi prvo bojama boji obraz smrdljiv od neverja, pa onda čini čast i služiteljima Božijim, da i oni budu sa njim zajedničari čuda. Vodom ga umivši, ne samo da ga očisti od telesne gube, nego i duševne. Praunuk toga isceljenog okova zlatom kivot nad svetom trpezom zbog njegovog očišćenja. A njegovom brzom isceljenju svi se zadiviše. Reče im prepodobni Alipije: „Braćo, obazrite se na Onoga koji reče: Ne može sluga dva gospodara služiti[15]. Tako se i ovaj prvo potčini vragu grehom čaranja, pa posle dođe Bogu, i kako isprva očajavaše za svoje spasenje, još veća guba napade na njega zbog njegove nevere. Ištite – reče Gospod, i to ne prosto da ištete, nego s verom ištite – i primićete.[16] I kada se kajaše Bogu i mene postavi za svedoka, Brzi na milost mu se sažali.“ I iscelivši se otide u dom svoj, slaveći Boga i Onu koja Ga rodi, Prečistu Mater, i prepodobne oce naše Antonija i Teodosija i blaženog Alipija. Eto nam novog Jeliseja koji Neemana Sirijca isceli od gube.[17]
Neki drugi hristoljubivi muž iz istog grada Kijeva postavi sebi crkvu i ushtede da se za ukrašavanje načine velike ikone: pet deisisa[18] i dve namesne. Taj hristoljubac dade srebro dvojici monaha Pečerskog manastira i daske za ikone, da se pogode sa Alipijem, i da on uzme za ikone koliko hoće. Ti monasi Alipiju ništa ne rekoše, a uzeše od onog muža koliko htedoše. I tako hristoljubac posla kod monaha (da vidi) jesu li mu ikone napravljene. A oni rekoše da on zahteva još zlata, i opet uzeše od hristoljupca zlato i proćerdaše. I opet poslaše čoveku poruku govoreći da sveti ište još onoliko koliko uze. A onaj hristoljubac s radošću dade. I zamalo opet crnorisci rekoše: „Alipije još toliko zahteva“. Hristoljubac pak reče: „Ako i deset puta bude iskao, daću, samo blagoslov njegov hoću i molitve, i dela ruku njegovih. A Alipije ništa ne znade o tome što ti monasi učiniše.
Posla onaj muž hoteći da vidi jesu li ikone naslikane, a ona dva monaha mu javiše ovako govoreći: „Alipije lihvarski uze zlato i srebro, a neće da slika tvoje ikone.“ Onaj pak hristoljubac dođe u manastir sa velikom družinom i uđe kod igumana Nikona, hoteći da podigne bunu na prepodobnog Alipija. Iguman ovoga prizva i reče mu: „Brate, kakva to nepravda beše od tebe prema našem sinu? On te puno puta moljaše, dajući ti koliko hoćeš, a ti ponekad i besplatno slikaš.“ A blaženi reče: „Oče sveti, tvoja svetost zna da nikada nisam imao lenjost prema tom radu. A sada ne znam o čemu pričaš.“ Iguman reče: „Tri puta si isplatu uzimao za sedam ikona.“ I radi njegovog izobličavanja narediše da se donesu daske za ikone i prizovu monasi koji su uzimali isplate, da se oni spore sa njim i izobliče ga.
A poslani videše one ikone naslikane veoma vešto, i donesoše pred igumana. Kad ih videše svi se začudiše i užasnuše, pa s trepetom padoše ničice na zemlju i pokloniše se nerukotvorenom obrazu Gospoda našeg Isusa Hrista i Prečiste Njegove Matere i Njegovih svetih. I raznese se velika slava o tome po svom gradu Kijevu. Dođoše ona dva monaha koja govorahu protiv blaženoga, ne znajući ništa o ovome, i počeše da se raspravljaju sa Alipijem tako govoreći: „Tri isplate si uzeo, a ikon? ne slikaš!“ Njima svi odgovoriše i rekoše: „Evo sad je ikone Bog naslikao.“ Ovi to videše i užasnuše se zbog tog čuda.
Ti crnorisci koji potkradahu manastir behu izobličeni i otpadoše od svega, te behu isterani iz Pečerskog manastira. Ali ni tako ne ostaviše svoju zlobu, govoreći hulu na blaženoga i svima kazujući: „Mi smo naslikali ikone, a njihov vlasnik ne htede da nam da platu, i to je izmislio da nas liši naknade, i slaga za ikone da ih je Bog naslikao i da ih nismo izobrazili nas dvojica.“ I tako zaustaviše narod koji priticaše na razgledanje (ikona), i kad oni htedoše da im se poklone, ona dvojica ih sprečavahu, i zato ljudi poverovaše monasima koji oblagivahu blaženog Alipija.
Ali Bog proslavlja Svoje svete, kao što reče Gospod u Evanđelju: Ne može se grad sakriti kad na gori stoji, niti se užiže svetiljka i stavlja pod sud nego na svećnjak, da svetli svima koji dolaze.[19] Tako se i vrlinski život prepodobnog Alipija ne utaji. Dođe i do kneza Vladimira čudo sa ikonama. A evo šta negda bi. Voljom božijom od požara izgore svo Podolje[20], pa izgore i ona crkva u kojoj behu te ikone. A posle požara nađoše cele onih sedam ikona, a crkva sva izgore. I ovo čuvši, knez ode da vidi to čudo što bi sa ikonama, kako se to u jednoj noći naslikaše Božijim ukazom, pa proslavi Tvorca svih Koji stvara preslavna čuda molitvama ugodnika Svojih, Antonija i Teodosija. Uze Vladimir jednu ikonu, Svetu Bogorodicu, i posla u grad Rostov, u tamošnju crkvu koju sam napravi, a koja i dosad stoji, i ja joj bejah očevidac. I evo šta se u moje vreme desi u Rostovu: ta crkva pade, a ona ikona ostade bez štete, i beše unesena u drvenu crkvu koja izgore od požara, a na ikoni ne beše štete, i na sebi ne imade nikakvog znaka ognja.
Pređimo sad na drugo kazivanje o blaženom Alipiju. Neki drugi hristoljubac dade blaženome da naslika namesnu ikonu. Posle malo dana razbole se sveti Alipije, a ikona ne bi naslikana. A onaj bogoljubac dodijavaše blaženome. Reče njemu blaženi: „Čedo, nemoj mi dolaziti, ne uznemiravaj me, nego prebaci na Gospoda brigu tvoju[21] za ikonu, i On će učiniti[22] kako hoće; a ikona će ti na svoj praznik na svoje mesto stati.“ I obradova se muž što će se ikona do praznika naslikati, i poverova reči blaženoga, i otide u dom svoj radujući se. I dođe opet onaj bogoljubac uoči Uspenja, hoteći da uzme ikonu, i vide da ikona nije naslikana, a da je blaženi Alipije vrlo bolestan. I dosađivaše mu govoreći: „Zašto me nisi obavestio o svojoj nemoći, pa bih ja dao drugome da slika ikonu, da bi praznik bio svetao i častan, a sad si me posramio zadržavši ikonu.“ Blaženi mu krotko odgovori: „O čedo, zar to od lenjosti učinih? I zar je nemoguće Bogu da ikonu Svoje Matere jednom rečju naslika? Ja odlazim sa ovoga sveta, kako mi javi Gospod, a posle mog odlaska će te Bog svakako utešiti.“ I ode čovek od njega u dom svoj tugujući.
Posle njegovog odlaska uđe neki svetao momak, pa uzevši paletu poče da slika ikonu. A Alipije pomisli da se vlasnik ikone razgnevio na njega i da je drugog slikara poslao, jer isprva ovaj beše kao čovek, ali brzina rada pokaza da je besplotan. Sad je zlatom oblagao ikonu, sad je na kamenu tro boje i svima njima slikao, te za tri časa naslika ikonu i reče: „O kaluđere, ima li što manjkavo ili gde pogreših?“ Prepodobni reče: „Dobro si učinio. Bog ti pomože da veoma vešto naslikaš ovu ikonu, i eto tobom ju je napravio.“ Beše prispelo veče, i onaj postade nevidljiv skupa sa ikonom.
Vlasnik ikone svu noć provede bez sna od tuge što ne beše ikone za praznik, i nazivaše sebe grešnim i nedostojnim takve blagodati. I ustavši ode u crkvu da tamo plače zbog svog sagrešenja, i otvori vrata crkve i vide gde ikona sija na svom mestu, pa pade od straha pomislivši da mu se javi neko priviđenje. Oporavivši se malo od straha, shvati da je to ikona, i budući u velikom trepetu i užasu seti se reči prepodobnoga, i otrčavši probudi svoje domaće. A oni s radošću potrčaše u crkvu sa svećama i s kandilima, i videše ikonu kako sija više od sunca, i pavši ničice na zemlju pokloniše se ikoni i celivaše je u veselju duše.
A onaj bogoljubac dođe kod igumana i poče da kazuje o čudu koje se desilo sa ikonom, i svi skupa odoše kod prepodobnog Alipija, i videše da već odlazi sa ovoga sveta. Upita ga iguman: „Kako i ko naslika ikonu?“ A on im sve kaza što beše video: „Anđeo je taj koji je naslika – veli – i evo ga tu stoji hoteći da me uzme.“ Ovo rekavši, predade duh. I namestivši ga, odnesoše ga u crkvu, obaviše nad njim uobičajeno pojanje, pa ga sahraniše u pešteru sa prepodobnim ocima u Hristu Isusu – u Gospodu našem, Kome slava sa Ocem i sa Svetim Duhom.
 


 
NAPOMENE:

  1. Up. Jn 14:23.
  2. 2.Kor 6:16 i Lev 26:12; v. i Jez 37:27.
  3. Up. 2.Kor 6:16 i 1.Kor 3:16.
  4. Up. 2.Kor 11:6.
  5. Ps 32:1.
  6. Ps 32:3,2. Psaltir je ovde naziv starojevrejskog muzičkog instrumenta kod kojeg su žice bile pričvršćene uzduž daske ili kutije, a svirao se trzalicom.
  7. V. Mt 20:6-9.
  8. Up. Ps 91:14-15.
  9. Up. Dap 20:34.
  10. Up. 2.Sol 3:8.
  11. Up. Ps 68:8-9.
  12. Up. Ps 31:5.
  13. V. Mt 8:2-4.
  14. V. Jn 9:1-7.
  15. Up. Lk 16:13.
  16. Up. Mt 7:7; 21:22.
  17. V. 4.Cars 5:1-14.
  18. Deisis (na grčkom δέησις – molitva, moljenje) – kompozicija koja uključuje lik Hrista Sudije (u sredini), te Presvete Bogomatere i svetog Jovana Preteče (sa strana, u molitvenim položajima). Sa strana mogu biti naslikani još i drugi sveti kako posreduju za grešnike. Deisisom se ponekad naziva i čitav ikonostas.
  19. Mt 5:14-15 i Lk 8:16, 11:33.
  20. Podolje – predeo Kijeva; požar se desio 1124. g.
  21. Up. Ps 54:23.
  22. Up. Ps 36:5.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *