КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

СЛОВО 7.
НЕСТОРА, МОНАХА ОБИТЕЉИ МАНАСТИРА ПЕЧЕРСКОГ,
КАЗИВАЊЕ РАДИ ЧЕГА СЕ МАНАСТИР ПРОЗВА ПЕЧЕРСКИМ[1]

 
У време кнезовања самодршца руске земље, благоверног великог кнеза Владимира Свјатославића[2], благоизволе Бог да јави светилника руске земље и наставника иноцима, о којем и јесте наше казивање.
Беше дакле неки благочастиви човек из града Љубеча[3], у којег се од младости усели страх Божији, те жељаше да се обуче у иночки образ. Човекољубиви Господ му наложи да иде у грчке крајеве и да се тамо постриже. Одмах се прихвативши пута, странствоваше за Господа који је странствовао и трудио се нашега ради спасења, па стиже у Цариград. Приспе и у Свету Гору[4], и обишавши свете манастире на Атону, и видећи ту на Светој Гори манастире и живљење тих отаца што је изнад људске природе, који у плоти подражавају живот анђелски, још се више разгори Христовом љубављу, желећи да опонаша живот тих отаца. Дође у један од тамошњих манастира, и замоли игумана да стави на њега анђелски образ[5] иночког чина. Игуман, прозревши врлине које ће у њему бити, послушавши га постриже га и назва му име Антоније, те га упути и научи иночком животу.[6] А Антоније у свему Богу угађаше, и у осталом се подвизаваше у покорности и послушању, тако да су се сви радовали због њега. Рече му игуман: „Антоније, иди опет у Русију, да тамо другима будеш на напредак и утврђивање, и нека буде с тобом благослов Свете Горе“.
Антоније дође у град Кијев, и мишљаше где би пребивао. И хођаше по манастирима и не свиде му се да и у једном живи: Бог не изволе. И поче да хода по долинама и по горама, и по свим местима, и до Берестова[7] дође и нађе пештеру коју беху ископали Варјази, и настани се у њој, и пребиваше у њој у великом уздржању. После тога се престави велики кнез Владимир, и преузе власт безбожни и кукавни Свјатополк, и седе у Кијеву и поче да побија браћу своју, и уби светог Бориса и Глеба.[8] Антоније, пак, видећи такво крвопролиће које начини кукавни Свјатополк, опет побеже у Свету Гору.
Када благочастиви кнез Јарослав победи Свјатополка, тад он седе у Кијеву. Богољубиви кнез Јарослав љубљаше Берестово и цркву Светих Апостола, те држаше при њој многе свештенике. У њему беше презвитер именом Иларион, човек благочастив, познавалац божанског Писма и испосник. И хођаше из Берестова до Дњепра, на брег где је сада стари манастир Печерски, и ту се мољаше. Беше тамо, наиме, шума велика, и ископа ту малу пештерицу од два хвата[9], и долазећи из Берестова псалме појаше, и мољаше се Богу у тајности.
Затим метну Бог у срце благоверном великом кнезу Јарославу, те овај сабра епископе године 6559. (1051.), и поставише га (Илариона) за митрополита у Светој Софији[10], а она му пештерица оста. Кад Антоније беше на Светој Гори, у манастиру где се и постриже, би од Бога објављење игуману: „Пусти, – рече, – Антонија у Русију, јер га требам.“[11] И призвавши га, рече му: „Антоније, иди опет у Русију, Бог тако хоће, и да ти буде благослов од Свете Горе, јер ће од тебе бити многи црнорисци“. Благослови га и отпусти, рекавши му: „Иди с миром“.
Антоније се врати до Кијева, и дође на брег где беше Иларион ископао малу пештерицу, и заволе то место, и настани се у њему. И поче се молити Богу са сузама говорећи: „Господе, утврди ме на месту овом, и нека буде на месту овом благослов Свете Горе и молитва мога оца који ме је постригао“. И поче ту да живи, молећи се Богу. Јело му беше сув хлеб и пијаше једну меру воде, и копаше пештеру, и не даваше себи одмора ни дању ни ноћу, пребивајући у трудовима, у бдењима и у молитвама. Потом га упознаше људи, те долажаху код њега, доносећи му што је било потребно. И прослави се као и Велики Антоније[12], и долажаху к њему, молећи га за благослов.
Након тога, кад се престави велики кнез Јарослав, преузе власт син његов Изјаслав[13] и седе у Кијеву. А Антоније беше већ прослављен у руској земљи. Кнез Изјаслав, сазнавши за његов живот, дође код њега са својом дружином, молећи га за благослов и молитву. Тако свима постаде познат велики Антоније и сви га поштоваху. И почеше да долазе к њему да се постригу неки богољупци, а он их примаше и постризаваше. И сабра му се братије дванаесторо. Дође код њега и Теодосије и постриже се. И ископаше пештеру велику, и цркву, и келије које су и до данас (читаве) у пештери под старим манастиром.
Кад се скупи братија, рече им велики Антоније: „Ево Бог нас, браћо, сакупи, и ви сте од благослова Свете Горе, којим и мене игуман постриже на Светој Гори, а ја постригох вас, нека буде на вама благослов, као прво од Бога и Пречисте Богородице, и као друго од Свете Горе“. И рече им овако: „Живите засебно, и ја ћу вам поставити игумана, а сам ћу поћи на ону гору и тамо ћу се сам населити. Као што и пре рекох, навикао сам да будем осамљен“. И постави им игумана по имену Варлаама[14], а сам оде на гору, ископа ону пештеру која је сад под новим манастиром, и у њој сконча живот свој, поживевши у врлини 40 година, не излазивши из пештере, у којој леже његове часне мошти и чине чуда све до данас.[15]
Игуман и братија живљаху у пештери. А кад се братија умножи, и не могаху се више сместити у пештеру, помислише да поставе манастир изван пештере. И дођоше игуман и братија код светог Антонија и рекоше му: „Оче! Умножила се братија, и не можемо да се сместимо у пештеру. Да ли би Бог дозволио и Пречисте Богородице и твоја молитва била, да поставимо црквицу изван пештере?“ И дозволи им преподобни. Они му се поклонише до земље и отидоше. И поставише малу црквицу изнад пештере, у част Успења Свете Богородице.
И поче Бог да умножава црнорисце молитвама Пречисте Богородице и преподобног Антонија, и посаветова се братија са игуманом да поставе манастир. И одоше опет код Антонија и рекоше му: „Оче! Братија се умножава и хтели бисмо да поставимо манастир“. Антоније беше рад и рече: „Благословен Бог за све, и молитва Свете Богородице и отаца са Свете Горе нека буде с вама“. И ово рекавши, посла једног од братије кнезу Изјаславу, и рече тако: „Кнеже благочастиви, Бог умножава братију, а месташце је мало, па те молимо да би нам дао ову гору изнад пештере“. Кнез Изјаслав чувши ово беше веома радостан, и пославши им свога бољарина даде им ту гору.
Игуман и братија засноваше велику цркву и манастир, оградише кољем и многе келије поставише, и цркву поставише и украсише иконама.[16] И одатле се поче називати Печерски манастир, будући да су црнорисци раније живели у пештери (печери). И одатле се прозва Печерски манастир, и он је од благослова Свете Горе.
Кад манастир већ беше завршен, игуманство држаше Варлаам, а кнез Изјаслав постави манастир Светог Димитрија[17], и изведе Варлаама на игуманство у Светог Димитрија, хотећи да учини свој манастир вишим од Печерског, уздајући се у богатство. Но многи су манастири од царева и од бољара и од богатства постављени, али нису такви као они постављени сузама и постом, молитвом и бдењем. Антоније не имаде злата и сребра, већ све стече сузама и пошћењем, онако како казивах.
Кад Варлаам оде у Светог Димитрија, братија се посаветова и одоше код старца Антонија, и двојица му рекоше: „Оче, постави нам игумана.“ А он им рече: „Кога хоћете?“ Они му казаше: „Кога хоће Бог и Пречиста Богородица и ти, часни оче“. И рече им велики Антоније: „Ко је такав међу вама као блажени Теодосије, послушан, кротак и понизан?! Нека вам он буде игуман“. Сва братија би рада, те му се поклонише до земље, и поставише Теодосија за игумана. Тада братије беше двадесеторо.
Кад Теодосије преузе манастир, поче са великим уздржањем, пошћењем и молитвама са сузама. И поче да сакупља многе црнорисце, и сакупи све братије стотину. И поче да тражи монашко правило, а тад се ту нађе часни монах Михаил, из манастира Студитског[18], који беше дошао из Грчке са митрополитом Георгијем[19]. И поче да га распитује о уставу студитских отаца, и што нађе код њега то исписа.[20] И установи у свом манастиру како певати манастирска појања, и како држати поклоне, и чтења читати, и стајање у цркви, и све црквено уређење, и седење за трпезом, и шта се једе у који дан. Све то са уставом Теодосије пронађе и предаде своме манастиру, а од овог манастира сви руски манастири преузеше устав. Манастир Печерски и јесте поштован зато што је први од свих и чашћу виши од свих.
И док Теодосије живљаше у манастиру, и управљаше врлински живот и иночко правило, и примаше сваког ко му је долазио, дођох код њега и ја, јадни и недостојни слуга Нестор, и прими ме тад кад ми је било 17 година од рођења. Тако сам написао и изложио које године поче манастир, и ради чега се зове Печерски. А о Теодосијевом житију ћемо причати сада.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Слово је узето из Летописа преп. Нестора за годину 6559. (1051.), иако је овај сажети оцрт Антонијевог живота написан свакако пуно доцније. Да ли је у време док је Нестор састављао тај напис о почецима Лавре велико Антонијево житије већ постојало, није извесно.
  2. Реч је о светом великом равноапостолном кнезу Владимиру, који је владао од 980. до 1015., примио Хришћанство и учинио Га државном вером, претворивши се из грозног пљачкаша и развратника у доброћудног и благоверног човека.
  3. Град на Дњепру, близу Черњигова.
  4. Света Гора Атон – најисточнији крак полуострва Халкидика у Егејском мору, врт Пресвете Богородице, средиште православног монаштва, са небројеним манастирима, скитовима и келијама. Главни манастир, Велику Лавру, основао преп. Атанасије Атонски 962. г., а велики руски манастир Светог Пантелејмона поникао је 1172.
  5. Анђелски (или велики) образ – виши степен монаштва.
  6. Преп. Антоније постригао се у свештеној обитељи Есфигмен, а тадашњи игуман и Антонијев духовник звао се Теоктист.
  7. Село код Кијева, власт кијевског кнеза. Ту је био кнежевски двор, манастир и црква Спаса, те црква Светих Апостола.
  8. Свјатополк – син кнеза Јарополка, брата светог Владимира. Док је кнез Владимир још био незнабожац, борио се против свога брата Јарополка који је кнезовао у Кијеву, те га је напослетку и смакнуо, а присвојио је његову трудну жену, од које се родио Свјатополк. После Владимирове смрти 1015. Свјатополк је убио своја три брата, Бориса, Глеба и Свјатослава. Јарослав Мудри је дуго војевао против њега, да би га тек 1019. коначно победио. О томе подробно пише преп. Нестор у Летопису и „Казивању о Борису и Глебу“.
  9. Нешто преко четири метра.
  10. Свети Иларион је био први Рус који је постао митрополит кијевски. Кнез Јарослав Мудри је тим потезом покушао да ослободи Руску Цркву од потчињености Византији. Међутим, Цариградска Патријаршија није потврдила његово назначење (иако се може рећи да је оно било сасвим канонско, а и из Патерика се види да је то било по Божијој вољи). После 1055. о њему више нема података, те се претпоставља да је око те године или умро или примио схиму у Печерском манастиру – тамо, наиме, почивају нетрулежне мошти схимника Илариона, а и у самом Патерику се говори да га је постригао лично преп. Антоније (пред крај 14. слова). Иза њега је остало чувено „Слово о закону и благодати“, прекрасан споменик раног руског говорништва, у коме се, између осталог, утврђује равноправност руског народа и његове Цркве са осталим хришћанским светом.
  11. Игуману Теоктисту се јавила заправо сама Пречиста Богородица.
  12. Преп. Антоније Египатски (250-356), толико се испунио светошћу да је добио почасни назив „Отац свих отшелника“ или чак „Отац монаштва“ (иако је монаштво свакако постојало и пре њега).
  13. Види опомену при крају првог слова.
  14. О преп. Варлааму, сину богатог бољарина Јована, више се може сазнати из Житија преп. Теодосија у 8. слову. Био је постављен за игумана за време кнеза Изјаслава Јарославића, дакле после 1054.
  15. Мошти преподобног Антонија чине заиста необична чуда. Из древног манастирског предања сазнајемо да када се пред својом кончином преп. Антоније опростио са братијом, изненада се између њега и монаха обрушила земља. Иноци су хтели да откопају мошти преподобног, али је испод земље шикнуо пламен и растерао их. Решили су да се помере на леву страну и да копају одатле, али се на њих сручио поток воде. Трагови огња и воде су на том месту где се срушила земља били дуго видљиви. Као потврда тога да је ово предање потпуно истинито послужио је догађај са безбожним комунистичким археолозима који су у новије време хтели да пронађу Антонијеве остатке, али су их са одређеног места у ближњим пештерама отерале огњене искре.
  16. Ова прва надземна црква ипак није била баш превелика – кроз свега неколико година преп. Теодосије је морао да за братију гради нову цркву.
  17. Не зна се где је тачно стајао овај манастир; постоји претпоставка да је то заправо истоветна грађевина са данашњим саборним храмом Михајловског Златоверхог (Златовршног) манастира у Кијеву.
  18. Студитска обитељ или Студион налазила се у Цариграду. Највећи је процват доживела за време преп. Теодора Студита (759-826), великог бранитеља икона и светих канона, који је утврдио Студитски устав – правила понашања и живота у манастиру. Пре увођења Студитског устава, у Русији је био раширен Устав Велике Цркве (тј. храма Свете Премудрости у Цариграду). У 14. веку је све више почео да се уводи Јерусалимски устав, да би он постепено сасвим истиснуо Студитски. Ипак, Студитски типик се и дан данашњи користи у Кијевској лаври, али са неким особеним додацима.
  19. Родом Грк, дошао у Русију око 1062., био митрополит све до 1073/74. године.
  20. Очигледно је да преп. Теодосије није нашао читав устав, па је касније послао једног монаха у сам Студион да донесе све. О овоме опширније у 8. слову.

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *