КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

СЛОВО 9.
НЕСТОРА, МОНАХА ПЕЧЕРСКОГ,
О ПРЕНЕСЕЊУ МОШТИЈУ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОГ
ОЦА НАШЕГ ТЕОДОСИЈА ПЕЧЕРСКОГ. АВГУСТА 14.

 
Када спомен преподобних бива са похвалама, народ ће се веселити[1], рече премудри Соломон. Обичај је наиме, да богоимени људи у божанском торжеству празника духовно ликују, по изреци премудрог Соломона: Праведник, ако и умре, биће жив, и душе праведних су у руци Божијој[2]. Јер прославља Господ оне који Га славе[3], као што уистину јесте овог блаженог јуначког човека, високог животом, чудесног у врлинама, особитог у чудесима, блаженог Теодосија. Благоизволе Бог објавити свога угодника, што истински учини Бог после осамнаест година од престављења преподобнога.
Године 6559. (1091.) сабра се мноштво инока пречисте Печерске лавре скупа са наставником им игуманом, те сви једнодушно решише да пренесу мошти преподобног Теодосија.
Стога им треба клицати: Уистину сте блажени, оци, добро је решење ваше. О богосабрани зборе! О поснички велики саборе! О пречасна војско! О благи скупе, на коме се збио песнички глас богооца, који рече: Гле, шта је добро, или шта је красно, него да браћа живе заједно?[4] Уистину је добра намера ваша, оци, велегласније су од трубе речи решења ваших. Желећи свога истинског пастира, како да не говораху: „Лишени смо оца и учитеља!“ И сви као једним устима рекоше: „Узмимо часне мошти љубљеног оца нашег Теодосија, јер није лепо да будемо лишени пастира, нити пастиру приличи да оставља поверене му овце, да не би дивљи звер дошао и растерао Христово стадо словесних оваца, него да дође пастир у свој тор и духовном свиралом божанствено затруби, да пастирска фрула одагна напад духовног звера и призове Одржаваоца живота нашега и анђеле чуваре“. И сви једногласно један другом говораху: „Приличи нам, братијо, да свагда пред очима нашим имамо часну гробницу оца нашег Теодосија и да му свагда приносимо достојно поклоњење, као истинском оцу и учитељу. Неприкладно је да преподобни отац наш Теодосије пребива изван манастира и цркве своје, пошто ју је он основао и црнорисце сакупио“.
И посаветовавши се, одмах наредише да се устроји место за сахрањење моштију светога, те поставише камену гробницу. А дође и празник, Успење Свете Владичице Богородице, и три дана пред празник Божије Матере нареди игуман да се иде у пештеру, да се означи место где су мошти светог оца нашег Теодосија. Тад по благом извољењу, по наређењу игумановом, и ја грешни Нестор бејах удостојен да будем први очевидац његових моштију. Ово ћу вам истински тачно казати, јер не чух од других, него сам бејах томе предводник[5].
Дошавши, игуман рече ми: „Пођимо, чедо, у пештеру код преподобног оца нашег Теодосија“. И дођосмо у пештеру, тако да нико не зна. Кад разгледасмо где треба раскопавати и означисмо место – поред улаза, рече ми игуман: „Никоме не казуј, него узми кога волиш, нека ти помогне, и осим њега нека нико од братије не сазна све док мошти светога изнесемо пред пештеру“. А ја истог дана приправих мотику за копање. Дан беше уторак. Касно увече узех са собом два монаха, људе чудесне у врлинама, а да нико други не знаде, и кад дођосмо у пештеру, учинисмо молитве и мољења са поклањањем и отпевасмо псалмопојање, па се онда прихватисмо посла. Почех да копам и, много се потрудивши, предадох другоме брату, и раскопавајући до поноћи не могосмо наћи мошти светога. Почесмо да се веома ојађујемо, и сузе из очију испуштасмо, па помислих да свети не жели да себе објави, и друга ми мисао дође: да можда копамо у страну. Узех ја мотику и почех прилежно да копам. Монах који беше са мном стајао је пред пештером, и када чу црквено клепало за јутрењу, јави ми брат да ударише у црквено клепало. А ја тад прокопах до моштију светога, и кад онај мени рече за ударање у клепало, ја њему одговорих: „Прокопах брате“. Када прокопах до моштију светога, одмах ме велики страх обузе, и почех да вичем: „Преподобнога ради Теодосија, Господе, помилуј ме!“ У то време два монаха у манастиру бдејаху и прежаху када ће игуман, притајивши се с неким, тајно пренети мошти преподобнога, те прилежно посматраху пештеру. А кад ударише у црквено клепало за јутрењу, они видеше три стуба, као дуге јутарње, који постојаше и дођоше на врх цркве Пречисте, где је касније сахрањен преподобни Теодосије. И ово видеше сви монаси, који иђаху на јутрењу, као и многи благочастиви у граду. Беху, наиме, раније обавештени о преносу моштију светога, па рекоше: „То преносе часне мошти преподобног Теодосија из пештере“. Кад наста јутро и освану дан, то се прочу по читавом граду, па мноштво људи дође са свећама и тамјаном.
А задивљујући и угледни Стефан, који је већ споменут у житију блаженога, који уместо њега поста игуман, а по одласку из манастира постави на Клову свој манастир, и потом, благовољењем Божијим, постаде епископ града Владимира[6], у то време беше у свом манастиру и виде у ноћи преко поља велико блештавило над пештером. Помисливши да то преносе часне мошти светог Теодосија – беше наиме један дан раније обавештен о том – и веома се ожалостивши што без њега преносе мошти светога, истог часа седе на коња и брзо потера ка пештери, узевши са собом Климента, кога постави за игумана уместо себе. Док су ишли, гледаху велико блештавило над пештером, а приближивши се близу пештере више ништа не видеше, те схватише да то беше анђелска светлост.
И кад приђоше дверима пештере, ми сеђасмо код моштију светога. А ја кад прокопах, послах по игумана, говорећи: „Дођи, оче, да изнесемо мошти преподобнога“, па дође игуман са два брата. И кад раскопасмо пуно, нагевши се видесмо како му мошти леже светоподобно, и зглобови му сви беху цели и неподвргнути искварењу, власи на глави се беху скориле уз главу, лице преподобног би светло, очи зажмирене и благоглагољиве усне састављене. И тако метнувши на одар његове свете и часне мошти, изнесосмо их пред пештеру. А другог дана, по извољењу Божијем, скупише се сви епископи заједно, и дођоше у пештеру, а имена су им: Јефрем Перејаславски, Стефан Владимирски, Јован Черњиговски, Марин Јурјевски, Антоније Пороски. Сви игумани из свих манастира са мноштвом црноризаца дођоше, и благоверни народ, и узеше пречасне мошти светог Теодосија испред пештере, с мноштвом свећа и тамјаном – како пре рекосмо, изађоше и из града људи у сусрет светоме, држећи свеће у рукама – и донесоше га у богосаздану и пречисту цркву, и обрадова се и пречиста црква примивши свога служитеља. И могло се видети у цркви како је дневну светлост засењивала светлост свећа, светитељи (јерарси) поклањајући се пољубљиваху мошти светога, јереји припадаху љубазно их целивајући, иноци који притицаху са народом дотицаху остатке одеће светога, песме духовне Богу узносећи, благодарствене хвале светоме приносећи. И тако га сахранише у његовој споственој цркви Божије Матере, у притвору на десној страни, месеца августа у 14. дан, у четвртак, у први час дана, и тако светло празноваше тај дан.[7]
Године 6616. (1108.) игуман Теоктист[8] поче да убеђује благоверног великог кнеза Свјатополка[9] са молбом да почну да помињу име светог и преподобног оца нашег Теодосија, игумана печерског, у синодику[10] – Бог тако изволе. Свјатополк радо обећа да то учини, и знајући његов живот, поче Свјатополк свима да прича житије преподобног Теодосија. Тако и учини митрополит: нареди да се упише у синодик. Митрополит нареди и свим епископима да упишу име светог Теодосија у синодик. И сви епископи с радошћу уписаше име светог преподпбног оца нашег Теодосија, и помињу га на свим саборима и до данас.
О предсказању светога. А преко овога не треба ћутањем прећи, него ћу вам казати нешто мало о томе како се збило предсказање светог оца нашег Теодосија.
Док је велики Теодосије још био у овом животу, држао игуманство и управљао од Бога му повереним стадом, није се бринуо само за црнорисце, него и за световњаке, за њихове душе, како да се спасу, а понајвише за синове своје духовне, тешећи и поучавајући оне који су му долазили, а понекад им одлажаше и у домове и даваше благослов. Беше пак неки благочастиви велможа, духовни син светога, по имену Јан – тако се зваше. Једном (свети) дође у дом код Јана и супруге му Марије, који обадвоје беху благочастиви и живљаху у целомудрености, по Божанском Павлу чувајући брак частан. Због тога их љубљаше блажени Теодосије, пошто живљаху у заповестима Господњим и у љубави међу собом пребиваху.
И чим он дође код њих, поче их учити о милостињи према убогима, и о Небеском Царству које ће примити праведни, док ће грешници муку, и о смртном часу, и још им говораше о многим другим божанским списима, док му не дође и реч да им говори о полагању њихових тела у гроб. А благочастива жена, Јановица, узевши реч од преподобнога, рече му: „Оче часни Теодосије, ко зна где ће ми тело бити сахрањено?“ Богонадахнути Теодосије, испуњен пророчким даром, рече јој: „Заиста ти кажем: где моје тело буде сахрањено, тамо ћеш и ти, кад прође неко време, починути.“ Што се и деси 18 година по престављењу светога. Јер преподобни Теодосије се престави 18 година пре пренесења свог тела, а када пренесоше мошти светога, тада се, те године и месеца, престави и Јановица, по имену Марија – месеца августа у 16. дан. И дођоше црнорисци и отпојаше уобичајене песме, и доневши је, сахранише је у цркви Свете Богородице Печерске, насупрот Теодосијевог гроба, на левој страни. Преподобни беше сахрањен 14. августа, а она 16-ог.
Видите ми тог задивљујућег човека, чије се предсказање збило, преподобног Теодосија, јуначког пастира, који напасаше словесне овце нелицемерно, са кротошћу и са опрезом их чувајући и бдећи над њима, и молећи се за поверено му стадо, и за све православне хришћане, и за земљу руску. Он се и по одласку своме из овог живота моли за верне људе и за своје ученике, који гледајући на његову часну гробницу и памтећи његова учења и уздржање, прослављају Бога.
А ја, његов грешни и недостојни слуга и ученик Нестор, не домишљам се како да похвалим његов добри живот и уздржање, но рећи ћу нешто мало: Радуј се, оче наш и наставниче, који световну вреву одбаци и ћутање заволе! Радуј се, ти који послужи Богу у тишини и у монашком животу, јер си собом сваки принос божански принео! Радуј се, оче, који се постом преузвиси и плотске страсти замрзи, и световну красоту и жељу овог века одбаци! Радује се ти, који последоваше високомисленим стопама, подражавајући Оцима, ћутањем се узвисујући и понизношћу се украшавајући, у речима се књижним веселећи! Радуј се ти, који се укрепи надом вечних добара, које си и примио! Радуј се ти, који умртви плотско мудровање, изобличи безакоње и метеж укроти, преподобни! Радуј се ти, који избеже бесовским смицалицама и замкама! Радуј се, оче, ти који си са праведницима починуо, примивши плату за своје трудове! Радуј се ти, који беше отац наставника, а следио си Њиховом учењу и нарави и уздржању и њиховом божанском заузимању у молитви, највише ревновавши Великом Теодосију[11], обичајем и животом уподобљавајући се животу његовом и последујући његовом живљењу, прелазећи с једног дела на још боље трудове, уобичајене молбе Богу предајући у мирису миомира, приносећи кадило молитвено, тамјан миришљави! Радуј се ти, који победи световне похоте и световнодршца, кнеза таме века овог![12] Радуј се ти, који погази противника, ђавола и смицалице његове победи, успротививши се његовим стрелама, крепким се умом одупревши! Радуј се ти, који се укрепи оружјем крсним и вером непобедивом, Божијом помоћу!
Зато, о часни пастиру Христова стада, Теодосије богомудри, моли се за нас и за мене, слугу твога Нестора, да будемо избављени од замке ђавоље[13], и од противног непријатеља сачувај нас твојим молитвама у Христу Исусу, Господу нашем, Коме приличи част и слава и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и с пресветим и благим и животворним Његовим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Уп. Прич 29:2.
  2. Уп. Прем.Сол 3:1-3; 4:7; 5:15; Јн 11:25.
  3. Уп. 1.Цар (1.Сам) 2:30.
  4. Пс 132:1.
  5. Или: зачетник.
  6. Епископ био 1091-1094. В. опомену при крају 1. слова.
  7. Мошти преп. Теодосија су монаси пред наиласком дивљих хорди кана Батија 1240. г. сакрили, вероватно негде у даљњим пештерама, те су тамо Божијом вољом остале сакривене све до данас.
  8. Теоктист беше игуман после Јована, по некима од 1103. г., а по другима од 1108. до 1112/13. године.
  9. Свјатополк II (1050-1113) – син Изјаслављев, унук Јарослава Мудрог, кнез полоцки (1069-1071), новгородски (1078-1088), туровски (1088-1093), велики кнез кијевски (1093-1113).
  10. Синодик – овде: поменик блаженопочивших, списак светих које треба помињати у чину светог предложења или приношења (проскомидије).
  11. Теодосије Велики (око 424-529) – велико светило Хришћанства, један од оснивача општежитељног монаштва у Светој Земљи.
  12. Уп. Еф 6:12.
  13. Уп. 1.Тим 3:7.

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *