КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

СЛОВО 23.
О ДВОЈИЦИ БРАЋЕ, О ТИТУ ПОПУ И ЕВАГРИЈУ ЂАКОНУ,
КОЈИ ИМАХУ НЕПРИЈАТЕЉСТВО МЕЂУ СОБОМ

 
Беху два брата по духу, Евагрије ђакон и Тит поп. Имадоше међу собом љубав велику и нелицемерну, тако да се сви дивљаху њиховом једноумљу и безмерној љубави. Ђаво који мрзи добро, који свагда риче као лав, тражећи кога да прождере[1], направи међу њима непријатељство, и такву им мржњу усади да не хоћаху ни лице један другоме да виде. Пуно пута братија их мољаху да се помире међу собом, али они не хтеше ни да чују.
Кад Евагрије стајаше у цркви, а Тит иђаше са кадионицом, Евагрије бежаше од тамјана. А кад не бежаше, Тит би га пролазио, не окадивши га. И дуго времена остадоше у мраку греховном. Тит, дакле, служаше не узимајући опроштај, а Евагрије се причешћиваше гневећи се. Толико их враг беше подбунио.
Кад се Тит једном врло разболе и већ у безнађу лежаше, поче да плаче због свог одласка, и са умилењем посла код ђакона, говорећи: „Опрости ми, брате, Бога ради, што се гневих на тебе.“ А овај га жестоким речима проклињаше. Старци пак, видевши да Тит умире, на силу вукоше Евагрија да се прости са братом. Болесник, видевши брата, мало се придиже, те паде ничице пред ногама његовим, са сузама говорећи: „Опрости ми, оче, и благослови.“ А онај, немилостив и љут, одби то пред свима нама говорећи: „Нећу да икада са њим имам проштење, ни у овом веку, ни у будућем.“ И истргавши се из руку стараца, одмах паде. И кад хтедосмо да га подигнемо, нађосмо да је умро, и не могосмо му ни руке исправити, ни уста затворити, као да већ давно беше умро. А болесник ускоро устаде, и као да никада ни не боловаше.
Ми се ужасавасмо његовој напрасној смрти и брзом исцелењу оног другог, и много плакавши погребосмо Евагрија са отвореним устима и очима, и раширеним рукама.
Питасмо Тита: „Шта се ово деси?“ А Тит нам исприча, говорећи: „Видех – рече – анђеле како одступише од мене и плакаху због душе моје, док се бесови радоваху гневу моме, и тад почех молити брата да ми опрости. А кад га доведосте код мене, видех анђела немилостивог где држи пламено копље, и кад ми он (Евагрије) не опрости, удари га, те овај паде мртав, а мени он даде руку и подиже ме.“ А ми, ово чувши, побојасмо се Бога који рече: Опраштајте и опростиће вам се[2]. Јер рече Господ: Сваки који се гневи на брата свога безразложно, биће крив суду.[3] И Јефрем[4]: „Ако се коме деси да умре у непријатељству, такви ће наћи неумољив суд.“
А ако овај ради светог Антонија и Теодосија не прими олакшање, тешко томе човеку који беше побеђен оваквом страшћу.
Поликарпу. Од ње се и ти чувај, брате, не дај места гневљивом бесу, јер коме се ко повинује, томе се и поробљава[5], него брзо падни и поклони се ономе који непријатељује према теби, да не будеш предат анђелу немолостивом, да и тебе сачува Господ од сваког гнева. Јер Он рече: Нека не зађе сунце у гневу вашем.[6] Њему слава са Оцем и са Светим Духом сада и увек.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Уп. 1.Пт 5:8
  2. Лк 6:37.
  3. Уп. Мт 5.22.
  4. Преподобни Јефрем Сирин (око 306-373) – најпре био управник школе при саборном храму у Нисибији (Сирија), а кад је град пао у руке Персијанаца преселио се у Едесу, замонашио и живео у пештери. Написао безброј предубоких духовних песама и поучних слова, међу којима су и „Слово о Страшном суду“ и два „Слова о доласку Господњем“, одакле је и узет наредни навод.
  5. Уп. 2.Пт 2:19. Рим 6:16; Јн 8:34.
  6. Еф 4:26.

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *