КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

СЛОВО 33.
О СВЕТИМ ПРЕПОДОБНИМ ОЦИМА ТЕОДОРУ И ВАСИЛИЈУ

 
Као што је речено, мати свих доброта је нестицање, јер је корен и мати свих зала среброљубље.[1] Као што рече Лествичник: Онај који воли да сабира иметак, тај се ради игле до смрти труди[2], а који не воли иметак, тај Господа заволе и заповести Његове сачува. Такав не може да чува иметак, него га богоприкладно троши дајући свим потребитим, као што рече Господ у Еванђељу: Човек, ако се не одрекне свега сопственог, не може бити мој ученик.[3]
Тој речи последова Теодор, оставивши световно и раздавши богатство сиромасима, постаде монах и добро се подвизаваше ка врлини. По наређењу игумана беше станар у пештери која се зове Варјашка, и у њој много година испуни у уздржању.
И њему донесе враг велико узнемирење и тугу ради иметка који раздаде сиромасима, јер помишљаше на дужину година и изнемоглост тела, те да му манастирска храна неће бити довољна. То му искушење враг донесе, а он не расуди то у себи, нити се сети Господа који рече: Не брините се за сутра‚ шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или у што ћемо се обући’, него погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, и Отац ваш небески храни их.[4] Пуно га пута смућиваше враг, хотећи да га доведе до очајања због сиромаштва од потрошеног богатства које даде убогима. И ово многе дане помишљаше, помрачиван од врага ради немаштине, и својим друговима јавно исповедаше свој јад.
Један од савршенијих, по имену Василије, монах из истог манастира, рече му: „Брате Теодоре, молим те, немој да изгубиш своју плату. Ако хоћеш иметак, све што имам даћу ти, само реци пред Богом: ‚Све што раздадох нека буде твоја милостиња’, па буди ти без туге, добивши иметак свој, али пази: хоће ли те истрпети Господ?“ Кад ово чу Теодор, побоја се великим страхом гнева Божијег. Чу он од њега и шта се деси у Константинополу ради нечије раскајаности због злата које раздаде као милостињу: како тај паде насред цркве и умре, и обадвога се лиши, јер са златом и живот изгуби.[5] Ово примивши у ум, Теодор плакаше због свог сагрешења и ублажаваше брата који га подиже из такве болести. За такве рече Господ: Ако ко изведе достојно од недостојног, као моја уста је.[6] И отад узрасте међу њима велика љубав. Када дакле Теодор добро напредоваше у заповестима Господњим и чињаше што је угодно, беше то ђаволу велика рана, јер га не може преластити богатим иметком, па се опет наоружа супарник и другу смицалицу своје погибли му предлаже.
Василија посла игуман на неки рад, те враг нађе одговарајуће време за своје зломудрије, па се преобрази у обличје тога брата и уђе код пештерника, најпре му корисно говорећи: „Теодоре, како сада живиш? Да ли ти престаде борба бесовска, или ти још пакости чине љубављу према имању, доносећи ти сећање на раздани иметак?“ Не разуме Теодор да то беше бес, него мишљаше да му то брат говори, па му блажени одговори: „Твојим, оче, молитвама сад ми све добро напредује; тобом бехај утврђен и нећу слушати бесовске мисли. И сада ако шта наредиш с радошћу ћу учинити и нећу се оглушити о тебе, јер велику корист души нађох по твојој подуци.“ А бес, тобожњи брат, доби смелост, пошто овај не помену Господа Бога, па му рече бес: „Други ћу ти савет дати којим ћеш наћи спокој и ускоро ћеш накнаду добити; само ти моли од Њега, и даће ти мноштво злата и сребра, и не дај да ико улази код тебе, нити сам излази из своје пештере.“ Пештерник то и обећа. Тад бес отиде од њега.
И гле, подмукли му невидљиво доношаше помисли о благу, те га подстакну и на молитву да од Бога моли злата, па кад прими да га разда као милостињу. И гле, виде у сну беса као анђела где му показује благо у пештери – и виде ово Теодор пуно пута. Кад много дана прође, дође на показано место и поче да копа, те нађе благо, мноштво злата и сребра и сасуде скупоцене.
У то време опет дође бес у лику брата и каже пештернику: „Где је дато ти благо? Јер онај који ти се јави, тај ми рече да ти се мноштво злата и сребра даде по твојој молитви.“ А Теодор му не хоћаше показати благо. Бес јавно пештернику говораше, а у тајности му убациваше помисли да узме злато и отиђе у други крај. Па каже: „Брате Теодоре, не рекох ли ти да ћеш ускоро накнаду добити, јер Он рече: Ако ко остави дом или њиве или имања мене ради, примиће сто пута онолико и наследиће живот вечни.[7] И ето, богатство је већ у твојим рукама, учини са њим шта год хоћеш.“ Пештерник рече: „Молих од Бога ради тога да, ако ми да, све то као милостињу раздам, па ми ради тога и дарова.“ А противник му каже: „Брате Теодоре, пази да те опет враг не узнемири ради раздавања, као и пре, него ево ти даде уместо онога што ти раздаде убогим. Велим ти да узмеш ово и идеш у други крај, и да тамо стекнеш њиве и све што је на потребу, јер и тамо се можеш спасти и избећи бесовским смицалицама, и после свог одласка дати то што имаш где хоћеш, и због тога ћеш остати у сећању.“ Теодор му рече: „Па нећу ли се постидети ако, оставивши свет и све што је у њему и обећавши Богу да ћу живот свој скончати овде у овој пештери, сад постанем бегунац и житељ света? Ако ти је угодно да у манастиру живим, ја ћу све што кажеш учинити.“ А бес, тобожњи брат, рече: „Благо не можеш утајити – свакако ће се за њега сазнати и биће ти узето, него прими мој савет, то што ти велим. Кад не би Богу било угодно, не би ти то ни даровао, нити би мене обавестио.“
Тада му пештерник поверова као брату, па припремаше свој одлазак из пештере, набави кола и кутије у које ће сабрати благо, да отиђе куда хоће по наређењу бесовском, да му тај учини нешто зло својим сплеткарењем, да га одвоји од Бога и светога места и од дома Пречисте и преподобних отаца наших Антонија и Теодосија. А Бог, не хотећи да иједан са овог светог места пропадне, и њега спасе молитвама својих светих.
У то време дође са игумановог посланства Василије, који и раније спасе пештерника од зле помисли. Дође он у пештеру хотећи да види свог брата који у њој живи, па му рече: „Теодоре, како у Богу сад пребиваш?“ Зачуди се Теодор питању – зашто збори тако као да се дуго времена не видеше, па му рече: „Јуче и прекјуче стално си био са мном и поучавао ме, и ето сад идем куда ми велиш.“ А Василије рече: „Реци ми, Теодоре, какву то реч ти рече: ‚Јуче и прекјуче стално си био са мном и поучавао ме’? Да није то неко бесовско привиђење? И не таји то од мене, Бога ради.“ Теодор му пак са гневом рече: „Што ме искушаваш и зашто ми смућујеш душу, једном ми овако говорећи, други пут другачије, и којој речи да поверујем?“ И тако га отера од себе, упутивши му жестоке речи.
Примивши све то, Василије оде у манастир. А бес опет у лику Василијевом дође код онога и рече му: „Изгуби ти, брате, свој кукаквни разум. Али не сећам се твоје увреде коју примих од тебе ове ноћи, него ти кажем: отиђи брзо ове ноћи, узевши нађено.“ И ово рекавши, бес отиде од њега.
Кад наста дан, опет дође Василије код њега, узевши са собом неке од стараца, и рече пештернику: „Доведох њих за сведочанство да има три месеца откако се с тобом видех, и ево ми је трећи дан у манастиру, а ти рече ‚јуче и прекјуче’. Ту је неко бесовско дејство. Него, кад ти он дође, не дај му да беседи са тобом пре него што учини молитву, и тада ћеш схватити да је бес.“ Па учини молитву запрећивања, призвавши свете на помоћ, и утврдивши пештерника отиде у своју келију.
Бес више не смеде да се јави пештернику, и Теодор схвати да је то превара ђавоља. И отад свакога ко би му долазио, најпре тераше да се помоли, па онда са њим бесеђаше. И отад се учврсти против врагова и разуме њихову подмуклост, и Господ га избави од умних звери да им не буде потчињен, као што се то дешава са многима који пребивају у пустињи, или у пештерама или затворништву живе сами. Велика утврђеност треба да се не погине од бесова, како и овога хтедоше да погубе, али га избави Господ.
А за нађено благо ископа дубоку јаму, и тамо га ставивши засу је, те од тих дана па досад нико не зна где је сакривено.
Предаде се он великом послу, да не би опет, будући беспослен, дао места лењости, те би се од тога родила неустрашивост (према Богу), па би опет била смелост бесовима. Постави у пештери жрвње и отад поче да служи за свету братију: из спремника узимаше пшеницу и ту је својим рукама мељаше, све ноћи без сна пребиваше, трудећи се у раду и молитви, а ујутро предаваше брашно у спремник и опет узимаше жито. И тако много година чињаше, служећи за свету братију, и беше олакшање другим служитељима, и није се стидео таквог посла, и мољаше Бога непрестано да му одузме сећање на среброљубље. И Господ га ослободи од те болести, тако да више ни не помисли на богатство. Учини му да злато и сребро сматра за блато.
Прође много времена док се он трудио у таквом служењу и злопаћењу. Виде га келар како се труди, па кад једном би довезено жито из села, он му посла у пештеру пет кола, да се не би узнемиравао стално долазећи да узима жито. А он сасу жито у сасуде и поче да меље, појући Псалтир наизуст; чим се умори, леже хотећи мало да отпочине. И гле, наједном би гром, и почеше жрвњи да мељу. И разуме блажени да је то бесовско дејство, па устаде и поче да се моли Богу прилежно, и рече великим гласом: „Запрећује ти Господ, свелукави ђаволе!“ А бес не престајаше да меље жрвњима. Теодор пак опет рече. „У име Оца и Сина и Светога Духа, Који вас збаци са небеса и даде вас својим угодницима на гажење, наређује ти Он, преко мене грешног, да не престајеш с радом док не самељеш сво жито, да и ти послужиш за свету братију.“ И ово рекавши стаде на молитву. А бес не смеде да одбије, и до свитања самље пет кола жита у брашно. Онда Теодор обавести келара да пошаље по брашно. Задиви се келар дивноме чуду, како пет кола за једну ноћ беше самлевено, и извезе из пештере пет кола брашна, а затим беше још других пет кола брашна.
То беше дивно чудо и тада и за оне који сада слушају, јер се збило речено у Еванђељу: И бесови вам се покоравају у име моје[8]. Рече наиме: Дадох вам власт да стајете на змије и скорпије и на сву силу вражију.[9] И даље хтедоше бесови да престраше блаженога, али нађоше само служитељске узе, те му вапијаху: „Овде се више нећемо наћи!“
Теодор и Василије склопише међу собом богоугодан договор да никада не таје своју мисао један од другог, него да је решавају и расуђују по Божијем савету. Тад Василије уђе у пештеру, а Теодор због старости изађе из пештере хотећи да себи постави келију на старом дворишту.
Беше тада, наиме, манастир спаљен[10], и уз обалу довезоше сплавове за грађење цркве и свих келија, и унајмише возаре да возе (грађу) на гору. Теодор, не хотећи да другима буде тежак, поче сам на себи да носи дрво. И што би Теодор узносио за грађење своје келије, бесови би, чинећи му пакости, бацали са горе, хотећи тако да протерају блаженога. А Теодор рече: „У име Господа Бога нашега који вам нареди да уђете у свиње[11], Он вам наређује преко мене, слуге свога, да свако дрво што је на обали узнесете на гору, да буду без труда они који служе Богу, и тиме да направе молитвени дом Свете Владичице наше Богородице и келије себи да припреме. Да престанете да им чините пакости, и да сазнате да је Господ на месту овом.“ Те ноћи не престадоше бесови да носе дрвета од Дњепра на гору, док доле не остаде ниједног дрвета, па тиме изградише цркву и келије, покров и под, и би довољно за потребе целог манастира.
Ујутро устадоше возари и дојахаше на обалу хотећи да возе дрво, и ниједно не нађоше на обали, него све би на гори, и то не на једном месту наслагано, него на разним, према томе шта је с чиме требало да буде скупа: засебно покров и засебно под, и засебно велика стабла, тешко носива ради дужине, и све се у целини нађе на гори. Ово беше зачуђујуће свима који видеше или чуше шта се догоди изнад људске моћи. Ово се многим иноверним чини невероватно због величанствености чуда, али сведоци овога прославише Бога који чини предивна чуда ради својих угодника. Како рече Господ: Не радујте се што вам се духови покоравају, него се више радујте што су имена ваша написана на небесима.[12] А ово учини Господ на славу Своју ради молитава светих Отаца наших Антонија и Теодосија.
Не трпљаху срамоту бесови, које некада неверници штоваху и клањаху им се и сматраху их за богове, а сада их угодници Христови пренебрегавају и омаловажавају и бесчасте, и они као купљене слуге служе и носе дрва на гору, и људи их терају, јер се они боје запрећења преподобних – Теодор и Василије, наиме, све њихове преваре изобличише. Видећи како га људи срамоте, бес вапијаше: „О моји зли и љути противници, нећу престати ни починути до смрти се борећи са вама!“ Не знађаше ђаво да ће им бити посредник још већег венца. И подбоде на њих зле људе да их погубе, који затегоше лук свој, ствар горку[13], и мач њихов ће ући у срца њихова[14], што ћемо после испричати.
И најамници и возари подигоше побуну против блаженога, тражећи своју најамнину и говорећи овако: „Не знамо каквом си смицалицом наредио овоме дрвету да буде на гори.“ И неправедни судија узе плату од њих и нареди им да од преподобнога узму плату, тако рекавши: „Нека ти помогну да платиш бесови који ти служе“ – не сећајући се осуде Божије да ће сваки који неправедно суди сам бити осуђен.[15]
И опет душман ђаво подиже буру на преподобне: налази једног од кнежевих саветника, љутог и свирепог, неваљалог по нарави и по делу и по свакој злоби. Долази бес у Василијевом лику код овога бољарина, пошто овоме Василије беше познат, и каже бољарину овако: „Теодор који пре мене би у пештери нађе благо, мноштво злата и сребра и скупоцене сасуде, и са свиме тим хтеде да бежи у други крај, а ја га задржах. И ето сад јуродствује: бесовима наређује да мељу и да са брега носе дрва на гору, па тако и буде, а благо чува неко време, док се не сакрије од мене, па са њим оде куд хоће. А ви ништа нећете наћи.“
Кад чу то бољарин од беса, и мислећи од њега да је Василије, доведе га кнезу Мстиславу Свјатополчићу[16]. Бес ово исприча кнезу и још више од тога, па рече: „Брзо га ухватите и узмите благо. Ако ли не дадне, запретите му ранама и мукама; ако још не буде дао, предајте га на многе муке; а ако ни тако не да, зовните мене, и ја ћу га изобличити пред свима вама, и показаћу место где је сакривено благо.“ И рекавши им тај зли савет, бес им отиде са очију.
Изјаха кнез рано са мноштвом војника, као у лов или као на неког јаког војника, и ухвативши блаженог Теодора, доведе га у свој дом. И најпре га ласкањем питаше говорећи: „Оче, кажи ми да ли нађе благо? Ево ћу га – вели – разделити с тобом, и бићеш отац оцу моме и мени.“ Тад Свјатополк беше у Турову. А Теодор рече: „Да, нађох, и сада је сакривено у пештери.“ Кнез рече: „Има ли много, оче, злата и сребра и сасуда, и ко то, како се чује, сакри?“ Теодор рече: „У Житију светог Антонија се каже да су драгоцености варјашке, а сасуди и јесу латински, и због тога се пештера и зове Варјашка све досад. Злата и сребра има небројено мноштво.“ А кнез рече: „Зашто га не даш мени, сину своме?“ Теодор рече: „Мени од тога ништа не треба, чак и да ми наредиш да узмем, јер то ми није на корист и не треба ми, пошто сам слободан од тога. Не сећам се, а све бих вам рекао, јер ви томе служите, а ја сам од тога слободан.[17]“
Тад кнез са гневом рече слугама: „Овај монах, који неће моју милост, наређујем да се окује по рукама и по ногама, и три дана да му се не да хлеба и воде.“ И опет га упита: „Реци за благо!“ А Теодор рече: „Не знам где га сакрих.“ Кнез пак нареди да се жестоко мучи, тако да му се и власеница смочи од крви, па потом нареди да га обесе над великим огњиштем, и да га завежу наопако (с рукама на леђима) и да наложе ватру. Тад се многи задивише стрпљењу мужа који у пламену као у роси пребиваше, па се чак ни власенице његове огањ не дотакну. И неко од ту присутних исприча какво чудо учини Теодор. И будући у ужасу, кнез рече старцу: „Зашто погубљујеш себе и не даш нам благо које нама припада?“ Теодор рече: „Истину ти кажем, молитвом брата мога Василија тад бејах спасен када га нађох, и сада Господ одузе од мене сећање на среброљубље, па не знам где га сакрих.“
Кнез брзо посла у пештеру по светога Василија. Кад овај не хтеде да дође, на силу га доведоше из пештере. Кнез му рече: „Све што си ми наредио да учиним овоме зломе, ја учиних, а тебе хоћу да имам за оца.“ Василије пак рече: „А шта ти наредих да чиниш?“ Кнез рече: „О благу о којем си ми казивао он не говори, па га мучих.“ И одговори Василије: „Познах ту смицалице злога беса који тебе преласти, а слага на мене и на овог преподобног. Јер мене ниси видео да икад изађох из своје пештере 15 година.“ Онда сви присутни рекоше: „Пред нама си говорио кнезу.“ А Василије рече: „Све вас је бес преластио, а ја нисам видео ни кнеза ни вас.“
И разгневи се кнез, и нареди да се бије без милости. Не истрпевши прекора, и опијен вином, разјари се, па узевши стрелу рани Василија. И кад га устрели, Василије извади стрелу из своје утробе, баци је кнезу и рече: „Овом ћеш стрелом сам бити рањен.“ Како и би, по његовом предсказању.
И нареди кнез да се оба засебно затворе, да их сутра зло намучи, и те ноћи оба скончаше у Господу. И ово сазнавши, братија дође и узе њихова намучена тела, па их часно погребоше у Варјашкој пештери. Где се беху подвизавали, ту бише и сахрањени, у крвавој одећи и власеницама, које су и досад целе: како да они, којих се огањ постиде, учествују у искваривости?
После немного дана, по предсказању Василијевом сам Мстислав, бијући се са Давидом Игоровићем, беше устрељен на зидинама у Владимиру[18]. И препознаде тада своју стрелу којом устрели Василија, па рече: „Ево умирем данас ради преподобних Василија и Теодора.“
Да се збуде што рече Господ: Сви који узимају нож, од ножа ће умрети.[19] Пошто је безаконо убио, и сам је безаконо био убијен. А ова двојица мученички венац примише у Христу Исусу, Господу нашем, Коме слава са Оцем и са Светим Духом сада и увек.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. В. 1.Тим 6:10 и Лествицу 17:14.
  2. Уп. Лествицу 17:11.
  3. Уп. Лк 14:33.
  4. Уп. Мт 6:25,26,31.
  5. Ради се о догађају који се може наћи описан у великом Прологу, у Слову за 19. јануар: „Неки човек који живљаше у Цариграду тешко се разболе и обузет ужасом смрти одлучи да привуче на себе милост Божију преко милостиње. Раздаде сиромасима тридесет литара злата, и милостиња га уистину спасе. Шта би му после овога преостало, чинило се, него да дан и ноћ благодари Богу за своје спасење?! Али не! Силно се растужи он због свог злата, и мисао о милостињи коју беше поделио у време болести не даваше му ни часка мира. Мучен њоме, он отиде код једног од својих другова и откри му сав јад. Овај беше благочастив и милостив и жељаше да уразуми среброљупца. ‚Одбаци – рече му – савет ђаволски и не гневи Бога који те васкрсе због милостиње. Иначе, ко зна? Може те Он ошинути изненадном смрћу, па ћеш онда без покајања умрети.’ Али, шкртац се од тих речи не уразуми. Тад му друг рече: ‚Е па кад ме не слушаш, ево шта ћеш: хајдемо у цркву и тамо ћу ти ја повратити твој новац, а ти само реци пред Богом да милостињу у време твоје болести ниси учинио ти него ја.’ Среброљубац се веома обрадова таквом предлогу, те пођоше у цркву. Примивши тамо од друга злато и рекавши оно што овај беше захтевао, среброљубац спокојно пође кући. Али, авај! Кућу своју он више не виде. На вратима црквеним он изненада паде и одмах испусти дух. Ужас обузе присутне, који у изненадној смрти неблагодарног шкрца видеше јасну казну од Бога за његову шкртост и неблагодарност. Друг узе од преминулога своје злато и сместа га подели беднима.“
  6. Уп. Јер 15:19.
  7. Уп. Мт 19:29.
  8. Уп. Лк 10:17; 9:1.
  9. Уп. Лк 10:19.
  10. Половци су ујутро 20. јула 1096. манастир опљачкали и спалили, убивши неколико монаха, и учинивши велико светогрђе и говорећи бестидне хуле. Ово је до у танчине као очевидац описао преп. Нестор у Летопису под наведеном годином.
  11. В. Мт 8:30-32; Мр 5:11-13; Лк 8:32-33.
  12. Лк 10:20.
  13. Пс 63:4.
  14. Уп. Пс 36:15.
  15. Уп. Мт 7:1-2.
  16. Син кнеза Свјатополка Изјаславића од наложнице, кнез Владимира Волинског, погинуо 1099. године.
  17. Не треба мислити да се преподобни Теодор овде тек претвара да не зна где је сакрио благо: када Господ, према мери понизности и труда, ослобађа човека од страсти, Он му одузима и сећање на предмете страсти, те је доста честа појава међу подвижницима да више не могу да се сете ничега за што су били највише везани.
  18. Убио га лично Давид Игоровић 1099. г.
  19. Уп. Мт 26:52.

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *