КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

СЛОВО 20.
О ПРЕПОДОБНОМ СВЈАТОШИ,
КНЕЗУ ЧЕРЊИГОВСКОМ

 
Овај блажени и благоверни кнез Свјатоша[1], по (монашком) имену Николај, син Давидов, унук Свјатослављев, схвати прелест овог сујетног живота и то како све што је овде протиче и пролази, док су будућа блага непролазна, вечна, и Царство Небеско које Бог припреми онима који га љубе – бесконачно, остави кнезовање, част и славу и власт, и све то сврста у ништа, те дође у Печерски манастир и поста монах, године 6614. (1106.), 17. фебруара.
Сви овдашњи црнорисци знају његов врлински живот и послушност. Проведе тако у кухињи три године радећи за братију, и својим рукама сецијаше дрва за потребе прехране, доста пута и на својим раменима ношаше дрва са обале, и једва га браћа његова Изјаслав и Владимир[2] удаљише од тог рада. А овај истински послушник молбом измоли да још једну годину у кухињи ради за братију. И тако беше искусан и савршен у свему, и затим га поставише код врата манастира, и ту остаде три године, не одлазећи никуд сем у цркву. А одатле му беше наређено да служи при трпези. А затим, вољом игумана и све братије, би принуђен да има келију, коју сам направи и која се и досад зове Свјатошина, и градину коју својим рукама засади.
Причају за њега и то да га за све године његовог калуђерства нико никад не виде беспосленог, него стално имаше рукодеље у својим рукама, и од тог рукодеља је увек имао довољно за одећу. У устима стално имаше Исусову молитву, непрестано: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“. Ништа не окуси друго, него се храњаше само манастирском храном; иако је имао много, све је то давао на потребе путника и сиромаха, те на грађење цркве. Има и данас пуно његових књига.
Док још кнезоваше, блажени кнез Свјатоша имаше веома вештог лекара, именом Петра, родом Сиријца, који дође са њим у манастир. Кад виде Петар његово добровољно сиромаштво, како седи у кухињи и код врата, одвоји се од њега и живљаше у Кијеву, лечећи многе. Долажаше често код блаженог, па видећи га у великом злопаћењу и безмерном пошћењу, наговараше га говорећи: „Кнеже, треба да гледаш на своје здравље, да не уништиш тако плот своју многим трудом и уздржањем, јер кад изнемогнеш, нећеш моћи да понесеш стављени ти јарам који си изабрао Бога ради. Не жели Бог пост или труд виши од моћи, него само срце чисто и скрушено; нити си ти навикао на такву нужду коју себи ствараш служећи као принуђени слуга. Па и благочастива браћа твоја, Изјаслав и Владимир, за велику срамоту држе твоје сиромаштво. Како од такве славе и части приспе у последње убоштво, те мориш своје тело и предајеш се у болест због неподобне хране. Дивим се твом желучаном соку, који некад беше оптерећен слатком храном, а сад трпи, примајући сирово зеље и сув хлеб. Пази да ти не дође једном болест са свих страна, те нећеш имати снаге и ускоро ћеш се од живота опростити, ја ти нећу моћи помоћи, а својој ћеш неутешној браћи оставити плач. Јер ето и бољари који су ти некад служили, и за које се ради тебе сматрало да су велики и славни, лишени твоје љубави сад тугују: направише велике куће, и седе у њима у великој потиштености. А ти немаш где главу да спустиш, седећи на овоме сметљишту, и сви мисле да си полудео. Па који кнез то направи? Да ли блажени отац твој Давид, или деда твој Свјатослав, или ко од бољара то учини, или зажеле овај пут, осим Варлаама који овде би игуман? А ако ме не послушаш, пре Суда ћеш бити суђен.“
А ово му, како га научише браћа потоњега, много пута говораше, понекад седећи са њим у кухињи, а понекад код врата. И одговори му блажени: „Брате Петре! Пуно сам пута гледао и решио сам да не штедим своју плот, да не бих опет подигао рат против себе, већ да се она, угнетавана многим трудом, понизи. Сила треба – вели – у немоћи да се савршава.[3] И нису страдања садашњег времена примерена будућој слави која ће се јавити у нама.[4] Благодарим Господу што ме ослободио од световног робовања и начинио ме служитељем својим слугама, тим блаженим црнорисцима. А браћа моја нека се обазиру на себе, јер свако ће своје бреме понети, и довољно им је што имају моју власт. А ја све ово Христа ради оставих: жену и децу, дом и власт, и браћу и другове, слуге и села, и због тога очекујем да будем наследник вечног живота. Осиромаших ради Бога – да Њега придобијем. И ти кад неког лечиш, зар не наређујеш да се тај уздржава од хране? Умрети за Христа мени је добитак[5], а седети на сметљишту – правити се да царујем са Јовом[6]. Ако ниједан кнез ово пре мене не учини, нека им ја будем предводник: можда се неко угледа на то, и последује томе и мени. А даље – обазири се на себе и на оне који те научише.“
А кад би се овај блажени разболео, видевши га лекар би припремао биље за потребе лечења, за сваку болест која беше – било то огњено паљење или болесна топлота, али пре његовог доласка кнез би постајао здрав и никако се не би дао лечити. И тако беше много пута. Кад се једном тај Петар разболе, посла к њему Свјатоша, говорећи: „Ако не будеш пио биље, брзо ћеш оздравити; а ако ме не послушаш, много ћеш пострадати.“ Он пак, правећи се вешт и хотећи да се отараси болести, узе неки раствор и умало се од живота не растави. Но по молитви светога он оздрави.
Кад се овај опет разболе, посла му свети поруку говорећи: „За три дана ћеш оздравити, ако се не будеш лечио.“ Послушавши га, Сиријац трећег дана оздрави – према речи блаженога. Призвавши га свети, рече му да се постриже: „Кроз три месеца, рече му, одлазим са овог света.“ А ово му рече, њему (Петру) предсказујући смрт. А Сиријац Петар, не схватајући шта треба да буде са њим, паде му пред ноге и са сузама говораше: „Авај мени, господине мој и добротворе мој и драги мој животе! Ко ће погледати на туђинство моје, и ко ће нахранити многу чељад невољну, ко ће заступити угрожене, ко ће помиловати сиромашне? Не рекох ли, кнеже, да ћеш двојици браће оставити плач неутешни? Где сад идеш, пастиру добри? Реци мени, слузи своме, каква је то смртна рана, па ако је ја не излечим, нека буде моја глава за твоју главу и моја душа за твоју душу. Немој отићи од мене ћутећи, него ми откриј, господине, откуд ти таква вест, да дам живот свој за тебе. Ако те је Господ обавестио о томе, моли Га да ја умрем уместо тебе. Ако ме оставиш, где ћу сести и плакати због свог губитка, на овом сметљишту, или на вратима где пребиваш? Шта ћу наследити од твог имања? Па ти сам си наг, и одлазећи бићеш сахрањен у тим закрпљеним дроњцима. Даруј ми твоју молитву, као некад Илија Јелисеју кожух, да раздражим дубину срца, и прођем у рајска места дивног уточишта дома Божијег[7]. Јер знају и звери по изласку сунца да се саберу и у јазбинама својим легну[8], јер и птица нађе себи дом, и грлица гнездо себи, где положи птиће своје[9], а ти си има већ шест година у манастиру и место своје не позна[10].“
Блажени му, пак, рече: „Добро је надати се у Господа, него ли надати се у човека[11]; а зна Господ како прехранити сву творевину, Он који може заступати и спасавати бедне. Двојица браће моје, не плачите за мном, него плачите за собом и децом својом[12]. Лечење пак у животу не требах, пошто мртви живот неће видети, нити лекари могу васкрсавати[13].“ И изашавши са њим у пештеру, ископа себи гроб и рече Сиријцу: „Ко ће од нас двојице више заволети овај гроб?“ А Сиријац рече: „Знам да неко хоће, али ти живи још, а мене овде сахрани“. Блажени рече: „Нека ти буде како хоћеш.“ И тако се овај постриже, и плакаше дан и ноћ не престајући 3 месеца. Блажени га пак тешаше говорећи: „Брате Петре, хоћеш ли да те узмем са собом?“ А овај му с плачем рече: „Хоћу да ме пустиш, па да ја за тебе умрем, а ти моли за мене.“ И рече му блажени: „Охрабри се, чедо, буди спреман, у трећи ћеш дан отићи.“ И тако, причестивши се божанских и животворних тајни бесмртних, и легавши на одар, наместивши се и испруживши ноге, предаде душу Господу у руке.
А блажени кнез Свјатоша после тога остаде 30 година не излазећи из манастира, све док се не престави у вечни живот. И у дан његовог престављења безмало сав град се ту сакупи.
Кад брат његов то сазна, посла код игумана са молбом, рекавши да моли себи на благослов крст са параманда[14] његовог (Свјатошиног), и узглавље и простирку на којој се клањао. Игуман му даде, рекавши: „По вери твојој нека ти буде[15].“ А овај, примивши то, часно га држаше, и даде игуману три гривне злата, да не би забадава узео знамење братово. А кад се овај Изјаслав једном разболе, те од свих беше отписан, јер видеше да је близу смрти, сеђаху око њега жена његова и деца, и сви бољари. Он пак, мало се пригнувши, затражи воде са печерског кладенца и тако заћута. Послаше и узеше воде, а игуман даде и власеницу брата његовог, Свјатоше, отревши њоме гробницу светог Теодосија, да га обуку у њу. И још пре но што уђе онај који ношаше воду и власеницу, одмах проговори кнез: „Изађите брзо пред град у сусрет преподобнима Теодосију и Николи.“ Када уђе онај послани са водом и са власеницом, повика кнез: „Никола, Никола Свјатоша!“ И дадоше му да пије, и обукоше га у власеницу, и одмах оздрави. И сви прославише Бога и угоднике Његове. И ту власеницу би узимао на себе кад год би се разболео, и тако би оздрављао. У свакој бици имаше на себи ову власеницу и тако остајаше без повреде. А кад једном сагреши, не смеде да је узме на себе, и тако беше убијен у бици, а беше заповедио да се у њој сахрани.
И многа друга јунаштва причају о томе човеку, па све досад знају овдашњи црнорисци о кнезу Свјатоши.
Поликарпу. И опет ћу обратити реч теби. Шта си ти такво учинио? Богатство ли остави? – Па не беше га ни имао. Славу ли? – Па не беше је ни постигао, него из убоштва дође у славу и свако добро. Помисли на овог кнеза – ово ниједан кнез у Русији не учини, јер нико вољно не ступи у калуђерство. Уистину је он већи од свих кнезова руских. Како се твоја смејурија може поредити са његовом власеницом? Ти си позван у наготу, а ето се хаљинама красним украшаваш, и ради тога ћеш бити обнажен од неисквариве одеће, и као онај који нема свадбено рухо, то јест понизност, бићеш осуђен[16]. А шта пише блажени Јован[17] у Лествици: „Јудејац чезне за храном, да празнује по закону“.[18] И ти, таквима се уподобљавајући, бригу водиш за јело и за пиће, и тиме се дичиш. Послушај блаженог Евагрија: „Монах, ако сагреши, нема празника на земљи“.[19] Не храни тело своје, да ти не буде противник, нити се прихватај преко мере високих дела – кад не будеш више могао, само ћеш поругу добити. Буди подражавалац светих Отаца, да не будеш лишен божанске славе. Ако не постигнеш то да са савршенима будеш увенчан, онда се барем потруди да будеш похваљен са угодницима. Јуче си ступио у калуђерство, а већ дајеш обете, и пре него што си се и навикао, хоћеш епископство и показујеш се као моћан законодавац, и пре него што си се ти покорио, хоћеш друге да унижаваш, мудрујеш о високим стварима, са гордошћу наређујеш, непријатељски одговараш. Навикох се на све ово из уста твојих, јер ти то размишљаш о земаљском а не о небеском, о плотском а не о духовном, о похотама а не о уздржању, о богатству а не о сиромаштву. Од светлости си одступио, и предао си се тами, живот си одбацио и муку себи вечну припремио, и узевши мач против непријатеља, у своје си га срце забо. Прени се, брате, и промисли пажљиво о свом животу, имајући мисао и ум неуклоњиве од тог светог места.
Него ево, брате, испричаћу ти нешто слично твоме настојању – о Еразму црнорисцу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свјатоша – од миља за Свјатослав (око 1080-1142), кнез черњиговски и луцки
  2. Владимир Давидовић – кнез черњиговски 1139-1151, погинуо у рутској бици борећи се на страни кнеза Георгија Дугоруког против Изјаслава Мстиславића. Изјаслав Давидовић је завладао у Черњигову после смрти свог брата; 1154. је сео на кијевски престо, идуће године га је уступио Дугоруком, да би га после смрти потоњег опет присвојио. Погинуо 1161/2. у боју за Кијев против св. кнеза смоленског Ростислава Мстиславића.
  3. Уп. 2.Кор 12:9.
  4. Уп. Рим 8:18.
  5. Уп. Фил 1:21.
  6. В. Јов 2:8.
  7. В. 4.Царс 2:8-14.
  8. Уп. Пс 103:22.
  9. Уп. Пс 83:4.
  10. Уп. Пс. 102:16.
  11. Пс 117:8.
  12. Уп. Лк 23:28.
  13. Уп. Пс 87:11. Преподобни Николај-Свјатоша је умро за свет и не очекује да га ико „оживљава“ и повраћа у њега.
  14. Параманд је четвороугло платно са сликом крста, трске и копља, које носе монаси на плећима као символ бремена Христова.
  15. Уп. Мт 9:29.
  16. В. Мт 22:1-14.
  17. Преп. Јован Лествичник († око 649.) – синајски подвижник и игуман, написао једно од темељних дела подвижничке књижевности – „Лествицу“, подељену на 30 степеника преко којих се прелази на путу ка духовном савршенству.
  18. Слободан навод из Лествице 13:7. На том месту преп. Јован говори о монасима-трбухоугодницима који, попут Јевреја, духовни смисао празника засењују жељом да у тај дан угоде телу. Тако је и Поликарп, каже еп. Симон, заборавио на духовно значење свог чина, те га користи само за овосветско задовољство. Ипак, Поликарп је услед Симонових упозорења дошао себи, покајао се и очистио, те постао чак и нови житијеписац Печерске лавре. Од 24. слова напред, Патерик је углавном Поликарпово дело.
  19. Овде је омашком св. Симон назвао Евагрија блаженим – Евагрије је био јеретик, и на малопре наведеном месту Лествице, преп. Јован га разобличава и назива „богопротивним“. Учење му је осуђено на Петом васељенском сабору, и многи га Оци помињу као пропалог.

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *