КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

 

СЛОВО 14.
ПОСЛАНИЦА ПОНИЗНОГ ЕПИСКОПА
СИМОНА ВЛАДИМИРСКОГ И СУЗДАЉСКОГ
ПОЛИКАРПУ, ЦРНОРИСЦУ ПЕЧЕРСКОМ

 
Брате! Седнувши у тиховању, сабери ум свој и реци себи: “О, убоги иноче, ниси ли свет оставио и родитеље по плоти, Христа ради?” Ако и овде, дошавши због спасења, не чиниш што је духовно, што си се обукао у калуђерско звање? А неће те црне хаљине избавити од муке. Ово знај, да те ублажавају овде кнезови и бољари и сви другови твоји, јер говоре: “Блажен је зато што замрзи овај свет и ову славу, и више се не брине за земаљско, него жели небеско.” А ти не живиш калуђерски. Велика ме срамота обузима ради тебе. Хоће ли нас ти који нас овде називају блаженима претећи у Царству Небеском[1] и они се у покоју наћи, а ми ћемо горко мучени викати? И ко ће те помиловати, кад сам себе погуби?
Прени се, брате, и побрини се духовно за своју душу, служи Господу са страхом и са сваким смерноумљем. Ти си данас кортак, а ујутро љут и зао; мало ћутања, па опет роптање на игумана и на његове служитеље. Не буди лажљив – не одвајај се од црквеног сабрања изговарајући се на тело: као што киша узгаја семе, тако и црква вуче душу ка врлинама. Јер све што учиниш у келији није ништа: ако Псалтир читаш, или Дванаест псалама[2] појеш, то се не може упоредити ни са јеним саборним “Господе, помилуј”. У вези тога знај, брате, кад врховни апостол Петар, сам црква Бога живога, беше ухваћен од Ирода и бачен у тамницу, нису ли га молитве Цркве избавиле из руку Иродових?[3] И Давид се моли, говорећи: једно молих од Господа и то ћу тражити – да живим у дому Господњем све дане живота мога, да гледам красоту Господњу и посећујем храм свети његов.[4] А сам Господ рече: Дом мој дом молитве нека се зове.[5] Јер где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима.[6] Ако се ту толико сабрање, више од стотину братије, сабере, толико више веруј да је ту Бог наш. И од тог божанског огња њима се прави обед, чију једну мрвицу ја желим више од свега што имам пред собом за обед. Сведок ми је у томе Господ, да не бих окусио никакву другу храну кад бих имао комад хлеба и сочиво припремљено за ту свету братију.
А ти, брате, немој да хвалиш оне који данас седе за трпезом, а сутра на кувара и на послужника да ропћеш, чиме пакостиш старешини, и испада да једеш изметине, као што пише у Отачнику. Виде, наиме, онај старац како они који псоваху храну једу изметине, а они који је хваљаху једу мед, те тако провиде тај старац по чему је храна различита[7]. А ти кад једеш и пијеш благосиљај Бога, јер себе погубљује онај који чини хулу, по апостолу: Ако, дакле, једете или пијете, све на славу Божију чините.[8] Трпи, брате, и вређање, јер ко претрпи до краја тај ће се спасти[9], такав ће се и без труда спасти. Ако ти се и догоди да те ко срамоти, па ти неко дође и обавести те да те тај и тај тако зло куди, реци томе који те обавештава: “Ако ме и укори, ипак ми је брат, и достојан сам тога, а он то не чини од себе, него га је непријатељ ђаво подстакао на то, да направи непријатељство међу нама. Господ нека отера лукавога, а брата да помилује.” Ти ћеш рећи: “У лице ме увреди, пред свима”; немој се ојадити због тога, чедо, и не устај брзо на гнев, него павши поклони се брату до земље, говорећи: “Опрости ми, брате!”
И исправи прегрешења у себи, и тако ћеш победити сву силу вражију, а ако се успротивиш кад те срамоте, двоструко ћеш себе увредити. Зар си ти већи од Давида цара? Њега Семеј вређаше у лице, а један од слугу царевих, не трпећи поругу над царем, рече: “Идем да му узмем главу; зашто пас мртви проклиње господина мога цара.” Али шта му Давид рече: “О сине Саруин, не сметај му да проклиње Давида, да види Господ понизност моју и врати ми добро због његове клетве.”[10] Помисли, чедо, и на нешто још веће од тога: како се Господ наш понизи, будући послушан до смрти Своме Оцу[11]; кад су га вређали – није претио, слушајући “демон је у теби”[12], по лицу бијен и шамаран и пљуван – није се гневио, већ се молио и за оне који су Га разапињали. Тако је и нас научио: Молите се – рече – за непријатеље ваше, и добро творите онима који вас мрзе, и благосиљајте оне који вас куну.[13]
Нека ти је довољно, брате, и дело које си учинио из своје малодушности. Зато треба да плачеш, јер си био оставио свети часни манастир Печерски светих отаца Антонија и Теодосија Печерских, и светих отаца црноризаца који су са њима, и прихватио си се да игуманујеш код светих бесребреника Козме и Дамјана[14]. Али сада си добро учинио, одрекавши се таквог испразног посла, и ниси дао леђа своме непријатељу, јер би те та непријатељева жеља погубила. Не знаш ли да дрво које се не залева често, а још се и пресађује, брзо осуши? Ти си се одвојио од послушности оцу и братији својој оставивши своје место, те би као такав ускоро погинуо. Овчица која пребива у стаду, остаје неповређена, а која се одвоји, ускоро гине и вуци је поједају. Требао си прво да размислиш ради чега си хтео да изађеш из тог светог и часног и спасеног места Печерског, у коме је тако дивно свакоме ко жели да се спасе. Мислим, брате, да то Бог учини, не трпећи твоје гордости: обори те, као некада сатану са одметнутим силама, зато што ниси хтео да служиш светом човеку, своме господину и нашем брату, архимандриту Акиндину[15] печерском. Печерски манастир је, наиме, море, и не држи у себи ништа гњило, него га избацује напоље.
А што си ми описао своју увреду – тешко теби: погубио си душу своју! Питам те: чиме хоћеш да се спасеш? Ако си и испосник, и трезвен у свему, и сиромашан, и без сна пребиваш, а вређање не трпиш, нећеш видети спасења. Али, радује се сад због тебе игуман и сва братија, па и ми, чувши шта је с тобом, и сви се утешисмо због тебе и проналаска твога, јер ти беше изгубљен и нађе се[16]. Попустих опет да буде воља твоја, а не игуманова: хтео си поново да игуманујеш у Светом Димитрију, а нисмо те присиљавали ни кнез ни ја, и ето си ипак покушао. Схвати, брате, да је неугодно Богу твоје старешинство, и зато ти Господ дарова онемоћалост очију. Но ти се никако не тргну, где је требало рећи: Благо мени што си ме понизио, да се научим оправдањима Твојим[17]. Схватио сам да си чинољубац, и тражиш славу од људи, а не од Бога. Не верујеш ли, јадниче, написаноме: Нико сам себи не присваја част, него призван од Бога[18]. Ако апостолу не верујеш, нећеш ни Христу поверовати. Зашто од људи тражиш достојанство, а не од Бога, онима који су од Бога нећеш да се повинујеш и мислиш високо? Такви су у старини с небеса били свргнути. “Нисам ли ја – велиш – достојан да ми се повери посао у таквом чину, или сам гори од тога иконома или од брата његовог који напредује?” Не добивши што си желео, смућујеш се, хоћеш често да излазиш из келије у келију и завађаш брата са братом, говорећи бескорисне ствари: “Зар мисле – вели – овај игуман и овај иконом да се само овде Богу угађа и да се другде немогуће спасти? А шта је са нама, на мене не обраћају пажњу?” То су ђаволска посла, то су ти празне претањености. Ако и сам какав напредак добијеш, тако да стојиш на вишем степенику, не заборављај смерноумља, да кад ти се догоди да сиђеш са степеника, опет нађеш свој понизни пут и не упаднеш у различите јаде.
Пише ми кнегиња Ростислављева, Верхослава[19], хотећи да будеш постављен за епископа Новгорода на Антонијево место, или Смоленска на Лазарево место, или Јурјева на Алексијево место, “па макар – вели – и до хиљаду сребреника потрошила ради тебе и Поликарпа”. И рекох јој: “Кћери моја Анастасија! Дело не богоугодно хоћеш да учиниш; ако би пак он пребивао у манастиру без излажења, са чистом савешћу, у послушности игуману и свој братији, трезвен у свему, не само да би се обукао у светитељску одећу, него би се и Вишњег Царства удостојио.”
А ти, брате, епископство си зажелео? Добро дело хоћеш! Но слушај Павла кад говори Тимотеју[20], и прочитавши схватићеш да ли си нешто од тога какав епископ треба бити одржао. А кад би ти био достојан таквог чина, ја те не бих пустио од себе, него бих те својим рукама поставио себи за сапрестолника у обе епископије, Владимирску и Суздаљску, као што је хтео кнез Георгије[21], али ја му не дозволих, видећи твоју малодушност. А ако мене не слушаш, какву год власт да хоћеш, или епископство или игуманство задобијеш, биће ти проклетство, а не благослов. И више нећеш ући у свето и часно место у коме си се постригао. Бићеш као непотребна посуда, бићеш избачен напоље и после ћеш много плакати без успеха.
Није у томе савршенство, брате, да те сви славе, него да исправиш свој живот и сачуваш себе чистим. Из тога су, брате, Печерског манастира Пречисте Богоматере били постављени многи епископи, као што и од самог Христа Бога нашег беху послани Апостоли по свој васељени, и као светила светла осветлаше сву руску земљу светим крштењем. Први – Леонтије, епископ ростовски, велики светитељ кога Бог прослави неискваривошћу; он беше првопрестолник кога неверни много мучише и тукоше – он беше трећи грађанин из руског света којег, заједно са она два Варјага, увенча Христос за Кога и пострада.[22] О Илариону митрополиту и сам си читао у Житију светог Антонија, да га овај постриже и затим удостоји свештенства.[23] Потом Николај и Јефрем – перејаславски, Исаија – ростовски, Герман – новгородски, Стефан – владимирски, Нифонт – новгородски, Марин – јурјевски, Мина – полоцки, Николај – тмуторокански, Теоктист – черњиговски, Лаврентије – туровски, Лука – бјелгородски, Јефрем – суздаљски. А ако хоћеш за све да сазнаш, прочитај стари ростовски летопис, јер их има више од 30, а затим до нас грешних, мислим око 50.
Схвати, брате, колика је слава и част тога манастира! И постиди се и покај се, изабери тих и безметежан живот, коме те Господ и призвао. Ја бих радо оставио своју епископију и служио игуману у том светом Печерском манастиру. А ово ти говорим, брате, не сам себе да величам, већ теби да саопштим. Власт нашег светитељства сам знаш. Ко не зна за мене, грешног епископа Симона, и ову саборну цркву, красоту владимирску, и другу – суздаљску цркву, коју сам сам направио?[24] Колико оне имају градова и села и десетину убиру по читавој овој земљи – и тим свиме влада наша незнатност. И ово све бих оставио, али знаш каква ме велика духовна ствар обавезује, и молим се Господу да ми пода благо време за управљање.
А зна тајне Господ: истину ти кажем – сву бих ову славу и част одмах у блато урачунао, и кад бих у Печерском манастиру са штапом дреждио за вратима или са смећем био пометен и гажен људима, или био један од убогих пред вратима те часне лавре и постао просјак – то би било боље од ове времене части. Један дан у дому Божије Матере већи је од хиљаду година, и пре бих изабрао да у њему пребивам, него да живим у становима грешничким.[25] Уистину ти кажем, брате Поликарпе: где чу за дивнија чуда од оних која бише у том светом манастиру Печерском. Где су блаженији од ових отаца, који попут сунчевих зрака засијаше до крајева васељене? О њима ћу ти веродостојно испричати у следећем спису, у додатку ономе што ти рекох. И ево ћу ти рећи, брате, од чега је толика моја горљивост и вера у светог Антонија и Теодосија.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Уп. Мт 21:31.
  2. Дванаестопсалмије – молитвени чин који се често помиње у житијима светих већ од најстаријих времена, саствљен од псалама: 26, 31, 56, 33, 38, 40, 69, 70, 76, 101, Манасијине молитве и молитве светог Евстратија.
  3. Дап 12:1-11.
  4. Пс 26:4.
  5. Мт 21:13; Лк 19:46.
  6. Мт 18:20.
  7. Св. еп. Симон подсећа Поликарпа на причу која се може наћи у неким издањима Скитског отачника, као и у великом Прологу, у Слову за 4. август: “Једном један прозорљиви старац надгледаше иноке који сеђаху за трпезом и сви јеђаху исту храну. И виде: једни од њих јеђаху мед, други хлеб, а трећи изметине. Зачуди се старац таквој разлици у једењу и поче да се моли Богу говорећи: ‚Господе, откриј ми ту тајну: ето на столу је пред све стављена иста храна: зашто је она некима тако измењена и изгледа да једни једу мед, други хлеб, а неки изметине?’ И гле, чу старац глас одозго који говораше: ‚Они које си видео да једу мед, то су они који са страхом и трепетом и радошћу духовном седе за трпезом и непрестано се моле, и њихова молитва као кадило узлази ка Богу, и стога им храна изгледа као мед. Они, пак, које си видео да једу хлеб, то су они који су задовољни храном коју им шаље Бог; а они за које се чинило да једу изметине, то су они који приликом једења хране ропћу и говоре: то је добро, а то је покварено. Стога не треба тако помишљати, него благодарити и славити Бога да се испуни речено: ако једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините (1.Кор 10:31).'” (Овде смо навели текст из Пролога, док је онај у Bibliotheca Hagiographica Graeca доста краћи и неразумљив).
  8. Уп. 1.Кор 10:31.
  9. Мт 10:22; 24:13.
  10. 2.Царс 16:5-12.
  11. Уп. Фил 2:8.
  12. Јн 7:20; 8:52.
  13. Уп. Лк 6:27-28.
  14. Поликарп је неко време игумановао у кијевским манастирима Козме и Дамјана и Светог Димитрија, али се затим опет вратио у Печерску обитељ.
  15. Преп. Акиндин II био архимандрит око 1217-1232.
  16. Уп. Лк 15:24.
  17. Пс 118:71.
  18. Јев 5:4.
  19. Жена кнеза Ростислава (сина кијевског великог кнеза Рјурика Ростиславића који је владао 1195-1211), кћерка владимирског кнеза Всеволода Георгијевића “Великог Гнезда” (добио надимак зато што је имао пуно деце), унука Георгија Дугоруког.
  20. В. 1.Тим 3:1-7.
  21. Георгије – син Всеволода Великог Гнезда, велики кнез владимирски 1212-1238, погинуо у окршају са Татарима на реци Сит. Види и Уводну реч.
  22. Свети Леонтије беше епископ Ростова од средине до 70-их година 11. века. Иако је скончао у миру, умро је заправо од силних рана и удараца које су му задали незнабожни Ростовљани. Ипак је његово страдање и стрпљење уродило плодом – урођеници су се пред крај његовог владиковања већ масовно добровољно обраћали на праву веру. Двојица Варјага су свети кијевски мученици Теодор и Јован, отац и син, које су 983. незнабожни Кијевљани усмртили зато што отац није дао да му се син принесе на жртву боговима-демонима.
  23. Ово се чини као довољно добар доказ за претпоставку да су митрополит Иларион и схимник Иларион, чије неисквариве мошти почивају у Даљњим пештерама, иста особа.
  24. У Владимиру се ради о саборном храму Успења који је 1158-1161 градио св. кнез Андреј Богољубски, а после пожара 1185. је био обновљен; у Суздаљу је реч о саборној цркви Рождества Богородице коју је 1222-1225 градио свети кнез Георгије Всеволодовић, а освештао управо овај свети епископ Симон. Та реченица сведочи о томе да је Симонова посланица написана 1125. или 1126. године.
  25. Уп. Пс 83:11.

 

   

Comments are closed.