КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

Житија светих који нису споменути у изворном Патерику, али се спомињу у неким познијим кијевским патерицима

 
Житије преподобног Амона Затворника
 
Преподобни Амон са благословом игумана отиде на поклоничко путовање на Свету Гору Атонску и у Јерусалим, угледајући се на животе великих светих Отаца. По свом повратку живљаше тако благочастиво и свето да га чак и старци узимаху себи за узор иночког живота. Свети Амон љубљаше сиромаштво и стараше се око стицања неискваривих богатстава на небу. Затворивши се у пештери, својим подвизима он сатра све вражије лукавштине. Преставивши се душом ка Господу, нађе у Њему вечни спокој, а тело му беше сахрањено овде у пештери. Помен му је 4. октобра.
 
Житије преподобног оца нашег Арсенија Трудољубивог
 
Преподобни Арсеније беше прозван трудољубивим зато што га ни дању ни ноћу нико никада не виде беспосленог. Он увек нешто рађаше: или се мољаше или извршаваше манастирско послушање, а до заласка сунца никада не узимаше храну. За те трудове још у овом животу доби од Бога дар чудотворства, а по смрти му душа обитава на небу са светима, док му тело почива неисквариво у пештери. Помен му је 8. маја.
 
Житије преподобног оца нашег Атанасија Затворника
 
Преподобни Атанасије Затворник желећи да не гледа сујету и прелести овога света и да у тиховању угоди Богу, затвори се у пештеру и ту непрестано пребиваше у молитви. После многих трудова и духовних подвига предаде он дух свој Богу, а његово неисквариво тело почива у пештери и даје исцелења свима који му с вером притичу. Помиње се 2. децембра.
 
Житије преподобног оца нашег Ахиле ђакона
 
Преподобни отац наш Ахила ђакон, од дечаштва заволевши испоснички живот и одрекавши се света, дође у Печерски манастир да ту угоди Господу. Примивши анђелски образ, прохођаше тешки пут иноштва са великим трпљењем, послушношћу и понизношћу. Својим уздржањем у јелу и пићу превазилажаше многе подвижнике. Он, наиме, не јеђаше ни слатке ни куване хране. Зеље он узимаше врло ретко, и то сасвим мало. Обично му је храна била једна просфора на седмицу. За такав испоснички живот удостоји га Господ вечног блаженства са светима. Слави се 4. јануара.
 
Житије преподобног Венијамина
 
Преподобни Венијамин у свету беше трговац и имаше многа богатства. Једном слушајући пажљиво црквено богослужење чу он псаламску реч: Погубићеш све који говоре лаж[1]. Тога часа, примењујући те речи на себе, рече: „Ако ће Господ Бог погубити све који говоре лаж, онда ће погубити и лажљиве трговце, а ко од трговаца може рећи да никада не рече лаж?“ Затим други пут чу он еванђелску реч: Тешко ће богати ући у Царство Божије[2]. Размишљајући о тој Господњој изреци, он одлучи да сав свој иметак разда сиромасима и на благоуређење храмова Божијих. А он се сједини са сиромашнима духом преподобнима оцима печерским, и поставши инок угађаше Господу Богу до краја свог живота постом, молитвом, сиромаштвом и послушањем. Стигавши до блажене кончине он пређе са земље на небо ка подвигоположнику Христу, примивши од Њега венац и плату вечне награде. Празнује се 13. октобра.
 
Житије преподобног Григорија другог Чудотворца
 
Преподобни Григорије Чудотворац прослави се нарочито подвигом уздржања и поста. Храна му сав живот беше некувано зеље, а пиће вода. Ноћ провођаше у молитвама. За такве подвиге удостоји се он од Бога дара чудотворства. Сви оболели који му с вером долажаху, окусивши зеље којим се он храњаше добиваху исцељење. Помен му је 8. јануара.
 
Преподобни Евтимије јеросхимонах
 
Преподобни Евтимије живљаше чисто и тиховно и подражаваше иночким врлинма преподобних. Често са великом побожношћу приношаше бескрвну жртву и својим свагдашњим молитвама достиже духовно општење и бесеђење са анђелима. А када се обуче у схиму, тад се предаде подвигу тиховања и ни са ким ништа не говораше. Само молитва и у цркви и у келији беше му у устима. Такође никакве хране припремљене на огњу он не јеђаше, већ се задовољаваше само зељем. А сада се храном рајском неисцрпно наслађује и са анђелима неућутно славослови Бога и моли се за нас. Празнује се 20. јануара.
 
Преподобна Евфросинија, игуманија полоцка
 
Преподобни Евфросинија пред крштењем се зваше Предислава и беше кћер Свјатослава – Георгија Всеволодовича, кнеза Полоцког, праунука светог равноапостолног кнеза Владимира. Ова кнегињица после свога крштења од младости се посвети изучавању и спознавању Светог Писма и списа отачких. Свуда се шираху гласови о њеној премудрости и красоти. Али, умудрена одозго, она одбаци сва блага света и предаде се, постригавши се, на служење Богу. Евфросинија живљаше испрва код Софијске цркве у Полоцку, преписујући свештене књиге и делећи са сиромасима плату коју за то добиваше. Затим се пресели на сеоце код Полоцка где подиже камену цркву која и досад стоји, и основа женски манастир где се замонаши и рођена јој сестра Борислава, инокиња Евдокија, као и једна родица и две нећаке. Потом подиже и другу камену цркву Пресвете Богородице и установи код ње мушки манастир, коме поклони икону Пресвете Богородице коју наслика еванђелиста Лука и која се налажаше у Ефесу, а њој је посла цар цариградски Мануил и патријарх.[3] Желећи да посети света места Евфросинија се са братом својим Давидом запути у Палестину и, поклонивши се тамо Гробу Господњем и другим светињама, мољаше Господа да је удостоји да сконча своје дане у Јерусалиму. Господ јој услиши молитву. Пресели се она у вечне обитељи светих 1170. године, 23 маја, и беше погребена у општежитељном јерусалимском манастиру преподобног Теодосија, у храму Пресвете Богородице. Када Саладин освоји Јерусалим[4], њене неисквариве мошти беху пренесене у Кијев и сахрањене у пештери преподобног Теодосија. Слави се 23. маја.
 
Преподобни Зинон Испосник
 
Преподобни Зинон, испосник и трудбеник, многим подвизима врлинског иночког живота – постом, молитвама, понизношћу – благоудоди Богу и престави се душом на небо, а телом неисквариво почивајући у пештери, свима који му притичу брзи је помоћник ка спасењу. Помиње се 30. јануара.
 
Житије преподобног оца нашег Игнатија, архимандрита печерског
 
Преподобни Игнатије се од младости чуваше у чистоти и непорочности. Примивши иночки чин, својим светим животом, кротошћу и љубављу према свима он привлачаше пажњу свих. Браћа по монаштву тако га љубљаху и поштоваху да га једногласно изабраше за настојатеља, руководиоца и пастира оних који монахују у Печерској обитељи. Али свети Игнатије, будући чином виши од других, не слабљаше у монашким подвизима. Напротив, он и превазилажаше братију и врлинама – постом, молитвом и понизношћу. Његове усрдне молитве и свештенослужења чудотворно деловаху на друге. Болесни се исцељиваху његовом молитвом, па чак и самим окушањем просфоре на којој он беше свештенодејствовао. Велика је сила врлинског светог живота! Велика је сила побожних свештенодејстава и вере с којом се примају свете просфоре! Доспевши до старости, преподобни Игнатије отиде ка Господу. Слави се 20. децембра.
 
Преподобни Јосиф Многоболесни
 
Преподобни Јосиф, много година обузет болешћу, обећа да ће до смрти служити у Печерском манастиру ако му Господ дарује исцелење. Господ му услиши молитву и дарова му здравље. Потом дође у Печерски манастир, прими иночки образ и све до смрти се усрдно подвизаваше и угађаше Богу постом и молитвом, а братији служаше својим послушањем. Помиње се 4. априла.
 
Житије преподобног оца Ипатија Исцелитеља
 
Преподобни отац наш Ипатије Исцелитељ непрестано се по читав дан труђаше на манастирском послушању, а по читаву ноћ стајаше на молитви, врло ретко допуштајући себи да заспи. Трошаше само хлеб и мало воде, а пошто неговаше свете оце у болестима, и сам се удостоји да исцељује болести стављањем руку на болеснике. А и сада ко у својој болести са вером притиче његовим моштима, добива исцелење. Помен му се празнује 31. марта.
 
Света Јулијанија Дјева
 
У дане архимандрита Печерске лавре Јелисеја Плетенецког блаженог спомена, у Кијеву премину нека девица коју хтедоше да сахране у Печерском манастиру. Почеше да копају гроб близу печерске цркве Успења Пресвете Богородице, пред параклисом Светог Јована Претече. И гле, копачи изненада нађоше часне мошти свете богоугодне кнегињице Јулијаније, које почиваху у неискваривости. Умрла лежаше као да је жива и да спава; тело јој беше лепог изгледа и бело. Преминула беше обучена у скупоцену одећу, украшену свиленим и злaтотканим уресима; на врату беху обешене златне гривне са пуно бисера, на рукама златни драгоцени прстенови, а на глави јој девичански златни венац са бисерима; у ушима беху златне наушнице, украшене златним бисерима и драгим камењем. Лежаше она код црквеног зида, главом на југ и ногама на север. Над гробницом јој беше постављен камен са урезаном заставом односно грбом благочастивих кнезова Ољшанских. На самом ковчегу беше причвршћена сребрна, позлаћена дашчица, на њој насликан грб, а под њим натпис: „Јулијанија, кнегињица Ољшанска, кћер кнеза Григорија Ољшанског, која се престави као дјева, 16-е године од свог рођења.“ Сво рухо јој изгледаше потпуно ново, као да га се нико не беше дотакао. Те свете мошти беху сахрањене у печерској цркви. Кад прође неко време, а митрополит кијевски и архимандрит печерски беше преосвештани отац Петар Могила, јави му се у чудесном виђењу та света богоугодна кнегињица Јулијанија, прекоревајући небригу за њене свете мошти и маловерност према њима (после налажења мошти беху остављене без достојног украса и не указиваху им долично поштовање). Тада тај ревносни пастир сместа нареди искусним и благочастивим девицама иночког чина да за свете мошти припреме достојне хаљине и дивну утвар (опрему). По његовом наређењу направи се и нова гробница у коју свете мошти беху долично сахрањене, па потом свечано пренесене на друго место.[5] Обукавши се у светитељске (јераршке) одежде и сазвавши сво свештено сабрање, Петар Могила саврши празнично мољење и појање са благодарењем Богу и Богородици и преподобним оцима печерским за јављање часних моштију свете девице. Отада те мошти пружају помоћ свакоме ко им с побожношћу и вером притиче. Сачувала се и следећа приповест о чуду које се деси од светих моштију.
Стиже једном у манастир неки човек. Архимандрит манастира беше у то време Јелисеј Плетенецки. Ко беше дошљак – не знађаху. Како се касније испоставило, он беше јеретик, следбеник Арија[6], по имену Василије. Претварајући се да је верујући и узевши спољашњи изглед побожности, приспе он у манастир тобоже са намером да посети света места и поклони се чудотворним моштима светих печерских угодника. Он смело уђе у велику печерску цркву. Скривајући своје лукавство, обрати се ђакону Ливерију, у то време еклисијарху, са молбом да му отвори гробницу блажене кнегињице Јулијаније. Лицемерни дошљак уз то изражаваше жељу да се поклони тим моштима. Молба му беше испуњена и он лицемерно поче да се клања. А еклисијарх се тад мало удаљи. Богомрска варалица тад одлучи да проведе у дело оно што беше замислио. Приступивши часним моштима свете Јулијаније и бајаги их усрдно целивајући, он науми да скине драгоцени прстен са прста десне руке свете кнегињице. Извршивши крађу и радујући се добитку, пљачкаш поче да излази из цркве. Тек што закорачи иза црквених врата, кад наједном побесне. Деси му се страшни напад бесомучности: паде на камен и поче да урличе као помахнитао во, и болно се бацаше на све стране. У таквим мучењима светокрадица ускоро и испусти дух. Еклисијарх, ужаснувши се, обавести о томе архимандрита. Он се одмах нађе ту са братијом; сви се чуђаху изненадној и страшној кончини дошљака. Желећи да сазна узрок тога догађаја, игуман заповеди да се умрли пажљиво прегледа: нема ли код њега каква украдена црквена ствар. Прегледаше га и нађоше му у недрима прстен. Архимандрит упита еклисијарха одакле би могао бити тај прстен. Овај погледа, преброја и на свим иконама нађе да је све читаво. Тад му дође на ум да отвори ковчег свете Јулијаније. Он напомену да се умрли нарочито прилежно молио и целивао девичине часне мошти. И гле, кад отвори ковчег и прегледа га, одмах се увери да је прстен скинут са прста десне руке свет Јулијаније. О томе беше обавештен и настојатељ. Док се све то дешаваше, приђе случајно цркви неки благоверни човек Вартоломеј. Погледавши на онога који бездушно лежаше, одмах га препозна и исприча све о његовом роду и пореклу. Архимандрит после тога заповеди да се украдени прстен ради већег слављења тога чуда стави уз икону Пресвете Богородице заједно са осталим свештеним утварима. А за светокрадицу и грешника нареди да се преда на погребење изван манастира. Захваљујући томе чуду, сви се убедише и уверише у светост и богоугодност девице Јулијаније.
О светости кнегињице Јулијаније сведочи и следећи случај. Једном Теодосије Стефановић, игуман кијевског Златоверхог (Златовршног) манастира светог архистратига Михаила, посебним поводом дође у обитељ печерску. Обрати се он еклисијарху са молбом да му отвори мошти свете Јулијаније. Игуман објасни да никада не беше удостојен тога да им се поклони, а имаше виђење. После јутарњег појања и изласка из цркве он беше мало заспао, и гле, у сну му се у лучезарној светлости јави збор многих светих дјева. Једна од њих обрати му се и рече: „Ја сам Јулијанија, чије мошти леже у светој печерској цркви. А зашто ти мене и моје мошти сврставаш ни у шта? Због тога ти Господ и даде знак – да схватиш да је и мене Господ Бог прибројао светим дјевама које Му угодише.“ Отада тај свечасни игуман никада не заборављаше да се благочастиво и са сваким усрђем поклони и понизно и умилно целује неисквариве мошти свете угоднице Божије Јулијаније, а њеним светим молитвама да се и ми удостојимо да будемо прибројани збору оних који угодише Богу, Који је хваљен у светима Својима. Амин.
 
Преподобни Касијан Затворник
 
Преподобни Касијан се пред свима понижаваше, беше веома послушан, трудољубив и испосник. Светим послушањем он примора бесове да исповеде колико у Печерском манастиру има инока који могу да изгоне бесове и како се демони боје печерских светих. Затворништво у пештери беше свршетак његових подвига. Слави се 29. фебруара.
 
Житије преподобног оца нашег Лаврентија Затворника
 
Преподобни Лаврентије Затворник, омрзнувши прелест и сујету света, пожеле да живи у тамној пештери, да у њој постом и непрестаном молитвом протера таму страсти и постигне општење са Богом. То он и постиже, и пресели се душом на небо, а своје неисквариво тело остави у пештери. Помен му је 20. јануара.
 
Житије преподобних Леонтија и Геронтија, канонараха печерских
 
Преподобни Леонтије и Геронтије беху канонарси[7] у великој цркви печерској, и још у дечаштву примивши иночки образ[8], благоугађаху Господу свагдашњим молитвама и уздржањем, уподобљавајући се у подвизима молитве и послушања савршеним светим оцима. Помен Леонтија је 18. јуна, Геронтија 1. априла.
 
Житије преподобног оца нашег Лонгина, вратара печерског
 
Преподобни отац наш Лонгин прослави се великим послушањем и светошћу живота. Усрдно чувајући манастирска врата, он се без пропуста обазираше на покрете свога срца. Захваљујући његовом старању, никакав непријатељ не улажаше у свету обитељ, а тим више ни у његово срце не улажаше никаква сујетна мисао или страст. Од земаљских врата он обраћаше своје духовно око на врата небеска, на Царство Божије, размишљајући о томе како да у њега уђе. Да би се ушло на небо, неопходно је стећи најуже уједињење са Господом Који рече: Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се[9]. То божанско заједништво са Христом имао је преподобни Лонгин. Благодат Божија која беше у њему, испољаваше се разним духовним даровима и дејствима. Преподобни отац пројављиваше дар прозорљивости, пошто својим духовним оком виђаше дела и мисли оних који улажаху у свету обитељ и излажаху из ње. Одобравајући врлинским људима њихове добре подухвате и дела, побуђиваше их на још већу ревност према врлинском животу. А изобличавајући грешнике за њихове грехе и претећи им судом Божијим због неисправљања, привођаше ове покајању. У дубокој старости се пресели ка Господу. Помен му се празнује 16. октобра.
 
Преподобни Лукијан свештеномученик
 
На једној древној дасци са иконом светога записано је да „Лукијан свештеномученик пострада од Батија око 1243. године“. Помен му је 15. октобра.
 
Житије преподобног Мардарија Затворника, нестицаоца
 
Замонашивши се, преподобни Мардарије се труђаше да буде потпуно савршен не само у постовима, молитвама, послушању и другим врлинама, него и у нестицању и сиромаштву. Немаше он ни једне сопствене ствари осим одеће коју ношаше на себи. Завршавајући своје подвиге, затвори се у тесну пештеру и ту до своје кончине угађаше Господу. Достигавши савршенство у врлинама, он наследи пространо обиталиште у Царству Небеском. Помен му је 13. децембра.
 
Преподобни Мартирије ђакон
 
Преподобни Мартирије се због своје велике чистоте и испосничких подвига удостоји од Бога дара чудотворства. За кога би се он помолио стојећи на амвону, тога би Господ помиловао, и свако добиваше оно за што преподобни мољаше: било здравље било испуњење неке добре намере. Бесовима свети Мартирије беше страшан – својом их молитвом изгоњаваше из људи. После дугих подвига и иночких трудова, пресели се душом код Бога Којему служаше, а мошти му почивају у пештери. Помиње се 25. октобра.
 
Житије преподобног Мојсеја чудотворца
 
Преподобни Мојсеј чудотворац, желећи да се савршено посвети Богу и чист предстане на свеопштем Суду, умртвљиваше своје тело и очишћаваше своју душу молитвом и постом. Поред тога, он властитим рукама од железа направи појас и крст и ношаше их на свом телу. Псалмопојање и безбројна коленопреклоњења беху његов омиљени подвиг. Подвизавајући се на тај начин, просвети се душом и на земљи се удостоји дара чудотворења, а на небу вечног блаженства. Његов је помен 28. јула.
 
Житије преподобног Нестора Неписменог
 
Преподобни Нестор Неписмени је тако прозван да би се разликовао од Нестора који је назван Летописцем и чије мошти почивају у Ближњим пештерама. Оставивши свет и светске бриге, Нестор Неписмени тако усрдно служаше Господу да слушајући богослужења никада не задрема, а молећи се увек се труђаше да мисли само на Бога и на оно што устима изговараше пред Богом. Усавршавајући се у подвизима благочашћа, удостоји се таквог дара да у време молитве и богослужења виђаше анђеле и самог Господа Исуса Христа, и унапред сазнаде дан своје смрти. Слави се 28. октобра.
 
Житије преподобног Павла Послушног
 
После примања иночког образа у Печерском манастиру, преподобни Павле Послушни беспоговорно испуњаваше сва послушања која је од њега захтевао настојатељ, и никада не беше у беспослици. Кад би му после испуњавања манастирског послушања остајало времена, он се или мољаше Богу или мељаше на жрвњима. Помиње се 10. септембра.
 
Житије преподобног Пајсија и Меркурија
 
Преподобни оци Пајсије и Меркурије, живећи један са другим у нераздвојној братској љубави и једноумљу, непрестано мољаху Бога да их никада не раздваја – ни у овом ни у будућем животу. И Господ им даде према њиховој молитви. На земљи живљаху у једној келији, а по смрти беху сахрањени у једном гробу, и на небу се наслађују једном радошћу заједно са Христом. Помен им се савршава: Пајсију 19. јула, Меркурију 4. новембра.
 
Житије преподобног Памва Послушног, затворника
 
Преподобног Памва, док се налазио на манастирском послушању, заробише незнабошци и у оковима он много од њих пострада за веру, не пристајући да се одрекне од Христа. Говораше им: „Ваши су богови проклети, а ја верујем у Христа, истинитог Бога, Који је створио небо и земљу. Он је Господ, једини истинити, свемогући, он ће и мене избавити из ваших руку молитвама печерских светих.“ И заиста, по његовом предсказању, анђео Божији ослободи га од окова, уграби из заробљеништва и донесе здравог у келију. Празнује се 18. јула.
 
Житије преподобног Панкратија јеромонаха
 
Преподобни Панкратије јеромонах, свештенујући Вишњему у преподобију и правди, обогати се чудотворним даровима и од њих напретек пружаше помоћ потребитима, а молитвом и помазивањем јелејем исцељиваше болесне. Помиње се 9. фебруара.
 
Преподобни Пафнутије Затворник
 
Преподобни Пафнутије Затворник, након што прими иноштво, непрестано плакаше. У свом уму он свагда замишљаше онај час када ће, при раздвајању душе од тела, окружити човека Анђели и духови злобе, па ће показати човеку дела добра и зла, подсетиће га на сва његова дела, мисли и жеље, на оно што је заборавио и што није сматрао за грех. Време раздавајања душе и тела је за грешника страшно време! О томе преподобни размишљаше, плакаше и уздисаше сав свој живот. Али, блажени који плачу, јер ће се утешити[10] . И преподобни Пафнутије при својој кончини виде анђелске зборове који му прихватише душу и узнесоше је на небо. Помен му је 25. фебруара.
 
Преподобни Пиор Затворник
 
Преподобни Пиор се одликоваше постом и трудољубљем, и у томе служаше као пример за испоснике и трудољубиве. Не желећи да гледа прелест и сујету овога света, затвори се у тамну пештеру и ту се подвизаваше у непрестаној молитви, и одатле стиже до светлости безвечерње. Помен му је у Сиропусну суботу.
 
Житије преподобног Руфа Затворника
 
Преподобни Руф служаше као пример за поснике и трудољупце. Предавши се Христу он се по иночком обичају свом душом стараше да Му угоди постом, молитвом, послушањем, подвигом затворништва и другим монашким трудовима, те стога из дана у дан узрасташе у врлинама и благоугађању, прелазећи из силе у силу[11]. Слави се 8. априла.
 
Житије преподобног оца нашег Силуана схимника
 
Преподобни Силуан схимник се ревносно стараше за чистоту душевну и телесну. Да би је стекао, он упражњаваше велико уздржање у јелу и пићу. Испосничком животу додаваше стална ноћна бдења и молитве. Умртвивши греховне покрете своје плоти, он стече смелост према Богу, духовно весеље, прозорљивост и дар чудотворства. Задобивање духовних дарова одговарало је његовим духовним подвизима. Испрва му благодат Божија обилно испуњаваше срце и сво његово биће, а затим се попут миомирисног аромата изливаше из њега и на друге. Његова поучна реч многе је упутила на пут благочашћа. А дар прозорљивости и провиђења духовног света показиваше у њему Божијег угодника. Ево примера његове прозорљивости. Беше он чувар манастирског врта. Дођоше једном у врт лопови да краду воће. Преподобни, који у то време беше у келији на молитви, провиде њихов долазак и, да би их довео до свести о свом преступу, истог трена их свеза за три дана, и за то време се они не могоше помаћи са свог места. Довевши их тиме до осећаја покајања, посаветова их да воде трудољубив живот, па их онда отпусти.
Код светих људи се прозирање још више односи на духовни свет. Постоје бесплотни грабљивци – непријатељи нашег спасења, који се труде да се докопају духовних ризница срца, да растроје наш благочастиви живот и учине јаловим све наше подвиге. Треба пуно труда да се задобије прозрење свих вражијих смицалица и да се не допусти да нас обману. Онај ко очисти своју душу светим животом, прима Божији дар да види и побеђује вражије сплетке. Такав дар прозрења имађаше и преподобни Силуан, па пошто и сам избеже ђаволске смицалице, он и друге упозораваше на њих. После дуговечног многотрудног живота престави се ка Господу, а неисквариво му тело почива у пештери. Помен му се празнује 10. јула.
 
Преподобни Сисоје схимник
 
Преподобни Сисоје схимник провођаше свој пештерни живот у великим испосничким трудовима.Његовом уздржању се дивљаху сви који га познаваху. Он победи све страсти плоти и стече велику благодат од Бога. Провевши сав живот у подвизима монаштва, дуго пре смрти он предвиде своју кончину. Помен му је 6. јула.
 
Житије преподобног Софронија Затворника
 
Преподобни Софроније, затворивши се у тамну пештеру, сваки дан би прочитао читав Псалтир и увек на себи ношаше власеницу и железни појас. Помен му је 11. маја.
 
Житије преподобног Тита Војника
 
Преподобни Тит испочетка беше војник и у боју са непријатељем одликоваше се јунаштвом. У једној бици беше рањен у главу. Болест га примора да се одрекне војничке службе. Прими иноштво у Печерском манастиру, где сав остали живот оплакиваше своје грехе и пред смрт доби од Бога вест о њиховом праштању. Слави се 28. фебруара.
 
Житије преподобног оца нашег Теодора, кнеза острошког
 
Преподобни Теодор, син Данилов, кнез острошки, један од потомака светог кнеза Владимира и кнеза Даниила Галицког, живљаше у првој половини 15. века и одликоваше се ревношћу за заштиту Православља. У то доба се велика кнежевина Литва налажаше у непрекидном сукобу са Пољском. Литвански кнез Витовт[12], рођак пољског краља Владислава Јагела[13], настојећи да митрополит све Русије (који од времена светог митр. Петра стално живљаше у Москви) својим утицајем не успостави братску једнодушност између руских земаља под Литвом и оних под Москвом, што би угрозило литванску власт, похитао је да за своје области установи митрополију одвојену од Московске. Но још и више се он стараше да прекине сваку политичку везу Литванске Кнежевине са пољском круном. После његове смрти, Свидригајло, рођени Јагелов брат, следио је Витовтов пример.[14] За Православље је било корисно да не буде никакве зависности од Пољске, па зато и Теодор, кнез острошки, помагаше Свидригајлу против Пољске, и у тој се борби веома прослави. Појачавши своје одреде влашким и татарским најамницима, Теодор одважно дејствоваше против Сигисмунда Кејстуговића, којег Пољска беше супротставила Свидригајлу. 1432. покори замак Смотрич у Подољу, и Свидригајловој власти потчини Луцк, главни од волинских градова[15]. Одмах потом до ногу потуче и зароби Бучацког, старешину Каменецке тврђаве, и опустоши предграђе Брест-Литовска. Тиме принуди краља Јагела да законом заштити слободу Православља у својим областима. Кнез Свидригајло се уплаши од толиког Теодоровог јачања, па га 1435. на превару баци у тамницу, али народ, који веома љубљаше светог кнеза, подиже побуну и ослободи Теодора. Кнез своме увредиоцу све опрости, па му и касније неколико пута прискочи на помоћ када то овоме беше неопходно. Кад на пољски престо седе Казимир, млађи Јагелов син, он светом Теодору добровољно подари многе области. Предавши кнежевски престо и сву славу сину своме Василију, Теодор у Печерском манастиру прими свето иноштво и, усрдно се подвизавајући за своје спасење и благоугађање Богу, украси своју душу свим врлинама. Упокоји се у дубокој старости, стар преко сто година. Тело му почива нетрулежно. Помен му је 11. августа.
 
Житије преподобног оца нашег Теофила, архиепископа новгородског
 
После кончине светог Јоне 5. децембра 1471. године, жребањем на светитељско (јераршко) место у Новгороду и Пскову беше изабран протођакон и ризничар Отенске обитељи Теофил, те је 15. децембра 1472. године у Москви рукоположен у чин архиепископа. Тешко беше овоме светитељу да управља својом паством. Новгородска намесница Марта Борецка и њене присталице подбуњиваху народ против московског великог кнеза Јована III, а монах Пимен, друг породице Борецких, сејаше међу паством мржњу према архиепископу. Неки од побуњеника хоћаху да предају Новгород под покровитељство Литве, издавши тако московског Господара и настојећи да поколебају веру својих праотаца. Свети Теофил заустављаше те луде: „Или немојте изневерити Православље – говораше им – или ја нећу бити пастир отпадника, него ћу се вратити у скромну келију, одакле сте ме извукли у срамотну побуну.“ Заслепљени народ не обазираше се на пастиреве речи. Између Москве и Новгорода разбукта се рат. Новгорођани беху пуно пута потучени, па беху принуђени да моле за поштеду, а свети Теофан им постаде заступник. Њему многи новгородски бојари дуговаху захвалност за ослобођење из тамница. 1478. године он узалуд наговараше кнеза Јована да прекине опсаду, али Јован ипак уђе у Новгород. 19. јануара 1480. године светитеља Теофана велики кнез Јован смени, тобоже због дослуха са Литвом, и посла га у Москву у Чудов манастир. Но, могуће је, како неки кажу, да он и сам мољаше да буде ту умировљен, видевши толике нереде у Новгороду. 1485. године он се опасно разболе. Тад му се у сну јави преподобни Нифонт, епископ новгородски[16], и рече: „Ти обећа да ћеш се поклонити печерским светима, али не испуни обећање – због тога ти је Господ скратио године живота. Зар не знаш да онај ко не испуни завет Богу неће видети лице Божије?!“ Потом нареди Теофил да га болесног возе у Кијев. Али, када дођоше до Дњепра, јави му се Господ, најави му кончину, те обећа да ће му примити душу код Себе, наређујући да му се тело сахрани у пештери, иако он сам у њу жив неће доћи. После тога свети Теофил сконча. Његово неисквариво тело стављено у накатранисану кладу доплови под Печерски манастир и ту беше сахрањено у пештери. Помен му је 26. октобра.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пс 5:7.
  2. Уп. Мт 19:23; Мк 10:23; Лк 18:24.
  3. У Русији има десетак икона за које се тврди да их је насликао лично свети апостол Лука. Неке од њих су поклонили грчки цареви или црквенодостојници (а познато је да се Грци од својих великих светиња нису лако одвајали), а ово Лукино ауторство треба разумети у смислу савршене верности дотичне иконе са праобразом који је насликао свети апостол.
  4. Саладин беше султан Сирије и Египта, а Јерусалим је освојио 1187. године.
  5. Од свих светих споменутих у овом додатку, једино мошти свете Јулијаније почивају у Ближњим пештерама; посмртни остаци свих других су у Даљњим пештерама.
  6. Доста протестантских огранака исповеда Аријеву веру – неверовање у Божанство Христово и једносушност Оцу, иако је јересоначелник Арије живео у 4. веку.
  7. Канонарх је служитељ који се у храму брине за црквено правило и ред богослужбеног појања.
  8. Геронтије и Леонтије се још од давнина називају „отроцима“, али како та реч има два значења – „деца“ или „слуге“, може се претпоставити или да су заиста још као деца дошли у манастир, ила пак да су се упокојили као обични манастирски радници, служитељи. Овде житијеписац прихвата прву могућност.
  9. Јн 10:9.
  10. Мт 5:4.
  11. Уп. Пс 83:8.
  12. Кнез Витовт (Витавтас) владао је Литвом 1392-1430. Три пута је упадао у Московску кнежевину и отео Смоленск. Борио се и против немачких витезова теутонаца. Литва је у то време у односу на Пољску била у подређеном положају.
  13. Владислав Јагело (Јагајло), син Кејстугов – најпре литвански кнез (1377-92), а потом и краљ пољски (1386-1434), родоначелник владарске лозе Јагелана. 1410. је био главни заповедник у Гринвалдској бици против немачких теутонских витезова, у којој су Пољска и Литва зауставиле ширење на исток тог похлепног и насилног витешког реда. У тој бици учествовао је на страни Пољске и Литве и свети кнез Теодор.
  14. Свидригајло, међутим, у својим настојањима није био превише успешан – владао је само неколико година (1430-32), а затим га је пољско племство свргло. После тога се дуго година борио за повратак на власт, али упркос помоћи кнеза Теодора није имао пуно среће.
  15. Некадашња Волинска земља (Волинија) налазила се на подручју данашње североисточне Украјине.
  16. О њему се говори у 13. слову Патерика; преставио се 1156. и сахрањен је у пештерама преподобног Антонија.

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *