КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК
СЛОВО 32.
О ПРЕПОДОБНОМ МАРКУ ПЕШТЕРНИКУ,
ЧИЈА НАРЕЂЕЊА МРТВИ СЛУШАХУ
Ми грешни подражавамо писању древних светаца, које они излагаху кад с великим трудом тражише по пустињама и горама и рупама земаљским[1], па тако неке преподобне мужеве сами видеше, неких чуше житија и чуда и дела богоугодна, па то записаше, а других, који беху пре њих, чуше житија и чуда и чињења, па то оци сложише и испричаше о њима у Патерику, те читајући га, ми се наслађујемо тим духовним речима.
А ја недостојни који ни познања истине не постигох нити ишта такво видех, следујем за слушањем – за оним што ми исприча преподобни епископ Симон, па то написах твоме очинству. И нисам никада обилазио света места, нити видех Јерусалим нити Синајску гору, да бих нешто додао приповести, као што красноречиви имају обичај да украшавају. А мени да не буде да се хвалим чиме[2] осим овим светим манастиром Печерским и светим црнорисцима који у њему беху, и њиховим житијима и чудима, које помињем радујући се, јер ја грешни желим молитве тих светих отаца. Одавде ћу поставити почетак приповести о преподобном Марку Пештернику.
Овај свети Марко провођаше живот у пештери, и у његово време беше изнесен свети отац наш Теодосије из пештере у свету и велику цркву. Тај преподобни Марко многа места у пештери својим рукама ископа, на својим плећима износећи земљу, и по читаве дане и по читаве ноћи труђаше се на делу Божијем. Ископа и многа места за погребење братије, и за ово ништа не узимаше, него и ако му ко сам што даде, он то узе па убогим раздаваше.[3]
Кад једном по обичају копаше, умори се и изнеможе, па остави место уско и непроширено. Деси се да један од братије који беше болестан отиде Богу тога дана, и не би другог места осим тога теснога. Донесен беше мртви у пештеру, и ради тесноће силом га метнуше. И настаде роптање братије на Марка, зато што не могаху мртвога ни наместити ни уље на њега излити, пошто место беше уско. А пештерник, са понизношћу се свима поклањајући, говораше: „Опростите ми, оци, због немоћи не доврших.“ А они га још више укораваху, вређајући га. Марко рече мртвоме: „Пошто је ово место тесно, сам се, брате, покропи и прихвати уље па излиј на себе.“ А мртви испружи руку, мало се придиже, па узевши масло изли на себе крстолико, на прса и на лице, па предаде посуду; а он сам се пред свима намести, па леже и усну. И кад би ово чудо, све захвати страх и трепет због оног што се догоди.
Опет неки други брат, много боловавши, умре. Неки друг његов сунђером га обриса, па оде у пештеру хотећи да види место где треба да се метне тело онога кога вољаше, те упита овога блаженога. И одговори му преподобни Марко: „Брате, иди реци брату – ‚Сачекај до сутра да ти ископам место и тако одеш на онај животни починак’.“ А придошли брат му рече: „Оче Марко, па ја му и сунђером обрисах мртво тело, коме ти наређујеш да говорим?“ А Марко опет рече: „Ево видиш, место није довршено. Велим ти, иди и реци умрломе: ‚Каже ти грешни Марко, брате, остани још овај дан, и ујутро ћеш отићи жељеном Господу нашем. Чим ти припремим место за сахрану, послаћу по тебе.'“
Придошли брат послуша преподобног и оде у манастир, и нађе братију где савршава над њим уобичајено појање. И стаде код мртвога и рече: „Каже ти Марко да ти место није припремљено, брате, него сачекај још до сутра.“ И сви се зачудише тој речи. И кад то пред свима брат изрече, ту одмах прогледа мртви, и душа му се врати у њега, и остаде тај дан и сву ноћ имајући отворене очи, и ништа никоме не говораше.
А сутра онај брат који пре беше долазио, оде у пештеру хотећи да види је ли место спремљено. И рече му блажени: „Иди и реци умрломе: ‚Каже ти Марко: остави живот овај привремени и пређи у вечни, јер ево ти је припремљено место за примање твога тела, предај Богу дух твој, да твоје тело буде сахрањено са светим оцима овде у пештери.“ Дошавши брат све то изговори оживеломе, и овај одмах склопи очи своје и предаде дух, пред свима који беху дошли да га посете. И тако беше часно сахрањен на гореспоменуто место у пештери. И томе се чуду сви зачудише: тако речју блаженога оживе мртви, и опет се по наређењу престави.
И опет, друга два брата беху у том великом манастиру Печерском, свезана љубављу срдачном од младости, и имадоше једноумље и једну вољу према Богу. Они замолише блаженога Марка да им направи заједничко место, и да ту одмах буду сахрањени када Господ нареди.
После много времена Теофил, старији брат, оде некуда по потреби; млађи се пак разболе и отиде на онај животни починак, и беше сахрањен на припремљеном месту. После неколико дана дође Теофил. Сазнавши за брата врло се ражалости и узевши неке са собом оде у пештеру хотећи да види умрлога, где је и на којем месту беше сахрањен. Видевши га сахрањеног на горњем месту, негодоваше и ропташе много на Марка говорећи: „Зашто си га ту сахранио? Ја сам старији од њега, а ти си га сахранио на мом месту.“ Пештерник, понизан муж, клањајући му се говораше: „Опрости ми брате, сагреших према теби.“ И ово рекавши каза умрломе: „Брате, устани, дај то место неумрломе брату, а ти лези на доњем месту.“ И ту одмах по речи преподобнога устаде мртви и леже на доњем месту пред свима који дођоше. И виде се чудо страшно и пуно ужаса.
Тада брат који беше роптао и срдио се на блаженога ради сахране брата, припаде ногама Марковим и рече му: „Оче Марко, сагреших подигавши брата са места. Молим те, нареди му да опет легне на своје место.“ А блажени му рече: „Господ одузе непријатељство међу нама. Он то учини ради твога роптања, да не би у векове непријатељевао и чувао злобу према мени. Ето и бездушно тело показује сушту љубав према теби, дајући ти и после смрти старешинство. Хтедох да не изађеш одавде, да своје старешинство наследиш, и овог часа би овде већ био сахрањен, али пошто си неспреман на исход, иди, постарај се за своју душу, и после мало дана бићеш донесен овамо. Мртве подизати је Божије дело, а ја сам човек грешан. Но и овај мртви, бојећи се твога вређања и прекоревања мене, које од тебе не би истрпио, оставио ти је пола места заједно вам припремљеног. Бог га може подићи, а ја не могу рећи умрломе ‚устани и опет лези на горње место’. Подвикни му ти и реци, можда тебе послуша као и сад.“ Ово чувши, Теофил се веома ојади од страшних Маркових речи и мишљаше да ће одмах ту пасти и умрети, не знајући хоће ли доћи до манастира.
И кад дође у своју келију, обузе га плач неутешан. Раздаде све своје, чак и кошуљу, и остави себи само једну хаљину и мантију, и чекаше смртни час. И нико га не можаше зауставити од горког плача и никада га нико не могаше присилити да окуси које слатко јело. Кад би настао дан, говорио би себи: „Не знам хоћу ли стићи до вечери,“ а кад би дошла ноћ, плачући би говорио: „Шта да чиним ако дођем до јутра? Јер многи који устадоше, не стигоше до вечери, и који легоше на своје лежајеве не устадоше са својих лежајева; шта ћу онда ја који примих вест од преподобнога да ћу убрзо умрети?“ И са сузама се мољаше Богу да му дарује време за покајање.
И тако чињаше сваки дан, гладујући, молећи се и плачући, сваког часа постојано очекујући дан и час смрти. Чекајући раздвајање од тела, толико плот своју истањи да му се сви зглобови могаху пребројати. Многи који хтедоше да га утеше, до још већег ридања га доведоше. И од многог плача изгуби он очи, и тако пребиваше све дане живота свога у великом уздржању, угађајући Богу добрим животом.
Кад преподобни Марко сазна час одласка свога ка Господу, призва Теофила и рече му: „Брате Теофиле, опрости ми што те ојадих толике године! Ево већ одлазим са овога света, моли се за мене; а ја, ако добијем смелост, нећу те заборавити, да нас удостоји Господ скорог виђења и да се нађемо на месту оца Антонија и Теодосија.“ А Теофил му с плачем одговори говорећи: „Оче Марко, зашто ме остављаш? Или ме узми са собом, или ми даруј да прогледам.“ А Марко му рече. „Брате, не ојађуј се, јер ти си Бога ради ослепео очима телесним, али си духовнима прогледао на Његово познање. А ја бејах, брате, узрок твога ослепљења: најавих ти смрт, хотећи да души твојој учиним корист и да твој високи разум доведем у понизност, јер срце скрушено и понизно Бог неће омаловажити[4].“ Теофил му рече: „Знам, оче, да бих ради мојих греха пао пред тобом и умро бих у пештери када си мртвога подигао, али Господ ради твојих светих молитава дарова ми живот, очекујући моје покајање. Сад ово молим од тебе: да с тобом отидем Господу, или ми даруј да прогледам.“ Марко пак рече: „Не треба ти да видиш ову маловремену светлост, моли од Господа да тамо угледаш славу његову; нити жели смрти – доћи ће, све и да нећеш. Али нека ти то буде знамење твога одласка: три дана пред своје престављење прогледаћеш, и тако ћеш Господу отићи и тамо ћеш угледати светлост бесконачну и славу неизрециву.“ И ово рекавши блажени се Марко престави у Господу, и сахрањен беше у пештери где сам себи ископа.[5]
Теофил удвостручи ридање, и имајући рану у срцу због раздвајања од оца, проливаше изворе суза, и то се све увећаваше. Имаше посуду, и кад би упражњавао молитву, долазиле би му сузе, и постављао би посуду и над њом плакао, и пунио ју је сузама многе године, јер по читаве дане очекиваше предсказање преподобнога.
Кад сазнаде за своје скончање у Господу, прилежно се мољаше Богу да му сузе буду пријатне пред Њим, и подигавши руке горе, поче да се моли овако говорећи. Молитва: „Владико Господе, човекољубиви Исусе Христе, мој Царе пресвети, који нећеш смрти грешницима, него очекујеш обраћење[6], Који знаш нашу немоћ, Утешитељу благи, болесним здравље, грешницима спасење, изнемагајућим Укрепитељу, падајућим устајање! Молим Ти се, Господе, у час овај, чудесно покажи на мени недостојном милост Своју и излиј милосрђа Твога неисцрпну пучину, да не будем искушан од ваздушних кнезова митарстава и да не будем савладан њима, молитвама угодника Твојих, великих отаца наших Антонија и Теодосија, и свих светих који Ти од века угодише. Амин.“
И ту одмах неко красан стаде пред њега и рече му: „Лепо си се помолио, али што се хвалиш испразношћу суза?“ И узе посуду много већу од оне, испуњену миомиром, као миро миришљаво: „То је – вели – од твојих суза што си у молитви Богу пролио из срца, што си руком или убрусом или хаљином обрисао, или што на земљу паде из очију твојих, све то сабрах у ову посуду и сакрих, по наређењу Творца нашега, и сада сам послан да ти кажем радост, и с весељем ћеш отићи код Њега, јер Он рече: ‚Блажени који плачу, јер они ће се утешити'[7].“ И ово рекавши постаде му невидљив.
Блажени пак Теофил призва игумана и исприча му о јављању и говорењу анђела, и показа му две посуде: једну пуну суза, а другу миомириса изнад сваких аромата, за коју нареди да се излије на тело његово. И трећи дан отиде он Господу. И примерено га сахранише у пештери близу Марка Пештерника, помазавши га од анђелове посуде, тако да се сва пештера напуни миомира, па и посуду са сузама на њега излише да он који је сејао са сузама, пожање у радости руковети своје: јер плакаху – вели – бацајући семена своја[8], и они ће бити утешени у Христу, Коме слава са Оцем и са Светим Духом.
НАПОМЕНЕ:
- Уп. Јев 11:38.
- Уп. Гал 6:14.
- У кијевским пештерама се развио посебан чин погреба: преминуломе би тканином опшивали откривене делове тела, покривали би му и лице, а затим би га полагали на даску и без сандука га стављали у посебно ископану дугуљасту издубину у зиду неког од ходника. Отвор се затим зазидавао или затварао иконом.
- Пс. 50:
- Иза преп. Марка остала је капа коју и дан данашњи приликом савршавања молебна за здравље стављају на болеснике (и помазују их светим миром које обилно тече из многих лобања сахрањених у пештерама) и ови тако добивају исцелење.
- Уп. Јез 33:11.
- Мт 5:4.
- В. Пс 125:5-6.