КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

СЛОВО 35.
О ПРЕПОДОБНОМ И МНОГОСТРАДАЛНОМ ОЦУ ПИМЕНУ
И О ОНИМ КОЈИ ПРЕД СМРТ ХОЋЕ У ИНОЧКИ ОБРАЗ

 
Постављајући почетак слова о Пимену, пођимо на исповедање његовог силног страдања, и како са благодарењем одважно трпљаше болест.
Овај блажени Пимен болестан се роди и одрасте, и ради тог оболења беше чист од сваке скверни и од утробе мајчине не познаде греха. И пуно пута мољаше своје родитеље да се постриже у иночки образ. А они као чедољубиви надаху се и жељаху да он буде наследник њиховог богатства, те му забрањиваху.
Кад он пак изнеможе и већ беше у очајном стању, донесоше га у Печерски манастир, да се исцели по молитвама светих, или да из њихових руку прими свети анђелски образ. Родитељи његови, имајући срдачну љубав према њему, не оставише своје чедо, него мољаху све да се моле за сина њиховог да се исцели од болести. Много се они оци потрудише и ништа му не користише, јер његова молитва надјачаваше све, пошто он не искаше здравље него додавање болести, да га не би како, кад оздрави, роитељи његови истргли из манастира, и тако не би добио што је замислио. Док отац и мати сеђаху поред њега и не даваху да се постриже, блаженоме дотужи, па поче прилежно да се моли Богу да му испуни жељу.
И гле, једне ноћи, док сви около спаваху, уђоше ту где лежаше Пимен као неки светли ушкопљеници са свећама, носећи са собом Еванђеље, и хаљину, и мантију, и кукуљу, и све што је потребно за пострижење, па му рекоше: „Хоћеш ли да те пострижемо?“ А он им с радошћу обећа, говорећи: „Господ вас посла, господо моја, испуните жељу срца мога.“ И ту одмах они почеше да задају питања: „Зашто дође, брате, припадајући ка овом светом жртвенику и ка овој светој заједници? Желиш ли да се удостојиш великог монашког анђелског образа?“ И остало све по реду учинише, као што је написано, па га затим постригоше у велики образ, и обукоше га у мантију и кукуљу, и све што треба отпеваше, у велики анђелски образ га успоставише и устројише, и целивавши га назваше га Пимен, те запаливши свећу рекоше: „40 дана и ноћи ова свећа да се не угаси.“ И то све урадивши отидоше у цркву, а власи му узеше у убрус и метнуше на гроб светог Теодосија.
Братија по келијама чуше глас појања, па пробудише оне око себе, помисливши да га игуман с неким постригава, или да се овај већ преставио, и сви скупа дођоше у келију где болесник лежаше, и нађоше све како спавају – и оца, и матер, и слуге. Онда са њима уђоше код блаженога, и сви се испунише миомира, и видеше га веселог и радосног, и обученог у монашку одежду. Питаше га: „Ко те постриже, и какав оно глас појања чусмо? Родитељи твоји код тебе бише и ништа од тога не чуше.“ Рече им болесни: „Ја мислим да је игуман дошао са братијом, постригао ме и назвао ме именом Пимен. Њихово је било појање које ви чусте, за свећу рекоше да гори 40 дана и ноћи, а власи ми узеше и одоше у цркву.“
Чувши то од њега, одоше и видеше да је црква закључана, па пробудише пономаре и питаше их је ли ко улазио у цркву после повечерне молитве. А они одговарајући рекоше да нико није улазио у њу, и да су кључеви код иконома. Узевши кључеве, пођоше у цркву и видеше на Теодосијевој гробници његове власи у убрусу, па обавестише игумана и потражише оне који су га постригли, али не нађоше. И сви схватише да је то промисао одозго – од Бога.
„Поразмислимо добро о томе чуду – рекоше – хоће ли му се постриг урачунати за уставан?“ Али пошто имаше доказ – црква беше закључана а власи се ту нађоше на гробници светог Теодосија, и свећа довољна за једнодневно горење, 40 дана и ноћи непрестано горе и не изгоре – они други постриг не учинише, казавши му: „Довољан ти је, брате Пимене, од Бога дани ти дар и име којим те назва.“
Питаше га: „Какви беху ти који те постригоше?“ Показаше му и књиге за постриг – да нису шта од овога не извршили. Пимен рече: „Што ме искушаваш, оче? Ти сам са свом братијом дође и учини са мном према написаноме у овим књигама, и још ми рече: ‚Треба да страдаш од болести, а кад буде исход твој, тада ће ти се дати здравље, и својим ћеш рукама понети одар.’ Него моли се за мене, часни оче, да ми Господ пода стрпљење.“
Пребиваше блажени Пимен у тој тешкој болести много година, и гнушаху га се и они који га служаху, па га пуно пута оставише гладна и жедна по два или три дана. А он све то с радошћу трпљаше и Богу за све благодараше.
Неко други, исто тако болестан, беше донесен у Печеру и пострижен. И монаси одређени за то да служе болеснима, узеше и њега и однесоше код Пимена, да обадвојици скупа једнако служе. Односећи се с немаром према тој служби, бацише их у заборав, те болесници изнемогоше од безвођа (дехидрације). Пимен рече болесноме: „Брате, пошто нас се они који нам служе гнушају ради смрада који настаје од нас, можеш ли, ако те подигне Господ, да будеш у овој служби?“ А болесни обећа блаженоме да би до смрти своје са усрђем служио болеснима. Пимен му рече: „Ево Господ одузима болест твоју од тебе, и одсад будући здрав, испуни твоје обећање, служи мени и онима сличним мени. А на оне који занемарују ову службу наводи Господ љуту болест, да се тако покарани спасу.“ И ту одмах устаде болесник и служаше му, а немарне који не хтедоше да служе болеснима све обузе оболење, према речи блаженога.
Тај брат који се исцели од оболења, убрзо се узгнуша у себи и уклони се од Пимена ради смрада из утробе, и остави га гладна и жедна. И леже он у посебну зграду, и изненада га ватра (температура) зажеже, и не могаше три дана да устане, те не трпећи више жеђ за водом, поче да вапи: „Сетите ме се, Господа ради, ево умирем од безвођа!“ Чуше то у другој келији, па дођоше код њега и видеше га обузетог болешћу, па обавестише о њему Пимена: „Брат који ти служи умире.“ Рече блажени: „Што човек посеје то ће и пожњети[1]; пошто ме остави гладна и жедна, и сам је то исто примио, слагавши Богу и презревши мој чемер. Међутим, поучавани смо да не узвраћамо зло за зло[2], зато идите и реците му: ‚Зове те Пимен, па устани и дођи овамо’.“
Када му придошли то рекоше, болесник оздрави, и исти час дође код блаженога, а да га нико не вођаше. А преподобни га наружи, рекавши му: „Маловерни! Ето здрав си постао, више не греши.[3] Не знаш ли да исту плату имају болесник и неговатељ? Али Трпљење убогих неће пропасти до века[4]: овде ти је јад и туга и болест замало, а тамо радост и весеље, где нема болести, ни жалости, ни уздисања[5], него је живот вечни. Ради тога, брате, ја ово трпим. А Бог који те је преко мене исцелио од твоје болести може и мене подићи са овог одра и исцелити моју немоћ, али нећу, јер: Који претрпи до краја – рече Господ – тај ће се спасти.[6] Боље ми је у овом животу да сав сагњијем, да тамо плот моја буде без искваривости, а смрдљиви задах тамо миомир неизречени. Добро је, брате, стајање у цркви, на светлом и чистом пресветом месту, и са анђелским силама невидљиво пресвету песму узносити веома је благоугодно и благопријатно, јер црква се назива небом земаљским, а који стоје у њој мисле на небесима да стоје. А шта је, брате, ова тамна и смрдљива кућа: зар није то суд пре суда и мука пре бесконачне муке? Али, који болује, достојно говори: Трпећи потрпех Господа, и обазре се на мене[7]. Због тога Апостол каже онима који болују плоћу: Ако дакле подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима, ако ли сте без карања – служинчад сте, а не синови.[8] За њих рече Господ: Трпљењем својим стеците душе своје.[9]
У таквом страдању лежаше преподобни Пимен 20 година. А у време његовог престављења појавише се три стуба изнад трпезарије и одатле пређоше на врх цркве. О њима је речено и у Летопису. Господ, који показа ово знамење, зна беше ли то ради овога блаженога, или то би неко друго провиђење Божије.[10]
Онај дан кад требаше да се престави, оздрави преподобни Пимен и обилажаше све келије, и свима се поклањаше до земље, тражећи опроштај и најављујући свој исход из овог живота. Говораше он братији: „Другови и браћо моја! Устаните и проведите ме!“ – и по његовој речи одмах одступаше од њих болест, и оздрављаху и полажаху за њим. Он сам пак уђе у цркву, причести се животворних Христових Тајни, онда узе одар и однесе га у пештеру у којој никада не беше и коју никад од свог рођења не виде, па уђе и поклони се светом Антонију и показа место где хтеде да се сахрани.
„Овде – рече – два брата сахранисте ове године, и оног брата којег без схиме сахранисте, у схими ћете наћи. Пуно пута он хоћаше да се постриже и занемариваше га братија због сиромаштва, и то им се сврста у грех, а он показа дела достојна тог образа, и зато му Господ дарова схиму: који има добра дела, даће му се, а ко нема, узеће се од њега и оно што мисли да има[11]: ономе који има, свуда ће се дати. А другог брата ви сахранисте у схими, али узета беше од њега, јер је за живота не хоћаше, него умирући рече: ‚Ако видите да ја већ одлазим, тад ме постризите’. И зато се одузе од њега благодат, јер не разуме онога који рече: Неће Те мртви хвалити, Господе, него ми живи благосиљаћемо Господа.[12] У аду – вели – ко ће Те исповедати?[13] Таквима пострижење у схиму ништа не користи, ако га добра дела не избаве од муке. А трећи је овде давних година сахрањен. Његова схима је неискварива и чува му се на прекор и на осуду, јер је стекао дела недостојна тог образа, у лењости и греху је живот проводио, не знајући Онога који рече: Коме се много да, од њега ће много и искати.[14] Ако му не буде претходила Антонијева и Теодосијева молитва, биће крив суду.“ Ово казавши, рече братији. „Ево дођоше они који ме постригоше, хотећи да ме узму.“ Ово рекавши леже и усну у Господу. С великом чашћу га сахранише у пештери. Кад затим откопаше оно споменуто место, нађоше, према речи блаженога, три црнорисце: једног свог исквареног, код којег само кукуља беше цела; и два новоумрла монаха, и то схима са онога који беше сахрањен у схими беше узета и метнута на другога који не беше пострижен. Много се чуђаху неизрецивом суду Божијем и рекоше: „Ти ћеш, Господе, узвратити свакоме по делима његовим.“[15]
Из тога, браћо, чини ми се да се ово резуме: ако се ко у болести постриже са вером и иште од Бога живот да Му у калуђерству послужи, Господ који влада животом и смрћу, ако га одведе, учиниће га Господ, скупа са онима који дођоше у једанаести час, равног праведницима. А онај који каже: „Ако видите да умирем, тад ме постризите“ – празна му је вера и постриг.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Гал 6:7.
  2. В. 1.Пт 3:9; Рим 13:17.
  3. Уп. Јн 5:14.
  4. Пс 9:19.
  5. Уп. Ис 35:10.
  6. Мт 10:22; 24:13.
  7. Пс 39:1.
  8. Уп. Јев 12:7,8.
  9. Лк 21:19.
  10. Мисли се на догађај од 11. фебруара 6618. (1110.) године. Међутим, ту летописац описује јављање само једног огњеног стуба: биће да је Поликарп то помешао са знамењем које је настало приликом ископавања моштију преп. Теодосија 6559. (1091.) године, кад су се јавила три светлосна стуба (опис овог чуда се налази у 9. слову нашег Патерика). Сам летописац претпоставља да је огњени стуб (анђео Божији) најављивао скору победу руских кнезова над Половцима.
  11. Уп. Лк 8:18; 19:26. Мт 13:12; 25:29; Мк 4:25.
  12. Пс 113:25,26.
  13. Пс 6:6.
  14. Уп. Лк 12:48.
  15. Пс 61:13.

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *