КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

СЛОВО 6.
КАЗИВАЊЕ О СВЕТОЈ ТРПЕЗИ И
О ОСВЕШТАЊУ ОВЕ ВЕЛИКЕ ЦРКВЕ БОЖИЈЕ МАТЕРЕ

 
Освештана би црква печерска године 6597. (1089.), прве године игуманства Јовановог.[1] Али, не беше камене плоче да се стави за свету трпезу. Дуго се тражило да неко начини камену трпезу, и не нађе се ниједан мајстор, па начинише дрвену плочу и положише. А Јован митрополит[2] не хтеде да у таквој великој цркви буде дрвена трпеза, и због тога игуман беше у великој жалости. И прође неколико дана, а не би свештања. 13. дана августа уђоше иноци у цркву да по обичају поју вечерњу, и видеше код ограде олтара положену камену плочу и стубиће за грађење трпезе. И брзо саопштише митрополиту ову ствар. А он похвали Бога и нареди да буде свештање и вечерња.
Дуго су истраживали откуда и ко донесе овакву плочу, и како је унесе у цркву, кад је била закључана. И свуда испитавши да ли је водом или копном привезена, не нађе се ни трага ни гласа оним који је довезоше. Послаше тамо где се праве такве ствари 3 гривне сребра, да мајстор узме за свој труд. А послани све обиђоше, и нигде не би сачинитеља.[3] Но Уређивач и Промислитељ свега, Бог који је и створи, направивши је и положивши и утврдивши рукама светитељским за предложење Свога пречистог Тела и свете Крви, изволивши на тој светој трпези, коју Сам дарова, за сав свет у све дане да се жртвује.
Сутрадан дођоше са митрополитом Јованом епископ Јован Черњиговски, Исаија Ростовски, епископ Антоније Јурјевски, епископ Лука Бјелгородски, а да их нико није звао, и нађоше се они баш за чин освештања. И упита их блажени митрополит: „Због чега дођосте, а да нисте били позвани?“ И одговорише епископи: „Од тебе, владико, изасланик дође и рече нам да се 14. августа освештава црква печерска, и да смо сви дужни да будемо с тобом у време литургије. Ми не смедосмо да се оглушимо о твоју реч, и ево нас овде“. Одговори и Антоније, епископ Јурјевски: „Ја бејах болестан, а ове ноћи уђе калуђер код мене и каза ми: ‚Сутра се освештава црква печерска, па буди тамо.’ Само што то чух, одмах оздравих – и ево ме ту по наређењу вашем“.
Светитељ хтеде да пронађе те људе који су их звали, и наједном дође глас: „Истрошише се они који испитују испитивања“.[4] Он опет рашири руке ка небу и рече: „Пресвета Богородице, као што си за Своје престављење Апостоле са крајева васељене сабрала у част Свог погреба, тако си и сада сабрала за освештање Своје цркве њихове намеснике и наше саслужитеље“.[5]
И сви беху у ужасу од великих чуда. Обиђоше цркву трипут и почеше да поју „Подигните врата, кнезови, ваша“, а у цркви не би никога ко би отпевао „Ко је тај Цар славе“[6], јер ниједног у цркви не оставише пошто се чудише доласку епископа. Након што дуго беше мук, дође глас из цркве као анђелски: „Ко је тај Цар славе“. Почеше да испитују ко је то и чији су такви гласови. Уђоше у цркву, те иако беху сва врата затворена ниједан се човек не нађе у цркви. Свима би разумљиво да се све устројава Божијим промислом о тој светој и божанској цркви.
Зато и ми рецимо: „О дубино богатства и премудрости и разума Божијег! Ко познаде ум Господњи или ко му би саветник?“[7] И нека вас Господ сачува и одржи у све дане живота вашег молитвама Пречисте Богородице и преподобних и блажених отаца наших печерских Антонија и Теодосија, и светих црноризаца овога манастира. Са њима да и ми примимо милост у овом веку и у будућем, у Христу Исусу, Господу нашем, Коме слава са Оцем и са Светим Духом сада и увек и у векове векова. Амин.
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. Освештање цркве се укратко помиње и у Летопису преп. Нестора под истом годином. Јован је био игуман после преп. Никона, али не зна се тачно до које године.
2. Свети Јован II, кијевски митрополит од 1077. до 1089., Грк. У Летопису преп. Нестора хвали се и његова висока образованост.
3. Нико није био довољно вешт да направи такво нешто.
4. Пс 63:7.
5. Печерски саборни храм је био посвећен управо Успењу Пресвете Богородице.
6. Пс 23:7.8.
7. Рим 11:33.34.