КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

СЛОВО 34.
О ПРЕПОДОБНОМ СПИРИДОНУ ПРОСФОРНИКУ
И О АЛИПИЈУ ИКОНОПИСЦУ

 
Свака проста душа је света, немајући лукавства у себи ни преваре у срцу. Такав је прав пред Богом и људима, овакав не може да сагреши Богу, штавише – не жели, јер је сасуд Божији и бива обиталиште Светога Духа од Којега се освештава душа и тело и ум, као што рече Господ: Ја и Отац њему ћемо доћи и обиталиште ћемо код њега начинити[1]. Уселићу се у њих и опходићу, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ.[2] И апостол: Браћо, ви сте храм Бога живога и Дух Свети обитава у вама.[3] Такви на земљи као анђели поживеше и на небесима се са њима у векове радују: како у животу беху нераздвојни од њих, тако се по смрти са њима веселе, о чему ћемо још говорити на крају слова.
Овај преподобни Спиридон беше невешт у речи, али не у знању[4], јер не дође у калуђерство из града, него из неког села. И прихвати у срцу страх Божији, и поче да се учи књигама, и научи сав Псалтир наизуст. По наређењу игумана Пимена Испосника печаше просфоре, а са њим и неки брат по имену Никодим, њему једноуман и једнонараван. Они добро послужише у пекари многе године, часно и непорочно вршећи своју службу. А блажени Спиридон откако дође у пекару не напусти свој подвиг и труд духовни, већ своје служење савршаваше са сваком побожношћу и са страхом Божијим, жртву чисту од свог труда приносећи Богу. А плод уста његових, жива и словесна жртва, приношаше се од њега свемогућем Богу за све: непрестано Псалтир појаше, и сваки дан докраја, секући дрва или месећи тесто, то непрестано у устима имаше.
И кад једном уобичајени посао савршаваше са сваком побожношћу, деси се блаженоме да када као и увек запали пећ за печење просфора, од пламена ватре плану кров куће. Он узе своју мантију и загради њоме отвор пећи, а на хаљини својој завеза рукаве и узевши је трчаше на кладенац, па ту наливши у њу воде, брзо трчаше назад, зовући братију да угасе пећ и зграду. Кад братија дотрча, видеше дивну ствар – како вода из хаљине не истицаше, те њоме угасише силу огњену.
Много горљивости треба да се помену и похвале и ублаже они који у Господу овде скончаше, у овом блаженом манастиру Печерском. Говорећи попут Давида: Радујте се, праведни, у Господу, исправнима приличи похвала![5] Добро му појте са клицањем са псалтиром десетоструним![6] Јер нису се тек од једанаестог часа они Господу помолили и угодно Му чинили[7], него се од младости Богу предадоше, и многе године поживеше, и у доброј старости Господу отидоше, и ни једног дана ни часа правило своје не напустише. Јер засађени бише у дому Божије Матере и процветаће они у дворовима Бога нашега и још ће се уможити у старости деб?лој[8], као и овај блажени.
Преподобног Алипија родитељи предадоше на учење иконописа. Када грчки сликари из Цариграда вољом Божијом и Пречисте Његове Матере на силу беху доведени да осликају цркву печерску, у дане благоверног кнеза Всеволода Јарославића, при преподобном игуману Никону, као што је о њима испричано у Симоновој посланици, Бог показа и учини страшно чудо у цркви Својој.
Када мајстори стављаху мозаик у олтару, образ пречисте Владичице наше Богородице и Увекдјеве Марије сам се изобрази, а сви они беху унутар олтара и стављаху мозаик, а Алипије им помагаше и учаше се, и сви видеше дивно и страшно чудо: гледаху они на образ, и гле, изненада се више од сунца засветли образ Владичице наше Богородице и Увекдјеве Марије, и не могавши гледати падоше ничице ужаснути. И мало се придигавши хтедоше да виде то чудо, и гле, из уста Пречисте Богоматере излете бео голуб и одлете горе ка образу Спаситељевом, и тамо се сакри. Они сви посматраху да ли је излетео из цркве, и док сви гледаху опет излете голуб из уста Спаситељевих и леташе по читавој цркви. И долеташе до свакога светога, овом би сео на руку, оном на главу, а кад слети доле, седе иза чудесне Богородичине намесне иконе. Они који доле стајаху хтедоше да ухвате голуба и прислонише лестве, и гле, не нађе се иза иконе ни иза завесе. Посмотрише свуда, али не знадоше где се сакри голуб, и стојаху сви и гледаху према икони, и гле, опет пред њима излете голуб из уста Богородичиних и оде у висину ка образу Спаситеља. И повикаше онима који горе стајаху: “Хватајте!” Они пружише руке хотећи да га ухвате, али голуб опет улети у уста Спаситељева одакле и беше изашао. И ево опет их светлост већа од сунца осветли, одузимајући људима вид. А они падоше ничице и поклонише се Господу. Са њима беше и овај блажени Алипије, и виде делање Светога Духа Који пребива у тој светој и часној цркви печерској.
Када престадоше да је осликавају, тад блажени Алипије беше пострижен при игуману Никону. Добро се извежба у иконописној вештини, и беше веома вешт у сликању икона. Усхтеде да се научи те вештине не ради богатства, већ ради Бога то чињаше. И толико рађаше да их довољно беше за све – игуману и свој братији сликаше иконе, и за то ништа не узимаше. Ако некад не би имао рада за себе, преподобни би узимао злата и сребра у зајам, колико требаше за иконе, правио би икону онима којима беше дужан, и даваше икону уместо дуга. Пуно пута мољаше своје другове да ако негде у цркви виде овештале иконе, донесу их њему, па их обнаваљаше и постављаше на њихова места.
Све то он чињаше да не буде беспослен, пошто свети оци наредише монасима да имају рукодеље и држаху то за велико пред Богом, као што каже апостол Павле: Мени и онима са мном послужише руке моје[9], и ни у кога забадава хлеб не једох[10]. Тако и овај блажени Алипије. На три дела раздељиваше (што је зарадио за) своје рукодеље: један део би за свете иконе, други део за милостињу сиромасима, а трећи део за потребе свога тела. И тако чињаше сваке године и не даваше себи починка ниједан дан: ноћу је упражњавао појање и молитву, а кад би приспео дан прихватао би се рада, и никада га не видеше беспосленог, а и од црквеног сабрања се због рада није никада одвајао. Игуман га због његове велике врлине и чистог живота постави за свештеника, и у томе свештеничком чину он добро и богоугодно пребиваше.
Неко од богатих из Кијева беше губав. И много га врачари и лекари лечише, и од иноверних људи тражаше помоћ, па не доби, него још и горе себи издејствова. Неки га друг присили да оде у Печерски манастир и да моли неке од отаца да се помоле за њега. Кад беше доведен у манастир, игуман нареди да се напоји са кладенца светог Теодосија, па му намазаше главу и лице. И одмах сав ускипти од гноја због своје невере, те сви бежаше од њега ради смрада. И рече својим друговима: “Покри срамота лице моје. Туђ постадох браћи мојој и стран синовима матере моје[11], јер не дођох с вером код светог Антонија и Теодосија. И сваког дана очекиваше смрт.
И нешто доцније дође себи, помисли на своја сагрешења, дође код преподобног Алипија и покаја се пред њим. А блажени му рече: “Чедо, добро си учинио исповедивши Богу грехе своје пред мојом недостојношћу, јер рече пророк Давид: Исповедићу против себе безакоње моје Господу, и Он ће опростити нечастивост срца мога.[12] И много га поучивши о ономе што је на спасење душе, узе палету и шареним бојама којим сликаше иконе обоји му лице и намаза гнојне ране, те га претвори у првобитно обличје и леполикост. Доведе га у божанствену цркву печерску, даде му причешће светих Тајни и нареди му да се умије водом којом се умивају свештеници, и ту му одмах спадоше ране, и исцели се.
Видиш ли разум блаженога! Христу се он уподоби: као што Господ исцели губавога и нареди му да се покаже свештеницима и да принесе дар за своје очишћење[13], тако и овај свети бежаше од величања; као што Христос слепога исцели, и овај не прогледа одмах, него му нареди да иде у Силоамску бању да се опере[14], тако и овај блажени прво бојама боји образ смрдљив од неверја, па онда чини част и служитељима Божијим, да и они буду са њим заједничари чуда. Водом га умивши, не само да га очисти од телесне губе, него и душевне. Праунук тога исцељеног окова златом кивот над светом трпезом због његовог очишћења. А његовом брзом исцељењу сви се задивише. Рече им преподобни Алипије: “Браћо, обазрите се на Онога који рече: Не може слуга два господара служити[15]. Тако се и овај прво потчини врагу грехом чарања, па после дође Богу, и како испрва очајаваше за своје спасење, још већа губа нападе на њега због његове невере. Иштите – рече Господ, и то не просто да иштете, него с вером иштите – и примићете.[16] И када се кајаше Богу и мене постави за сведока, Брзи на милост му се сажали.” И исцеливши се отиде у дом свој, славећи Бога и Ону која Га роди, Пречисту Матер, и преподобне оце наше Антонија и Теодосија и блаженог Алипија. Ето нам новог Јелисеја који Неемана Сиријца исцели од губе.[17]
Неки други христољубиви муж из истог града Кијева постави себи цркву и усхтеде да се за украшавање начине велике иконе: пет деисиса[18] и две намесне. Тај христољубац даде сребро двојици монаха Печерског манастира и даске за иконе, да се погоде са Алипијем, и да он узме за иконе колико хоће. Ти монаси Алипију ништа не рекоше, а узеше од оног мужа колико хтедоше. И тако христољубац посла код монаха (да види) јесу ли му иконе направљене. А они рекоше да он захтева још злата, и опет узеше од христољупца злато и проћердаше. И опет послаше човеку поруку говорећи да свети иште још онолико колико узе. А онај христољубац с радошћу даде. И замало опет црнорисци рекоше: “Алипије још толико захтева”. Христољубац пак рече: “Ако и десет пута буде искао, даћу, само благослов његов хоћу и молитве, и дела руку његових. А Алипије ништа не знаде о томе што ти монаси учинише.
Посла онај муж хотећи да види јесу ли иконе насликане, а она два монаха му јавише овако говорећи: “Алипије лихварски узе злато и сребро, а неће да слика твоје иконе.” Онај пак христољубац дође у манастир са великом дружином и уђе код игумана Никона, хотећи да подигне буну на преподобног Алипија. Игуман овога призва и рече му: “Брате, каква то неправда беше од тебе према нашем сину? Он те пуно пута мољаше, дајући ти колико хоћеш, а ти понекад и бесплатно сликаш.” А блажени рече: “Оче свети, твоја светост зна да никада нисам имао лењост према том раду. А сада не знам о чему причаш.” Игуман рече: “Три пута си исплату узимао за седам икона.” И ради његовог изобличавања наредише да се донесу даске за иконе и призову монаси који су узимали исплате, да се они споре са њим и изобличе га.
А послани видеше оне иконе насликане веома вешто, и донесоше пред игумана. Кад их видеше сви се зачудише и ужаснуше, па с трепетом падоше ничице на земљу и поклонише се нерукотвореном образу Господа нашег Исуса Христа и Пречисте Његове Матере и Његових светих. И разнесе се велика слава о томе по свом граду Кијеву. Дођоше она два монаха која говораху против блаженога, не знајући ништа о овоме, и почеше да се расправљају са Алипијем тако говорећи: “Три исплате си узео, а икон? не сликаш!” Њима сви одговорише и рекоше: “Ево сад је иконе Бог насликао.” Ови то видеше и ужаснуше се због тог чуда.
Ти црнорисци који поткрадаху манастир беху изобличени и отпадоше од свега, те беху истерани из Печерског манастира. Али ни тако не оставише своју злобу, говорећи хулу на блаженога и свима казујући: “Ми смо насликали иконе, а њихов власник не хтеде да нам да плату, и то је измислио да нас лиши накнаде, и слага за иконе да их је Бог насликао и да их нисмо изобразили нас двојица.” И тако зауставише народ који притицаше на разгледање (икона), и кад они хтедоше да им се поклоне, она двојица их спречаваху, и зато људи повероваше монасима који облагиваху блаженог Алипија.
Али Бог прославља Своје свете, као што рече Господ у Еванђељу: Не може се град сакрити кад на гори стоји, нити се ужиже светиљка и ставља под суд него на свећњак, да светли свима који долазе.[19] Тако се и врлински живот преподобног Алипија не утаји. Дође и до кнеза Владимира чудо са иконама. А ево шта негда би. Вољом божијом од пожара изгоре сво Подоље[20], па изгоре и она црква у којој беху те иконе. А после пожара нађоше целе оних седам икона, а црква сва изгоре. И ово чувши, кнез оде да види то чудо што би са иконама, како се то у једној ноћи насликаше Божијим указом, па прослави Творца свих Који ствара преславна чуда молитвама угодника Својих, Антонија и Теодосија. Узе Владимир једну икону, Свету Богородицу, и посла у град Ростов, у тамошњу цркву коју сам направи, а која и досад стоји, и ја јој бејах очевидац. И ево шта се у моје време деси у Ростову: та црква паде, а она икона остаде без штете, и беше унесена у дрвену цркву која изгоре од пожара, а на икони не беше штете, и на себи не имаде никаквог знака огња.
Пређимо сад на друго казивање о блаженом Алипију. Неки други христољубац даде блаженоме да наслика намесну икону. После мало дана разболе се свети Алипије, а икона не би насликана. А онај богољубац додијаваше блаженоме. Рече њему блажени: “Чедо, немој ми долазити, не узнемиравај ме, него пребаци на Господа бригу твоју[21] за икону, и Он ће учинити[22] како хоће; а икона ће ти на свој празник на своје место стати.” И обрадова се муж што ће се икона до празника насликати, и поверова речи блаженога, и отиде у дом свој радујући се. И дође опет онај богољубац уочи Успења, хотећи да узме икону, и виде да икона није насликана, а да је блажени Алипије врло болестан. И досађиваше му говорећи: “Зашто ме ниси обавестио о својој немоћи, па бих ја дао другоме да слика икону, да би празник био светао и частан, а сад си ме посрамио задржавши икону.” Блажени му кротко одговори: “О чедо, зар то од лењости учиних? И зар је немогуће Богу да икону Своје Матере једном речју наслика? Ја одлазим са овога света, како ми јави Господ, а после мог одласка ће те Бог свакако утешити.” И оде човек од њега у дом свој тугујући.
После његовог одласка уђе неки светао момак, па узевши палету поче да слика икону. А Алипије помисли да се власник иконе разгневио на њега и да је другог сликара послао, јер испрва овај беше као човек, али брзина рада показа да је бесплотан. Сад је златом облагао икону, сад је на камену тро боје и свима њима сликао, те за три часа наслика икону и рече: “О калуђере, има ли што мањкаво или где погреших?” Преподобни рече: “Добро си учинио. Бог ти поможе да веома вешто насликаш ову икону, и ето тобом ју је направио.” Беше приспело вече, и онај постаде невидљив скупа са иконом.
Власник иконе сву ноћ проведе без сна од туге што не беше иконе за празник, и називаше себе грешним и недостојним такве благодати. И уставши оде у цркву да тамо плаче због свог сагрешења, и отвори врата цркве и виде где икона сија на свом месту, па паде од страха помисливши да му се јави неко привиђење. Опоравивши се мало од страха, схвати да је то икона, и будући у великом трепету и ужасу сети се речи преподобнога, и отрчавши пробуди своје домаће. А они с радошћу потрчаше у цркву са свећама и с кандилима, и видеше икону како сија више од сунца, и павши ничице на земљу поклонише се икони и целиваше је у весељу душе.
А онај богољубац дође код игумана и поче да казује о чуду које се десило са иконом, и сви скупа одоше код преподобног Алипија, и видеше да већ одлази са овога света. Упита га игуман: “Како и ко наслика икону?” А он им све каза што беше видео: “Анђео је тај који је наслика – вели – и ево га ту стоји хотећи да ме узме.” Ово рекавши, предаде дух. И наместивши га, однесоше га у цркву, обавише над њим уобичајено појање, па га сахранише у пештеру са преподобним оцима у Христу Исусу – у Господу нашем, Коме слава са Оцем и са Светим Духом.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Уп. Јн 14:23.
  2. 2.Кор 6:16 и Лев 26:12; в. и Јез 37:27.
  3. Уп. 2.Кор 6:16 и 1.Кор 3:16.
  4. Уп. 2.Кор 11:6.
  5. Пс 32:1.
  6. Пс 32:3,2. Псалтир је овде назив старојеврејског музичког инструмента код којег су жице биле причвршћене уздуж даске или кутије, а свирао се трзалицом.
  7. В. Мт 20:6-9.
  8. Уп. Пс 91:14-15.
  9. Уп. Дап 20:34.
  10. Уп. 2.Сол 3:8.
  11. Уп. Пс 68:8-9.
  12. Уп. Пс 31:5.
  13. В. Мт 8:2-4.
  14. В. Јн 9:1-7.
  15. Уп. Лк 16:13.
  16. Уп. Мт 7:7; 21:22.
  17. В. 4.Царс 5:1-14.
  18. Деисис (на грчком δέησις – молитва, мољење) – композиција која укључује лик Христа Судије (у средини), те Пресвете Богоматере и светог Јована Претече (са страна, у молитвеним положајима). Са страна могу бити насликани још и други свети како посредују за грешнике. Деисисом се понекад назива и читав иконостас.
  19. Мт 5:14-15 и Лк 8:16, 11:33.
  20. Подоље – предео Кијева; пожар се десио 1124. г.
  21. Уп. Пс 54:23.
  22. Уп. Пс 36:5.

 

   

Comments are closed.