КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

СЛОВО 21.
О ЕРАЗМУ ЦРНОРИСЦУ,
КОЈИ СВОЈ ИМЕТАК ПОТРОШИ НА ИКОНЕ
И РАДИ ЊИХ ОБРЕТЕ СПАСЕЊЕ

 
Беше у том истом Печерском манастиру црноризац по имену Еразмо, који беше имао велико богатство и све што имаде потроши на црквене потрепштине, и иконе многе окова, које су и досад код вас над олтаром. И он осиромаши веома, и нико не мараше за њега, те се он баци у очајање зато што му, бива, нема плате за богатство које потроши на цркву а не употреби за милостињу. Кад му то ђаво уметну у срце, поче немарно да живи, у сваком нехату и непристојно дане своје проводећи.
Разболевши се врло, на крају беше осам дана нем и ништа не видећи, а у прсима имаше мало дисања. Осмог дана дођоше му сва братија, и видећи његово страшно издисање, чудећи се говораху: „Јао, јао души брата овог! Јер у лењости и у сваком греху проживе, а сада нешто види и узрујава се, не могући да изађе.“
А овај Еразмо, као да никада не боловаше, устаде и седе, и рече им: „Браћо и оци, послушајте, уистину је тако. Као што сви ви знате, грешник сам и нисам се покајао све досад. И ево данас ми се јавише свети Антоније и Теодосије, говорећи ми: „Молисмо се Богу, и дарова ти Господ време за покајање.“ И гле, видех Свету Богородицу која на рукама имаше Сина Свога, Христа Бога нашега, и сви Свети беху са Њом. И каза ми: „Еразмо! Пошто ти украси цркву моју и иконама повелича, и ја ћу тебе прославити у Цраству Сина мога, јер убоге свагда имате са собом[1]. Него устани и покај се, и прими велики анђелски образ, и трећи дан ћу те узети себи чистог, јер ти узљуби дивоту дома мога.“
И ово рекавши братији, поче да исповеда своје грехе, пред свима незазорно, радујући се у Господу, и би пострижен у схиму, и трећи дан ка Господу отиде у добром исповедању. Ово чух од тих светих сведока и очевидаца, блажених стараца.
Поликарпу. Па ово знајући, брате, немој да мислиш: „Узалуд потроших оно што имадох“, јер је све пред Богом до паре избројано. Очекуј од Бога милост ради свога труда. Двоје двери си прибавио тој светој великој цркви Свете Богородице Печерске, и Она ће ти отворити двери милости своје, јер јереји у тој цркви за такве свагда узвикују: „Господе, освети оне који љубе дивоту дома Твога и прослави их божанском силом Твојом.“ Сети се и онога патрикија који нареди да се искује крст од чистог злата. На њега се угледа младић и приложи мало свога злата, те поста наследник свега његовог имања.[2] А ти, ако истрошиш својину на славу Божију и Пречисте Матере Његове, нећеш изгубити своју плату, него реци са Давидом: Придодаћу свакој похвали Твојој[3]; да теби Господ каже: Оне који ме прослављају прославићу[4]. Јер ти сам ми рече: „Боље ми је да све што имам на црквене потрепштине потрошим, да не узме то изненада рат или лопов или огањ.“ А ја похвалих добру намеру твоју. Обећајте – рече – и дајте.[5] Боље је не обећавати, него кад обећаш не дати.[6]
А ако се деси да шта такво у рату или од лопова буде покрадено, немој похулити, нити се смутити, већ благохвали Бога за то, и са Јовом реци: Господ даде, Господ узе.[7]
И још ћу ти уз ово испричати и о Арети црнорисцу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Уп. Мт 26:11.
  2. Св еп. Симон мисли на 281. (код Миња 200.) слово Синајског патерика (Духовног травњака): „Исприча један од Отаца како неки надарени момак оде и обучи се код неког златара, и до краја се извежба у тој вештини. Наручи му (златару) један од патрикија да искује крст са драгим камењем, да би га принео Цркви. И пошто момак беше веома побожан, наложи му његов газда да уради тај посао. А момак помисли: ‚Кад се толики иметак приноси Христу, зашто и ја не бих помешао у овај крст свој прилог, да ми урачуна Христос као две лепте оне удовице (Мк 12:42; Лк 21:2).’ И размисли колики ће прилог дати, и узевши помеша га у крст. Дошавши патрикиј измери крст пре уграђивања драгог камења, те нађе да у њему има више од тежине коју он беше дао. Тад поче са претњама да оптужује момка да му је учинио штету патворивши злато. А момак ће њему: ‚Онај Који једини познаје срца, зна да нисам ништа такво учинио. Него видех колики иметак приносиш Христу, па помислих да и ја додам свој прилог, да и ја имам удела с тобом, да ми прими Христос као две лепте оне удовице.’ А онај се зачуди и рече: ‚Та чедо, тако ли си ти помислио?!’ ‚Да’, рече му. А патрикиј му каза: ‚Пошто си тако помислио из све добре намере своје и дао Христу, хотећи да имаш удела са мном, ево те од данас називам својим сином и наследником.’ И узе га са собом и учини га наследником.“
  3. Пс 70:14.
  4. 1.Царс 2:30.
  5. Уп. Пнз 23:21,23; Екл 5:3.
  6. Уп. Екл 5:4.
  7. Јов 1:21.

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *