КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

СЛОВО 27.
О СВЕТОМ И БЛАЖЕНОМ АГАПИТУ,
БЕСПЛАТНОМ ЛЕКАРУ

 
Неко из Кијева постриже се са именом Агапит, при блаженом оцу нашем Антонију, и последоваше животу његовом анђелском, будући очевидац његових јунаштава. Као што онај велики, прикривајући своју светост, болеснике исцељиваше од своје хране – њима се чињаше да им даваше лековито биље, те тако оздрављаху молитвом његовом – тако и овај блажени Агапит, угледајући се на тог светог старца, помагаше болеснима. Када би се ко од братије разболео, он би остављао своју келију – а у његовој келији не беше ништа што би се могло украсти -, долазио код болесног брата и служио му, придижући га и спуштајући, и и на својим рукама износећи, и даваше му од своје хране зеље које куваше, и тако оздрављаше болесник његовом молитвом. Ако би се код овога болест продужила, кад је Бог тако благоизволео, да умножи веру и молитву свога слуге, овај блажени Агапит остајаше неодступно код њега, непрестано се за њега молећи Богу, док Господ не би дао здравље болеснику ради његових молитава. И зато беше прозван лекар, пошто му Господ даде дар исцеливања. И чу се за њега у граду, да има у манастиру неки лекар, те многи болесници долажаше код њега и оздрављаху.
У време овог блаженог беше неки човек Јерменин родом и вером[1], тако вешт беше у лечењу да таквог не би пре њега: он само што би видео болесника увиђао би и најављивао му смрт, назначивши му дан и час – реч његова нипошто не би оманула, и таквог он већ нипошто не би лечио. Један од таквих болесника беше донесен у Печерски манастир; он беше први код кнеза Всеволода[2], а Јерменин га доведе у безнађе, прорекавши му смрт за осам дана. Блажени пак Агапит даде му зеље које сам јеђаше, и учини га здравим. И пројури о њему слава по свој земљи овој.
Јерменин беше рањен стрелом зависти и поче да прекорева блаженога, па неког осуђеног на смрт посла у манастир, наредивши да му се да смртно зеље, да пред њим (Агапитом) појевши падне и умре. А блажени, видећи како овај умире, даде му манастирске хране и учини га здравим молитвом својом, те од смрти избави подвргнутог смрти. И отад се подбуни на њега тај иноверни Јерменин, и нахушка на светог Агапита своје једновернике да му дају да испије смртоносно зеље, хотећи га тим зељем уморити. А блажени пијаше без штете, нимало зло не пострадавши, јер зна Господ благочастиве од смрти избављати.[3] Он рече: Ако и смртно што попију, ништа им неће наудити, на болеснике полагаће руке, и оздрављаће.[4]
У те дане разболе се кнез Владимир Всеволодовић Мономах, и пристајаше уз њега Јерменин лечећи га, и ништа не успе, но болест све већа биваше. И кад већ беше при крају, посла молбу Јовану, игуману Печерском, да присили Агапита да дође до њега – тад он кнезоваше у Черњигову. Игуман призва Агапита и нареди му да иде у Черњигов. И одговори блажени: „Ако будем ишао кнезу, онда ћу и свима ићи; нека ми не буде да ради славе људске изађем кроз манастирска врата и будем преступник свога обета, којим обећах пред Богом да ћу бити у манастиру до последњег издисаја. Ако ме тераш, отићи ћу у други крај, па ћу се вратити кад ова ствар прође.“ Не беше, наиме, никада излазио из манастира. Кад виде кнезов посланик да неће да иде, замоли монаха да барем зеље да. Принуђен игуманом, даде му зеље од своје хране, да да болесноме. А кад кнез окуси од зеља, одмах оздрави.
Дође Владимир у Кијев и уђе у Печерски манастир, хотећи да укаже поштовање монаху и да види ко је тај који му са Богом дарова зеље и здравље – не беше га, наиме, никада видео – мислећи да га обдари иметком. А Агапит се, не хотећи да буде прослављан, сакри. Кнез злато које донесе даде игуману. Затим посла Владимир блаженом Агапиту једнога од својих бољара са многим даровима. Нађе га послани бољарин у келији и метну пред њега принесене дарове. А он одговори: „О чедо, никада и ни од кога ништа не узех – зар сада да изгубим плату своју ради злата које не тражим ни од кога.“ Одговори бољарин: „Оче, зна онај који ме послао да ти ово не тражиш, али мене ради утеши сина свога коме си у Богу даровао здравље. Ево прими, па дај сиромашнима.“ Одврати старац: „С радошћу ћу ово примити тебе ради као да ми треба. А ти реци ономе који те посла: Све што си имао беше туђе, и кад будеш одлазио не можеш ништа узети са собом, него раздај сад све што имаш потребитима, јер те ради тога избави Господ од смрти, а ја сам ти ништа не бих успео; и немој да се оглушиш о мене, да не би исто тако пострадао.“ И узе Агапит донесено злато, изнесе ван келије, баци, па се сакри. И изашавши бољарин виде бачено оно што донесе и дарове, па узе све и даде игуману Јовану, и рече кнезу све о старцу. И схватише сви да је он слуга Божији. А кнез не смеде да се оглуши о старца, и сав свој иметак подели сиромашнима, према речи блаженога.
После овога разболе се црноризац Агапит и дође код њега гореспоменути Јерменин да га посети. И поче да се расправља са њим о лекарској вештини, говорећи: „Којим се зељем лечи која болест?“ Одговори блажени: „Којим Господ пода здравље.“ И разуме Јерменин да је он потпуно неук, и рече својима: „Не зна овај ништа.“ И узевши га за руку рече: „За три дана ће умрети. Ово је истина и неће оманути моја реч; ако ли не буде тако, и ја ћу постати монах.“
А блажени му са љутњом рече: „Такви ли су начини твога лечења: смрт ми најављујеш, а помоћ не можеш! Ако си вештак, онда дај живот, а ако тиме не владаш, што ме онда прекореваш и осуђујеш ме да за три дана умрем?! Мене је Господ обавестио да ћу умрети за три месеца.“ Вели њему Јерменин: „Кад си то већ схватио, трећи дан ти никако нећеш проћи.“ Беше се, наиме, веома разболео, тако да се сам није могао ни подићи.
И тад донесоше неког болесника из Кијева, а Агапит устаде као да ни не боловаше, па све оно зеље што сам јеђаше показа лекару, говорећи: „Ово је зеље, разумеј и види!“ Лекар виде и рече монаху: „Није ово од наших зеља, него мислим да ово из Александрије доносе.“ Насмејавши се његовој неукости, даде блажени зеље болеснику и учини га здравим. Па рече лекару: „Чедо, једи, не жали, сиромашни смо, па те немамо чиме нахранити.“ А Јерменин му рече: „Ми сад, оче, четири дана постимо у овом месецу.“ Упита га блажени: „Ко си ти и које си вере?“ Лекар му рече: „Зар ниси чуо за мене да сам Јерменин?“ А блажени му рече: „Па како си смео да уђеш и оскрнавиш моју келију и држиш се за моју грешну руку? Изађи од мене, иноверче нечастиви!“ Јерменин посрамљен отиде. Блажени Агапит поживе три месеца, мало поболова, па оде ка Господу.
После његове смрти дође Јерменин у манастир и рече игуману: „Одсад ћу и ја бити црноризац, и оставићу јерменску веру – истински верујем у Господа Исуса Христа. Јави ми се, наиме, блажени Агапит и рече: ‚Обећао си да ћеш примити монашки образ, и ако слажеш, изгубићеш са животом и душу.’ И тако поверовах. Но кад би овај блажени хтео дуго времена овде да живи, не би га Господ преставио са овога света; иако га узе Господ, дарова му живот вечни, и мислим да својом вољом оде од нас, желећи Небеско Царство, иако је могао још да живи са нама. Кад ја увидех да он неће проћи три дана, ради тога он дода себи три месеца, а да сам ја рекао три месеца, он би и три године поживео. Но иако умре, усели се у обитељи које пребивају у вечном животу, и тамо је он жив.“ Онда се и овај Јерменин постриже у Печерском манастиру, и ту живот свој сконча у добром исповедању.
То и више од тога учинише ти свети црнорисци, и сећајући се њиховог врлинског живота, чудим се зашто су била прећутана велика јунаштва преподобног оца нашег Антонија? Јер ако се толико светило угаси ради наше непажње, како онда сијају од њега зраке – мислим на ове преподобне оце и братију нашу.[5] Но како рече Господ: Ниједан пророк није прихваћен у постојбини својој.[6]
Написао бих ти, часни архимандрите, господине Акиндине, чудотворства гореспоменутих светих и преподобних отаца ових, јунаштва других, трећих јако уздржање, ових послушност, оних прозорљивост, и сви су они посведочени са вером, знамењима и чудима од твог црнорисца, а мог господина, епископа Симона. Другима се пак испричано чини неприхватљиво ради величанства дела, а узрок неверовању је то што мене, Поликарпа, знају као грешника. Али, ако твоје преподобије нареди да пишем, биће што ум докучи и памћење донесе. Ако теби и није потребно[7], нека остане ради користи оних после нас, као што блажени Нестор у Летопису написа о блаженим оцима, о Дамјану, Јеремији и Матеју, и Исаакију[8]. У Житију светог Антонија сва њихова житија су забележена, иако укратко испричана.
Но испричаћу више него о гореспоменутим црнорисцима, јасно и не тајећи, као и пре: јер ако ја прећутим, биће од мене па до краја заборављена њихова имена и више се неће помињати, као што је било све до данас. Ово се говори петнаесте године твога игуманства, па тако 160 година не беше им присећања, а сада, ради твоје љубави, затајено постаде чувено, и спомен богољубаца вечно поштован и хваљен, јер оне који Му угодише Он и увенча. А мени је велика част да се таквим украшавам, и овим чини ми се да ћу покрити стид мојих дела. Ја ћу се само сетити онога што сам чуо, и чиним (запис) и мислим о њиховом чудотворству које истражих.
Ако, као што рече Господ, радост бива на небу због једног грешника који се каје[9], колико више се анђели веселе о толиким праведницима, јер њиховим небеским животом поживеше, и достојни су да буду наследници њихове славе. Јер ако овде за плот не марише, и као бесплотни земаљско заборавише и све житејско за трице сматраше, да јединог Христа придобију[10], јер Њега јединог заволеше и љубави се Његовој привезаше, и Њему сву вољу своју предаше, да од Њега обожење приме, и Он им дарова на земљи према трудовима њиховим плату у даровима чудотворства, и у будућности ће их неизреченом славом прославити. Јер без Светог Духа ништа се човеку на земљи не даје, ако му није дато одозго.[11]
Зато и ја, грешни Поликарп, твојој вољи служећи, племенити Акиндине, ово ти написах. Него ти реци, па ћу ти ја још нешто мало исприповедати о блаженом и преподобном оцу нашем Григорију Чудотворцу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Тј. монофизит.
  2. Мисли се на Всеволода, сина Јарослава Мудрог (в. опомену у 1. слову).
  3. Уп. Пс 32:19.
  4. Уп. Мк 16:18.
  5. Отац Поликарп се пита како је могуће да су се Антонијеви подвизи заборавили (или остали незаписани), а нису се заборавила дивна дела свих тих других монаха који се разгореше од Антонијевог огња. Преп. Поликарп ово пише близу сто година после смрти преп. Антонија. Он је познавао одређено Антонијево житије, као што и сам мало за тим тврди (а у шта нас уверава и еп. Симон у 3., 14. и 19. слову), али изгледа да ни то житије није садржавало исцрпан опис великих трудова и достигнућа Антонијевих (иако су нека велика чуда и успеси несумњиво били записани у том житију, како се и говори у 3. и 19. слову).
  6. Лк 4:24.
  7. Тј. Поликрап претпоставља да архимандрит Акиндин има довољно вере, па му утврђивање није потребно.
  8. То је у Летопису под г. 6582. (1074.), а у нашем Патерику је пренесено у 12. и 36. слову.
  9. Уп. Лк 15:7,10.
  10. Уп. Фил 3:8.
  11. Уп. Јн 3:5-7.

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *