КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

СЛОВО 1.
БЛАГОСЛОВИ ОЧЕ!

 
Беше у земљи варјашкој[1] кнез Африкан, брат Јакуна Слепог, који побеже без свог златног плашта, када се бораше са војском за Јарослава против љутог Мстислава[2]. И тај Африкан имаше два сина: Фрианда и Шимона. После смрти њиховог оца, истера Јакун оба брата из области њихове. И дође Шимон код благоверног кнеза нашег Јарослава. А овај га прими, и у части га држаше, и даде га сину своме Всеволоду да буде код њега старешина. Прими тако велику власт од Всеволода. А узрок његове љубави према овоме светоме месту беше овакав.
При благоверном и великом кнезу Изјаславу у Кијеву, када године 6576. (1068.) навалише Половци[3] на руску земљу, изађоше им три Јарославића у сусрет: Изјаслав, Свјатослав и Всеволод[4], који имаше са собом и овога Шимона. Кад дођоше код великог и светог Антонија ради молитве и благослова, старац отвори своја нелажљива уста и јасно им предсказа предстојећу погибао. И овај Варјаг паде код ногу старчевих и мољаше се да буде сачуван од такве беде. А блажени му рече: „О чедо, многи ће пасти од оштрице мача, и када будете бежали од противника ваших бићете сатрвени и израњавани и у води ћете се давити; ти ћеш се пак спасти и има да будеш сахрањен у цркви која ће се овде направити.“
И када беху на Алти, сукобише се обе војске, и гневом Божијим хришћани беху побеђени, и док су бежали убијене беху и војводе са мноштвом војника у томе сукобу. А ту међу њима лежаше и рањени Шимон. И погледавши горе на небо виде цркву превелику, као што једном раније виде изнад мора, и сети се речи Спаситељевих, и рече: „Господе, избави ме од ове горке смрти молитвама Пречисте Твоје Матере и преподобних отаца Антонија и Теодосија.“ И ту га одмах нека сила узе између мртвих, и одмах се исцели од рана и све своје нађе читаве и здраве.
Тако се врати на своје и дође код блаженог Антонија, и исприча му ствар чудесну, овако говорећи: „Отац мој Африкан начини крст и на њему сликарским бојама изобрази богочовечанско обличје Христово, нове израде – као што латини поштују, позамашне величине – око десет лаката[5]. И чинећи му част, отац мој стави Му на бедра појас тежине 50 гривни[6] злата, и венац златни на главу Његову. И кад ме истера Јакун, стриц мој, из области моје, а ја узех појас са Исуса и венац са главе Његове, и чух глас од иконе, који ми се обрати и рече: ,Нипошто га немој, човече, ставити на главу своју, већ га носи на припремљено место, где гради цркву Матере Моје преподобни Теодосије, и њему га у руке предај да се обеси над жртвеником Мојим.’ А ја од страха падох и укочивши се лежах као мртав; и кад устадох брзо уђох у лађу.
И док пловисмо наста бура велика, тако да смо сви очајавли за свој живот, те почех да вапијем: ,Господе, опрости ми, јер због овог појаса ја данас гинем, зато што га узех од Твог часног и човекообличног Ти лика.’ И гле, видех горе цркву и помислих: ,Каква ли је то црква?’ И дође нам одозго глас који рече: ,Она коју ће направити преподобни у име Божије Матере, у којој ћеш и ти бити сахрањен.’ И колико видесмо величину и ширину, ако се мери овим златним појасом – има 20 мера у ширину и 30 у дужину, и висина зида је 30, са врхом 50. Ми пак сви прослависмо Бога и утешисмо се радошћу веома великом, избавивши се од горке смрти. Па ево ни досад не сазнах где ће се направити црква која ми се показа на мору, а и на Алти када бејах већ на самрти, док не чух из твојих часних уста да ћу овде бити сахрањен у цркви која ће се направити.“ И извади златни појас и даде га говорећи: „Ево мере и основе, а овај венац нека се обеси над светом трпезом.“
Старац за ово даде хвалу Богу и рече Варјагу: „Чедо, одсада се више нећеш звати Шимон, него ће ти Симон бити име.“ И призвавши блаженог Теодосија, Антоније рече: „Симон овај хоће да подигне такву цркву“, и даде му појас и венац. И отада имаше Симон велику љубав према светом Теодосију, и даваше му многа средства за изградњу манастира.
Једном овај Симон дође код блаженога, и после уобичајене беседе рече светоме: „Оче, молим те за један дар.“ А Теодосије му рече: „О чедо, шта тражи твоје величанство од наше понизности?“ Симон пак рече: „Врло велик и виши од моје моћи тражим од тебе дар.“ А Теодосије рече: „Знаш, чедо, убогост нашу, да често бива да и хлеба недостаје за дневну исхрану, а друго шта не знам ни да ли имам.“ Симон прозбори: „Ако хоћеш даћеш ми, пошто то можеш по благодати даној ти од Господа, који те именова преподобним. Јер када скидах венац са главе Исусове, Он ми рече: ,Носи на припремљено место и предај га у руке преподобноме, који гради цркву Матере Моје.’ И ево шта дакле молим од тебе: да ми даш реч да ће ме благословити душа твоја како у животу, тако и по смрти твојој и мојој.“ И одговори свети: „О Симоне, већа је од моћи та молба, али ако ме видиш како одлазим одавде, са овога света, и после мог одласка ову цркву постављену, и да се у њој савршавају предане уредбе, онда знај да имам смелост код Бога; сада пак не знам прима ли ми се молитва.“
А Симон рече: „Господ те посведочи, јер из пречистих уста светог Му лика сам чух о теби, и због тога те молим: како за своје црнорисце, тако се и за мене грешног помоли, и за сина мога Георгија и до последњих у роду моме.“ Свети некако обећа и рече: „Молим се не само за ове, него и за оне који љубе место ово свето мене ради.“ Тада се Симон поклони до земље и рече: „Нећу од тебе изаћи, оче, док ми то написмено не потврдиш.“
Преподобни, будући принуђен љубављу његовом, написа тако говорећи молитву: „У име Оца и Сина и Светога Духа“, па и досад умрлим стављају у руку такву молитву. И отад се утврди да се овакво писмо ставља умрлима, а пре тога нико не учини такву ствар у Русији. У молитви пише и ово: „Сети ме се, Господе, када дођеш у Царству Своме[7] и будеш узвраћао свакоме по делима његовим[8]; тада дакле, Владико, и слуге Своје Симона и Георгија удостој да стану десно од Тебе у слави Твојој и чују благи Твој глас: Ходите благословени Оца Мога, наследите припремљено вам Царство од почетка света[9].“
И рече Симон: „Реци уз ово, оче, и да се отпусте греси родитеља и ближњих мојих.“ А Теодосије подиже руке своје и рече: „Да те благослови Господ од Сиона и да гледате блага Јерусалима у све дане живота вашег и до последњих у роду вашем[10]“. И Симон прими молитву и благослов од светога као неки бисер многоцени и дар. Онај који беше раније Варјаг[11], а сада благодаћу Христовом хришћанин, научен од светог оца нашег Теодосија, остави латинску лудост и истински поверова у Господа нашег Исуса Христа са свим домом својим, њих око 3000 душа, и са свештеницима својим, због чудеса која биваху од светог Антонија и Теодосија. И овај дакле Симон први би сахрањен у тој цркви.
Отада син његов Георгије велику љубав имаше према овоме светом месту. И посла Владимир Мономах[12] овог Георгија у Суздаљски крај, предавши му сина свога Георгија. После много година седе Георгије Владимировић[13] у Кијеву, а своме војсковођи Георгију као оцу предаде област Суздаљску.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Варјаг је у древној Русији био назив за припадника скандинавских племена; Варјази су се уједињавали у јаке оружане одреде ради трговине и пљачке, и руски кнезови су их често узимали за припаднике својих дружина. Рјурика, вођу једног варјашког одреда, Словени из Новгорода су позвали да им буде владар, његови потомци су убрзо завладали и у Кијеву, те су Рјуриковићи постали главна руска владарска лоза; последњи од руских великих кнезова и царева Рјуриковића био је Теодор, син Ивана Грозног († 1598), али Рјурикових потомака међу руским племством има чак и данас.
  2. Битка између Јарослава и Мстислава одиграла се 1024. године. Јарослав Мудри беше син светог кнеза Владимира Равноапостолног; након што је 1019. победио крволочног Свјатополка (братоубицу који је убио свете мученике Бориса и Глеба, те још једног брата), Јарослав је сео на кнежевски престо у Кијеву и владао до 1054. Био је врло способан и благочастив владар. Јакун (или Гакон) беше предводник одреда Варјага који су суделовали у том боју на страни Јарослава. За њега се у Несторовом Летопису каже: „…и б( Якунъ сь л(пъ“, што би се могло разумети и као „беше Јакун овај леп“, али је свети Симон који је написао ово прво поглавље реченицу очигледно схватио другачије.
  3. Туркменски народ који је од половине 11. до почетка 13. века стално нападао Русе. Растурили су их и покорили Татари у 13. в., а део их је прешао у Угарску.
  4. Још за време свог живота св. Јарослав је поделио својим синовима кнежевске престоле: најстарији, св. Изјаслав, добио је Кијев, св. Свјатослав је добио Черњигов, а Всеволод Перејаслав, Ростов, Суздаљ и Бјелоозеро. После очеве смрти они су се међусобно саветовали и заједнички борили против спољашњих непријатеља. 1068. г. пошли су на Половце и у бици на реци Алти (југоисточно од Кијева) доживели пораз. Тада су се грађани Кијева побунили и захтевали од свог кнеза да им свима раздели оружје за борбу против Половаца. То Изјаслав није учинио, па су га Кијевљани истерали и на престо поставили његовог затвореника Всеслава Полоцког. Изјаслав је побегао у Пољску, одакле се вратио 1069. и повратио свој престо. Међутим, његов брат Свјатослав га је 1073. у савезу са трећим братом, Всеволодом, истерао из Кијева, те је овај опет морао да бежи у Пољску. Ипак, кнез Свјатослав је владао у Кијеву само четири године и умро, па је на тај престо дошао Всеволод, али га је потоњи мирно уступио Изјаславу, а сам се устоличио у Черњигову. Кад су на Всеволода напали кнезови Борис и Олег, Изјаслав је одлучио да помогне брату и погинуо, а Всеволод је завладао у Кијеву и кнезовао све до 1093.
  5. Дужинска мера, један лакат – око 46 см.
  6. Гривна – староруска мера за тежину (око 204 грама), као и новчана јединица.
  7. Лк 23:42.
  8. Уп. Пс 61:13.
  9. Мт 25:34.
  10. Уп. Пс 127:7.
  11. Тј. латин, римокатолик.
  12. Свети Владимир, у крштењу Василије (1053-1125) – син Всеволода, унук Јарослава Мудрог, прозван Мономах по својој мајци која је била кћерка византијског цара Константина Мономаха. Свакако један од највећих кнезова у историји Русије, одличан војсковођа и државник, миротворац и истински хришћанин. Владао у Смоленску (од 1067.) Черњигову (од 1078.), Перејаславу (од 1094.) и Кијеву (1113-1125).
  13. Георгије (или Јуриј) Дугоруки беше син кнеза Владимира Мономаха. Добио надимак по томе што је дуго година настојао да потчини Јужни Перејаслав и Кијев. За Кијев су се кнежеви много надметали: 1146. је дошао у руке Игора Олеговића, од њега га је убрзо преузео Изјаслав Мстиславић (унук Владимира Мономаха), 1149. га се дочепао Георгије Дугоруки, 1151. га је Изјаслав накратко повратио, да би га Георгије још те исте године опет отерао, па је владао до 1157. Изгледа да су Дугоруког уклонили сами кијевски бољари.

 

   

Коментарисање није више омогућено.