КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

СЛОВО 36.
О ПРЕПОДОБНОМ ИСААКИЈУ ПЕШТЕРНИКУ

 
Као што се у огњу искушава злато, тако и људи пријатни у пећи понизности. Кад се Господу у пустињи искуситељ не постиде да приступи[1], колико ће више кушњи донети он човеку! Тако беше и са овим блаженим.
Овај преподобни отац наш Исаакије, док још беше у световном животу, би богат трговац, родом Торопчанин.[2] Наумивши да буде монах, он раздаде сав свој иметак потребитима и манастирима, па дође код великог Антонија у пештеру, и мољаше га да би постао монах. И прими га Антоније и метну на њега монашки образ, и назва га именом Исаакије, а световно име му беше Черњ.
Овај Исаакије прихвати тврд живот и обуче се у власеницу, и рече да му се купи јаре и да му се одере кожа, па је навуче на власеницу, те се осуши око њега сирова кожа. И затвори се у пештери у једном пролазу, у малој келији од око четири лакта, и ту се мољаше Богу са сузама. Јело му беше само просфора, и то преко дана, а и воду умерено пијаше. Доношаше му то велики Антоније и даваше му кроз прозорче велико толико да рука стане, и тако примаше исхрану.
Једном по обичају, кад настаде вече, поче да се поклања појући псалме, и тако све до поноћи, па кад се умори седе на своје седиште. И док тако сеђаше, по обичају угасивши свећу, гле, изненада у пештери засија светлост као од сунца, толика да човеку и вид одузимаше. И приђоше му два прекрасна момка, и блистаху им лица као сунце, и рекоше му: „Исаакије, нас двојица смо анђели, а ево ти долази Христос са анђелима.“ И устаде Исаакије и виде гомилу бесова са лицима јачим од сунца, а један међу њима сијаше више од свих и од лица му излажаху зраке. И рекоше му: „Исаакије, ово је Христос, падни и поклони му се.“ А Исаакије не познаде да је то бесовско дејство, нити се сети да се прекрсти, па изађе из келије и поклони се бесовском дејству као Христу. Беси пак кликнуше и рекоше: „Наш си, Исаакије!“
И уведоше га у келију и посадише га, па почеше да седају око њега. И келија и пролаз у пештери беху пуни бесова. Рече један од бесова што се називао Христом: „Узмите фруле и бубњеве и гусле, и ударајте, а Исаакије ће нам плесати.“ И ударише у фруле и у гусле и у бубњеве, и почеше да се њиме играју. И кад га сморише, оставише га једва жива, и отидоше, изругавши му се.
Сутра кад настаде дан и приспе једење хлеба, дође по обичају Антоније до прозорчета, и рече му: „Благослови, оче Исаакије!“ – и не беше ни гласа ни слуха. И пуно пута говораше Антоније, па како не беше гласа, рече у себи: „Зар се преставио?“ И посла у манастир по Теодосија и по братију. Дођоше братија и откопаше тамо где беше заграђен отвор, и узеше га мислећи да је мртав, и кад га изнеше и метнуше пред пештеру видеше да је жив. И рече игуман Теодосије: „Ово беше од бесовског дејства.“ И метнуше га на одар, и служаше му свети Антоније.
Тих дана деси се да Изјаслав дође од Љаха, и поче се Изјаслав гневити на Антонија због кнеза Всеслава.[3] И посла ноћу Свјатослав из Черњигова по светог Антонија. А Антоније дође у Черњигов и заволе место звано Болдине Горе[4], па ископа пештеру и ту се настани. Ту је и досад манастир Свете Богородице на Болдиним Горама близу Черњигова.
Кад Теодосије сазнаде да је Антоније отишао у Черњигов, оде са братијом и узе Исаакија, и донесе га у своју келију и служаше му. Беше, наиме, раслабљен и умом и телом, тако да се не могаше ни на другу страну окренути, ни устати ни седети, него лежаше на једној страни, а много пута му се и црви убациваху под бедра од мокрења и полевања. Теодосије га сам својим рукама умиваше и намешташе, и овај две године лежаше а свети му служаше.
А то је дивно чудо да за две године не окуси хлеба ни воде, нити икакве хране, ни воћа, нити језиком проговори, него нем и глух лежаше две године.
Теодосије пак мољаше Бога за њега и молитву чињаше над њим дан и ноћ, док треће године не проговори, па као малишан захтеваше да устане на ноге, те поче да хода. Не мараше да иде у цркву, и на силу га једва довлачаху у цркву, и тако мало-помало поче да одлази у цркву. Потом поче да одлази у трпезарију, и посађивали би га одвојено од братије, и метали би пред њега хлеб, и не хоћаше да га узме, а они му га метаху у руку. Теодосије рече: „Метните хлеб пред њега и не мећите му у руку, нека сам једе.“ И не јеђаше по читаву недељу, па помало огладне и кушаше хлеба, те се тако научи да једе. На тај начин га велики Теодосије избави од ђавоље смицалице и његове прелести. И опет Исаакије прихвати тврд живот.
Кад се Теодосије престави и на његово место дође Стефан, Исаакије рече: „Преластио си ме, ђаволе, док сеђах на једном месту, али више се нећу затварати у пештери, него ћу те благодаћу Божијом победити ходећи по манастиру.“ И обуче опет власеницу, а преко власенице тесну хаљину, па поче да јуродствује. И поче да помаже куварима и да служи за братију, а на јутрење пре свих одлажаше и стајаше тврдо и непокретно. А кад би приспела зима и љути мразеви, он би стајао у подераној обући, па би му се често ноге замрзле за камен, али не би померао ноге док не би отпојали јутрење. А после јутрењег одлажаше у кухињу, припремаше огањ, и дрва и воду, а потом долажаху други кувари од братије.
Један кувар, такође по имену Исаакије, рече подсмехујући се: „Исаакије, ено седи црна врана, иди ухвати је.“ А он се поклони до земље, оде и пред свима куварима ухвати врану и донесе је. И ужаснуше се сви од тога што би, и рекоше игуману и братији, па почеше братија отад да га поштују. Он пак, не хотећи славу људску, поче да јуродствује и поче да чини неприлике: сад игуману, сад братији, сад световним људима, па би га неки и тукли. И поче и по свету[5] да хода, и тамо се правећи јуродив.
И опет се настани у пештери у којој и пре бејаше – Антоније се тад већ беше преставио – и поче да сабира око себе малу децу световњака, па на њих стављаше калуђерску одећу. За ово га тукоше и игуман, а понекад и родитељи те деце. А блажени све то трпљаше, подносећи ране и наготу и студен, дан и ноћ.
Једне ноћи запали пећ у пештери, и разгоре се пећ, а како беше шупљикава, поче пламен да излази горе кроз шупљике, а пошто он немаше чиме да покрије рупе, стаде босим ногама на пламен, и тако док не изгори пећ, па сиђе нимало повређен. И пуно другог причаху о њему, а нешто и сам видех.
И тако однесе победу над бесовима, а њихова страшења и привиде ничим не сматраше – као мухе. Говораше им: „Иако сте ме први пут преластили, пошто не знадох ваше смицалице и лукавства, сад имам поред себе Господа Исуса Христа, Бога мога, и уздам се у молитве оца мога Теодосија, и победићу вас.“ Пуно пута му бесови чињаху пакости и говораху: „Наш си Исаакије, зато што си се старешини нашем поклонио.“ А он говораше: „Ваш старешина је антихрист, а ви сте бесови.“, и знаменоваше своје лице крсним знамењем, и тако бесови ишчезаваху.
Некад би поново долазили код њега плашећи га привиђењем као да је ту много народа са мотикама и пијуцима, па говоре: „Раскопајмо ту пештеру и заспимо га ту“; а други говораху: „Изађи, Исаакије, хоће да те заспу“. А он им говораше: „Кад бисте били људи, по дану бисте ходали, а ви сте тама и у тами ходите“, па се знаменоваше крстом, а они ишчезаваху. Понекад га страшаху у лику медведа, некад љуте звери, некад лава, а понекад пузаху змије, па жабе и мишеви, и свакакава гамад, али му ништа не могоше учинити.
И рекоше: „О Исаакије, победио си нас!“ А он им одговараше: „Ви сте мене преластили у лику Исуса Христа и анђела, а нисте били достојни таквог чини, а сада се истински јављате у лику звари и животиња, и змија и свакакве гамади, такви какви и сами јесте.“ И отад му не би никакве пакости од бесова, како и сам причаше: „Таква борба ми – вели – би три године“.
Потом поче да још тврђе живи и да још тврђе има уздржање, и пост и бдење. И тако живљаше, те му приспе и крај живота. Разболе се у пештери, па га однесоше болесног у манастир, и тако боловаше осам дана, па непреступним путем отиде Господу у добром исповедању. Игуман и сва братија наместише му тело и часно га погребоше у пештери код светих отаца.
Такви бејаху монаси Теодосијевог манастира, који и после смрти сијају као светила и моле Бога за овдашњу братију и за све који служе у дому Божије Матере, и за световну чељад, и за оне који долазе и од свог иметка дају у манастир, у којем све досад живе у врлинском општежићу, сви заједно, у појањима и молитвама, и у послушању, на славу Свемогућег Бога и Пречисте Његове Матере, чувани молтвама светих отаца Антонија и Теодосија.
Да и нас удостоји Господ њиховим молитвама да избегнемо замку ђавола који нас лови, и да се нађемо на месту где су отац Антоније и Теодосије. И призовимо, браћо, те блажене оце и чудотворце, да их придобијемо за помоћнике и молитвенике ка Господу Богу, да не будемо одвојени од тих преподобних црноризаца, ни отргнути од тог блаженог и светог места, ни да оно буде лишено тога да буде обиталиште Пречисте Дјеве, како Сама обећа, него настојмо и остале дане своје у покајању да проводимо и угодимо Богу. И нека нам свима буде да добијемо милост и живот вечни у Христу Исусу, Господу нашем, Коме слава и моћ са Оцем и Пресветим и животворним Духом.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. В. Мт 1-11; Мк 1:12-13; Лк 4:1-13.
  2. Тј. из града Торопца.
  3. Всеслав Брјачиславић († 1101.) – кнез полоцки (од 1044.), 1066. освојио и спалио Новгород, 1067. био заробљеник у Кијеву; у време устанка против кнеза Изјаслава 1068., Кијевљани су ослободили Всеслава и поставили га за свог кнеза. То се десило зато што су Изјаслав и његова браћа на превару ухватили Всеслава, претходно се заклевши на свети крст да му неће ништа учинити. Ипак, његово кнезовање у Кијеву није дуго трајало, и Всеслав је већ идуће године био присиљен да се врати у свој Полоцк (в. и опомену у 1. слову у вези три Јарославића). Преп. Антоније се према Всеславу љубазно односио.
  4. Брдовити крај у западном делу Черњигова.
  5. Тј. ван манастира.

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *