КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

СЛОВО 12.
О СВЕТИМ БЛАЖЕНИМ ПРВИМ ЦРНОРИСЦИМА ПЕЧЕРСКИМ, КОЈИ У ДОМУ БОЖИЈЕ МАТЕРЕ У БОЖАНСКИМ ВРЛИНАМА ЗАСИЈАШЕ, У ПОСТУ, И У БДЕЊУ, И У ДАРУ ПРОРИЦАЊА, У СВЕТОМ МАНАСТИРУ ПЕЧЕРСКОМ[1]

 
Беше уистину предивно чудо видети, браћо, како скупи Господ такве црнорисце у обитељи Матере Своје. Као пресветла светила у земљи руској сијаху: једни беху испосници, други беху за бдење, неки за коленопоклоњење, једни за пошћење преко дана или два дана, други јеђаху хлеб са водом, неки варено зеље, а неки и сирово; и сви у љубави пребиваху, млађи се покоравајући старијим, не смејући пред њима говорити, него им све беше са покорношћу и послушношћу великом; такође и старији имаху љубав према млађим, учећи их и тешећи, као чеда своја љубљена. А ако неки брат упадаше у неко сагрешење, утешаваху га и епитимију која беше само за њега раздељиваху троје или четворо – из велике љубави.[2] Таква беше божанска љубав међу том светом братијом, и уздржање и понизност. А ако би неки брат одлазио из манастира, сва братија би због тога туговала, и слали би по њега, призивајући брата да се врати у манастир, па кад би се брат вратио, одлажаху код игумана, поклањаху се за брата и мољаху игумана, те одмах с радошћу примаху брата у манастир. Такви, наиме, беху тада црнорисци, испосници, уздржљивци. Од њих ћу споменути неколико чудноватих људи.
Ето први од њих беше Дамјан презвитер. Беше такав испосник да осим хлеба и воде ништа не јеђаше све до дана своје смрти. А ако кад донесоше какво болесно дете, да га какво оболење обузима, доношаху га у манаситр код преподобног Теодосија, а он наређиваше овоме Дамјану да чини молитву над болесним. И кад он то чињаше и светим уљем помазиваше, одмах примаху исцељење ти који су му долазили.
Једном се овај блажени Дамјан разболе и требаше да сретне крај живота, па кад тако лежаше у немоћи, дође му анђео у лику Теодосијевом, обећавајући му Царство Небеско за његов труд. Потом му дође и велики Теодосије са братијом, те поседаше код њега, а он већ посустајаше. Погледавши на игумана, рече: „Не заборави, оче, оно што си ми обећао ове ноћи.“ Схвативши да је видео виђење, велики Теодосије му рече: „Брате Дамјане, што сам ти обећао, то ће ти и бити.“ А он склопи очи своје и предаде дух у руке Божије. Игуман и сва братија часно погребоше његово тело.
Такође би и други брат, Јеремија по имену, који је памтио крштење руске земље, а њему Бог даде дар да провиђа шта ће бити. Ако кога виде у помислима, потајно га изобличаваше и поучаваше да се чува од ђавола; а ако који брат намераваше да иде из манастира, овај му опет приступаше, изобличаваше његову мисао и утешаваше брата, било да је коме говорио добро или зло, реч се старчева збивала.
Беше и други старац, по имену Матеј; он беше прозорљив. Једном док је стајао у цркви на свом месту, подиже очи своје и погледа по братији која стајаху са обе стране појући, и виде беса где хода у лику Љаха[3] и држи под капутом цветиће што се називају дивље руже; и узимаше из наручја неки цветић и бацаше на некога. И ако се цветић прилепио некоме од братије која је стајала, овај би мало одстојао и, раслабивши се умом, измишљао би неки изговор, излазио из цркве, те отишао да спава, и не би се враћао на појање. Ако ли је бацио на другог од оних који су стајали, а цветић се томе није прилепио, тај је чврсто стајао у свом појању све док не отпоју јутрењу, кад би свако пошао у своју келију.
У овог старца би један обичај – кад по отпевању јутрење братија одлажаше у своје келије, овај блажени старац после свих излажаше из цркве. Једном тако отиде и седе под клепалом, хотећи да отпочине, пошто његова келија беше подаље од цркве, и виде како велика гомила долази од врата. И подигавши своје очи, виде једног беса како седи на свињи и велича се, а мноштво других око њега трчаше. И рече им старац: „Куда идете?“; и рече бес који сеђаше на свињи: „По Михаила Тобољковича“. Старац се знаменова крсним знамењем и оде у своју келију. И када поче да свиће дан, схвати старац виђење и рече своме ученику: „Иди питај има ли Михаила у келији.“ И рече му: „Недавно, после јутрење, изађе изван манастирске ограде.“ Старац исприча виђење игуману и старијој братији то што виде, и призва игуман брата и утврди га.
У време овог преподобног Матеја престави се блажени игуман Теодосије, и постаде Стефан игуман уместо њега, па потом Никон, а овај старац још беше у животу. Док стајаше на јутрењи, погледа и виде беса где стоји на игуманском месту, и схвати старац да игуман није устао.
И многа друга виђења провиђаше, и почину старац у Господу, у добром исповедању, у печерском светом манастиру.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Слово је преузето из Летописа преп. Нестора за годину 6582. (1074.).
  2. Иако има неких који тврде да овај обичај раздељивања епитимије није канонски и да се увукао са Запада, ипак овде увиђамо нешто друго, различито од (на Западу тако честог) прорачунатог преузимања епитимије другога: сам свештенописац тврди да су то чинили „из велике љубави“ – значи, вежбали су се у тој најбожанственијој врлини, и нипошто нису мислили да надокнађују и одрађују глобу цепидлачког „бога правника“ какав је већ у то време био познат на Западу.
  3. Љасима су Руси називали углавном Пољаке, али и нека друга древна словенска племена – Љутиће, Поморјане, итд. На српском се очувао облик „Лех, Леси“, али пошто су се њиме у скоријој прошлости означавали искључиво Пољаци, у Патерику ћемо задржати изворни облик.

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *