КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

СЛОВО 10.
О ОКИВАЊУ ГРОБНИЦЕ ПРЕПОДОБНОГ
ОЦА НАШЕГ ТЕОДОСИЈА ПЕЧЕРСКОГ

 
После неког времена хтеде Георгије, син Симонов, унук Африканов, да окује гробницу преподобног оца нашег Теодосија, што и учини.
Посла дакле једног од својих подређених бољара, по имену Василија, из града Суздаља у богоугледни град Кијев, у Печерски манастир, да окује гробницу преподобног Теодосија, и даде му Георгије 500 гривни сребра и 50 гривни злата за окивање гробнице преподобнога. Прими ово Василије и невољко се прихвати пута, проклињући живот свој и дан свог рођења, и говораше у свом уму: „Шта то смисли кнез да толико богатство упропасти, и каква ће му награда за то бити што ће гроб мртваца оковати, но – што се забадава добије, забадава се и баци. Ма куку мени самом, кад не смем да не послушам господара. Због чега оставих свој дом, и због кога идем на овај горки пут? И од кога ћу онда част добити – кнезу нисам послан, ни неком другом велможи. Шта ћу рећи или шта проговорити са тим каменим ковчегом, и ко ће ми дати одговор? Ко се неће насмејати мом бесмисленом доласку?“ Ово говораше онима са њим, и још много више од овога.
А свети му се јави у сну, кротко говорећи: „О чедо, хтедох да ти дам награду ради твога труда, али ако се не покајеш, многа ћеш зла понети.“ А Василије не престаде да ропће, па многу невољу наведе на њега Господ ради његових грехова: коњи, наиме, сви крепаше, и остало што беше код њих покрадоше, и све им узеше лопови осим блага што беше преко њих послато. Отвори Василије благо послато за окивање гробнице, и узе одатле пети део злата и сребра, и потроши ово за своје и коњске потребе, и не разуме да гнев би због његове хуле.
Кад беше у Черњигову, спаде с коња и разби се, тако да не могаше ни руку да подигне. Они који беху са њим, ставише га у чамац, и довезоше га до Кијева кад већ би вече. Те ноћи му се јави свети, говорећи: „Василије, ниси ли чуо Господа где каже: Начините себи пријатеље мамоном неправедним да би вас кад осиромашите примили у вечна обиталишта.[1] Добро дакле размисли син мој Георгије о ономе што Господ рече: Који прима праведника у име праведничко, плату праведничку примиће.[2] Ти си ради свог труда требао бити увенчан славом, какву још нико није добио, а какве би ти био удеоник са њим (Георгијем); сад си пак свега лишен, међутим не очајавај за свој живот. Другачије, наиме, не можеш оздравити сем да се покајеш за своје сагрешење: нареди, дакле, да те однесу у Печерски манастир, у цркву Свете Богородице, и да те метну на моју гробницу, и бићеш здрав, а злато и сребро које си потрошио, наћи ћеш читаво.“ А те ноћи, у то вече кад му се јави преподобни Теодосије, ово Василију би на јави, а не у сну.
Ујутро дође код њега кнез Георгије Владимировић[3] са свим бољарима, и видевши га веома скрушена, ражалости се због њега и отиде.
Василије пак поверова виђењу светога и нареди да се одвезе у Печерски манастир. Док су били на обали, неко непознат уђе код игумана говорећи: „Брзо иди на обалу и узведи Василија и метни га на гроб преподобног Теодосија, и кад ти да благо, изобличи га пред свима што је узео пети део од њега, а ако се покаје, отпусти му“. Ово рекавши, постаде невидљив. Игуман потражи тог човека који му се јави, али овог нико не виде ни да улази ни да излази. Отишавши до Дњепра, узведе Василија на брдо, и метнуше га на гробницу светога, и затим уста читав и здрав по целом телу, и даде игуману 400 гривни сребра и 40 гривни злата. А игуман му рече: „А чедо, где је још 100 гривни злата и 10 сребра?“ Василије поче да се каје, говорећи: „Ја узех и истроших; причекај, оче, све ћу ти вратити, јер хтедох да ово утајим и не објавим, мишљах да ћу то сакрити од свевидећег Бога.“ Тад просуше посуде у којим беху запечаћене, и пред свима избројавши, нађоше све пуно: 500 гривни сребра, а 50 злата, и сви прославише Бога и светог Теодосија. И тад поче Василије да све по реду прича јављања и дела светога.
Сутрадан кнез узе са собом лекаре и дође на оно поменуто место, хотећи да лечи Василија, и не нађе га. Сазнавши да беше одвезен у Печерски манастир, и мислећи да је овај већ умро, брзо одјаха у манастир и нађе га здравог, као да никада није боловао. Чувши кнез од њега дивна чуда, ужасну се и испуни се духовном радошћу, те дође и поклони се чудотворном гробу великог Теодосија и отиде.
Кад ово чу Георгије Симоновић, војсковођа, још више приону душом уз Свету Богородицу и светог Теодосија, и уз свој велики прилог даде још и гривну[4] коју ношаше, у којој би сто гривни злата, и потом написа ово: „Ја, Георгије, син Симонов, слуга Пресвете Владичице Богородице и светог Теодосија, благословен бејах његовом светом руком: некада сам боловао три године на очима и нисам видео ни светлости сунца, али речју његовом оздравих: чух из уста његових ‚прогледај’, и прогледах. И зато пишем ову посланицу до последњег у роду своме, да нико не би био одвојен од дома Пресвете Владичице Богородице и преподобних Антонија и Теодосија. Ако неко и у крајње сиромаштво упадне и не могне ништа дати, нека ипак буде сахрањен у пределима ове цркве, јер свугде заступа молитва Антонијева и Теодосијева. Када пођосмо на Изјаслава Мстиславића[5] са Половцима, видесмо издалека високе зидине, и одмах одосмо према њима, а нико не знаде који је то град. Половци су се борили под њим, и многи беху рањени, те побегосмо од тога града. Касније сазнадосмо да је то село Печерске обитељи Свете Богородице, а града ту никада није било, а ни сами они у том селу не разумеше шта би, него изашавши сутра видеше то крвопролиће и зачудише се. И зато вам и пишем, што сте сви ви уписани у молитву светог Теодосија, јер он обећа оцу моме Симону да ће се за нас молити као и за своје црнорисце. Ову молитву нареди мој отац да му ставе у руку када требаше да буде сахрањен у гроб, очекујући обећање светога, који се и отворено јави једноме од тих богоносних отаца и рече му тако: ‚Реци сину моме Георгију да сва блага примих ради молитава светога; потруди се и ти, чедо, да дођеш за мном добрим делима’. А ко неће молитве и благослова светог оца Теодосија и од њега се удаљи, заволео је проклетство и нека му дође.“ И због овога праунуци његови имају љубав према Светом Димитрију[6], пошто ту у њему имају своје место, а ако га ко од њих себи ускрати, сви такви су под клетвом својих прародитеља и отаца, пошто се својом вољом одричу молитве светог и благослова и обећања преподобног оца Теодосија.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Лк 16:9. Мамон – бог богатства, богатство.
  2. Мт 10:41.
  3. Георгије Дугоруки, син Владимира Мономаха (в. опомену при крају 4. слова).
  4. Тј. златну огрлицу – гривна је била не само новчана јединица, него и драгоцени украс око врата који је често био израђен од спојених златника.
  5. Мисли се на поход Георгија Дугоруког 1149. г. Свети Изјаслав Мстиславић, унук Владимира Мономаха, држао кијевски престо 1146-1149 и 1151-1154. Види и опомену у вези Георгија Дугоруког при крају 1. слова.
  6. Неки претпостављају да је ово храм Светог Димитрија који је саградио суздаљски епиксоп Јефрем, постриженик Печерског манастира.

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *