КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

СЛОВО 15.
КАЗИВАЊЕ СИМОНА, ЕПИСКОПА ВЛАДИМИРСКОГ И СУЗДАЉСКОГ, О СВЕТИМ ЦРНОРИСЦИМА ПЕЧЕРСКИМ, И РАДИ ЧЕГА ТРЕБА ИМАТИ ГОРЉИВОСТ И ЉУБАВ ПРЕМА ПРЕПОДОБНИМ АНТОНИЈУ И ТЕОДОСИЈУ, ОЦИМА ПЕЧЕРСКИМ

 
Чух предивну ствар од тих блажених стараца, коју су, рекоше, чули од очевидаца тога чуда, које је било при игуманству Пименовом у Печерском светом манастиру[1].
Беше муж савршен у свакој врлини, по имену Онисифор, по чину свештеник, и удостоји се он од Бога дара прозорљивости, тако да је на сваком човеку видео његова сагрешења. Причају и о другим његовим јунаштвима, али ја ћу говорити само о једном.
Беше овоме блаженом Онисифору духовни син неки црноризац, љубљени друг, који није истински подражавао живот тога свеца, већ се лажно приказивао као испосник и правио се целомудрен, а потајно је јео и пио и скверно живео. И тако провођаше своје године. А то се сакри од тог духовног човека, и ни један од братије за ово не сазнаде.
Једног дана, будући здрав, напрасно умре. И не могаше се нико приближити његовом телу ради смрада који од њега биваше. Све ухвати страх, и на силу га извукоше, и не могаху над њим обавити опело због смрада. Метнувши га насамо и стојећи подаље, обавише уобичајено појање, а неки зачепише своје ноздрве. И кад су га унели у пештеру и сахранили, толико се усмрдио, да су и бесловесни бежали од пештере. Пуно пута се чуо и горак јаук, као да га неко мучи.
И јави се свети Антоније свештенику Онисифору, са претњом му говорећи: „Зашто си то учинио? Таквог скверног и нечистог и безаконог и многогрешног си овде сахранио, какав никад не би сахрањен, и који је оскврнио ово свето место.“ Тргавши се од виђења и павши на лице, мољаше се Богу говорећи: „Господе, ради чега си сакрио од мене дела овог човека?“ И пришавши, анђео му рече: „Ово би за поуку свима који греше и не кају се, да виде и покају се.“ И ово рекавши, постаде невидљив. Тада свештеник оде и саопшти све ово игуману Пимену. И опет друге ноћи исто виде: „Избаци га напоље – рече – брзо, да га пси поједу, јер је недостојан да пребива овде.“ Свештеник се опет окрену молитви, и беше му глас, који рече: „Ако хоћеш, помози му.“
Посаветоваше се са игуманом да на силу доведу неке да га извуку напоље и баце у воду, јер се вољно нико не могаше приближити том брду где беше пештера. Опет им се јави свети Антоније, говорећи: „Сажалих се над душом овога брата, пошто не могу да преступим своје обећање што вам га обећах, да ће свако ко овде буде сахрањен бити помилован, ма био он и грешан. Јер ови оци који су са мном овде у пештери нису гори од оних који су били пре закона и после закона и угодили Богу. Молих се, наиме, Господу Богу моме и Пречистој Његовој Матери да ни један из овог манастира не буде осуђен на муку. А Господ ми рече тако да сам чуо глас Његов: ‚Ја сам Онај који рече Аврааму: ради двадесет праведника нећу погубити овај град[2]; колико више ћу ради тебе и тих који су с тобом помиловати и спасти грешника! Ако се овде деси да умре, биће у покоју.'“Ово чувши од светога, Онисифор све што виде и чу саопшти игуману и свој братији. Од њих ја нађох једнога који ми исприча ову ствар у вези тих првих црноризаца.
Игуман Пимен, будући у великој недоумици у вези ове страшне ствари, са сузама мољаше Бога за спасење душе братове. И би му неко јављање од Бога, у којем му се рече: „Пошто овде бише сахрањени многи грешници, и сви беху опроштени ради светих који ми угодише и који су у пештери, помиловах и душу овога јадника, ради Антонија и Теодосија, слугу мојих, и ради молитве светих црноризаца који су са њима. И ево ти знака те промене: смрад ће се у миомир претворити.“ Ово чувши, игуман се испуни радошћу, сазва сву братију и исприча им за јављање, па отиде с њима до пештере да види шта би, и намирисаше сви миомир од његовог тела, а злосмрађе и јаук више се никако не чу. Сви се насладише миомириса, па прославише Бога и Његове свете угоднике, Антонија и Теодосија, због братовог спасења.
И због тога ја грешни, епископ Симон, тугујем и јадикујем и плачем, само да будем сахрањен у тој божанској земљи, и да примим мало олакшање за многе ми грехе, молитава ради светих отаца у Христу Исусу, Господу нашем, Коме слава и сада.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пимен је био игуман после Тимотеја, вероватно 1132-1141.
  2. Уп. Пост 18:31.

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *