КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

СЛОВО 4.
О ДОЛАСКУ СЛИКАРА ЦРКВЕНИХ
ИГУМАНУ НИКОНУ ИЗ ЦАРИГРАДА

 
И ево дивног чуда које ћу вам испричати. Дођоше из тог истог богочуваног Константинопола игуману Никону[1] иконописци, говорећи овако: „Доведи нам оне са којима се погађасмо, хоћемо да се расправимо: показаше нам цркву малу, и тако се погодисмо пред многим сведоцима, а ова је црква веома велика. И ево вам ваше злато, узмите, а ми идемо у Цариград.“ Одговори игуман: „А, какви беху ти који се погађаху с вама?“ Сликари рекоше слику и прилику, па и имена Антонија и Теодосија. И рече им игуман: „О чеда, није нам могуће да вам их покажемо, јер пре десет година отидоше са овога света, и непрестано се моле за нас, и неодступно чувају ову цркву, и одржавају свој манастир, и провиђају за оне који живе у њему“.
Ово чувши, Грци се ужаснуше одговором, те доведоше још пуно других трговаца, Грка и Кавказаца, који су са њима одатле пут превалили. И говораху: „Пред њима се погодисмо, злато узесмо из руку оне двојице, а ти нећеш да нам их покажеш. Ако су се преставили, покажи нам изображења њихова, да и ови виде да ли су то они“. Тад игуман пред све изнесе њихове иконе. Видевши њихова изображења, Грци и Кавкасци се поклонише говорећи: „То су ови заиста, и верујемо да су живи и по смрти, и да могу помагати и спасавати и заступати све који им прибегавају“. Дадоше онда и мозаик који беху донели на продају, а којим је потом свети олтар украшен.
Тад се сликари почеше кајати за своје сагрешење. „Кад, – веле, – дођосмо лађама у Кањев[2], видесмо ову цркву на узвисини. Питасмо оне што беху с нама која је то црква, и рекоше: ‚Печерска, чији сте ви сликари’. Разгневивши се хтедосмо да бежимо низводно. А те ноћи беше велика бура на реци. Ујутру се уставши, видесмо да смо код Трепоља[3] и лађа сама иђаше узводно, као да је некаква сила вуче. Ми је силом заустависмо, и стојећи читав дан размишљасмо шта то би да, не веслајући, за једну ноћ толики пут пређосмо, који други с муком једва за три дана прелазе. А следеће ноћи, видесмо ову цркву и чудесну икону намесну како нам говори: ‚Људи, што се узалуд узрујавате[4], не покоравајући се вољи Сина мога и мојој; а ако ме не послушате и хтеднете бежати, све вас ћу с лађом узети и ставити у цркву моју. И то да знате, да одатле нећете изаћи, него ћете се ту у мом манастиру пострићи и живот свој скончати, а ја ћу вам дати милост у будућем веку ради оснивача његових – Антонија и Теодосија’. А ми сутрадан уставши, хтедосмо да бежимо низводно, и много се трудисмо веслајући, а лађа узводно иђаше, против тока. Повиновавши се вољи и сили Божијој, предадосмо се, и ускоро лађа сама пристаде ниже манастира.“
Тада сви заједно, црнорисци и Грци, мајстори и сликари, прославише Великога Бога и Његову Пречисту Матер, чудесну икону и свете оце Антонија и Теодосија. И тако и једни и други, и мајстори и сликари, живот свој скончаше у Печерском манастиру, у монаштву, и сахрањени су у свом притвору; а хаљине њихове и сад су у згради[5], и књиге се њихове чувају, у сећање на такво чудо.
Када игуман Стефан, доместик[6], би истеран из манастира, и видевши преславна чудеса, како мајстори дођоше носећи икону, и испричаше о виђењу Царице у Влахерни – због тога и сам на Клову направи Влахернску цркву[7]. А благоверни кнез Владимир Всеволодовић Мономах, као још млад, беше очевидац тога дивног чуда када огањ са неба паде и изгоре јама где се појасом одреди основ цркве. И чуше о овоме по свој земљи руској. Због тога Всеволод са сином својим Владимиром дође из Перејаслава да види такво чудо. Тада Владимира болесног обложише тим златним појасом, и ту одмах оздрави молитвама светих отаца наших Антонија и Теодосија.
И у време свога кнезовања христољубиви Владимир узе меру ове божанске цркве печерске, и направи цркву у граду Ростову, по свему сличну, и у висину и у ширину и у дужину, те на хартији написа где је који празник и на којем месту насликан (у храму), и начини слику и прилику ове велике цркве богознаменоване. Син његов, кнез Георгије[8], чувши од оца свог Владимира шта се деси у вези те цркве, и он за време свог кнезовања направи цркву у граду Суздаљу истих мера. Све су се ове кроз године распале, а само ова Богородичина стоји вавек.[9]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Преп. Никон Велики је био игуман од 1077. до 1087/88. године. Пун свештеног знања, један од печерских летописаца.
  2. Град на Дњепру, јужно од Кијева.
  3. Град између Кијева и Кањева.
  4. Уп. Пс 38:7.
  5. У изворнику: на полатах. Многи проучаваоци мисле да „полаты“, слично као у данашњем руском језику, означавају душеме, широке и високе дашчане кревете за више особа. Међутим, иако би се у овом случају реч могла превести као „спаваоница“, касније се говори и о „полатахъ цьркъвьныихъ“ (што би се према тим тумачима требало превести као „црквени хор“), те смо се ми одлучили на основу Супрасаљског рукописа (који је настао, културолошки гледано, доста близу Кијева, и то свега неколико година пре Патерика), да „полаты“ преносимо као „зграда“ (иако може означавати и „склоп зграда“).
  6. Доместик – вођа леве певнице, одговоран за исправност појања у обе певнице.
  7. Та црква на Клову (потоку између кијевског града и самог манастира) прерасла је у угледан Влахернски манастир, посвећен положењу ризе Пресвете Богородице у Влахернску цркву у Цариграду. Свети Стефан је постао игуман после преп. Теодосија 1074. Чини се да га кнез Изјаслав Јарославић због нечега није волео, те га је стога отерао. 1091. је Стефан постао епископ Владимира Волинског, а преставио се 1094.
  8. Опет се ради о кнезу Владимиру Мономаху и његовом сину Георгију Дугоруком (в. опомену при крају првог слова).
  9. Нажалост, 1929. је Печерски манастир био затворен, те је и овај прелепи Успењски сабор (грађен 1073-1078) претворен у музеј, а 1941. је срушен у рату – од њега је, милошћу Божијом и обећањем, остао само један зид. Печерски манастир је био опет отворен 1942-1961., те наново прорадио 1988., а древни саборни храм је обновљен 2000. године.

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *