КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

Уводна реч

 
Благочастиви читаоче,
 
Пред тобом се налази велика светиња: Кијево-Печерски Патерик (тј. Отачник), у којем су Божијом премудрошћу описани животи древних светих инока Кијевског манастира, и то прави животи, јер у њима живљаше Живот – Христос, и они живљаху Христом. Читај и чуди се њиховој величини коју они задобише бескрајном смерношћу у превеликом подвигу, читај и види где си ти а где су они, где смо сви ми данас а где су они још тад били. Држи у памћењу док будеш читао о тим светионицима васељене да је и наше српско Православље од њих потекло: преподобног Антонија Печерског, наиме, одгоји и подиже Света Гора Атонска, он са благословом те исте Свете Горе врати се у своју постојбину и постави неизваљиве темеље руског монаштва, а од руских монаха дође један и на двор Стефана Немање и украде му по Божијој љубави најмилије чедо – светог оца нашег Саву, којег васпита и обожи она иста Гора Атонска. Видео је овај Патерик векове и векове немира и нереда, буна и клања, освајања и ослобађања, али је попут јунака о којима приповеда спокојно стајао на непомичном Камену вере, и није устукнуо, није се сакрио, него је силом Божијом дошао и до нас недостојних, да нам отвори очи и пружи утеху. Читајући о јунаштвима ових богоносника, не заборави да им се поклониш као верним иконама свога Творца и да затражиш од њих молитвену помоћ, јер они сада стоје веома близу небеског Престола и Господ их слуша јер су они слушали Њега.
 
Кажимо нешто и о томе како је настао овај наш Патерик. Његову основу чини труд небопарног орла свештене књижевности – преподобног Нестора Летописца. Он се родио педесетих година 11. века у Кијеву. Са седамнаест година дошао је код преподобног Теодосија и постао послушник, а постриг је примио од Теодосијевог наследника, светог игумана Стефана, који га је доцније посветио и у јерођакона. О његовом високом духовном животу говори и то што је он заједно са другим преподобним оцима учествовао у изгону беса из светог Никите, каснијег новгородског епископа, који беше упао у дубоку прелест (више о томе у 25. слову Патерика). Преподобни Нестор је високо ценио истинско знање, сједињено са понизношћу и покајањем. „Велика корист бива од учења књижног – вели Нестор – књиге нас усмеравају и уче о путу ка покајању, пошто од књижних речи налазимо мудрост и уздржање. То су реке које напајају васељену и од којих излази мудрост. У књигама је неизмерна дубина, њима се тешимо у жалости, оне су узда уздржања. Ако будеш у књигама прилежно тражио мудрост, стећи ћеш својој души велику корист. Јер онај који чита књиге беседи са Богом или светим мужевима.“ У манастиру је отац Нестор носио послушање летописца. Око 1072. године је саставио Житије светих страстотрпаца Бориса и Глеба, у вези са преносом њихових моштију у Вишгород. 80-их година је сачинио Житије преподобног Теодосија (8. слово), а 1091., уочи престоног празника Печерске обитељи, игуман Јован наложио му је да откопа Теодосијеве свете мошти ради преноса у храм (9. слово).
Главни животни подвиг преподобног Нестора било је састављање једног од највеличанственијих летописа на свету, којег данас боље знамо под насловом узетим из његових почетних редова – „Повест минулих година“ (Пов?сть временныхъ л?тъ). У њој је Нестор узвео историју донедавно непросвећеног и незнатног руског народа у оквир светске историје, историје спасења људског рода. Читалац Летописа не може се довољно начудити ширини Несторовог увида и богатству његових извора, а надасве – његовој беспрекорној истинољубивости. У њему се, између осталог, прича од тога како су настали народи света, одакле потичу Словени, кад је први пут руски народ поменут у црквеним књигама при светом цариградском патријарху Фотију, преко стварања словенског писма од стране светог Кирила и Методија, подизања првог кијевског храма, крштења свете кнегиње Олге, првих мученика на руском тлу, до испитивања разних вера од стране светог кнеза Владимира, те крштења Русије и потоњих сукоба. Богозарни Нестор је живео у веома тешко време руске историје, кад су земљу кидале кнежевске размирице и харали је степски скитачи – Половци, који су разарали села и градове, одводили у ропство читаве покрајине, спаљивали цркве и манастире. Сам преподобни је био очевидац опустошења Печерске обитељи 1096. године. Свети Нестор се мирно преставио око 1114. године, а његову делатност су наставили други богонадахнути горостаси, којих Печерском расаднику светости никада није недостајало. Погребен је у тзв. Ближњим пештерама, мошти му почивају у гробу окованом сребром, а спомен му се празнује 27. октобра, па затим 28. септембра скупа са свим угодницима из Ближњих пештера, те још у Другу недељу великог поста заједно са свим кијево-печерским оцима.
Преподобном Нестору припада 7., 8., 9., (11.?), 12. и 36. слово Патерика, и ти делови се нарочито одликују лепим стилом и високом каквоћом црквенословенског језика. Међу њима је најпространије 8. слово – Житије преподобног Нестора, а остала слова говоре о почецима Печерског манастира и његовим првим монасима, и углавном су преузета из Летописа. Преподобни Нестор није, нажалост, писао нашироко о преп. Антонију, пошто је у то време Антонијево житије већ било састављено, а оно до нас није дошло. Ипак, основни подаци о преп. Антонију стоје нам на располагању, а о градњи чудесног манастирског храма известио нас је други писац Патерика.
Достојан наследник преп. Нестора у житијеписном раду био је свети Симон, који је примио постриг у Печереском манастиру у другој половини 12. века. По жељи великог кнеза владимирског Симон је 1206. био постављен за игумана манастира Рождества Пресвете Богородице у Владимиру. Свети кнез владимирски Георгије II Всеволодовић (1212-1216 и 1218-1238) није желео да му престоница буде у црквеном погледу потчињена Ростову, те је на његову побуду 1214. установљена на Клазми посебна Суздаљско-Владимирска епархија, а њен први епископ беше управо Симон. Зна се да је 1218. освештао цркву у Рождественском манастиру, а 1225. саборну цркву у Суздаљу. Кнез Георгије је дубоко поштовао светитеља Симона и био је спреман да оснује нову епископску столицу у Суздаљу за његовог друга и рођака, калуђера Поликарпа из Печерског манастира, којег је искушавао демон частољубивости. Међутим, светитељ Симон је добро увиђао Поликарпово духовно стање, те је одвратио великог кнеза од његове намере, а самом Полкарпу је написао дубоко поучну посланицу, у којој је своме пријатељу дао упутства како да се излечи од својих душевних слабости. У њу је Симон укључио девет приповести о подвизима печерских угодника (слова 14-23). Још пре тога, неизвесно кад, описао је како печерски храм беше нарочитим Божијим промислом подигнут и украшен (слова 1-4). Сматра се да је он сачинио и 10. слово, о окивању гробнице преп. Теодосија. Уочи своје блажене кончине, свети Симон је примио велику схиму. Упокојио се 10. маја 1226., када се и слави његов спомен. Према његовом завештању, мошти су му кроз неко време из Владимира пребачене у Печерски манастир и сахрањене у Ближњим пештерама, те се Симон помиње и 28. септембра скупа са свим тамо погребеним свецима.
И ето свемоћи Божије – онај частољубиви Симонов сабрат Поликарп се покајао, понизио, па примио од Бога просвећење да постане нови печерски житијеписац. Колико су Симонови савети утицали на Поликарпа, види се из наставка Патерика, у коме Поликарп, као прост монах, пише своме архимандриту преп. Акиндину II († 1232.) о животима многих печерских подвижника (слова 24-35). О њима је Поликрап сазнао и преко Симона и лично преко других монаха свете Обитељи.
Овог монаха Поликарпа, иако се према његовом писању види да је био свет и богословствен, ипак не треба мешати са преп. Поликарпом, игуманом печерским, који је наследио преп. Акиндина I († 1164.), а умро је 1182. (о њему се говори у 38. слову Патерика). То се може разабрати из података везаних за живот св. Симона – он своју посланицу Поликарпу пише око 1225. године, а отац Поликарп пише преп. Акиндину II убрзо након тога (светог Симона не спомиње као упокојеног, што значи да је Поликарп писао свега неколико месеци после Симона). Подаци о престављењу преп. архимандрита Поликарпа само су грешком стављени на крај Патерика, иза писама монаха Поликарпа, а познија издања Патерика без устручавања потпуно поистовећују ове две личности. Из овога се може извући закључак да је већ од 15. века Предање сматрало и писца Поликарпа преподобним човеком, и нема разлога да га и ми не држимо за таквог.
Ко је написао 5., 6., 13. и 38. слово, не зна се, али 37. слово свакако потиче од самог преп. Теодосија. Све најважније о њему може се сазнати из 8. слова Патерика, а ми ћемо овде само рећи да је од њега до нас дошло десет поука печерским монасима (од којих су три кратке у његовом житију), две поуке народу, две велике молитве и две посланице кнезу Изјаславу (једна од којих представља 37. слово Патерика). Он је своје основно образовање добио у Курску, а доцније га је продубљивао читањем Светог Писма, житија, светоотачких списа и богослужбених књига. Чини се да је од отачких дела на њега највећи утицај извршио књижевни рад преп. Теодора Студита – Теодосијеве поуке иноцима по свему личе на поуке преп. Теодора, а повремено се чак и непосредно позива на њега. Сва Теодосијева дела писана су просто, али са ватреном ревношћу за добро ближњих. Из поука сазнајемо како је и у та древна времена руски народ мучило сујеверје и пијанство, како печерски монаси нису нарочито редовно посећивали службе и обеде, како су свог младог игумана (Теодосије им је постао настојатељ са отприлике 26 година) ретко кад питали за савет, како су на њега роптали што често истерује немарне искушенике и прима много бедних на издржавање. Међутим, из њих исијава и велика Теодосијева трезвеност и осећајност.
Тако су дакле у свештени Патерик ушле две посланице, једно самостално житије, неколико одломака из Летописа, повест о подизању печерског храма која се заснива на Житију преп. Антонија, те још неколико написа чији се сачинитељи не знају. Највећи део Патерика представља, значи, труд преп. Нестора (око 40%), па монаха Поликарпа (око 30%), па затим светог Симона (око 20%).
Крајем 13. века дошло је до првог спајања поменуте две посланице и „Слова о првим црнорисцима печерским“, преузетог из Летописа. Најстарија редакција Патерика која је приспела до нас била је састављена на побуду светог тверског епископа Арсенија 1406. г. Састављач је тад додао Патерику „Житије преподобног Теодосија“, „Похвалу Теодосију“ и „Казивање ради чега се манастир прозва Печерским“. Међутим, основни текст Патерика доживео је нека скраћења и поједностављења.
Независно од Арсенијеве редакције 1460. и 1462. године је унутар зидина Кијево-Печерског манастира настала прва и друга Касијанова редакција (добиле назив по монаху Касијану који је учествовао у њиховом стварању). Текст је допуњен новим поглављима, вероватно на основу Печерског летописа (или својеврсног зборника извештаја о догађајима у манастиру) с почетка 12. века, како претпоставља чувени филолог Алексеј А.Шахматов. Друга Касијанова редакција, као најпотпунија, највише се и раширила у староруској књижевности – на њој је очигледно био највећи Божији благослов.
Наш превод је начињен са текста веома доброг преписа друге Касијанове редакције који је настао 1554. године; за житије Теодосија је коришћен и рукопис из Успенског зборника (12-13.в.). Све грешке из ових преписа отклоњене су упоређивањем спорних места са другим рукописима, тако да наш превод не садржи никаква испуштања или нелогичности. Опомене у подбелешкама могу се побожном читаоцу учинити сувопарне и излишне, али су дате и због оних загрејанијих за шири историјски склоп, и због веће уверљивости. Патерик је преплављен наводима из Светог Писма и богослужења. Међутим, то нису дословни наводи, учињени преписивањем, него наводи по сећању, из срца. Трудили смо се да пренесемо навод у тачно оноликој мери у коликој се подудара са изворником. Најновији српски превод Новог Завета понегде толико одступа од изворника и отачког поимања (приближавајући се, наравно, протестантском лажеумовању), да смо били принуђени да га приближимо стварном тексту.
Мање-више сви монаси Печерског манастира који су у Патерику споменути по добру, званично су канонизовани од стране Руске Цркве – сваки читалац може и треба да им се молитвено обраћа. На крају смо додали житија неких светих који се у изворном Патерику не спомињу, али су представљени у неким познијим кијевским патерицима. За њима следи временски преглед најзначајнијих збивања у вези Кијевске лавре, додали смо и попис свих светих споменутих у Патерику или сахрањених у светој Лаври (прво хронолошки, потом систематски), као и Акатист преподобним оцима Антонију и Теодосију, једно од најлепших остварења изузетно богатог и домишљатог књижевног стила – „плетенија словес“ (тј. плетења речи), те Акатист свим преподобним кијево-печерским. За оне који би желели да посете свету Кијево-Печерску лавру и поклоне се неискваривим моштима тамошњих угодника, на самом крају књиге приредили смо неколико мапа са нацртом манастира и распоредом самих пештера.
 
Нека Бог буде на помоћи сваком читаоцу, молитвама Пречисте Његове Матере, Пренепорочне Дјеве Богородице Марије. Амин.
 
Приређивач
 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *