КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

СЛОВО 38.
О ПРЕСТАВЉЕЊУ ПРЕПОДОБНОГ
ОЦА НАШЕГ ПОЛИКАРПА, АРХИМАНДРИТА ПЕЧЕРСКОГ,
И О ВАСИЛИЈУ ПОПУ

 
Престави се блажени и преподобни отац наш Поликарп[1], архимандрит печерски, године 6690. (1182.), месеца јула, двадесетчетвртог, на дан светих мученика Бориса и Глеба. И наместише му тело и часно га погребоше са заупокојним песмама, као што и сам заповеди. А после његове смрти наста у манастиру метеж. После тога старца не могоше да изаберу себи игумана, и беше међу братијом велики јад, и туга и жалост, јер не приличи таквом великом стаду ни један час да буде без пастира.
У уторак ударише братија у клепало, и састаше се сви у цркви, и почеше да чине молбе Светој Богородици. И гле, би дивна ствар, јер као једним устима многи рекоше: „Пошаљимо по Василија попа на Шћековицу[2], да нам он буде игуман и управник иночког стада Теодосијевог Пачерског манастира. И дошавши, сви се поклонише свештенику Василију и рекоше: „Ми, сва братија монаси, клањамо ти се и хоћемо да те имамо за свог оца и игумана.“
А поп Василије, будући у великом запрепашћењу, паде и поклони се према њима, и рече им: „Оци и браћо, ја сам калуђерство само у срцу имао, а како ви помислисте на игуманство за мој чемер?“ И много се споривши, обећа им се. Они га узеше и одоше са њим у манастир, а дан беше петак. И дође митрополит Никифор на његов постриг и Лаврентије, туровски епископ, и Николај, полоцки епископ, и сви игумани. И постриже га митрополит Никифор својим рукама, и постаде игуман и пастир иноцима Теодосијевог манастира у Христу Исусу, Господу нашем, Коме слава и моћ са Оцем и Пресветим и Благим и Животворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
Године 6971. (1463.)[3] деси се у Печерском манастиру овакво знамење. У време кнеза Симеона Александровића и брата његовог, кнеза Михаила[4], а при архимандриту печерском Николају, пештеру тада одржаваше неки Дионисије звани Шћепа. Он дође на Велики дан у пештеру да окади тела уснулих, и дође до онога што се зове Општина, па окади и рече: „Оци и браћо, Христос васкрсе! Данас је Велики дан“. И одговори као гром кишни: „Ваистину васкрсе Христос“.
Милошћу Божијом и Пречисте Његове Матере и уз помоћ светих преподобних отаца наших, Антонија и Теодосија Печерских, написана беше ова књига звана Патерик, у дому Пречисте Богородице, то јест лаври преподобних отаца наших Антонија и Теодосија, у манастиру Печерском, у богоспасаваном граду Кијеву, у време владавине великог краља Сигисмунда Августа[5], при благородном кнезу Теодору Глебовићу Пронском, војводи кијевском, при митрополиту кијевском и галицком и све Русије кир-Макарију[6], при часном архимандриту печерском кир-Илариону, по наређењу и замисли старца печерског, инока Алексија Волинца. А написа се године 7062. (1554.), индикта 12-ог, месеца марта, другог, руком многогрешног и најчемернијег међу људима појца Нестереца. Где сам, свети оци, погрешно написао, нека онај који буде из ње читао, Бога ради Сведржитеља и Пречисте Његове Матере, мене не куне, него нека исправља својим добрим разумом, а моје безумље нека не ружи, јер сам грешан и мало ума имам. А ко буде клео, томе ће судити Сведржитељ милостиви Бог и Пречиста Његова Мати, и преподобни Антоније и Теодосије Печерски. А ја грешни, због мојих злих дела, ионако ћу се мучити са грешним душама у вечним мукама, ако не будем забадава помилован од милостивог Сведржитеља Бога, Господа нашег Исуса Христа. Него, Бога ради, исправљајте, а мене грешнога не куните. А писао је појац Нестерец, са Сокоља, син Лукијанов.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Овај Поликарп није онај који је саставио велики део Кијевског Патерика (овај је живео два нараштаја пре њега).
  2. Један предео у Кијеву.
  3. Одавде па до краја иде текст који се налази само у препису из 1554. године.
  4. Синови кнеза Александра Владимировића. Добро је знати да су 1240. Кијев освојили Монголи, а од 1362. је био у кнежевини Литви. Од 1394. до 1440. владали су њиме литвански намесници, а од 1471. војводе. Симеон (или Семјон) беше последњи кнез кијевски († 1471.). Његов брат Михаил био је кнез литвански.
  5. Сигисмунд II Август (1520-1572), краљ пољски и велики кнез литвански 1548-1572. У његово време је 1569. закључена Љубљинска унија – договор о сједињењу Пољске и Литве.
  6. Свети Макарије Чудесни (1482-1563) – заправо митрополит московски, јосифљан (поборник идеје да Црква треба да има велике поседе и богатства у славу Божију и на помоћ невољницима), члан једног кружока учених људи који су скупљали и ширили дела свештене књижевности. Лично руководио састављање и издавање Великих Четих-Минеја – дивовског зборника житија, душекорисних списа и канона. Борио се против јереси „жидовствујућих“ – опасног и суманутог покрета који је одбацивао и православне обреде и најзначајнија учења Цркве.

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *