NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

SLOVO 14.
POSLANICA PONIZNOG EPISKOPA
SIMONA VLADIMIRSKOG I SUZDALJSKOG
POLIKARPU, CRNORISCU PEČERSKOM

 
Brate! Sednuvši u tihovanju, saberi um svoj i reci sebi: „O, ubogi inoče, nisi li svet ostavio i roditelje po ploti, Hrista radi?“ Ako i ovde, došavši zbog spasenja, ne činiš što je duhovno, što si se obukao u kaluđersko zvanje? A neće te crne haljine izbaviti od muke. Ovo znaj, da te ublažavaju ovde knezovi i boljari i svi drugovi tvoji, jer govore: „Blažen je zato što zamrzi ovaj svet i ovu slavu, i više se ne brine za zemaljsko, nego želi nebesko.“ A ti ne živiš kaluđerski. Velika me sramota obuzima radi tebe. Hoće li nas ti koji nas ovde nazivaju blaženima preteći u Carstvu Nebeskom[1] i oni se u pokoju naći, a mi ćemo gorko mučeni vikati? I ko će te pomilovati, kad sam sebe pogubi?
Preni se, brate, i pobrini se duhovno za svoju dušu, služi Gospodu sa strahom i sa svakim smernoumljem. Ti si danas kortak, a ujutro ljut i zao; malo ćutanja, pa opet roptanje na igumana i na njegove služitelje. Ne budi lažljiv – ne odvajaj se od crkvenog sabranja izgovarajući se na telo: kao što kiša uzgaja seme, tako i crkva vuče dušu ka vrlinama. Jer sve što učiniš u keliji nije ništa: ako Psaltir čitaš, ili Dvanaest psalama[2] poješ, to se ne može uporediti ni sa jenim sabornim „Gospode, pomiluj“. U vezi toga znaj, brate, kad vrhovni apostol Petar, sam crkva Boga živoga, beše uhvaćen od Iroda i bačen u tamnicu, nisu li ga molitve Crkve izbavile iz ruku Irodovih?[3] I David se moli, govoreći: jedno molih od Gospoda i to ću tražiti – da živim u domu Gospodnjem sve dane života moga, da gledam krasotu Gospodnju i posećujem hram sveti njegov.[4] A sam Gospod reče: Dom moj dom molitve neka se zove.[5] Jer gde su dva ili tri sabrana u ime moje, onde sam i ja među njima.[6] Ako se tu toliko sabranje, više od stotinu bratije, sabere, toliko više veruj da je tu Bog naš. I od tog božanskog ognja njima se pravi obed, čiju jednu mrvicu ja želim više od svega što imam pred sobom za obed. Svedok mi je u tome Gospod, da ne bih okusio nikakvu drugu hranu kad bih imao komad hleba i sočivo pripremljeno za tu svetu bratiju.
A ti, brate, nemoj da hvališ one koji danas sede za trpezom, a sutra na kuvara i na poslužnika da ropćeš, čime pakostiš starešini, i ispada da jedeš izmetine, kao što piše u Otačniku. Vide, naime, onaj starac kako oni koji psovahu hranu jedu izmetine, a oni koji je hvaljahu jedu med, te tako provide taj starac po čemu je hrana različita[7]. A ti kad jedeš i piješ blagosiljaj Boga, jer sebe pogubljuje onaj koji čini hulu, po apostolu: Ako, dakle, jedete ili pijete, sve na slavu Božiju činite.[8] Trpi, brate, i vređanje, jer ko pretrpi do kraja taj će se spasti[9], takav će se i bez truda spasti. Ako ti se i dogodi da te ko sramoti, pa ti neko dođe i obavesti te da te taj i taj tako zlo kudi, reci tome koji te obaveštava: „Ako me i ukori, ipak mi je brat, i dostojan sam toga, a on to ne čini od sebe, nego ga je neprijatelj đavo podstakao na to, da napravi neprijateljstvo među nama. Gospod neka otera lukavoga, a brata da pomiluje.“ Ti ćeš reći: „U lice me uvredi, pred svima“; nemoj se ojaditi zbog toga, čedo, i ne ustaj brzo na gnev, nego pavši pokloni se bratu do zemlje, govoreći: „Oprosti mi, brate!“
I ispravi pregrešenja u sebi, i tako ćeš pobediti svu silu vražiju, a ako se usprotiviš kad te sramote, dvostruko ćeš sebe uvrediti. Zar si ti veći od Davida cara? Njega Semej vređaše u lice, a jedan od slugu carevih, ne trpeći porugu nad carem, reče: „Idem da mu uzmem glavu; zašto pas mrtvi proklinje gospodina moga cara.“ Ali šta mu David reče: „O sine Saruin, ne smetaj mu da proklinje Davida, da vidi Gospod poniznost moju i vrati mi dobro zbog njegove kletve.“[10] Pomisli, čedo, i na nešto još veće od toga: kako se Gospod naš ponizi, budući poslušan do smrti Svome Ocu[11]; kad su ga vređali – nije pretio, slušajući „demon je u tebi“[12], po licu bijen i šamaran i pljuvan – nije se gnevio, već se molio i za one koji su Ga razapinjali. Tako je i nas naučio: Molite se – reče – za neprijatelje vaše, i dobro tvorite onima koji vas mrze, i blagosiljajte one koji vas kunu.[13]
Neka ti je dovoljno, brate, i delo koje si učinio iz svoje malodušnosti. Zato treba da plačeš, jer si bio ostavio sveti časni manastir Pečerski svetih otaca Antonija i Teodosija Pečerskih, i svetih otaca crnorizaca koji su sa njima, i prihvatio si se da igumanuješ kod svetih besrebrenika Kozme i Damjana[14]. Ali sada si dobro učinio, odrekavši se takvog ispraznog posla, i nisi dao leđa svome neprijatelju, jer bi te ta neprijateljeva želja pogubila. Ne znaš li da drvo koje se ne zaleva često, a još se i presađuje, brzo osuši? Ti si se odvojio od poslušnosti ocu i bratiji svojoj ostavivši svoje mesto, te bi kao takav uskoro poginuo. Ovčica koja prebiva u stadu, ostaje nepovređena, a koja se odvoji, uskoro gine i vuci je pojedaju. Trebao si prvo da razmisliš radi čega si hteo da izađeš iz tog svetog i časnog i spasenog mesta Pečerskog, u kome je tako divno svakome ko želi da se spase. Mislim, brate, da to Bog učini, ne trpeći tvoje gordosti: obori te, kao nekada satanu sa odmetnutim silama, zato što nisi hteo da služiš svetom čoveku, svome gospodinu i našem bratu, arhimandritu Akindinu[15] pečerskom. Pečerski manastir je, naime, more, i ne drži u sebi ništa gnjilo, nego ga izbacuje napolje.
A što si mi opisao svoju uvredu – teško tebi: pogubio si dušu svoju! Pitam te: čime hoćeš da se spaseš? Ako si i isposnik, i trezven u svemu, i siromašan, i bez sna prebivaš, a vređanje ne trpiš, nećeš videti spasenja. Ali, raduje se sad zbog tebe iguman i sva bratija, pa i mi, čuvši šta je s tobom, i svi se utešismo zbog tebe i pronalaska tvoga, jer ti beše izgubljen i nađe se[16]. Popustih opet da bude volja tvoja, a ne igumanova: hteo si ponovo da igumanuješ u Svetom Dimitriju, a nismo te prisiljavali ni knez ni ja, i eto si ipak pokušao. Shvati, brate, da je neugodno Bogu tvoje starešinstvo, i zato ti Gospod darova onemoćalost očiju. No ti se nikako ne trgnu, gde je trebalo reći: Blago meni što si me ponizio, da se naučim opravdanjima Tvojim[17]. Shvatio sam da si činoljubac, i tražiš slavu od ljudi, a ne od Boga. Ne veruješ li, jadniče, napisanome: Niko sam sebi ne prisvaja čast, nego prizvan od Boga[18]. Ako apostolu ne veruješ, nećeš ni Hristu poverovati. Zašto od ljudi tražiš dostojanstvo, a ne od Boga, onima koji su od Boga nećeš da se povinuješ i misliš visoko? Takvi su u starini s nebesa bili svrgnuti. „Nisam li ja – veliš – dostojan da mi se poveri posao u takvom činu, ili sam gori od toga ikonoma ili od brata njegovog koji napreduje?“ Ne dobivši što si želeo, smućuješ se, hoćeš često da izlaziš iz kelije u keliju i zavađaš brata sa bratom, govoreći beskorisne stvari: „Zar misle – veli – ovaj iguman i ovaj ikonom da se samo ovde Bogu ugađa i da se drugde nemoguće spasti? A šta je sa nama, na mene ne obraćaju pažnju?“ To su đavolska posla, to su ti prazne pretanjenosti. Ako i sam kakav napredak dobiješ, tako da stojiš na višem stepeniku, ne zaboravljaj smernoumlja, da kad ti se dogodi da siđeš sa stepenika, opet nađeš svoj ponizni put i ne upadneš u različite jade.
Piše mi kneginja Rostislavljeva, Verhoslava[19], hoteći da budeš postavljen za episkopa Novgoroda na Antonijevo mesto, ili Smolenska na Lazarevo mesto, ili Jurjeva na Aleksijevo mesto, „pa makar – veli – i do hiljadu srebrenika potrošila radi tebe i Polikarpa“. I rekoh joj: „Kćeri moja Anastasija! Delo ne bogougodno hoćeš da učiniš; ako bi pak on prebivao u manastiru bez izlaženja, sa čistom savešću, u poslušnosti igumanu i svoj bratiji, trezven u svemu, ne samo da bi se obukao u svetiteljsku odeću, nego bi se i Višnjeg Carstva udostojio.“
A ti, brate, episkopstvo si zaželeo? Dobro delo hoćeš! No slušaj Pavla kad govori Timoteju[20], i pročitavši shvatićeš da li si nešto od toga kakav episkop treba biti održao. A kad bi ti bio dostojan takvog čina, ja te ne bih pustio od sebe, nego bih te svojim rukama postavio sebi za saprestolnika u obe episkopije, Vladimirsku i Suzdaljsku, kao što je hteo knez Georgije[21], ali ja mu ne dozvolih, videći tvoju malodušnost. A ako mene ne slušaš, kakvu god vlast da hoćeš, ili episkopstvo ili igumanstvo zadobiješ, biće ti prokletstvo, a ne blagoslov. I više nećeš ući u sveto i časno mesto u kome si se postrigao. Bićeš kao nepotrebna posuda, bićeš izbačen napolje i posle ćeš mnogo plakati bez uspeha.
Nije u tome savršenstvo, brate, da te svi slave, nego da ispraviš svoj život i sačuvaš sebe čistim. Iz toga su, brate, Pečerskog manastira Prečiste Bogomatere bili postavljeni mnogi episkopi, kao što i od samog Hrista Boga našeg behu poslani Apostoli po svoj vaseljeni, i kao svetila svetla osvetlaše svu rusku zemlju svetim krštenjem. Prvi – Leontije, episkop rostovski, veliki svetitelj koga Bog proslavi neiskvarivošću; on beše prvoprestolnik koga neverni mnogo mučiše i tukoše – on beše treći građanin iz ruskog sveta kojeg, zajedno sa ona dva Varjaga, uvenča Hristos za Koga i postrada.[22] O Ilarionu mitropolitu i sam si čitao u Žitiju svetog Antonija, da ga ovaj postriže i zatim udostoji sveštenstva.[23] Potom Nikolaj i Jefrem – perejaslavski, Isaija – rostovski, German – novgorodski, Stefan – vladimirski, Nifont – novgorodski, Marin – jurjevski, Mina – polocki, Nikolaj – tmutorokanski, Teoktist – černjigovski, Lavrentije – turovski, Luka – bjelgorodski, Jefrem – suzdaljski. A ako hoćeš za sve da saznaš, pročitaj stari rostovski letopis, jer ih ima više od 30, a zatim do nas grešnih, mislim oko 50.
Shvati, brate, kolika je slava i čast toga manastira! I postidi se i pokaj se, izaberi tih i bezmetežan život, kome te Gospod i prizvao. Ja bih rado ostavio svoju episkopiju i služio igumanu u tom svetom Pečerskom manastiru. A ovo ti govorim, brate, ne sam sebe da veličam, već tebi da saopštim. Vlast našeg svetiteljstva sam znaš. Ko ne zna za mene, grešnog episkopa Simona, i ovu sabornu crkvu, krasotu vladimirsku, i drugu – suzdaljsku crkvu, koju sam sam napravio?[24] Koliko one imaju gradova i sela i desetinu ubiru po čitavoj ovoj zemlji – i tim svime vlada naša neznatnost. I ovo sve bih ostavio, ali znaš kakva me velika duhovna stvar obavezuje, i molim se Gospodu da mi poda blago vreme za upravljanje.
A zna tajne Gospod: istinu ti kažem – svu bih ovu slavu i čast odmah u blato uračunao, i kad bih u Pečerskom manastiru sa štapom dreždio za vratima ili sa smećem bio pometen i gažen ljudima, ili bio jedan od ubogih pred vratima te časne lavre i postao prosjak – to bi bilo bolje od ove vremene časti. Jedan dan u domu Božije Matere veći je od hiljadu godina, i pre bih izabrao da u njemu prebivam, nego da živim u stanovima grešničkim.[25] Uistinu ti kažem, brate Polikarpe: gde ču za divnija čuda od onih koja biše u tom svetom manastiru Pečerskom. Gde su blaženiji od ovih otaca, koji poput sunčevih zraka zasijaše do krajeva vaseljene? O njima ću ti verodostojno ispričati u sledećem spisu, u dodatku onome što ti rekoh. I evo ću ti reći, brate, od čega je tolika moja gorljivost i vera u svetog Antonija i Teodosija.
 


 
NAPOMENE:

  1. Up. Mt 21:31.
  2. Dvanaestopsalmije – molitveni čin koji se često pominje u žitijima svetih već od najstarijih vremena, sastvljen od psalama: 26, 31, 56, 33, 38, 40, 69, 70, 76, 101, Manasijine molitve i molitve svetog Evstratija.
  3. Dap 12:1-11.
  4. Ps 26:4.
  5. Mt 21:13; Lk 19:46.
  6. Mt 18:20.
  7. Sv. ep. Simon podseća Polikarpa na priču koja se može naći u nekim izdanjima Skitskog otačnika, kao i u velikom Prologu, u Slovu za 4. avgust: „Jednom jedan prozorljivi starac nadgledaše inoke koji seđahu za trpezom i svi jeđahu istu hranu. I vide: jedni od njih jeđahu med, drugi hleb, a treći izmetine. Začudi se starac takvoj razlici u jedenju i poče da se moli Bogu govoreći: ‚Gospode, otkrij mi tu tajnu: eto na stolu je pred sve stavljena ista hrana: zašto je ona nekima tako izmenjena i izgleda da jedni jedu med, drugi hleb, a neki izmetine?’ I gle, ču starac glas odozgo koji govoraše: ‚Oni koje si video da jedu med, to su oni koji sa strahom i trepetom i radošću duhovnom sede za trpezom i neprestano se mole, i njihova molitva kao kadilo uzlazi ka Bogu, i stoga im hrana izgleda kao med. Oni, pak, koje si video da jedu hleb, to su oni koji su zadovoljni hranom koju im šalje Bog; a oni za koje se činilo da jedu izmetine, to su oni koji prilikom jedenja hrane ropću i govore: to je dobro, a to je pokvareno. Stoga ne treba tako pomišljati, nego blagodariti i slaviti Boga da se ispuni rečeno: ako jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božiju činite (1.Kor 10:31).'“ (Ovde smo naveli tekst iz Prologa, dok je onaj u Bibliotheca Hagiographica Graeca dosta kraći i nerazumljiv).
  8. Up. 1.Kor 10:31.
  9. Mt 10:22; 24:13.
  10. 2.Cars 16:5-12.
  11. Up. Fil 2:8.
  12. Jn 7:20; 8:52.
  13. Up. Lk 6:27-28.
  14. Polikarp je neko vreme igumanovao u kijevskim manastirima Kozme i Damjana i Svetog Dimitrija, ali se zatim opet vratio u Pečersku obitelj.
  15. Prep. Akindin II bio arhimandrit oko 1217-1232.
  16. Up. Lk 15:24.
  17. Ps 118:71.
  18. Jev 5:4.
  19. Žena kneza Rostislava (sina kijevskog velikog kneza Rjurika Rostislavića koji je vladao 1195-1211), kćerka vladimirskog kneza Vsevoloda Georgijevića „Velikog Gnezda“ (dobio nadimak zato što je imao puno dece), unuka Georgija Dugorukog.
  20. V. 1.Tim 3:1-7.
  21. Georgije – sin Vsevoloda Velikog Gnezda, veliki knez vladimirski 1212-1238, poginuo u okršaju sa Tatarima na reci Sit. Vidi i Uvodnu reč.
  22. Sveti Leontije beše episkop Rostova od sredine do 70-ih godina 11. veka. Iako je skončao u miru, umro je zapravo od silnih rana i udaraca koje su mu zadali neznabožni Rostovljani. Ipak je njegovo stradanje i strpljenje urodilo plodom – urođenici su se pred kraj njegovog vladikovanja već masovno dobrovoljno obraćali na pravu veru. Dvojica Varjaga su sveti kijevski mučenici Teodor i Jovan, otac i sin, koje su 983. neznabožni Kijevljani usmrtili zato što otac nije dao da mu se sin prinese na žrtvu bogovima-demonima.
  23. Ovo se čini kao dovoljno dobar dokaz za pretpostavku da su mitropolit Ilarion i shimnik Ilarion, čije neiskvarive mošti počivaju u Daljnjim pešterama, ista osoba.
  24. U Vladimiru se radi o sabornom hramu Uspenja koji je 1158-1161 gradio sv. knez Andrej Bogoljubski, a posle požara 1185. je bio obnovljen; u Suzdalju je reč o sabornoj crkvi Roždestva Bogorodice koju je 1222-1225 gradio sveti knez Georgije Vsevolodović, a osveštao upravo ovaj sveti episkop Simon. Ta rečenica svedoči o tome da je Simonova poslanica napisana 1125. ili 1126. godine.
  25. Up. Ps 83:11.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *