КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

СЛОВО 2.
СЛОВО О ДОЛАСКУ МАЈСТОРА ЦРКВЕНИХ ИЗ ЦАРИГРАДА
КОД АНТОНИЈА И ТЕОДОСИЈА

 
И ево ћу вам, браћо, испричати друго дивно и преславно чудо о тој богоизабраној цркви Богородичиној.
Дођоше из Цариграда четири мајстора црквена, веома богати људи, у пештеру код великог Антонија и Теодосија, говорећи: „Где хоћете да започнете цркву?“ Њих двојица рекоше: „На месту где Господ каже“. А они рекоше: „Па кад и смрт своју предсказасте, како место још не означисте, толико нам злата предавши?“ А Антоније и Теодосије, призвавши сву братију, упиташе Грке говорећи: „Кажите истину: како то беше?“
И ови мајстори рекоше: „Кад ми спавасмо у домовима својим, рано, док излажаше сунце, дођоше свакоме од нас леполики ушкопљеници, говорећи: ‚Зове вас Царица у Влахерну[1]’. Кад пођосмо узесмо са собом другове и сроднике своје, и видесмо да сви једнако дођосмо, и разабрасмо да сви исту поруку царичину чусмо, и да код свих беху исти позивари. И видесмо Царицу и мноштво војника око Ње, поклонисмо Јој се и Она нам рече: ‚Хоћу цркву да себи саградим у Русији, у Кијеву, па вам наређујем да узмете себи злата за три године’. А ми поклонивши се рекосмо: ‚О Госпођо Царице, у туђи крај нас шаљеш, код кога ћемо тамо доћи?’ Она рече: ‚Шаљем вас код ове двојице – код Антонија и Теодосија’. А ми рекосмо: ‚Па што нам, Госпођо, дајеш злата за три године? Тој двојици наложи да нам за храну од њих буде све што је потребно, а Сама ћеш потом знати чиме да нас обдариш.’ Царица пак рече: ‚Овај Антоније, након што само благослови (градњу), отићи ће са овога света у онај вечни, а овај Теодосије две године после њега одлази Господу. Ви узмите злата напретек, а то да вас почасти не може нико тако као ја: даћу вам што ухо не чу и у срце човеку не дође[2]. А доћи ћу и сама да видим цркву и у њој ћу живети.’ И предаде нам мошти светих мученика: Артемија и Полиевкта, Леонтија, Акакија, Арете, Јакова, Теодора, рекавши нам: ‚Ово ставите у темеље.’ И узесмо злата и више него што је потребно. И рече нам: ‚Изађите напоље и видите величанство’. И видесмо цркву у ваздуху, и ушавши назад поклонисмо Јој се и питасмо: ‚О Госпођо, како је цркви име?’ А Она рече: ‚Именом својим хоћу да је назовем’. Ми пак не смедосмо да је питамо које Јој је то име. А Она рече: ‚Богородичина биће црква’, и даде нам ову икону. ‚Нека она – вели – буде намесна[3]’. Поклонивши Јој се, кренусмо својим домовима, носећи ову икону коју примисмо из руке Царичине.“
И тада сви прославише Бога и Ону која Га је родила. И одговори Антоније: „О чеда, ми никада не излазисмо из овога места“. А Грци са заклетвом рекоше: „Из ваших руку злато узесмо пред много сведока, па вас са њима и до лађе испратисмо, и оставши још један месец после вашег одласка, прихватисмо се пута. Ово је десети дан откад изађосмо из Цариграда. А питасмо Царицу и за величину цркве, и Она нам рече: ‚Као меру ја већ послах појас Сина свога, по наредби Његовој.“
И Одговори Антоније: „О чеда, велике вас је благодати удостојио Христос, јер сте ви извршиоци Његове воље. Они леполики ушкопљеници који су вас звали – то су пресвети анђели, а Влахернска Царица – то је Сама Пресвета Која вам се чулно јавила, Чиста и Непорочна Владичица наша Богородица и Увекдјева Марија, и они војници који око Ње предстојаху јесу бесплотне анђелске силе. А наше обличје и давање вам злата – то Сам Бог зна како учини и изволе о Својим слугама. Благословен је долазак ваш, и добру Сапутницу имате, ову часну икону Госпођину, и Она ће вам дати, како и обећа, што ухо не чу и у срце човеку не дође: то нико не може дати осим Ње и Сина Њеног, Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, чији појас и венац од Варјага беше донесен, и показа се као мера ширине и дужине и висине ове пречасне цркве – глас такав са неба дође од велелепне Славе.“
А Грци се са страхом поклонише светима и рекоше: „Где је то место, да видимо?!“ Антоније пак рече: „Три дана ћемо провести молећи се, и Господ ће нам јавити“. И те ноћи док се молио, јави му се Господ говорећи: „Нашао си благодат преда Мном.“ Антоније рече: „Господе, ако нађох благодат пред Тобом, нека буде по свој земљи роса, а на месту које желиш да освешташ, нека буде сухо.“ Ујутро нађоше сухо место где је сада црква, а по свој земљи би роса. Друге ноћи, исто се помоливши рече: „Нека буде по свој земљи сухо, а на месту светом роса.“ И отишавши нађоше тако.[4] Трећег дана, ставши на том месту, помолише се и благословише место, и измерише златним појасом ширину и дужину. И уздигавши руке ка небу, рече Антоније великим гласом: „Послушај ме, Господе, данас, послушај ме огњем, да познају сви да си Ти Онај Који ово хоће.[5]“ И одмах паде огањ с неба и спали сва дрвета и трње, и росу полиза, и од долине начини нешто попут ровова. А они који беху са светима, од страха падоше као мртви. Ето одатле је почетак те божанствене цркве.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Влахерна је била четврт у Цариграду, при самом пристаништу, где се налазила Богородичина црква са три Њене чудотворне иконе различитих типова, а сваки од тих типова је касније добио исти назив – „Влахернска Богородица“, тако да је у области свештене уметности долазило до повеликих неспоразума. На једној од тих икона Пресвета је стајала у молитвеном положају (а Њен Син се можда у овалу испред Њених груди видео до појаса); Пречиста је држала руке широко раширене (или бар високо подигнуте са длановима према напред); та врста иконе се данас назива „Шира од небеса“ (код Руса понекад и „Знамење“). Друга Влахернска икона била је мермерни рељеф на којем је из молитвено уздигнутих руку Свесвете Дјеве излазила вода – била је, наиме, постављена на извору чудотворне воде (на овом изображењу Христос није био приказан). Трећа Влахернска икона је ту чудесно откривена 1030.г. и изгледала је слично као прва, само што је на њој Пресвета приказана до појаса, а испред груди држи овал са Христом; ова се код Грка зове „Победотворка“, а код Руса „Знамење“; била је покривена велом, који се сваког петка увече „сам“ подизао. Од све три иконе дешавала су се кроз векове небројена чуда, људи су притицали у Влахерну са свих страна света и тамо добивали утеху од Свемилостиве Богородице. Нажалост, историјске олује однеле су са собом и те свете образе, али је остало доста њихових копија, такође чудотворних.
  2. Уп. 1.Кор 2:9.
  3. Намесним су се називале иконе које се налазе са обе стране царских врата на олтару. Ми бисмо данас рекли „престоне“.
  4. Уп. старозаветну причу о Гедеону (Суд 6:36-40).
  5. Уп. 3.Царс 18:36-37.

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *