КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

СЛОВО 11.
ПОХВАЛА ПРЕПОДОБНОМ ОЦУ НАШЕМ
ТЕОДОСИЈУ, ИГУМАНУ ПЕЧЕРСКОМ,
КОЈИ ЈЕ У БОГОСПАСАВАНОМ ГРАДУ КИЈЕВУ

 
Кад се буде хвалио праведник, веселиће се људи.[1] Радости је, наиме, дан и весеља кад човек праведан и преподобан сретне крај живота, када угледа одмор за своје трудове, када остави тугу и иде на весеље, када оставивши земљу и све земаљско на небеса иде, када остави људе и усељава се са анђелима и удостојава се да види Бога. Тај дан се учитељ наш, наставник и пастир престави у живот вечни – велики међу Оцима отац Теодосије, први светилник, трудоположник и чудотворац у земљи руској.
Где има већа радост од ове што смо се удостојили да видимо одлазак оца и учитеља нашег ка Господу, како прими венац неискваривости и негде близу Владикиног престола свагда предстоји и има смелост да Владику моли за нас? Јер радује се не само син него и слуге кад виде господара свога како предстоји код земаљског цара после многих трудова и победа над непријатељима. А ми, синови и слуге господара свога, ликујмо и весело празнујмо, хвалећи његов подвиг и победу над нечистим духовима, пошто велику част прими од Господа Сведржитеља, и многима испосредова живот бесконачни. И ко ће, дакле, достојно похвалити или узвеличати земаљског анђела и небеског човека?
Јер ми људи који седесмо у тами и у сени далеко, видесмо светлост вере[2] преко апостола нашег којег нам посла Бог – кнеза Владимира: сам Бога познавши светим крштењем, и нама Га показавши, скиде покров невиђења са душа наших, те светлошћу Тројичног Божанства бејасмо озарени. Други пак пут Христос својим ученицима показа, рекавши: Ако ко остави оца и матер, градове и њиве, сто пута ће примити овде, а у будућем веку – Царство Небеско.[3] А од кога сазнасмо за овај пут и лако бреме Исусово[4] и ко нам показа да узмемо крст и последујемо Христу[5]? Једино овај преподобни отац наш Теодосије! Јер беше и пре њега оних који су одлазили од света и ходали уским путем, али он предаде ред и устројство свим манастирима у Русији. Нити ико други пре показа савршено умртвљење као овај са учитељем својим, блаженим Антонијем, јер испуни причу Господњу коју рече: Ако зрно упадне у земљу и не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси[6]. Умртви се он свему свету, а оживе Христу и плод многи донесе, који породи духом и напасе преподобношћу и правдом, и умножи талант који му даде Бог, и чује речено од Господа: Добри слуго и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити.[7] О овоме рече Христос: Многи ће последњи бити први и први последњи[8].
Овај, ако се и нађе у последњим родовима, но крепост и љубав Божија које су у њему сијале многе оне пре њега пређоше. Ако се у дечачком узрасту гнушаше земаљског и као млад мудроваше о небеском, из утробе мајчине беше чист сасуд Светоме Духу, не заволе славу овога света, сиромаштво добровољно прими и у свему се уподоби Господу своме. Лепоте пролазне не сврста ни у шта, желећи само једно: када доћи, јавити се лицу Божијем, да један са Једним беседи молитвом. Он од матере многе и љуте ране подобија, јер и овим хоћаше одвратити наш зли непријатељ светог младића од доброг помисла: виђаше кукавна варалица, па зато и многе невоље наведе на њега. А благодат Божија га вођаше тамо где засија као сунце на своду небеском, зракама просвети сав свет, и прихвативши делање, не би лишен ни виђења, умом усходећи сваки дан на боље, по апостолу: заборављајући што је иза и пружајући се за оним што је испред[9]. Истрајан у послушности родитељки, ипак се више водио божанским наређењима; разумевши мудрошћу Духа Светога да је ономе ко се брине за световно то препрека да држи божанске заповести, све одбацивши даде се у бег, помишљајући у себи и говорећи: „Боље је матер ражалостити на мало времена док јој Господ не да познање да се одвоји од сујетног, неголи бити лишен Царства Господњег.“
У град Кијев дође, руковођу тражаше и наставника, који би му незаблудно показао божански пут; и много траживши, и нађе – не лишава Господ оне који желе што је корисно. Нађе човека чудесног, веома савршеног умом и многоразумног, који имаше дар пророштва, а зваше се Антоније. Њему дође блажени Теодосије, још млад узрастом, а разумом стар, и све што му учитељ нареди усрдно чињаше и на наређено још додаваше, и беше, што би Јов рекао, око слепим и нога хромим[10], увек у срцу држећи апостолску реч, која каже: Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов[11]. А овај блажени не једноме или двојици понесе бреме, него прихвати служење све братије и свима собом лакоћу чињаше. Многи од њих налажаху одмор његовим подвигом. Како му Бог помагаше и снагу телесну даваше, то он чињаше ово сваки дан, и никада се не одвоји од црквеног сабрања и никада не преступи келејно правило, и имаше велику прилежност ка отачком уставу, који написа за оне који приступају добром труду и благом послушању. Зато и њега Господ преузнесе.
Њима којим служаше као последњи и јаднији од свих, и свима им се за слугу сматрајући, њима би постављен за пастира и оца и учитеља. Када игумана Варлаама кнез изведе и другде постави, Теодосије то не хоћаше много, но не могавши бити непослушан учитељу своме Антонију, и познавши да је то Божија намера, и невољко се прихвати, и још се већем труду предаде, помишљајући: „Ако се за телесне потребе много бринух, још ћу више уз духовне пристајати.“ И још говораше себи свети Теодосије: „Надодај труду трудове и подвизима подвиге: како ћеш се јавити своме Владики, ако Му стадо ниси добро напасао, или како ћеш рећи: Ево ја и деца коју си ми дао, Боже![12]“ Зато све ноћи без сна пребиваше, или на молитви стојећи, или по келијама ходећи и братију на молитву побуђујући. Будући у старешинству, он се не лиши доброг рада: понекад воду ношаше, понекад дрва сецијаше, и тако свој братији пример даваше. А када би долазио Велики пост, јунак Христов Теодосије свих земаљских ствари се гнушаше, одвајаше се од заједнице, излажаше од братије и у пештери се сам затвараше, и тамо сву Четрдесетницу пребиваше, и један с Једним молитвом разговараше. Ко ће изрећи трудове и болове и сузна ридања, и пост силни, и бој са лукавим духовима? А кад би се приближио светли дан Васкрсења Господа нашега Исуса Христа, тад преподобни долажаше као Мојсеј са горе Синајске, душом сијајући више од лица Мојсејевог[13], и ниједне године овај свој устав није преступио.
Тада се удостоји и Божијег откривења и сазнаде за свој исход, јер му беше наређено да из овога света пређе у бесконачни, и не утаји ово од другова и ученика својих, да иде Богу, и обећа да ће молити за дом Пречисте Божије Матере и за стадо својих чеда све до доласка Господа Бога нашега. Као што обећа, тако и учини.
Коликих се великих дарова од Бога удостоји, толику нам и милост Господњу даде у свако доба и годину, долазећи и посећујући, заступајући и штитећи, чувајући стадо своје од непријатеља душа наших. Јер ко, моливши код гробнице светога за нешто корисно што је на спасење, остаде без своје наде, или ко, призвавши са вером име његово свето, не би избављен од повреде душевне и од болести телесне исцељен? Ево нам апостола и проповедника, то нам је пастир и учитељ, то нам је вођа и руководилац, то нам је зидина и ограда, похвала наша велика и смелост наша према Богу.
Данас, братије, треба да се духовно радујемо и веселимо, и да се благоукрашавамо и празнујемо радосно, имајући свагда пред очима нашим гробницу преподобног оца нашег Теодосија, у коју данас беше сахрањено многострадално и свето тело, које испушта зраке чудеса у све крајеве руске земље. Ова гробница прими благо неукрадиво, сасуд Светога Духа, оруђе божанско, часно тело оца нашег и учитеља. Гледајући у њу, као да њега самог посматрамо, јер ако је свети и у гроб сахрањен, но духом је са нама свагда и види. Ако по заповести његовој живимо и чувамо његова наређења, он се радује и милостиво нам се приближава, штити нас и чува као чеда љубљена; ако ли почнемо не марити за своје спасење и не будемо чували речи његових поука, онда се сами лишавамо његове помоћи.
Него, о свети оче Теодосије! Сам испуни недостатке наше својим врлинама, јер без твоје помоћи нисмо способни да шта добро учинимо, него у дан престављења твога, с љубављу се у збор саставши, кличемо ти: Радуј се, просвећење руске земље, јер као даница на западу се показавши и од истока засијавши, сву руску земљу просвети! Радуј се, предсликару и примеру пута истинитог, вођо и руководиоче и наставниче монашког живота! Радуј се, начелниче и поборниче, помагаоче и помоћниче онима који хоће да се спасу! Радуј се ти, који умножи стадо словесних оваца у дому Божије Матере, какав се ниједан пре тебе ни после тебе у земљи нашој не нађе! Радуј се, садиоче винограда Христова, чије се младице раширише до мора и изданци његови до река[14], јер нема краја ни места где нема лозе винограда твога! Радује се, откровења Божијег сместиште и градитељу дома Пречисте Матере Божије, који направи и величанством украси и у дар Богородици принесе! Радуј се ти, који умножи талант Господару своме, ти који прими десет таланата и хиљаду њима стече! Радуј се ти, који напретек нахрани словесне овце пашом винограда Христовог, од којег окусивши и туђе се овце у дом Божије Матере затворише и скупа са верним твојим чедима састадоше! Радуј се, изворе слатки, од којег пивши, војске монашке хлад божански добише и без труда тесни пут пређоше и настанише се код врел? вод? висинских! Радуј се, пастиру и учитељу, који сачува стадо од умног вука непорочно и неокрњено, те га начелнику пастира Христу приведе! Радуј се, стубе огњени светлији од онога који би при Мојсеју[15]: јер онај просветљиваше телесно, а ти духовно просвети нови Израил, проведе га кроз пустињу саблазни испразног живота и Амалика[16] духовног зракама духа устраши, и у земљу обећану уведе, или још да кажем – у рајске сладости, где ученици твоји ликују! Радуј се, земаљски анђеле и небески човече, служитељу и слуго Пречисте Божије Матере, јер не нађе другог градитеља дому Своме осим тебе, кога заволе и обећа те походити благодаћу дарова, као што и би! Радуј се, оче Теодосије, наша похвало и велелепље!
Лавра твоја се тобом хвали, и до крајева земље постаде славно њено име. Земље се диве оцима који беху у њој, како засијаше као звезде на своду црквеном, јавише се чиниоци заповести Божијих, показаше се чудотворцима и удостојише се пророштва од Бога, од Светога Духа примише дар прозирања и бише учитељи речи божанске. Притекоше цареви и поклонише се кнезови, покорише се велможе и устрепташе силници, ужаснуше се туђинци, видећи људе небеске где по земљи ходе! И као престолу Божијем у дом Божије Матере се сабирајући, песму анђелску појаху непрестано; и заједно се са анђелима настањиваху код жртвеника Господњег, једни јасно видећи анђелски лик, други умно и душевно са њима беседећи и познајући духом када биваше долазак Божијих анђела, а други пак чулно лукаве духове прогонише и страшни им се показаше.
Такви су изданци твога винограда, такве су гране твога корена, такви су стубови твоје куће, таква су чеда твога порода, такви су оци твоје лавре. Јер, оче, прикладно је било да од таквог учитеља буду такви ученици, јер уистину река Светог Духа истече из уста твојих, коју спомену сам Христос, Син Божији, када говораше учећи Јудејце: Који у мене верује, из утробе његове потећи ће реке воде живе[17]. Ово говораше о Духу Којег су требали да приме они који вероваху у Њега. Та река, нигде не стајући, непрестано напаја чеда твоја до краја века. Ту реку испустивши, Апостоли приведоше све народе Богу, ту реку пивши мученици не марише за тела своја, већ их предадоше на ране и на муке различите; ову реку пивши, Оци оставише градове и села, богатство и домове, и настанише се по горама и по пећинама и по пештерама земаљским; ову реку пивши, ученици твоји презреше земаљско, сав ум имајући према небу, и примише што желеше, и настанише се у светлости божанској, где су зборови бесплотних. Њима следећи, прибегосмо у дом Божије Матере и у твоју наду и у твоју ограду, положивши сво надање наше у Пречисту Дјеву Богородицу и у Тебе, преблажени оче Теодосије!
Ако и не достигнемо то да ходимо путем прошлих твојих ученика, сећајући се шта рекоше света твоја уста: „Ако ко сконча живот свој у дому Пречисте Богоматере и у мојој нади, ако такви и не постигну нешто у подвизима, то ћу ја надопунити и Бога ћу умолити за њих“ – уздајући се у ту реч, ми те молебно призивамо. Сам знаш, преподобни, иако прећуткујемо да су нам дани ишчезли у испразностима овога света, мало се усправивши, примисмо јарам Христов и прибегосмо у дом Пречисте Владичице наше Богородице и у ограду свету твоју. Не предај нас непријатељима душа наших, јер се наоружаше против нас и поробљавају нас сваки час, и разним помислима гађају срца наша, и одводе нас од Божијег познања, и присиљавају да љубимо што је пролазно и пропадиво, и до краја нас погружавају у дубину греховну. Али, тебе, крму, нађосмо, упути нас пристаништу тихом и буру умну утишај, и умоли општег Владику за нас, да нам пода реч и слово, ум и дела да све заповести његове творимо. Ако се и од пута заповести Господњих удаљисмо и због лењости устав који си нам ти предао не одржасмо, барем ради вере наше у Пречисту Дјеву и у тебе, оче свети Теодосије, нека нас приброји збору чеда твојих, која ходише без порока по стазама правде, и нека нас учини нераздвојним од гледања Свога лица када нас узме одавде.
Док смо још у овом животу, посећуј нас и чувај од сваке смицалице ђавоље и дел? која одводе од Бога, молитвом твојом подај нам живот чист и богоугодан, подигни ум наш који леношћу паде на земљу, подај бодрост и стражу унутрашњу и отпуштење за древне грехове. Ако нас немар ума нашег надјача, ипак имамо тебе који остајеш помагач и помоћник своје лавре, и уздамо се да ћемо се преко тебе јавити слободни пред Богом и несавладани непријатељима видљивим и невидљивим. Сам си, наиме, рекао својим ученицима када ти Бог нареди да идеш одавде: „Нека вам буде познато, чеда, ако по одласку моме ка Господу почне ово место да се увећава монасима и буде изобиловало свим потребним, по томе знајте да имам смелост код Бога и да ми Он молитву прима.“ Ми пак, оче преподобни, извесно знамо по равноанђелском животу и страстотрпничком подвигу, да си већ пре исхода свога имао смелост код Сведржитеља Бога. Колико се више по исходу твоме показа пророчанство да ће се ово место Пречисте Богородице и твоја света лавра повеличати и процветати славом и величанством. Ти напомену да ћеш се непрестано молити о твојој светој огради, те се оствари твоје истинито и нелажно обећање, и по твоме престављењу твоје место не беше савладано ни разрушено од било кога, но сваке године растијаше и рашириваше се.
А кад се умножише наши греси и савршише се безакоња наша, и злоба наша прогневаиБога, тад Божијим допуштењем, ради наших греха, разрушише се божански домови и манастири бише разорени, и градови поробљени, и села опустеше од народа непознатог, од народа немилостивог, од народа који стида нема нити се Бога боји, нити поседује срце човекољубиво.[18] Зато, будући још у њиховом ропству, и у злостављању злом и у потлачености љутој, припадамо ти, молбу ти приносећи: подигни руке твоје за нас Владичици Дјеви и Пречистој Богородици, да помене милости Своје древне о огради овој, које јој је дала у наслеђе, и да нам олакшање да од скрушености горке, и отера љуте непријатеље и хулнике наше православне вере, и направи необоривом цркву Своју свету, коју сама изволе подићи за обиталиште своје, и да умножи стадо ограде твоје и посећује га, као и пре, чувајући га и утврђујући, заступајући и штитећи од непријатеља видљивих и невидљивих, да се слободни нађемо душама и телима, те у овом временом свету богоугодно поживимо, никим не савладани, осим Пречистом Богородицом, као и пре оци наши, и тобом, преподобни Теодосије.
Знајући твоје милосрђе, дрзнух се да пружим језик свој на твоју похвалу, не приносећи ти хвалу као од достојности, него очекујући да стекнем напредак од тебе, оче, и олакшање за грехове своје, за даље чување и другачија вежбања. Прославише те, наиме, небеске силе и прихватише те Апостоли, и присвојише те пророци, загрлише те мученици, радују се с тобом светитељи, сретоше те зборови црноризаца, повелича те и сама Царица Пречиста Мати Господња, и веома те преузнесе и учини те познатим од крајева васељене до крајева земље, верни слуго Господњи!
А како бих те ја могао похвалити по достојности, имајући скверна уста и нечист језик? Но, немајући шта да ти принесем у дан престављења твога, до ову малу похвалу, као мален и смрдљив поток који се у морску ширину прилива, не да море напуни, већ да се од смрада очисти. Зато, о часна главо, свети оче, преподобни Теодосије, не гневи се на мене грешнога, него се помоли за мене слугу твога, да ме не осуди у дан доласка Свога Господ наш Исус Христос, коме приличи слава са беспочетним Његовим Оцем и с Пресветим и благим и животворним Духом, сада и увек.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Уп. Прич 29:2.
  2. Уп. Мт 4:16.
  3. Уп. Мк 10:29-30.
  4. Уп. Мт 11:30.
  5. Уп. Мт 16:24.
  6. Јн 12:24.
  7. Уп. Мт 25:21.
  8. Уп. Мк 10:31.
  9. Фил 3:13.
  10. Јов 29:15.
  11. Гал 6:2.
  12. Уп. Јев 2:13.
  13. В. Исх 34:29-30,35.
  14. Уп. Пс 79:12.
  15. В. Исх 13:21-22; 33:9-10.
  16. Амалик – сабирно име за народ непријатељски настројен према Израиљцима, који је почео да се бори против њих кад су ходали по пустињи након изласка из Египта (в. Исх 17:8,16); име добио према свом родоначелнику Амалику (в. Пост 36:12).
  17. Јн 7:38.
  18. Вероватно се ради о страшном харању и пустошењу руске земље од стране дивљих Половаца 1096. године, када је и Печерски манастир био спаљен и опљачкан. О томе преп. Нестор говори и у свом Летопису под дотичном годином. Ако пак сачинитељ овог слова није преп. Нестор, можда се овде мисли на разрушење манастира од стране разбеснелих монголских хорди кана Батија крајем 1240. године. Међутим, писац слова на почетку тврди да је био и очевидац Теодосијевог одласка га Господу.

 

   

Коментарисање није више омогућено.