NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

KIJEVO-PEČERSKI PATERIK

 

SLOVO 8.
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TEODOSIJA, IGUMANA PEČERSKOG

 
Gospode, blagoslovi oče!
Blagodarim ti, Vladiko moj, Gospode Isuse Hriste, što si udostojio mene nedostojnog da budem pripovedač o tvojim svetim ugodnicima. Isprva pisah o životu i o pogubljenju i o čudima svetih i blaženih strastotrpaca Borisa i Gleba, te se prisilih da se prihvatim i drugog pripovedanja, koje je više od moje snage, a za koje, kao prost i nerazuman, nisam ni dostojan. Uz to nisam naučen nikakvoj veštini, no setih se, Gospode, reči Tvoje koja kaže: Ako imate vere koliko zrno gorušično i rečete gori ovoj: pređi i baci se u more, odmah će vas poslušati.[1] Ovo držeći na umu, ja grešni Nestor, i ogradivši se verom i nadom da je sve moguće što je od Tebe, položih početak pisanju slova o životu prepodobnog oca našeg Teodosija, koji beše iguman ovog manastira Svete Vladičice naše Bogorodice, a čiji dan usnuća sada praznujemo i pominjemo. Eto tako, braćo, kad se setih života prepodobnoga, koji još niko ne napisa, držaše me žalost po čitave dane, i moljah se Bogu da me udostoji da sve po redu napišem o životu bogonosnog oca našeg Teodosija. Da i oni crnorisci posle nas, uzevši spis i čitajući ga, tako vide junaštvo ovog čoveka, i pohvale Boga, i ugodnika Njegovog proslavljajući da se ukrepljuju za nove podvige, a najviše (da Ga pohvale) zato što se i u ovoj zemlji pojavi takav čovek i ugodnik Božiji. O ovome i sam Gospod proreče: Mnogi će od istoka i zapada doći i sešće za trpezu sa Avraamom, i Isaakom, i Jakovom u Carstvu Nebeskom[2], i opet: Mnogi će poslednji biti prvi[3], jer se ovaj poslednji pokaza kao veći od prvih Otaca, životom podražavajući svetog prvonačelnika kaluđerskog obraza – mislim na Velikog Antonija. I evo šta je čudno: da u otačkim knjigama piše da će slab biti poslednji rod; njega pak Hristos u ovom poslednjem rodu načini takvim svojim saradnikom i pastirem inoka, pošto od mladosti beše ukrašen čistim životom, dobrim delima, a ponajviše verom i razumom. O njemu ću sada početi odavde da pripovedam – život blaženog Teodosija od najmlađeg uzrasta.
No, slušajte, braćo, sa svakom priležnošću, jer je ovo slovo puno koristi svima koji slušaju. Ali, molim vas, ljubljeni, da ne zazirete od moje prostote, jer budući obuzet ljubavlju prema prepodobnom, zbog toga se usudih da pišem sve ovo o svetom, uz to se i čuvajući da mi ne bi bilo rečeno: Zli i lenji slugo, trebalo je moje srebro da daš menjačima, i došavši ja bih uzeo svoje sa dobitkom[4]. A i zato, braćo, što nije lepo tajiti čuda Božija, najviše zbog toga što Bog reče učenicima svojim: Što vam govorim u tami, kazujte na videlu, i što vam se šapće na uši propovedajte sa krovova[5]. Ovo hoću da napišem za napredak i izgrađivanje onih koji se sa ovim sretnu, a slaveći Boga za to dobićete uručenje nagrade. Hoteći da počnem da pripovedam, prvo se molim Gospodu ovako govoreći: Vladiko moj, Gospode Svedržitelju, Davaoče dobara, Oče Gospoda našeg Isusa Hrista, dođi mi u pomoć, i prosveti srce moje za razumevanje zapovesti Tvojih, i otvori usne moja za ispovedanje čuda Tvojih i za pohvalu svetog ugodnika Tvoga, da se proslavi ime Tvoje, jer si Ti Pomoćnik svima koji se u Tebe nadaju, u vekove, amin.
Ima jedan grad, udaljen od prestonog grada Kijeva 50 poprišta[6], po imenu Vasiljev[7]. U njemu su bivali roditelji svetoga, u veri hrišćanskoj živeći, i svakim blagočašćem ukrašeni. Rodiše ovog blaženog dečka, pa ga u osmi dan donesoše jerarhu Božijem, kako je kod hrišćana običaj, da detetu ime nadenu. Sveštenik vide dečaka i prozirući srčanim očima šta će sa njim biti, i to da će se odmalena Bogu predati, nazva ga Teodosije[8]. Zatim, kad bi dečaku 40 dana, prosvetiše ga krštenjem. Mališan rastijaše, hranjen od svojih roditelja, i blagodat Božija beše sa njim, i Duh Sveti se odmalena useli u njega.
Ko će izreći milosrđe Božije! Jer eto, ne izabra On od premudrih filosofa ni od gradskih vlastelina pastira i učitelja inocima, nego se – neka se zbog toga proslavi ime Gospodnje – prost i neuk pokaza mudriji od filosofa. O, tajne sakrivene! Jer odakle se ne očekivaše, odatle nam zasija danica presvetla, tako da iz svih krajeva videše njeno sijanje, i trčaše ka njoj sve prezrevši samo da se njenog svetla nasite. O, blagosti Božije! Jer najpre označivši i blagoslovivši mesto, On od njega stvori pašnjak na kome će pasti stado bogoslovesnih ovaca, pa im onda pastira izabra.
Roditelji blaženoga se preseliše u drugi grad, zvani Kursk, zato što knez tako naredi, a ja ću reći i – zato što Bog tako izvole, da i tamo zasija život ovog vrlog mališana, a nama, kako i treba, da izađe danica sa istoka i sakupi oko sebe mnoge druge zvezde, očekujući Sunce pravde, Hrista Boga, i govoreći: „Evo ja, Gospode, i deca koju vaspitah duhovnom Tvojom hranom; i evo, Gospode, učenika mojih, dovedoh ti ove koje naučih da sve žitejsko[9] prezru, i Tebe jedinoga Gospoda i Boga zavole. Evo, o Vladiko, stada bogoslovesnih Tvojih ovaca, čijim pastirom me Ti beše učinio, i koje napasoh na Tvome božanskom pašnjaku, i dovedoh Ti njih koje sačuvah čiste i neporočne.“ A Gospod će njemu: „Slugo dobri, verno si umnožio predani ti talant, zato primi pripremljeni ti venac, i uđi u radost Gospoda svoga[10]“. A učenicima će njegovim reći: „Hodite, dobro stado, bogoslovesne ovčice vrloga pastira, koji radi Mene gladovaste i trudiste se, primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta[11]“.
Stoga i mi, braćo, pohitajmo da se ugledamo i budemo podražavaoci života prepodobnog Teodosija i učenika njegovih[12], koje pred sobom posla Gospodu, da se tako udostojimo da čujemo glas onaj Vladike i Svedržitelja koji kaže: „Hodite, blagosloveni Oca Mojega, primite pripremljeno vam Carstvo“.
A mi opet pođimo na ono naše kazivanje o ovom svetom mališanu. Rastijaše dakle telom, a dušom beše vučen ka ljubavi Božijoj, i hođaše svakog dana u crkvu Božiju, sa svom pažnjom slušajući božanske knjige. Čak se ni deci kad su se igrala nije približavao, kako to obično čine maleni, nego se gnušao njihovih igara. Odeća mu beše bedna i zakrpljena. Zbog toga ga roditelji mnogo puta terahu da se obuče u čistu odeću i izađe da se igra sa decom. A on ih u tome ne slušaše, već rađe izvole da bude kao jedan od ubogih. Pored toga mu narediše da ide jednome učitelju na učenje božanskih knjiga, što i učini. Uskoro se izvežba u svoj pismenosti, tako da su se svi čudili dečakovoj mudrosti i razumu, kao i njegovom brzom učenju. A pokornost njegovu i poslušnost, koju steče tokom učenja ne samo prema učitelju nego i prema svima koji se sa njim učahu – ko će je iskazati?!
U to vreme dođe kraj životu njegovog oca. Tada božanstveni Teodosije imaše 13 godina. Otada poče sve priležniji da biva u trudovima, pa je i sa slugama izlazio na njivu i radio tamo sa svakom poniznošću. A mati ga zadržavaše, ne dozvoljavajući da to čini, te ga opet moljaše da se obuče u svetlu odeću, pa da tako izlazi sa svojim vršnjacima na igranje. Govoraše mu: „Tako hodeći, činiš sramotu sebi i svojoj porodici“. A on je u tome ne slušaše, pa se puno puta gnevila na njega i od velike srdžbe ga tukla – beše, naime, telom krupna i jaka kao muškarac, tako da, ako je neko ne bi video nego samo čuo gde govori, pomislio bi da je muško.
Međutim, božanstveni mladić već razmišljaše kako i na koji način bi se spasao. Ču on tako za sveta mesta gde Gospod naš Isus Hristos u ploti hođaše, i čežnjaše da ih pohodi i pokloni im se. I moljaše se Bogu govoreći: „Gospode moj Isuse Hriste! Čuj molitvu moju i udostoj me da pohodim Tvoja sveta mesta i da im se s radošću poklonim“. I tako se puno puta moljaše, i gle, dođoše putnici[13] u taj grad, pa kad ih vide, božanstveni mladić se obradova i potrča; pokloni im se, ljubazno ih pozdravi, i upita ih odakle su i kuda idu. Oni mu rekoše: „Dođosmo iz svetih mesta, a ako Bog dozvoli, tamo ćemo se i vratiti“. Sveti ih moljaše da ga uzmu sa sobom te da im bude saputnik. Oni obećaše da će ga uzeti sa sobom i provesti do svetih mesta. Čuvši ovo što mu obećaše, blaženi Teodosije se obradova i ode svojoj kući. I kada htedoše putnici da pođu, obavestiše mladića o svom odlasku. On, pak, ustade noću i, tako da niko ne zna, tajno izađe iz svoje kuće, nemajući sa sobom ništa osim odeće u kojoj hođaše, a i ona beše bedna. I tako pođe za putnicima. No blagi Bog ne dopusti mu da ode iz ovih krajeva, njemu kojeg još od utrobe majčine znamenova za pastira bogoslovesnih ovaca u ovim krajevima, da ne bi, kad ode pastir, opusteo pašnjak koji Bog blagoslovi, i na njemu izraslo trnje i korov, a stado se razišlo.
Posle tri dana saznade mu mati da on otide sa putnicima, pa odmah pojuri za njim, uzevši sa sobom samo jednog svog sina koji beše mlađi od blaženog Teodosija. Tako u jurnjavi prevališe velik put pre no što ga dostigoše, i uhvatiše ga, pa ga mati od srdžbe i gneva uhvati za kosu i baci ga na zemlju, te ga svojim nogama udaraše. Nakon što mnogo ukori putnike, vrati se kući vodeći ga svezanog kao kakvog zločinca. Tolikim je gnevom bila obuzeta, da ga je i kad su kući došli tukla sve dok nije iznemogla. Potom ga uvede u kuću, tu ga sveza i zatvori, pa onda ode. A božanstveni mladić sve ovo s radošću primaše, i moljaše se Bogu za sve to blagodareći. Zatim mu mati dođe kroz dva dana, odveza ga i dade mu da jede, a pošto još beše obuzeta gnevom, stavi mu na noge okove, te mu tako naredi da hoda, pazeći da ne bi opet pobegao od nje. Potom mu se opet smilova, i poče ga molećivo nagovarati da ne beži od nje, jer ga mnogo voljaše, više od drugih, i zato ne mogaše bez njega. Kad on obeća da neće otići od nje, skide mu okove sa nogu i dozvoli mu da slobodno čini šta hoće. A blaženi se Teodosije vrati na svoj raniji podvig, i svakog dana hođaše u crkvu. Videvši da liturgija često izostaje zato što nemaše ko da peče prosfore, veoma zbog toga žalovaše i naumi da se sam sa poniznošću prihvati toga rada. Tako i učini: poče da peče prosfore i da ih prodaje, a ako mu je šta od zarade preteklo, to je davao siromašnim. Od zarade je opet kupovao žito i, svojim ga rukama samlevši, ponovo pekao prosfore. Bog tako izvole, da se u crkvu Božiju donose čiste prosfore od neporočnog i neskvernog dečka. Ovako čineći provede dvanaest godina ili više. A svi dečaci, njegovi vršnjaci, rugahu mu se i korahu ga zbog tog rada, kako ih vrag tome nauči. A blaženi sve ovo s radošću primaše, sa ćutanjem i poniznošću.
Zlikovac vrag, koji od početka omrznu dobro, videći sebe pobeđenog poniznošću bogoslovesnog dečaka, ne počivaše, nego ga htede odvratiti od takvog rada. I poče nagovarati njegovu mater da mu zabrani taj rad. Mati, dakle, ne trpeći da joj sin bude u takvoj sramoti, poče da mu s ljubavlju govori: „Molim te, čedo, ostavi se takvog rada, porugu nanosiš na svoju porodicu, i ne trpim da slušam kako te svi kore zbog tog rada. I nije lepo da ti, momak, radiš takav rad“. A božanstveni mladić sa poniznošću odgovaraše svojoj materi, govoreći: „Poslušaj, mati, molim te poslušaj! Pa Gospod Isus Hristos sam postade ubog i ponizi se, nama primer dajući, da se i mi Njega radi ponizimo. Pa i izrugivan beše i pljuvan i udaran, sve pretrpevši radi našega spasenja; koliko je tek onda priličnije da mi trpimo da bismo zadobili Hrista. A što se tiče mog rada, mati moja, poslušaj ovo: kad Gospod naš Isus Hristos na večeri sede za trpezu sa svojim učenicima, tad uze hleb i blagoslovivši prelomi ga, i davaše učenicima, i reče: Uzmite, jedite, ovo je Telo Moje koje se lomi za vas i za mnoge radi otpuštenja grehova[14]. Pa ako sam Gospod nazva (hleb) svojom Ploću, koliko je onda priličnije meni da se radujem što me Gospod udostoji da budem pripremnik Njegove Ploti“. Ovo čuvši mati njegova, čuđaše se mudrosti dečakovoj, i od tada ga poče popuštati. Ali, vrag ne počivaše oštreći je da sprečava dečaka u tolikoj poniznosti. Kad ga posle godinu dana vide gde opet peče prosfore sav crn od jare iz peći, sažali se veoma, pa mu otad opet zabranjivaše, sad umiljavanjem, sad pretnjom, a ponekad ga i bijući, da se ostavi tog rada. Božanstveni junoša beše zbog toga u velikoj tuzi i nedoumici šta da čini. Onda ustavši noću izađe tajno iz svog doma, i ode u drugi grad, koji ne beše daleko odatle, i naseli se kod sveštenika, i rađaše svoj uobičajeni rad. A mati njegova ga tražaše po svome gradu i, ne našavši ga, zažali za njim. Kad posle mnogo dana ču gde živi, odmah sa velikim gnevom krete za njim, i došavši u gorespomenuti grad, tražaše i nađe ga u sveštenikovom domu, i uhvativši ga odvuče u svoj grad tukući ga. Dovede ga svojoj kući i zapreti mu, govoreći: „Nećeš više otići od mene; jer, ako bilo gde odeš, doći ću i naći te, i svezanog ću te tući i dovesti u ovaj grad.“. Ponovo se blaženi Teodosije moljaše Bogu, svakog dana idući u crkvu Božiju, pošto beše ponizan srcem i pokoran u svemu.
Vlastelin toga grada, videvši momka u takvoj poniznosti i pokornosti, veoma ga zavole, i naredi mu da bude kod njega u crkvi, pa mu dade i svetlu odeću da u njoj hodi. A blaženi Teodosije, provede u njoj nekoliko dana, kao da neki teret nosi na sebi. Onda je skide i dade je siromašnim, a sam se obuče u bedne prnje, te tako hođaše. Vlastelin, videvši ga gde tako hoda, opet mu dade odeću, bolju od prve, moleći ga da u njoj hoda. A on i tu skide i dade. Ovako puno puta napravi, a kad onaj velikaš saznade za to, još ga više zavole, diveći se njegovoj poniznosti. Posle toga ode božanski Teodosije kod jednog kovača i kaza mu da iskuje železni lanac, pa ga uze i opojasa njime svoja bedra, i tako hođaše. Železo beše usko i zagrizaše mu se u telo, a on se držaše kao da mu to nije pričinjavalo nikakavu telesnu patnju.
Prođoše tako mnogi dani, i dođe jedan praznični dan, pa mu mati naredi da se obuče u odeću svetlu i ide da služi svim gradskim velmožama koji u te dane seđahu na ručku kod vlastelina. Blaženom Teodosiju beše naređeno da prisustvuje i služi. Zato mu i reče mati da se obuče u čistu odeću, a i zbog toga što je čula šta beše učinio. Dok se oblačio u čistu odeću, budući prostodušan, nije je se pazio. A ona uporno gledaše ne bi li šta bolje videla, i vide mu na košulji krv od ugriza železa. I raspalivši se na njega gnevom, ljutito ustade i razdera košulju na njemu, i tukući ga skide mu železo sa bedara. A Božiji dečko, kao da mu ništa zlo ne učini, obuče se i otide, te služaše zvanicama sa svakom poniznošću.
Posle nekog vremena, opet ču kako Gospod u svetom Evanđelju kaže: Koji ne ostavi oca ili mater i ne pođe za mnom, nije mene dostojan[15]. I opet: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti. Uzmite jaram Moj na sebe i naučite se od Mene; jer sam ja krotak i ponizan srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim.[16] Ovo čuvši bogonadahnuti Teodosije, i razgorevši se božanskom revnošću i ljubavlju i dahom Božijim, razmišljaše kako i gde da se postriže i sakrije od svoje matere. Po udešenju Božijem, otide mu mati jednom na selo da ostane tamo dosta dana. A blaženi se obradova i pomolivši se Bogu krišom izađe iz kuće, nemajući ništa uza se osim odeće, te malo hleba radi slabosti telesne. I tako krete prema gradu Kijevu, pošto beše čuo za tamošnje manastire. Ne znajući puta, moljaše se Bogu da bi našao saputnike koji bi ga usmerili na željeni put. I po udešenju Božijem, iđahu tim putem trgovci na kolima sa teškim teretima. Saznav blaženi da idu u isti grad, proslavi Boga i iđaše za njima izdaleka, ne javljajući im se. I kad se oni zaustaviše da prenoće, blaženi im ne priđe, već otpočinu nadogled njih, i jedino ga Bog čuvaše. I tako idući tri nedelje, dođe do gorespomenutog grada. Čim dođe, obiđe sve manastire, hoteći da postane monah i moleći da ga prime. Oni, pak, videvši prostotu mladića obučenog u bedne haljine, ne želeše da ga prime. Bog to izvole da ga odvede na mesto u koje beše od mladosti Bogom pozvan.
Čuvši onda za blaženog Antonija gde živi u pešteri, okrilati se u duhu i krete ka pešteri. Dođe kod prepodobnog Antonija, i videvši ga pade poklanjajući mu se sa suzama, moleći ga da bude kod njega. A veliki Antonije mu pokazujući reče: „Čedo, vidiš li ovu pešteru – mesto jadno i tesnije od drugih mesta. A ti si mlad, pa mislim da nećeš moći da trpiš jad na ovome mestu“. Ovo ne govoraše samo da bi ga iskušao, nego svojim prozorljivim očima proziraše da će on izgraditi to mesto, i da će načiniti slavan manastir, u kojem će se sabrati mnoštvo kaluđera. Bogonadahnuti Teodosije mu sa umilenjem odgovori: „Znaj, časni oče, da me Predznatelj svega Bog dovede tvojoj svetosti i naređuje mi da se spasem; stoga, šta god mi kažeš da učinim, učiniću“. Tad mu reče blaženi Antonije: „Blagosloven Bog, čedo, koji te ukrepi u toj gorljivosti. Evo i mesta, budi u njemu“. Teodosije mu se, opet pavši, pokloni. Zatim ga blagoslovi starac i naredi Velikome Nikonu da ga postriže, pošto ovaj beše sveštenik i iskusan crnorizac, te on uze blaženog Teodosija i po običaju svetih Otaca ga postriže i obuče u monašku odeću.
Otac naš Teodosije predade se Bogu i prepodobnom Antoniju, i otada se baci na trudove telesne, i bdejaše po čitave noći u slavoslovlju Boga, odbacivši sanjivu otežalost, te se zbog uzdržanja i ploću svojom truđaše, rukama rad svoj radeći, sve se dane sećajući one reči iz psalma: Vidi ponižavanje moje i trud moj, i otpusti sve grehe moje[17]. Tako sav sa punim uzdržanjem ponižavaše dušu, a telo opet trudom i podvizavanjem iznurivaše, tako da su se prepodobni Antonije i Veliki Nikon divili njegovom ponizivanju i pokornosti, i tolikoj mu u mladosti razboritosti, i kreposti i bodrosti. I zbog ovog veoma proslaviše Boga.
Mati ga, pak, mnogo tražaše po svome gradu i u okolnim gradovima, pa kako ga ne nađe, ljuto plakaše za njim, bijući se po prsima kao po nečem neživom. I beše objavljeno po čitavom tom kraju ako neko vidi takvog dečaka da dođe i obavesti njegovu mater, te da će za svoje obaveštenje dobiti veliku nagradu. I dođoše neki iz Kijeva i kazaše joj: „Pre četiri godine videsmo ga gde hoda po našem gradu hoteći da se postriže u nekom manastiru. Čim to ču, nije je mrzelo da i tamo pođe. Nimalo se ne zadržavajući i ne bojeći se dužine puta, ode u spomenuti grad da potraži svog sina. Naposletku joj rekoše da je u pešteri kod prepodobnog Antonija. I poče starca prepredeno prizivati, govoreći: „Recite prepodobnome da izađe. Jer evo velik put jurivši pređoh, želeći da besedim sa tobom i da se poklonim tvojoj svetosti, pa da me blagosloviš.“ I obavestiše starca o njoj, te izađe pred nju. Videvši ga pokloni mu se. Kad sedoše, poče žena da duži veliku besedu, pa najzad otkri razlog zbog kojeg dođe. Reče mu: „Molim te, oče, kaži mi je li sin moj ovde. Mnogo tugujem zbog njega, ne znajući da li je živ.“ Starac, budući prostodušan, i ne shvativši njenu prepredenost, reče joj: „Ovde ti je sin, i ne tuguj za njim, jer je živ“. A ona će njemu: „Pa što ga, oče, onda ne vidim? Velik put prešavši dođoh u ovaj grad samo da vidim svog sina. Zatim ću se vratiti u svoj grad“. Starac joj odgovori: „Ako hoćeš da ga vidiš, sad se vrati, a ja ću ga nagovoriti, zato što on nikoga ne želi da vidi, pa onda sutra dođi i videćeš ga“. To čuvši, ona otide, čekajući da ga vidi idućeg dana. A prepodobni Antonije, ušavši u pešteru izvesti o svemu blaženog Teodosija, koji kad ovo ču vrlo se ožalosti što ne beše mogao da se sakrije od nje. Sledećeg dana opet dođe žena, a starac mnogo nagovaraše blaženog da izađe i vidi mater svoju. On pak ne htede. Tad starac izađe i reče joj: „Mnogo ga molih da izađe pred tebe, pa ne htede“. A ona poče govoriti starcu sad već bez poniznosti, i sa velikim gnevom vikaše okrivljujući starca: „Uze mi sina i sakri ga u pešteri, pa sad ne želi da mi ga pokaže. Izvedi mi, starče, mog sina da ga vidim. Neću živa ostati ako ga ne vidim. Pokaži mi mog sina da ne umrem zlo, jer ću sama sebe pogubiti pred ulazom u ovu pešteru, ako mi ga ne pokažeš“. Tad se Antonije strašno ojadi i, ušavši u pešteru, moljaše Antonije blaženoga da izađe pred nju. Ovaj ne htede da ne posluša starca, i izađe k njoj. Ona pak, videvši svog sina u takvom jadu – beše mu se, naime, lice izmenilo od mnogog truda i uzdržanja – zagrli ga i plakaše gorko. I jedva se malo utešivši, sede i poče nagovarati Hristovog slugu, govoreći: „Hajde, čedo, svojoj kući, pa sve što ti je na potrebu i na spasenje duše čini u svojoj kući po svojoj volji, samo se nemoj od mene razdvajati. A kad ti umrem, ti pogrebi moje telo, pa se onda vrati u ovu pešteru, ako hoćeš. Ne mogu da živim, a da te ne gledam“. A blaženi joj reče: „Ako hoćeš da me viđaš svakog dana, idi u ovaj grad, uđi u neki ženski manastir i tu se postrizi. Tako ćeš dolaziti ovamo i viđati me. Uz to ćeš još i spasenje duše zadobiti. Ako ovo ne učiniš, onda – istinu ti kažem – mog lica više nećeš videti“. Ovakvim i mnogim drugim savetima po čitave dane nagovaraše svoju mater. Ona toga ne htede, pa ga ni ne slušaše. A kad bi odlazila od njega, blaženi bi ulazio u pešteru i priležno se molio za spasenje svoje matere i da joj se obrati srce da ga posluša. I Bog usliša molitvu svoga ugodnika. O ovome reče prorok: Blizu je Gospod svima koji Ga prizivaju u istini, i volju onih koji ga se boje ispuniće, i molitvu njihovu uslišiće, i spašće ih[18]. Jednog mu dana dođe mati i reče: „Evo, čedo, učiniću sve što mi veliš, i neću se više vraćati u svoj grad, nego kad je Božija volja otići ću u ženski manastir, i tu ću se postrići i provesti ostatak svojih dana. Jer evo, od tvog poučavanja razumeh da ovaj kratkovremeni svet nije ništa“. Ovo čuvši, blaženi se Teodosije obradova u duhu i ušavši u pešteru kaza velikome Antoniju, a ovaj čuvši proslavi Boga koji joj obrati srce na takvo pokajanje. I ode do nje i mnogo je pouči na korist i na spasenje duše, i obavestivši kneginju o njoj, posla je u ženski manastir Svetog Nikole. Tu joj beše postriženje i oblačenje u monašku odeću, i poživevši dosta godina u dobrom pokajanju, s mirom usnu.
O ovom životu blaženog oca našeg Teodosija od malih nogu do kad dođe u pešteru, ispriča mati njegova jednome od bratije po imenu Teodor, koji pri ocu našem Teodosiju bi kelar[19]. A ja sve ovo čuvši od njega, pošto mi on ispriča, napisah da upamte svi koji ga poštuju. Nego, preći ću i na ostalo kazivanje o doživljajima ovog mladića, a neophodne reči neka mi ukaže blagoispravljajući Bog i Slavoslov.
Otac naš Teodosije pokaza se u pešteri kao pobednik nad zlim dusima. Po postrigu svoje matere i po odbacivanju svake svetovne žalosti poče se još većim trudovima podvizavati na revnovanje Bogu. I videše se tada tri svetila u pešteri, koja su razgonila tamu besovsku molitvom i gladovanjem: mislim na prepodobnog Antonija, blaženog Teodosija i Velikog Nikona. Oni prebivahu u pešteri u moljenju Bogu, i Bog beše sa njima. Jer gde su – reče – dva ili tri sabrana u ime Moje, onde sam i ja među njima[20].
U to vreme beše jedan po imenu Jovan prvi među kneževim boljarima. Njegov sin često dolažaše kod prepodobnih, naslađujući se njihovim medotočnim rečima koje izlažahu iz usta tih otaca, i zavole ih veoma, toliko da ushtede da sa njima živi i prezre sve u ovom životu, slavu i bogatstvo svrstavši u ništa. Dotače ga se, naime, reč Gospodnja koja kaže: Lakše je kamili proći kroz iglene uši negoli bogatome ući u Carstvo Nebesko[21]. Tad on Antoniju jedinom iskaza svoju misao, govoreći: „Hteo bih, oče, ako je Bogu ugodno, da budem monah i da živim sa vama“. Reče mu starac: „Dobro je tvoje htenje, čedo, i ta je pomisao ispunjena blagodaću, ali čuvaj se, čedo, da te bogatstvo i slava ovoga sveta ne vrati nazad. Gospod veli: Nijedan ko je metnuo ruku svoju na plug pa gleda nazad, nije podesan za Carstvo Božije[22], pa tako se i monah kad se mišlju vraća prema svetu i brine se za svetovno neće udesiti za život večni“. I puno drugog beseđaše starac dečku, a onome se srce sve više oštraše za ljubav Božiju, pa se tad vrati svojoj kući.
Sledećeg dana odenu se u odeću svetlu i raskošnu, i tako sede na konja pa pođe starcu, a služitelji njegovi iđahu oko njega, dok drugi vođahu pred njim konja urešena, i tako u velikoj slavi dojaha do peštere naših otaca. Oni izađoše i pokloniše mu se kao što priliči pred velmožama, a onda se on njima pokloni do zemlje. Zatim skide sa sebe boljarsku odeću i metnu je pred starca, pa i konja urešenog postavi pred njega, govoreći: „Sve ovo krasno, oče, prelest je ovoga sveta, i kako hoćeš učini sa tim, a ja ovo sve prezreh i hoću da budem monah i da živim sa vama u ovoj pešteri, i više se neću vraćati svome domu“. A starac mu reče: „Pazi, čedo, kome se obećavaš i čiji vojnik hoćeš da budeš, jer ovde nevidljivo prisustvuju anđeli Božiji primajući tvoja obećanja. Da ne bi kako otac tvoj došao sa mnogom silom i izveo te odavde, a mi ti ne mognemo pomoći, pa bi se pred Bogom pokazao kao laža i otpadnik“. I reče mu dečko: „Verujem Bogu mome, oče, da ako me počne i mučiti otac moj, neću ga poslušati da se vratim u svet. I molim te, oče, da me skoro postrižeš“. Tad naredi prepodobni Antonije Velikome Nikonu da ga postriže i obuče u monašku odeću. On po običaju pročita molitve i postriže ga, i obuče ga u monaške haljine, nadenuvši mu ime Varlaam.
Tada dođe neki uškopljenik iz kneževskog doma, koga knez mnogo voljaše, a ovaj svime kod njega upravljaše, i moljaše starca Antonija, želeći da i on postane crnorizac. Starac ga pouči o spasenju duše i preda ga Nikonu da ga postriže. A on i ovog postrigavši obuče u monašku odeću, i nadenu mu ime Jefrem. Ne treba skrivati kakav jad nanese vrag na prepodobne zbog ove dvojice. Vrag, klevetnik, koji mrzi na dobro, videći se pobeđenim od svetog stada, i shvativši da će se otada proslaviti to mesto, oplakivaše svoju pogibao. Poče on svojim zlim smicalicama da raspaljuje srce knezu protiv prepodobnih, da bi tako rasterao sveto stado, ali ni tako ne uzmože, nego sam bi posramljen molitvama njihovim i upade u jamu koju sam načini. Povratiće se bol njegov na glavu njegovu, i na teme njegovo pašće nepravda njegova.[23]
Kada, dakle, saznade knez Izjaslav šta bi sa boljarinom i sa njegovim uškopljenikom, vrlo se razgnevi i naredi da se dovede pred njega onaj koji se drznu da takvo šta učini. I tu odmah, brzo otišavši, dovedoše pred njega Velikog Nikona. Knez, u gnevu se obrativši Nikonu, reče: „Ti li si postrigao boljarina i uškopljenika bez mog naređenja?“ A Nikon odgovori: „Blagodaću Božijom ja sam ih postrigao naređenjem Nebeskog Cara i Isusa Hrista koji ih pozva na takav podvig“. A knez na to reče: „Ili ih nagovori da se vrate, ili ću tebe i tvoje poslati na zatočenje, i pešteru ću vam raskopati“. A na ovo Nikon odgovori: „Što je ugodno, vladiko, pred očima tvojim, to učini, a meni ne priliči da odvraćam vojnike od Cara Nebeskog“. Antonije i njegovi, uzevši svoju odeću, otidoše od svog mesta, hoteći da odu u drugu oblast. Dok se knez još gnevio i ukoravao Nikona, to uđe jedan služitelj i reče da Antonije i njegovi odlaze iz ovog grada u drugu oblast. Tad mu reče njegova žena[24]: „Slušaj, gospodine, ne gnevi se. Tako bi i u našem kraju kad radi neke nevolje pobegoše kaluđeri, pa nastade veliko zlo u zemlji zbog njih, te se čuvaj, gospodine, da ne bude tako i u tvojoj oblasti“.[25] To čuvši, poboja se knez gneva Božijeg, te otpusti Velikog Nikona, naredivši mu da ide u svoju pešteru. A po one posla sa molbom da se vrate nazad. Jedva ih nakon tri dana nagovoriše da se vrate u svoju pešteru, kao nekakve junake posle bitke koji pobediše svog protivnika – vraga. I svagda se moljahu dan i noć Gospodu Bogu.
No ne počivaše ni vrag koji se sa njima borio. Jer tad saznade boljarin Jovan da im hristoljubivi knez Izjaslav ne učini ništa nažao, i raspali se na njih gnevom zbog svog sina. I uzevši sa sobom mnogo slugu, podignu se na sveto stado, i rastera ga, i uđe u pešteru, i uze svog sina, božanstvenog Varlaama, izvuče ga napolje, skide sa njega svetu mantiju i baci je u rov, pa i šlem spasenja što mu beše na glavi skide i baci. Zatim ga obuče u odeću svetlu i raskošnu, kakva priliči boljarima. A on je zbaci sa sebe, ne htevši ni da je pogleda, i tako učini nekoliko puta. Onda otac sa gnevom naredi da mu se svežu ruke i da se odene u spomenutu odeću, te da tako ide kroz grad ka svojoj kući. A Varlaam, uistinu topao dušom za Božiju ljubav, idući putem vide blatnjavu raselinu i brzo uđe u nju, pa Božijom pomoću zbaci odeću sa sebe i nogama je gažaše po blatu, gazeći tako i zle pomisli i lukavog vraga. Kad posle toga dođoše kući, naredi mu otac da sede sa njim za trpezu. A on sede i ništa ne okusi od hrane, no celo vreme držaše oborenu glavu i gledaše nadole. Posle obeda otpusti ga u njegove odaje, postavivši sluge da ga čuvaju da ne ode, a naredi i ženi njegovoj da se svakim ukrasom ukrašava da prelasti dečka i da mu sve služi. A sluga Hristov Varlaam, ušavši u jednu sobu sede u ugao. Žena, njegova, kako joj i beše naređeno, hođaše pred njim i moljaše ga da sede na svoju postelju. Videvši ženinu budalaštinu i shvativši da je otac njegov pripremi da ga prevari, moljaše se u tajnosti svog srca milosrdnom Bogu Koji je moćan da spase od takve prelesti. Ostade sedeći na tom mestu tri dana, ne ustajući sa njega, ni hrane ne okusivši, niti se u odeću obuče, nego beše stalno u jednoj haljini. A prepodobni Antonije i oni sa njim i sa blaženim Teodosijem, behu u velikoj žalosti zbog njega, i moljahu se za njega Bogu. I Bog usliša molitvu njihovu: Zavapiše pravednici i Gospod ih usliša, i od svih nevolja njihovih izbavi ih. Blizu je Gospod skrušenih srcem, i ponizne duhom spasiće.[26] Videvši, dakle, blagi Bog trpljenje i poniznost dečka, obrati žestoko srce njegovog oca na milost prema svome sinu. Obavestiše ga služitelji, govoreći: „Evo već je četvrti dan kako hranu nije okusio, niti želi da se obuče u odeću“. To čuvši, otac se veoma sažali na njega, bojeći se da ne umre od gladi i od zime. Prizvavši ga sebi i ljubazno ga celivavši, otpusti ga. To beše nešto prečudesno, i nasta plač veliki, kao za mrtvim. Sluge i sluškinje plakahu što im gospodar odlazi od njih, žena iđaše s plačem što se lišava muža, otac i mati plakahu što im se sin razdvaja od njih, i tako ga s plačem velikim ispraćahu. A Hristov vojnik izađe iz svoje kuće kao ptica kad se istrgne iz mreže ili srna iz klopke, pa tako brzo trčeći dođe do peštere. Videvši ga, oci se obradovaše radošću velikom, i ustavši proslaviše Boga što im usliša molitvu. Otada mnogi dolaziše u pešteru radi blagoslova od ovih otaca, a drugi opet Božijom blagodaću postadoše kaluđeri.
Tada Veliki Nikon i drugi kaluđer iz manastira Svetog Mine, koji ranije beše boljarin, posavetovavši se, odoše želeći da se zasebno nastane. I došavši do mora, tu se razdvojiše, kao onomad Pavle i Varnava kad odoše da propovedaju Hrista, kao što piše u Delima apostolskim[27]. Boljarin ode prema Konstantinopolu, nađe ostrvo nasred mora i tu se naseli. Požive dugo godina, trpeći zimu i glad, i onda usnu s mirom. Eto se i dosad ono ostrvo zove Boljarevo. Veliki pak Nikon ode na ostrvo Tmutorokansko[28], i tu našavši čisto mesto blizu grada, nastani se na njemu. I Božijom se blagodaću uzvisi to mesto, i sagradi on na njemu crkvu Svete Bogorodice, i postade slavan manastir, koji i do sada postoji, a uzor mu je Pečerski manastir.
Posle ovoga, Jefrem uškopljenik otide u Konstantinopol, i tu življaše u jednom manastiru. Posle ga izvedoše i u ovim krajevima postaviše za mitropolita, u gradu Perejaslavu. Eto mi učinismo u našem pripovedanju veliki skok u budućnost, no vratimo se sada na naše prethodno pripovedanje, koje prekidosmo time kad ovi oci odoše.
Tada naš blaženi otac Teodosije bi postavljen za sveštenika po naređenju prepodobnog Antonija, i svakog dana savršavaše božansku službu sa svakom poniznošću, pošto po naravi beše krotak, tihog razuma i prostog uma, i sve duhovne mudrosti ispunjen. Ljubav neporočnu imaše prema svoj bratiji, a bratije beše već petnaestak. Prepodobni Antonije, kako beše navikao da živi sam, i ne trpeći nikakvog meteža ni buke, zatvori se u jednoj keliji u pešteri postavivši bratiji na svoje mesto blaženog Varlaama, sina boljarina Jovana. I otuda se Antonije opet preseli na drugi breg, i iskopavši pešteru življaše ne izlazeći iz nje, a tu i dosad leži njegovo časno telo. Tada božanstveni Varlaam postavi iznad peštere malu crkvicu u čast Svete Bogorodice, zapovedivši da se bratija tu sastaje na božanstveno slavoslovlje. Sad je to mesto već svima znano, no ranije mnogim beše sasvim nepoznato.
A kakav je isprva bio njihov život u pešteri, i koliko jada i žalosti iskusiše radi teskobe toga mesta, to jedino Bog zna, a ustima čovečijim nije moguće iskazati. Pored toga, jelo im beše samo ražev hleb i voda. U subotu i nedelju jeli bi sočivo, a kako se često i u te dane ne nađe sočiva, jeli bi tad kuvano zelje. Svojim rukama rađahu rad: pleli su, na primer, obuću i kape i bavili se drugim rukodeljem, te su nosili u grad, prodavali, i za to kupovali žito, koje su razdeljivali među sobom, da svako noću izmelje svoj deo za pravljenje hleba. Zatim bi počinjali sa pojanjem jutrenja, pa onda opet rađahu rukodelje. Drugi put bi u gradini okopavali povrćke, sve dok ne bi došlo vreme za božanstveno slavoslovlje, pa bi se tako svi skupa sastali u crkvi, pojući časove, te savršavajući svetu službu, a potom bi se okusivši malo hleba svako opet prihvatao svog rada. I tako se svakog dana trudeći, prebivahu u ljubavi Božijoj.
Otac naš Teodosije smernoumljem i poslušnošću sve prevazilažaše, i trudom i podvizavanjem i telesnim radom, jer beše tela dobrog i krepkog, i sa poletom svima služaše, noseći na svojim plećima vodu i drva iz šume, bdejući po čitave noći u slavoslovlju Božijem. Dok bratija beše na počinku, blaženi uzimaše od svakoga podeljeno mu žito, pa ga meljaše i ostavljaše na svom mestu. Drugom prilikom pak, kad beše mnogo obada i komaraca, noću izlažaše iznad peštere i, obnaživši telo svoje do pojasa, seđaše predući vunu za pletenje obuće i pojući Davidov Psaltir. A telo mu bivaše prekriveno mnoštvom obada i komaraca, i jeđahu mu meso i pijahu krv. A otac naš ostajaše nepokretan, ne ustajući sa tog mesta sve dok ne beše vreme za jutrenje, pa bi se onda pre svih našao u crkvi. I stavši na svoje mesto, ne kretaše se i umom se ne smućivaše savršavajući božanstveno slavoslovlje, te onda opet iz crkve posle svih izlažaše. Zbog toga ga svi veoma ljubljahu, i držahu ga za oca, vrlo se diveći njegovoj poniznosti i pokornosti.
Malo nakon toga, božanstvenog Varlaama, igumana pešterske bratije, izvede knez u manastir Svetog Dimitrija i po njegovom naređenju bi postavljen za igumana. Tad se bratija, koliko ih beše u pešteri, sabra i voljom svih javiše prepodobnom Antoniju da su blaženog oca našeg Teodosija izabrali za igumana, pošto on vođaše pravi kaluđerski život i Božije zapovesti nepokolebljivo izvršavaše.
Otac naš Teodosije, iako primi starešinstvo, ne promeni svoje ponizno pravilo, imajući na pameti Gospoda koji reče: Koji hoće da bude među vama veliki, neka bude manji od svih i svima služitelj[29]. Zato se ponižavaše, čineći sebe manjim od svih i svima služeći, i sobom dajući primer, pre svih izlazeći na rad i na čin svete liturgije. I otad cvetaše i uvećavaše se to mesto molitvom pravednika. Pravednik – veli – kao palma procvetaće, i kao kedar na Livanu uvećaće se[30]. Uvećavaše se otada bratija i cvetaše to mesto dobrim običajima i molitvama njihovim, i svakim drugim blagočašćem. Puno velmoža dolažaše kod njega po blagoslov i davahu im jedan delić od svoga imetka. A prepodobni otac naš, uistinu zemaljski anđeo i nebeski čovek, videći da je mesto jadno i tesno i povrh svega premaleno, a da se bratija uvećava, te da im je i crkva mala za sakupljanje, nije nikad zbog toga padao u tugu niti se ojadio, već je svakog dana tešio svu bratiju, i učio ih da se ne brinu za telesno, nego ih podsećaše na Gospodnji glas, govoreći im: „Ne brinite se šta ćemo piti, ili šta ćemo jesti, ili u šta ćemo se obući, jer zna Otac vaš nebeski da vama treba sve ovo; nego ištite Carstvo Nebesko i ovo će vam se sve dodati[31].“ Blaženi ovako razmišljaše, a Bog mu sve potrebno neoskudno davaše.
Tada ovaj veliki Teodosije nađe nedaleko od peštere mesto čisto, i vide da je prikladno za izgradnju manastira, pa obogativši se blagodaću Božijom, ogradivši se verom i nadom, ispunivši se Duha Svetoga, poče da se trudi oko toga da nast?n? to mesto. I kako mu Bog pomagaše, za malo vremena izgradi na tom mestu crkvu u čast Svete i Preslavne Bogorodice i Uvekdjeve Marije, i ogradivši ga postavi mnoge kelije, i onda se godine 6570. (1062.) sa bratijom preseli iz peštere na to mesto.[32] Otad se Božijom blagodaću to mesto uzvisi, i postade slavan manastir, koji se i dosad naziva Pečerski, a kojeg ustroji sveti otac naš Teodosije.
Nakon toga, posla jednog od bratije u Konstantinopol kod Jefrema Uškopljenika, da napiše sav ustav Studitskog manastira i pošalje mu. Što mu prepodobni otac naš naredi, onaj to odmah i učini, i napisa sav manastirski ustav i posla blaženom ocu našem Teodosiju. I kad ovo primi otac naš Teodosije, naredi da se pročita pred bratijom, i otad poče u svom manastiru sve da uređuje po ustavu manastira Studitskog, pa tako sve dosad vrše i njegovi učenici. Ko god da je hteo da bude crnorizac i došao kod njega, on nikoga nije odbijao, ni ubogog ni bogatog, nego sve primaše sa svakim usrđem, pošto i sam to iskusi, kako gore rekosmo: jer kada beše došao iz svoga grada hoteći da postane monah, obiđe sve manastire, ali ne željahu da ga prime – Bog mu učini takvo iskušenje. Ovoga se sećajući, kakav jad biva čoveku kad hoće da se postriže, blagi zbog toga s radošću primaše sve koji dolažahu. Ali, nije čoveka odmah postrizao, nego mu je naređivao da hoda u svojoj odeći, dok se ne navikne na sav poredak manastirski, pa bi ga zatim oblačio u monašku odeću; tako ga je dakle najpre ispitivao u svim službama, te bi ga onda postrigao i obukao u mantiju; zatim, tek kad bi postao iskusan kaluđer, čistog života, udostojavaše ga da primi svetu shimu.
U sve dane svete Četrdesetnice, sveti otac naš Teodosije odlažaše u svoju svetu pešteru, gde i jeste bilo sahranjeno njegovo časno telo. Tu se sam zatvaraše do Cvetne nedelje, a u petak te nedelje, u vreme večernje, dolažaše kod bratije, i stavši na crkvenim dverima sve poučavaše u utešavaše u pogledu podviga i pošćenja. A za sebe je govorio da je nedostojan zato što ih nijednu nedelju nije dostigao u trudovima. Mnoge jade i privide mu činjahu zli dusi u toj pešteri, pa su mu čak i rane nanosili, kako i za svetog Velikog Antonija piše. No Onaj koji se javi potonjem i reče mu da se ohrabri, On i ovome nevidljivo dade silu s neba da ih pobedi.
Ko se ne bi začudio ovome blaženome, koji u takvoj tamnoj pešteri sam prebivaše, ne bojeći se mnoštva nevidljivih besovskih vojski, nego krepko stojeći, kao silan junak, moljaše Boga i Gospoda Isusa Hrista u pomoć prizivaše. I tako ih pobedi Hristovom silom, tako da mu se više nisu smeli ni približiti, nego mu još samo izdaleka privide činjahu. Kad bi posle pojanja večernje seo i hteo da otpočine, nikada ne ležaše porebarke, nego ako je hteo malo da otpočine seo bi na stolicu, i tako malo prospavavši opet ustajaše na noćno pojanje i činjaše kolenopoklonjenje. A kad bi seo, kako rekosmo, tog trena bi čuo zvuk brujanja u pešteri od mnoštva besova, kao da se jedni voze na kolima, drugi u bubnjeve biju, a ostali duvaju u svirale, i svi buče tako da se peštera trese od mnoštva graje zlih duhova. A otac naš Teodosije, sve ovo čujući, ne poboja se se duhom, niti se užasnu srcem, nego se ograđivaše krsnim oružjem, i ustavši počinjaše da poje Davidov Psaltir. I odmah bi veliki žagor umukao. Kad bi zatim posle molitve seo, opet bi se čuo glas bezbrojnih besova, kao i pre. I prepodobni Teodosije ustajaše i počinjaše ono psalmopojanje, a glas odmah iščezavaše. Tako mu mnoge dane i noći činjahu zli dusi, ne dajući nimalo da otpočine, sve dok ih blagodaću Hristovom ne pobedi, i dobi od Boga vlast nad njima, tako da otad ne smedoše ni prići mestu gde blaženi činjaše molitvu.
Još besovi činjahu pakost u zgradi gde su bratija pravila hleb: nekad rasipahu brašno, a nekad prolivahu kvasac pripremljen za pečenje hleba, i puno drugih pakosti činjahu. Tad starešina pekara ode i ispriča blaženom Teodosiju pakosti nečistih besova. A ovaj, nadajući se da beše od Boga dobio vlast nad njima, ustade uveče i ode u onu zgradu, i zatvorivši vrata za sobom, tu ostade do jutrenja čineći molitve. Od toga se časa besovi više ne pojaviše na tom mestu, niti činjahu ikakvu pakost, usled zaprećenja i molitve prepodobnog.
Imaše takav običaj veliki otac naš Teodosije da svake noći obilazi sve monaške kelije, hoteći da sazna kakav je život kod svakog od njih. Kad bi koga čuo gde čini molitvu, zaustavio bi se proslavljajući Boga zbog njega, a kad bi čuo dvojicu kako su se sastali i razgovaraju, udario bi rukom na vrata i otišao, time ukazavši na svoj dolazak. Zatim bi ih sutradan prizvao, ali ih ne bi odmah grdio, nego bi ih izdaleka poukama usmeravao i govorio im, hoteći da sazna kakva im je gorljivost prema Bogu. Kad bi brat bio neotežalog srca i topao u ljubavi Božijoj, ubrzo bi shvatio svoju krivicu, i pavši poklonio se, moleći od njega oproštaj. Kada bi, međutim, bratu srce bilo pokriveno besovskim pomračenjem, pa bi ovaj stajao misleći da o nekom drugom govori, sam se praveći čist, onda bi ga blaženi grdio i utvrđivao ga epitimijom[33], pa onda otpuštao. Tako sve priležno učaše da se mole Gospodu i da ne besede ni sa kim posle povečerne molitve, i da ne prelaze iz kelije u keliju, nego da se u svojoj keliji mole Bogu, a ako ko može – neka rukama svojim radi po čitave dane, imajući u ustima svojim Davidove psalme.[34]
I ovako ih učaše: „Molim vas, braćo, podvizavajmo se u postu i molitvama, postarajmo se za spasenje duša naših i odvratimo se od naših zloba i od nevaljalih puteva, kao što su: blud, krađe, klevete, praznoslovlje, svađe, pijanstvo, prejedanje, bratomržnja. Od svega se toga uklonimo, braćo, svega se toga uzgnušajmo i ne oskvrnimo duše naše, nego pođimo putem Gospodnjim koji vodi u život, i potražimo Boga ridanjem i suzama, postom i bdenjem, pokornošću i poslušnošću, da na taj način nađemo milost kod Njega. Pa još omrznimo i ovaj svet, svagda se sećajući reči Gospoda: Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan; i koji ljubi sina ili kćer većma nego mene, nije mene dostojan;[35] i drugih: Koji nađe dušu svoju, izgubiće je, a koji izgubi dušu svoju mene radi, naći će je.[36] Zato i mi, braćo, odrekavši se sveta, odrecimo se i toga što je u njemu, omrznimo svaku nepravdu koja se čini u svetu, i ne vraćajmo se svojim prvim gresima. Nijedan – reče Gospod – koji je metnuo ruku svoju na plug pa gleda nazad, nije podesan za Carstvo Božije.[37] Kako ćemo izbeći beskonačnu muku, provodeći vreme svog života u lenjosti i nemajući pokajanja? Nama braćo, koji se nazvasmo inocima, priliči da se u sve dane kajemo za svoje grehe. Pokajanje je put koji dovodi do Carstva, pokajanje je ključ Carstva Nebeskog, pokajanje je put koji uvodi u život. Toga se puta, braćo, držimo, utvrdimo na njemu stope svoje, njemu se ne približava lukava zmija. Idenje po ovom putu je sada mukotrpno, ali kraj mu je radostan. Podvizavajmo se, braćo, pre Sudnjeg dana da dobijemo večna blaga i izbegnemo sve što očekuje nemarne i one koji žive bez pokajanja.“ Tako taj sveti nastavnik, koji najpre sam ispunjavaše svaku vrlinu, učaše bratiju, a oni, kao dobra zemlja, primahu seme njegovih reči i rađahu plodove dostojne pokajanja[38] – jedan sto, drugi šezdeset, a treći trideset, kao što reče Gospod[39].
I mogahu se videti tada na zemlji ljudi životom ravni anđelima, i beše manastir Pečerski sličan nebu u kome prepodobni otac naš Teodosije jasno zasija svetlošću dobrih dela, kao jedno od velikih svetila nebeskih. I Bog ga proslavi tako što se on pokaza izvorom stvarne svetlosti.
Iguman manastira Arhistratiga Mihaila, Sofronije, iđaše u svoj manastir, a beše tamna noć. I gle, vide čudesnu svetlost gde stoji samo nad manastirom prepodobnog Teodosija. Diveći se tome, iguman proslavi Boga govoreći: „O kako je velika dobrota tvoja, Gospode, što pokaza takvog svetilnika na tom svetom mestu, koji tako prosvetljava svoj manastir.“ A i mnogi drugi puno puta videše isto i ispričaše svima.
Stoga čuše knezovi i boljari za njihov dobri život, te dolažahu kod velikog Teodosija, ispovedajući mu svoje grehove, te primivši od njega veliku korist odlažahu, a i donosiše mu jedan delić od svoga imetka, na utehu bratiji i za uređivanje manastira. Neki su im davali čak i svoja sela da se o njima staraju. A naročito je blaženoga veoma ljubio hristoljubivi knez Izjaslav, koji seđaše tada na prestolu svoga oca, pa ga često prizivaše kod sebe, a dosta puta i sam dolažaše k njemu, i nasićavaše se tim duhovnim razgovorima i odlažaše. Eto toliko otad Bog poveliča to mesto, umnožavajući u njemu sva dobra molitvom svoga ugodnika.
A otac naš Teodosije beše zapretio vrataru da posle svršetka obeda nikome ne otvara vrata, i da niko ne ulazi u manastir dok ne bude vreme večernje, tako da popodne otpočinu bratija radi noćnih molitava i jutrenja.
I jednog dana dođe u podne po svom običaju hristoljubivi Izjaslav sa malo slugu – kad god htede da ide kod blaženoga, tad raspuštaše sve boljare svojim kućama, pa onda samo sa šestoro ili petoro slugu dolažaše k njemu. Kad on, kako rekoh, dođe i siđe s konja, pošto nikada ne jahaše po manastirskom dvorištu, pristupi vratima i hoteći da uđe naredi da mu se otvori. A onaj mu odgovori da je naređenje velikog oca da se vrata nikome ne otvaraju dok ne bude vreme večernje. Opet mu se hristoljubac obrati, da ovaj shvati ko je. I reče: „Ma ja sam to, otvori vrata samo meni“. A onaj, ne znajući da je knez, ovako mu odgovaraše: „Rekoh ti da mi je naređeno od igumana da ako i sam knez dođe ne otvaram vrata, pa ako hoćeš, ti malo pričekaj dok ne bude vreme večernje“. On pak odgovori: „Ja sam knez, ni meni li nećeš da otvoriš?“ Tad onaj proviri da vidi i, prepoznavši kneza, ustraši se, pa ne otvorivši vrata otrča da kaže blaženome, a ovaj stojaše pred vratima i čekaše, podražavajući tako svetog i vrhovnog apostola Petra: kad ga, naime, izvede anđeo iz tamnice i on dođe do kuće gde behu njegovi učenici i zakuca u vrata, a sluškinja proviri i vide Petra gde stoji, ona od radosti ne otvori vrata, nego otrča da izvesti učenike o njegovom dolasku.[40] Tako i ovaj od straha ne otvori vrata, nego brzo otrčavši izvesti blaženoga o hristoljupcu. Blaženi onda izađe i pokloni mu se, a potom mu hristoljubac reče: „Kakva ti je to, oče, zapovest, o kojoj govori ovaj crnorizac, ako i knez dođe da se ne pušta?“ Blaženi odgovori: „O tom naređenju govore, vladiko blagi, zbog toga da poslepodne ne izlaze bratija iz manastira, nego da otpočinu u to vreme, radi noćnog slavoslovlja. A tvoje Bogom podsticano staranje za Svetu Vladičicu našu Bogorodicu je dobro i na napredak je tvojoj duši. I mi se veoma radujemo tvome dolasku“. Posle toga odoše u crkvu i pomolivši se sedoše. Tako se hristoljubivi knez nasićavaše tim medotočnim rečima što ishođahu iz usta prepodobnog oca našeg Teodosija, i primivši od njega veliku korist, ode svojoj kući slaveći Boga. I od toga dana ga poče još više ljubiti, i držaše ga kao za jednog od prvih svetih otaca, i veoma ga slušaše i činjaše sve što bi mu zapovedio veliki otac naš Teodosije.
Božanstveni Varlaam, sin Jovana boljarina i iguman manastira Svetog mučenika Dimitrija, kojeg sagradi hristoljubivi knez Izjaslav, ode u sveti grad Jerusalim. Pohodivši sveta mesta, vrati se u svoj manastir, pa opet nakon nekog vremena ode u Konstantinopol, i tu takođe pohodi sve manastire, i kupi sve što je na korist za njegov manastir, pa pođe na konjima u svoj kraj. Došavši do grada Vladimira, uđe u jedan manastir blizu grada, koji zovu i Sveta gora, te tu usnu s mirom i srete kraj života. A onima što behu sa njim beše zapovedio da dopreme njegovo telo u manastir svetog i blaženog oca našeg Teodosija i tu ga sahrane, a sve što beše kupio u Konstantinopolu – ikone i druge potrepštine – da ide kud i on sam, i sve to naredi da se preda blaženome; tako beše zapovedio. Oni mu donesoše telo i sahraniše ga u manastiru blaženog i prepodobnog oca našeg Teodosija na desnoj strani crkve, gde je i dosad njegov grob.
Tad hristoljubivi knez izabra iz manastira velikog oca našeg Teodosija jednog od bratije koji zasija u kaluđerskom životu, zvanog Isaiju, te izvevši ga, postavi ga za igumana u svoj manastir Svetog mučenika Dimitrija, a on radi svoje dobre naravi posle beše postavljen za episkopa grada Rostova. Velikog Nikona, kada umre Rostislav, knez onog ostrva[41], umoliše tamošnji ljudi da otiđe do kneza Svjatoslava i zamoli ga da im pošalje svog sina da sede na njihov presto. Nikon čim stiže, dođe u manastir blaženog oca našeg Teodosija, pa kad videše jedan drugog padoše zajedno i pokloniše se istovremeno, te se onda zagrliše i dugo plakahu, pošto se dugo vremena ne videše.
Posle ovog moljaše ga sveti Teodosije da se ne razdvaja od njega dok su god u ploti. To mu i obeća Veliki Nikon, govoreći: „Samo da odem do tamo i sredim svoj manastir, i odmah ću se vratiti nazad“, što i učini. Dođe sa knezom Glebom do onog ostrva, i kad onaj sede na presto u tom gradu, Nikon se vrati nazad.[42] Dođe u u manastir velikog oca našeg Teodosija, i sva svoja dobra predade blaženome, a sam mu se sa svakom radošću pokoravaše; i njega bogonadahnuti Teodosije vrlo ljubljaše i držaše ga svojim ocem. Stoga, ako je gde odlazio, poveravao mu je bratiju da ih čuva i poučava kao najveći među njima. I kada sam poučavaše bratiju u crkvi svojim duhovnim besedama, naređivaše opet Velikome Nikonu da iz knjiga pročita pouku bratiji, što je nalagao i prepodobnom ocu našem Stefanu, koji tada beše eklisijarh[43], a kasnije, po smrti blaženog Teodosija, i iguman tog manastira, pa potom episkop u vladimirskoj oblasti.
Jednoga dana kada htedoše da slave praznik Svete Bogorodice, ne bi vode, a tada beše kelar ranije pomenuti Teodor, koji mi mnogo ispriča o ovom preslavnom mužu. On ode i kaza blaženom ocu našem Teodosiju da nema ko da nosi vodu. A blaženi žurno ustavši poče da nosi vodu sa kladenca. Jedan od bratije vide ga gde nosi vodu, te brzo ode i javi nekolicini bratije, koji hitajući dotrčaše i nanesoše vode napretek. A drugi put kad nekad ne beše pripremljenih drva za kuvanje, ode kelar Teodor do blaženog Teodosija, govoreći: „Naredi jednom od bratije koji je besposlen da ode i pripremi drva koliko nam treba“. A blaženi mu odgovori: „Ma, evo ja sam besposlen, pa ću otići“. Zatim naredi da bratija idu za trpezu, pošto beše vreme obeda, a on sam uze sekiru i poče seći drva. Pa kad posle jela izađe bratija, videše svog prepodobnog igumana gde seče drva i tako se trudi. I svako uze svoju sekiru, te tako pripremiše drva da im bi dovoljno za mnogo dana.
Takva beše gorljivost prema Bogu našeg blaženog duhovnog oca Teodosija; imaše, naime, poniznost i krotost veliku, u tome podražavajući Hristu, istinitom Bogu, koji reče: Naučite se od mene, jer sam krotak i ponizan srcem[44]. Stoga, obazirući se na takvo podvizavanje, ponižavaše se i činjaše sebe poslednjim od svih i služiteljem svima, i sobom davaše primer svima. Na rad ishođaše pre svih, i u crkvi bi se našao pre svih, a posle svih bi izlazio. Često dok je Veliki Nikon sedeo i sačinjavao knjige, blaženi bi sedeo pokraj njega i preo konce koji su bili potrebni za taj rad. Eto takva beše poniznost i prostota toga muža. I niko ga nikad ne vide da leži porebarke, niti da poliva telo vodom, osim što samo ruke umivaše. A odeća mu beše oštra kostretna haljina na telu, a spolja, preko nje, druga haljina. I ta beše veoma bedna, a on je navlačio na sebe da se ne bi videla vlasenica[45]. Zbog ove bedne odeće mu se mnogi nerazumni rugahu i ukoravahu ga. Blaženi s radošću primaše njihovu porugu, pošto uvek imaše na pameti reč Gospodnju i njome se tešaše veseleći se: Blaženi ste kada vas sramote i lažući govore protiv vas svakojake rđave reči, zbog Mene. Radujte se u taj dan i igrajte, jer gle, velika je plata vaša na nebesima.[46] Toga se sećajući i time se tešeći, trpljaše porugu i vređanje od svih.
Jednog dana ode veliki otac naš Teodosije nekim poslom do hristoljubivog kneza Izjaslava, koji beše daleko od grada. Dođe i do večeri se zadrža zbog tog posla. I naredi hristoljubac, da bi ovaj noću mogao da odspava, da ga na kolima odvezu do manastira. Dok iđaše putem, vozar, videći ga u takvoj odeći i misleći da je jedan od ubogih, reče mu: „Crnorišče! Eto ti si po čitave dane besposlen, a ja sam umoran. Ne mogu da jašem na konju. Nego hajde da ovako učinimo: da ja legnem na kola, a ti bi mogao da jašeš konja“. Blaženi sa svakom poniznožću usta i sede na konja, dok onaj leže na kola, pa iđaše putem radujući se i slaveći Boga. A kada bi zadremao, tad bi sišao i trčeći išao pokraj konja sve dok se ne umori, te bi onda opet sedao na konja. Onda već kad zora svitaše, velmože koje su išle prema knezu izdaleka prepoznavajući blaženog silažahu s konja i poklanjahu se blaženom ocu našem Teodosiju. On tad reče sluzi: „Evo, čedo, već je svetlo! Sedi na svog konja“. A onaj, videći kako mu se svi poklanjaju, užasnu se u duši, i sav prestrašen ustade i sede na konja, te tako pođe putem, dok prepodobni Teodosije seđaše na kolima. Svi boljari koji bi ga sreli mu se poklanjahu. A kad dođoše u manastir, iziđoše sva bratija i pokloniše mu se do zemlje. Sluga se pak još više užasnu, pomišljajući u sebi: „Ko je ovaj da mu se svi tako poklanjaju?“ A on ga uhvati za ruku i uvede u trpezariju, pa naredi da mu se poda da jede i pije koliko hoće, i još mu novca dade i otpusti ga. Ovo ispriča bratiji sam onaj vozar, a blaženi o tome nikome ne kaza, nego svakog dana učaše tako bratiju da se ne uznose ni u čem, već monah da bude ponizan i da sebe čini manjim od svih i da se ne veliča, nego svima da bude pokoran. „Kad hodate, – govoraše im, – neka svako ima ruke skrštene na prsima, i da vas niko ne prestiže u vašoj poniznosti, da se poklanjate jedan drugome kao što i priliči monahu, i ne prelazite iz kelije u keliju, nego neka se svaki od vas u svojoj keliji moli Bogu.“ Ovim i drugim rečima ih svakog dana ne prestajući poučavaše, a kad bi čuo da neko od bratije (strada) od besovskih privida, prizvao bi ga i, pošto je bio u svim iskušenjima, učaše ga i poučavaše da stane čvrsto protiv đavoljih smicalica, nikako da ne uzmiče, i da ne slabi od privida i besovske napasti, da ne odlazi sa toga mesta, nego da se ogradi postom i molitvom, i često priziva Boga da bi pobedio zlog besa. Govoraše im i ovo: „Tako i meni beše isprva. Dok sam jednu noć pojao u keliji uobičajene psalme, kad gle, crn pas stade preda me, tako da se nisam mogao ni pokloniti. Dugo je časova stajao preda mnom, pa ga ja, izazvan, htedoh udariti, a on postade nevidljiv za mene. Tad me obuze strah i trepet, tako da htedoh već da bežim s toga mesta, da mi Gospod nije pomogao. Malo se prenuvši od užasa, počeh da se priležno molim Bogu i činim česta kolenpreklonjenja, i tako pobeže od mene taj strah, te ih se od toga časa nisam više bojao ni kad bi mi se javili pred mojim očima. Uz to govoraše i mnoge druge reči, krepeći ih protiv zlih duhova. Potom bi ih otpuštao, a oni bi se radovali i slavili Boga zbog takve pouke njihovog dobrog nastavnika i učitelja.
Ovo mi ispriča jedan od bratije, po imenu Ilarion[47], govoreći: „Veliku mi pakost činjahu u keliji zli besovi.“ Kada bi, naime, legao na svoj ležaj, utom bi mnoštvo besova došlo i uhvatilo ga za kosu, te ga tako gurahu i vucijahu, a drugi, poduhvativši zid, govorahu: „Ovamo ga treba vući, da ga zid udavi“. I tako mu svake noći činjahu, pa ne mogavši više to da trpi, ode i ispriča prepodobnom ocu Teodosiju tu besovsku pakost. I htede da ode sa tog mesta u drugu keliju. A blaženi ga moljaše, govoreći: „Ne, brate, nemoj otići sa tog mesta, da se ne bi pohvalili tobom zli dusi, kako te pobediše i nevolju ti učiniše, i otad ti još veće zlo počnu činiti, dobivši vlast nad tobom. Nego se ti moli Bogu u svojoj keliji, pa će ti Bog, videći tvoje trpljenje, dati pobedu nad njima, tako da neće smeti ni da ti se približe“. A onaj mu opet govoraše: „Molim te, oče, ja više ne mogu da boravim u keliji radi mnoštva besova koji u njoj žive“. Tad ga blaženi prekrsti, pa mu reče: „Idi i budi u svojoj keliji, i odsad ti neće nikakvu pakost činiti lukavi besovi, jer nećeš ih ni videti“. On pak, poverova i pokloni se svetome, te ode, i tu noć leže u svojoj keliji slatko spavajući. I otada se pokvareni besovi ne smedoše ni približiti tome mestu, odgonjeni molitvama prepodobnog oca našeg Teodosija, pa bežeći otidoše.
A ovo mi takođe ispriča kaluđer Ilarion. Beše on, naime, vešt u pisanju knjiga, te dane i noći pisaše knjige u keliji kod blaženog oca našeg Teodosija, dok je ovaj tiho ustima pojao Psaltir, a rukama preo vunu ili radio neki drugi rad. Dok su tako jedne večeri radili svaki svoj rad, uđe ikonom[48] i reče blaženome da nemaju sutra za šta da kupe bratiji hranu i drugo što im je potrebno. A blaženi mu reče: „Evo, kako vidiš, veče je, i sutrašnji dan je još daleko. Zato idi i strpi se malo moleći se Bogu, ne bi li nas pomilovao i pobrinuo se za nas kako sam hoće“. To čuvši, ikonom otide. Blaženi zatim ustade i ode u svoju keliju da po običaju poje dvanaest psalama. A posle molitve ode i sede da radi svoj rad. I opet uđe ikonom, isto govoreći. Tad mu odgovori blaženi: „Rekoh ti, idi i pomoli se Bogu. Sutradan otiđi u grad i od prodavaca uzmi na zajam koliko ti treba za bratiju, pa ćemo posle, kada Bog učini dobročinstvo, vratiti dug od Boga, jer je veran Onaj koji kaže: Ne brinite se za sutra[49], i On nas neće ostaviti“. Čim ode ikonom, i gle, uđe svetao mladić u vojničkoj odori, pokloni se i, ništa ne rekavši, metnu na stub grivnu zlata, pa onda opet ćuteći izađe napolje. Ustade blaženi i uze zlato, i sa suzama se pomoli u svom umu. Onda pozva vratara i upita ga da li je ko prilazio vratima ove noći. A on uz zakletvu ustvrdi da su vrata još za videla zatvorena, i otad ih nije otvarao i niko im nije prilazio. Potom blaženi pozva ikonoma i dade mu grivnu zlata govoreći: „Šta kažeš, brate Anastasije? Da nemamo čime da kupimo bratiji trebovanje? Evo, pa idi kupi što je potrebno bratiji. A sutra neka se opet Bog za nas pobrine“. Tad ikonom shvati, i pavši pokloni mu se. A blaženi ga pouči govoreći: „Nikad ne očajavaj, nego se krepi u veri, svu svoju brigu prebaci na Gospoda[50] i On će se pobrinuti za nas kako hoće. I učini bratiji veliki praznik danas“. A Bog mu i dalje davaše sve što je potrebno za to božansko stado.
Blaženi za sve njih noći besano provođaše, s plačem se moleći Bogu, i često ka zemlji kolena savijaše, što su dosta puta čuli crkveni nadzornici, kad je bilo vreme za jutrenje i kad su oni hteli da uzmu blagoslov od njega. Jedan od njih tiho priđe, i stade da posluša, te ga ču kako se moli i puno plače i često udara glavom od zemlju; a onaj se malo povuče i pođe bočno, pa kad (Teodosije) ču tapkanje ućuta, praveći se pred onim da spava. Onaj pokuca i reče: „Blagoslovi, oče!“ A blaženi ćutaše, tako da je onaj tri puta kucao i govorio: „Blagoslovi, oče!“ Pa onda on, kao prenuvši se od sna, kaza: „Gospod naš Isus Hristos da te blagoslovi, čedo“, te se opet pre svih nađe u crkvi. Pričahu za njega da je ovako svake noći činio.
Beše u njegovom manastiru neki crnorizac po činu prezviter, a po imenu Damjan[51], koji gorljivo podražavaše žitiju i poniznosti svog prepodobnog oca Teodosija. Za njega mnogi svedoče o njegovoj dobroj poniznosti i o životu i o poslušanju, i kako prema svima steče pokornost. Naročito su oni koji su bili sa njim u keliji videli njegovu krotost i nespavanje po čitave noći, i kako je s priležnošću čitao svete knjige, te još mnogo toga pričahu o njemu. Kada se on razbole i beše već pri kraju, moljaše se Bogu sa suzama, govoreći: „Gospode moj, Isuse Hriste, udostoj me da budem zajedničar slave Tvojih svetih i sa njima da se pričestim Carstvu Tvome, i nemoj me razdvojiti, molim Te, Vladiko, od oca i nastavnika moga prepodobnog Teodosija, nego me sa njim pribroj u taj svet koji si pripremio pravednicima“. Dok on tako prebivaše i moljaše se, i gle, iznenada stade kod odra njegovog blaženi Teodosije, koji mu pade na prsa i ljubazno ga celivajući reče mu: „Evo, čedo, u vezi toga što si se molio Gospodu, sad me posla da te izvestim da će ti biti po tvojoj molbi, i bićeš pribrojan sa svetima i sa njima ćeš biti zajedničar u Carstvu nebeskog Vladike. A kad mi Gospod Bog naredi da se prestavim sa ovoga sveta i dođem k tebi, tad se više nećemo razdvajati, nego ćemo zajedno biti na onome svetu“. I ovo rekavši, postade mu nevidljiv. Potom onaj shvati da mu to beše javljanje od Boga, jer ga ne vide da izađe na vrata, niti pak da uđe na vrata, nego na onom mestu gde se javi, na tom postade i nevidljiv. I brzo dozva svog poslužnika i posla ga po blaženog Teodosija. On brzo dođe, a ovaj mu reče veselog lica: „Hoće li, oče, biti tako kako si mi obećao sad kad si mi se javio?“ Blaženi, ne znajući za to, odgovori: „Ne znam, čedo, o kakvom to govoriš obećanju?“ Tad mu ispriča kako se moljaše i kako mu se javi sam prepodobni. To čuvši, bogonadahnuti otac naš Teodosije se nasmeši i malo zasuzi, pa mu reče: „Da, čedo, biće ti kako ti obeća anđeo kad se javi u mom liku. A ja, grešni, kako mogu biti zajedničar one slave što je pripremljena pravednicima?“ On, međutim, čuvši obećanje, obradova se. I kad se nešto bratije sabra, sve celiva i tako s mirom predade dušu u ruke anđelima što po njega dođoše. Tad blaženi naredi da se udari u klepalo da se saberu bratija, te tako sa odgovarajućom čašću i pojanjem pogreboše njegovo časno telo, gde i svu drugu bratiju pogrebavahu.
Umnožavaše se bratija, i slavnom ocu našem Teodosiju beše nužda da proširi manastir i da postavi kelije, radi mnoštva onih koji su dolazili i postajali monasi. I on sam sa bratijom rađaše i ograđivaše manastirsko dvorište. Kada beše skinuta ograda sa manastira i niko ga ne čuvaše, jedne noći, kad beše velika tama, dođoše im razbojnici. Govorahu oni: „U zgradi crkvenoj, tu im je imetak sakriven“, i zbog toga ne idoše ni do jedne kelije, nego kretoše ka crkvi. I gle, čuše glas pojaca u crkvi. A ovi, misleći da bratija poje povečernu molitvu, otidoše. Malo sačekavši u šumi, pomisliše da je pojanje već gotovo, pa opet dođoše do crkve. I gle, opet čuše isti glas i videše u crkvi svetlost prečudesnu, i miomir ishođaše iz crkve – anđeli, naime, pojahu u njoj. Oni pomisliše da bratija savršavaju polunoćnicu, pa opet otidoše čekajući da ovi završe pojanje i onda da uđu u crkvu i zgrabe sve u njoj. I tako puno puta dolaziše, i čuše isti onaj glas anđelski. Bi vreme za jutrenju, i ponomar[52] udari u klepalo. A oni otidoše malo u šumu i sedoše, govoreći: „Šta da činimo? Evo nam se čini da je priviđenje bilo u crkvi. Nego, kad se svi saberu u crkvi, tad ćemo otići i zagradivši vrata sve ćemo ih pobiti i tako ćemo im imetak uzeti.“ Tako ih vrag na to huškaše, hoteći da time iskoreni sveto stado sa tog mesta, no međutim ne uzmože, nego sam od njih beše pobeđen, pošto Bog pomože molitvama prepodobnog oca našeg Teodosija. Ti zli ljudi malo sačekaše, i prepodobno stado se sabra u crkvi sa svojim blaženim nastavnikom i pastirom Teodosijem, i kretoše na njih kao divlje zveri. I čim dođoše bi čudo strašno: uzdiže se crkva sa zemlje i sa onima u njoj pope se u vazduh, tako da je ni strelom ne bi mogli pogoditi. Oni pak, videvši čudo, užasnuše se i uplašivši se vratiše se svojoj kući. I otad se umiliše, i nikome zla ne činjahu, a starešina njihov sa drugom trojicom dođe kod blaženog Teodosija da se pokaje i ispriča mu sve što bi. A blaženi, to čuvši, proslavi Boga koji ih spase od takve smrti. I pouči ih o spasenju duše, i tako ih otpusti, slaveći i blagodareći Boga za sve to.
Ovo čudo sa tom crkvom vide i jedan boljarin hristoljubivog Izjaslava. Jahaše negda noću po polju, oko 15 poprišta od manastira blaženog. I gle, vide crkvu kod oblaka. I u užasu pojuri sa služiteljima, hoteći da vidi kakva je to crkva. I kad dođe do manastira blaženog Teodosija, tada, dok on gledaše, siđe crkva i stade na svoje mesto. On pokuca na vrata i vratar mu otvori vrata, pa uđe i ispriča blaženome šta bi. I otad često dolažaše kod njega, nasićujući se od njega duhovnim rečima, te davaše i od svog imetka na uređivanje manastira.
Drugi jedan boljarin tog istog hristoljupca, idući nekad sa svojim hristoljubivim knezom na neprijatelje, hoteći da održe bitku, reče: „Ako se vratim zdrav kući, daću Svetoj Bogorodici u manastir blaženog Teodosija dve grivne zlata, i još ću za ikonu Svete Bogorodice iskovati venac“. Potom se sastadoše, i mnogi u boju od oružja padoše. Naposletku biše neprijatelji pobeđeni, a ovi se spaseni vratiše svojim kućama. Boljarin zaboravi šta dade Svetoj Bogorodici. I gle, posle nekoliko dana, kada je u podne spavao u svojoj kući, dođe mu strašan glas koji ga pozva po imenu: „Klimente!“ On se prenu i sede na ležaj. Tu on vide ikonu Svete Bogorodice, koja beše u manastiru blaženog, gde stoji pred njegovim odrom. I glas od nje ishođaše ovakav: „Zašto, Klimente, obeća da ćeš mi dati, pa mi ne dade? Ali ti sada kažem: požuri da izvršiš svoje obećanje!“ Ovo rekavši, ikona Svete Bogorodice postade mu nevidljiva. Tada taj boljarin, u strahu, odmah uze što beše obećao, i odnevši u manastir dade blaženom ocu, te i venac Svete Bogorodice na ikoni iskova. Pa opet, posle nekoliko dana, namisli taj boljarin da u manastir blaženog da Evanđelje. Dođe kod velikog Teodosija u manastir, imajući pod pazuhom sakriveno sveto Evanđelje, pa kad htedoše posle molitve da sedu, a on još ne pokaza Evanđelje, reče mu blaženi: „Najpre, brate Klimente, izvadi to sveto Evanđelje što imaš pod pazuhom i što si obećao da daš Svetoj Bogorodivi, pa ćemo onda sesti“. To čuvši, on se zadivi vidovitosti prepodobnog, pošto ne beše nikog o tome obavestio. I tako izvadivši sveto Evanđelje, dade blaženome u ruke, pa sede i nasitivši se duhovne besede vrati se svojoj kući. I otad imaše prema blaženom Teodosiju veliku ljubav i često dolažaše kod njega, i veliku korist dobivaše od njega.
I kad ovi dolažahu kod njega, on im je posle božanskog učenja podnosio trpezu od manastirskih jela: hleb, sočivo i malo ribe. Kako je puno puta i hristoljubac Izjaslav kušao od takvih jela i veselio se, reče on blaženom Teodosiju: „Eto, kako znaš, oče, svim dobrima ovog sveta mi se ispuni dom, ali nikad nisam okusio tako slatka jela kao sad ovde. Mnogo puta moje sluge prigotove različita i skupocena jela, pa opet nisu tako slatka. Nego, molim te, oče, kaži mi, otkud takva sladost u vašem jelu?“ Tada mu bogonadahnuti otac Teodosije, hoteći ga podstaći na ljubav Božiju, reče: „Ako hoćeš, dobri vladiko, da to saznaš, slušaj šta ćemo ti reći. Kada bratija ovog manastira hoće da kuvaju ili peku hleb, ili neku drugu službu da čine, onda prvo jedan od njih ode i uzme blagoslov od igumana, pa se zatim pokloni pred svetim oltarom tri puta do zemlje, pa onda zapali sveću od svetog oltara i njome naloži vatru. A kada uliva vodu u kotao, govori starešini: ‚Blagoslovi, oče!’, i onaj kaže: ‚Bog te blagoslovio, brate!’ I tako se sva njihova služba izvršava sa blagoslovom. A tvoje sluge, kako reče, rade svađajući se i šegačeći i psujući jedan drugog, a puno ih puta i upravitelji biju. I tako se sva njihova služba obavlja sa grehom“. Ovo čuvši, hristoljubac reče: „Uistinu je tako, oče, kao što reče“.
Prepodobni otac naš Teodosije beše uistinu ispunjen Duhom Svetim, pa stoga i Božije talante umnoži, i naselivši nekada prazno mesto mnoštvom crnorizaca načini slavan manastir. Zato ne htede nikakvu zalihu da stvara u njemu, nego verom i nadom Bogu priticaše, tako da nemade nade u imetak. Zbog toga često hođaše po kelijama svojih učenika, te ako bi šta kod nekog našao, bilo jelo jestivo[53], bilo odeću mimo odeće po ustavu, ili neki imetak, ovo bi uzimao i bacao u peć, kao vražji deo i oglušivanje na greh. I ovako im govoraše: „Nije lepo da mi, braćo, monasi, koji odbacismo svetovno, opet sabiramo imetak u svojim kelijama. Kako možemo prinositi Bogu čistu molitvu, držeći u svojoj keliji riznicu imetka? U vezi toga čujte Gospoda koji kaže: Gde su blaga vaša, tu su i srca vaša[54], i opet o onima koji sabiraju: Bezumniče, ove noći dušu ću tvoju uzeti, a ono što si sabrao čije će biti?[55] Zato, braćo, budimo zadovoljni našim odećama po ustavu, i jelom koje nam u trpezariji iznese kelar, u keliji nemajući ništa od ovoga, da tako sa svakim usrđem i svim umom svoju molitvu čistu prinosimo Bogu“. Ovo im i još mnogo drugog savetovaše, sa svakom poniznošću i sa suzama sve učeći. Nikada ne beše naprasit, ni gnevljiv, ni srdit očima, nego milosrdan i tih, i milosti imaše prema svima. Stoga ako je neko od svetog stada i oslabio srcem i odlazio iz manastira, blaženi bi radi njega bio u velikoj tuzi i jadu, i molio bi se Bogu da se zalutala ovčica iz njegovog stada vrati nazad. I tako bi sve dane provodio plačući i moleći Boga za njega, sve dok se ne bi taj brat vratio nazad. Onda bi ga blaženi s radošću primao i učio ga da nipošto ne slabi zbog vražijih smicalica, niti da im pušta na sebe, već da čvrsto stoji. Jer, kako reče, „nije muška ta duša koja slabi od ovih napasti tuge“. Ovo i mnogo drugog bi rekao, i utešivši toga s mirom bi ga otpuštao u keliju.
Beše tu jedan brat slab, koji često begaše iz manastira blaženog, a kada bi opet došao, blaženi bi ga s radošću primao, jer govoraše da ga neće ostaviti tek tako da skonča negde izvan manastira. Jer, iako mnogo puta beše od nas odlazio, ipak će on u ovom manastiru dočekati kraj života. I s plačem moljaše Boga za njega, proseći mu strpljenja. Tako posle mnogih odlaženja, dođe on jednom u manastir moleći velikog Teodosija da bi ga primio. A on, budući uistinu milostiv, kao ovčicu koja se izgubi i dođe, tako ga primi i pribroja svome stadu. Onaj crnorizac beše svojim rukama radio i stekao nešto imetka, pošto je izrađivao platna, pa to donese i metnu pred blaženog. A sveti mu reče: „Ako hoćeš da budeš savršen crnorizac, uzmi ovo, pošto je plod neposlušnosti, pa ubaci u zapaljenu peć“. On pak, budući topao za veru, po naređenju blaženog ubaci u peć, i tako to izgore. Otad življaše u manastiru i tu provede sve svoje ostale dane, i tako tu po predskazanju blaženog s mirom usnu. Takva ti beše ljubav blaženoga, i takvo imaše milosrđe prema svojim učenicima, da se ne bi nijedan odvojio od njegovog stada, nego ih sve skupa kao pastir dobri napasaše, učeći ih i tešeći i rečima im opominjući duše, ne prestajući da ih hrani i napaja. Time mnoge navođaše na Božije poznanje i usmeravaše ka Nebeskom Carstvu. No sad opet pođimo na ostalo pripovedanje o ocu našem Teodosiju.
Jednog dana dođe kelar kod blaženog govoreći: „Danas nemamo šta da iznesem za jelo, niti imam šta da skuvam“. Reče mu blaženi: „Idi, strpi se malo i moli Boga ne bi li se On za nas pobrinuo. Ako ništa, skuvaj pšenicu i pomešaj je s medom, pa iznesi na trpezu bratiji da jedu. Ipak se uzdam u Boga koji je u pustinji nepokornom narodu sasuo hleb nebeski i prosuo prepelice.[56] On je moćan da nam i danas da hranu“. To čuvši, kelar otide. I blaženi moljaše Boga za njih. A onome gorespomenutom boljarinu Gospod metnu na um, te napuni troja kola hranom: hlebom i sirom, i ribom, sočivom i prekrupom, pa još i medom, i to posla blaženome u manastir. Kad to vide, blaženi proslavi Boga i reče kelaru: „Vidiš li, brate Teodore, da nas neće Bog ostaviti ako se uzdamo u Njega svim srcem. Nego idi i načini danas veliki obed za bratiju, jer ovo je poseta Božija.“ I tako se blaženi veseljaše sa bratijom na obedu duhovnim veseljem, dok sam jeđaše suv hleb i zelje kuvano bez ulja i pijaše vodu – to mu uvek beše jelo. I nikada ga ne videše tužna ili snuždena dok je sedio sa bratijom na obedu, već uvek imaše veselo lice i tešaše se blagodaću Božijom.
Blaženome jednom dovedoše svezane razbojnike, koje behu uhvatili u jednom manastirskom selu kada htedoše da ukradu. A blaženi, videći ih svezane i u takvom jadu, sažali se veoma i zasuzivši naredi da ih razreše i da im daju da jedu i piju. Zatim ih mnogo učaše da nikoga ne oštećuju i nikome zla da ne čine. Podade im dosta od imetka za sve potrebno, i onda ih s mirom otpusti slaveći Boga; tako se oni otad umiliše i nikome zla ne činjahu, nego se izdržavahu svojim radom.
Takvo beše milosrđe velikog oca našeg Teodosija da kada bi video nekog siromaha ili bogalja, u jadu i u bednoj odeći, žaljaše radi njega i veoma zbog njega tugovaše, i s plačem prolažaše pored njega. Zbog toga načini prihvatilište pri svom manastiru i sagradi u njemu crkvu Svetog Prvomučenika Stefana, te dozvoli da tu stanuju siromašni i slepi i hromi i iznemogli, i od manastira im davaše sve potrebno, i od svega manastirskog davaše im deseti deo. Pa još i svake subote po potrebi slaše kola hleba zatvorenicima.
Jednog dana dođe prepodobnom Teodosiju sveštenik iz grada, moleći vina za služenje svete liturgije. Blaženi odmah prizva nadzornika crkvenog i naredi mu da nalije vina u sud koji ovaj beše doneo, i da mu preda. A on reče: „Malo imamo vina, tek toliko da nam bude dovoljno za tri ili četiri dana svete liturgije“. Blaženi mu odgovori: „Nalij to sve ovome čoveku, a za nas će se Bog pobrinuti“. On otide i prekršivši naređenje svetog uli mu u sud malo vina, ostavivši za sutrašnju crkvenu službu. Sveštenik ponese to malo što mu dade, pa pokaza blaženom Teodosiju. Opet prizvavši crkvenjaka, reče mu: „Rekoh ti da izliješ sve i da se ne brineš za sutrašnji dan, jer neće Bog ostaviti ovu crkvu sutra bez službe, nego će nam već danas dati vina napretek“. Tad crkvenjak ode, pa izli svo vino svešteniku, i onda ga otpusti. Kad posle svršetka večere seđahu, i gle, po predskazanju blaženog dovezoše tri kola puna krčaga s vinom, koje posla neka žena koja je svime upravljala u domu blagovernog kneza Vsevoloda. Ovo videvši, crkvenjak proslavi Boga, diveći se vidovitosti prepodobnog Teodosija, jer kako on reče: „Ovog će nam dana Bog dati vina napretek“, tako i bi.
Kad jednom na dan svetog i velikog Dimitrija, u koji on dočeka kraj svog mučenja za Hrista, prepodobni Teodosije pođe sa bratijom u manastir Svetog Dimitrija, a tad mu donesoše od nekoga hlepčiće veoma bele, te on naredi kelaru da ih iznese za jelo bratiji koja behu ostala. Onaj se pak ogluši, pomislivši u sebi ovako: „Sutra ću im, kada dođu sva bratija, izneti ove hlebove, a sada ću ovoj bratiji izneti manastirski hleb“. Kako pomisli, tako i učini. Sutradan kad sedoše za obed, i oni hlebovi behu izrezani, blaženi pogleda i vide te hlebove, pa prizva kelara i upita odakle su hlebovi. On odgovori: „Juče su doneseni, nego pošto juče bi malo bratije, pomislih da ih danas svoj bratiji iznesem za jelo“. Blaženi mu potom reče: „Trebalo je ne brinuti se za idući dan[57], nego učiniti po mom naređenju. I sad bi se Gospod naš, koji se vazda za nas brine, još više pobrinuo i dao nam što je potrebno“. Tad naredi jednome od bratije da sabere u koš te ulomke, pa da ih odnese i prospe u reku, a onoga učvrsti epitimijom, zato što učini neposlušnost.
Tako on činjaše ako bi čuo da se neki rad čini bez prethodnog uzimanja blagoslova, jer ne hoćaše da sveto stado okusi takvo jelo koje ne beše sa blagoslovom načinjeno, i koje beše od neposlušnosti, nego kao vražji deo to naređivaše nekad da se baca u zapaljenu peć, a nekad da se baci u rečne struje.
Posle smrti blaženog oca našeg Teodosija bi neka takva stvar od neposlušnosti, te iako ne priliči da se ovde priča, ipak dođosmo do toga da je pomenemo, te ćemo ovoj (prethodnoj) pridodati jednu sličnu reč.
Posle izgnanja iz manastira prepodobnog našeg igumana Stefana, kada Veliki Nikon preuze igumanstvo, prispeše dani svetog i velikog posta. I u prvu nedelju toga uzdržanja, pošto se dobri podvižnici potrude u tu nedelju, ustanovi prepodobni otac naš Teodosije da im u petak te nedelje hlebovi budu veoma beli, a neki da se prave i sa medom i makom. Tako i Nikon naredi kelaru da po tom običaju čini, a on učini neposlušnost i slaga, rekavši: „Nemam brašna za pravljenje takvih hlebova“. Međutim, Bog ne prezre truda i molitve svojih prepodobnih, i ne dade da se razruši ono što ustanovi božanstveni Teodosije. I gle, kad posle svete liturgije oni iđahu na taj posni obed, iako se to nikako nije očekivalo, dovezoše puna kola takvih hlebova. Bratija to videvši proslaviše Boga, čudeći se kako se Bog vazda brine za njih, dajući im sve potrebno, molitvama prepodobnog im oca i nastavnika Teodosija. Kad zatim posle dva dana kelar naredi da se po običaju ispeku bratiji hlebovi od tog brašna za koje reče „nemam“, dok su pekli, pripremali i mesili testo, i salivali u njega ključalu vodu, nađe se tu žaba, skuvana u toj vodi, i tako time oskvrni delo učinjeno iz neposlušnosti. Bog tako izvole radi čuvanja svetog stada, koje takav podvig učini u svetu nedelju, da ne bi jelo takav hleb. Nego ga kao vražji deo poganštinom oskvrni Bog da se time to pokaže. Neka mi zbog ovoga niko od vas ne zameri što napravih prekid svoje reči: to napisah zbog toga da shvatite da nam nije lepo da se u ma čemu oglušimo o svog nastavnika igumana, znajući da ako od njega nešto i sakrijemo, od Boga ništa nije sakriveno, i On će se odmah zauzeti za tog koga nam postavi za starešinu i pastira, da ga svi slušaju i da sve činimo po njegovom naređenju.
Vratimo se ipak na naše prvo pripovedanje, na ono što pričamo o blaženom Teodosiju.
Dođe jednom praznik Uspenja Presvete Bogorodice, pa se i u crkvi spremahu za praznik toga dana, a ne bi drvenog ulja[58] da se ulije u kandila za taj dan. Pomisli nadzornik crkveni da od lanenog semena iscedi ulje, pa da to nalije u kandila i zapali. I upita za to blaženog Teodosija, a onaj mu dozvoli da učini kako pomisli. A kad htede da ulije u kandilo to ulje, vide miša upalog u njega, gde mrtav u njemu pliva. Zatim brzo ode i ispriča blaženome, govoreći: „Sa svakim oprezom bejah pokrio taj sasud sa uljem, i ne znam otkud uđe ta pogan i utopi se“. A blaženi pomisli da je ovo Božije proviđenje. Proklevši svoje neverstvo, reče onome: „Trebalo je, brate, da imamo nadu u Boga, nadajući se da je moćan da nam da što je potrebno, šta god mi hteli. A ne tako neverujući učiniti, što nije trebalo. Nego idi i prolij to ulje na zemlju. I malo se strpimo, moleći Boga, i On će nam danas dati drvenog ulja napretek“. Kad već beše vreme za večernje, neko od bogatih donese vrlo veliki krčag pun drvenog ulja. Kad to vide, blaženi proslavi Boga zato što im brzo usliša molitvu. I tako nališe sva kandila, i preostade veći deo ulja. I tako sutradan obeležiše svetli praznik Svete Bogorodice.
Bogoljubivi knez Izjaslav, koji zaista beše topao za veru prema Gospodu našem Isusu Hristu i Njegovoj Prečistoj Materi, koji docnije položi dušu svoju za brata svoga, prema Gospodnjem glasu[59], on imade, kako rekosmo, neobičnu ljubav prema ocu našem Teodosiju, i često dolažaše k njemu, nasićujući se duhovnim rečima od njega. Dođe tako jednog dana, i dok seđahu u crkvi na toj božanstvenoj besedi, bi vreme za večernje. Tako se hristoljubac nađe sa blaženim i sa časnom bratijom na večernjem slavoslovlju. I odmah pljusnu velika kiša, pa blaženi, videvši da tako navali kiša, prizva kelara govoreći mu: „Pripremi hranu za večeru i knez da jede“. Tad mu pristupi ključar i reče: „Gospodine oče! Nemamo meda da piju knez i oni sa njim“. Reče mu blaženi: „Nemaš li nimalo?“ Odvrati on: „Ne, oče, nimalo nemam“ – beše, kako reče, izvrnuo tu praznu posudu i metnuo je naopačke. Reče mu opet blaženi: „Idi i bolje pogledaj da li je bar nešto malo od njega ostalo“. A on odgovarajući reče: „Veruj mi, oče, da sam tu posudu, u kojoj je bilo to piće, izvrnuo i metnuo naopačke“. Onda mu Teodosije, uistinu ispunjen duhovnom blagodaću, reče: „Idi po mojoj reči, i u ime Gospoda našeg Isusa Hrista naći ćeš u toj posudi med“. On pak, poverovavši blaženome, otide, i došavši u kuću, po reči svetog oca našeg Teodosija nađe bačvu uspravno postavljenu i punu meda. Ustrašivši se, brzo ode i ispriča blaženome šta bi. Reče mu blaženi: „Ćuti, čedo, i ne reci nikome o tom ni jednu reč, nego idi i nosi koliko ti treba knezu i onima sa njim, pa još i bratiji podaj od njega da piju. Ovo je, naime, blagoslov Božiji“. Čim kiša prestade, otide hristoljubac svome domu. A takav blagoslov beše na tom (svetom) domu, da im je za mnogo dana bilo dovoljno (meda).
Jednom dođe iz nekog sela manastirski monah blaženom ocu našem Teodosiju govoreći: „U štali je, gde zatvaraju stoku, stanište besova, i veliku pakost čine u njemu i ne daju (stoci) da jede. Puno puta i sveštenik čini molitvu i kropi svetom vodom, ali ništa: ostadoše ti zli besovi, i muče stoku sve dosad“. Tad se otac naš Teodosije naoruža protiv njih postom i molitvom, prema Gospodnjem glasu koji reče: Ovaj se rod ne izgoni ničim osim molitvom i postom[60]. Tako se nadaše blaženi da će ih prognati sa tog mesta, kao što je nekad iz mesionice. I dođe u to selo, i naveče uđe sam u tu štalu gde besovi imahu stanište, i zatvorivši vrata tu ostade do jutra, čineći molitvu. Tako se od toga časa više ne pojaviše besovi na tom mestu, pa ni na dvorištu ne činjahu nikome pakosti; molitvama prepodobnog oca našeg Teodosija kao oružjem behu odagnani iz tog sela. Potom opet dođe blaženi u svoj manastir, kao silni junak, pobedivši zle duhove koji pakostiše u njegovoj oblasti.
Jednog dana opet, dođe blaženom i prepodobnom ocu našem Teodosiju starešina pekara, govoreći: „Nemamo brašna za pečenje hleba bratiji“. Reče mu blaženi: „Idi pogledaj u spremnik ne bi li našao malo brašna u njemu, dok se Gospod opet ne pobrine za nas“. Ovaj je znao da beše pomeo u tom spremniku u jedan ugao malo mekinja, svega tri ili četiri pregršta, pa stoga reče: „Istinu ti kazujem, oče, jer ja sam pometoh taj spremnik, i u njemu nema ništa sem malo mekinja u jednom uglu“. Reče mu otac: „Veruj mi, čedo, da je moćan Bog i od to malo mekinja da nam napuni taj spremnik brašnom, kao što i u Ilijino vreme učini onoj udovici, umnoživši od jednog pregršta brašna mnoštvo, tako da se ona sa svojim čedima prehranjivala u gladno vreme, sve dok ne nastade obilje među ljudima[61]. Evo i sada je isto, i moćan je On da i nama takođe od malo učini mnogo. Nego idi i pogledaj hoće li biti blagoslova na tom spremniku“. To čuvši onaj otide i čim uđe u onu kuću vide kako je spremnik, koji pre beše prazan, po molitvama prepodobnog oca našeg Teodosija pun brašna, tako da se presipalo preko pregrade na zemlju. Užasnu se videći takvo preslavno čudo i vrativši se ispriča blaženome. A sveti će njemu: „Idi, čedo, i nikome ovo ne objavljuj, nego kao i obično načini bratiji hleb. Jer eto, molitvama prepodobne bratije naše posla nam Bog milost Svoju, dajući nam sve potrebno, šta god da hoćemo“.
Takva beše gorljivost prema Bogu i nada, i takvo uzdanje imaše u Gospoda našeg Isusa Hrista, tako da nije imao nadu ni na šta zemaljsko, niti se uzdao i u šta na ovom svetu, nego svim umom i svom se dušom uspravljaše prema Bogu, i u Njega svo uzdanje položi, nikako ne brinući za sutrašnji dan, i po čitave dane imaše na pameti u svom srcu glas Gospodnji koji reče: Ne brinite se ni o čemu, i pogledaj ptice nebeske kako ne seju ni žanju, niti sabiraju u žitnice svoje, nego Otac nebeski hrani ih, a koliko ste vi pretežniji od njih[62]. Stoga se po čitave noći sa suzama moljaše Bogu za svoje stado, govoreći: „Pošto si nas Ti, Vladiko, skupio na ovom mestu, te ako Ti je ugodno da živimo na njemu, budi nam pomoćnik i davalac svih dobara. Jer evo, u ime Presvete Matere Tvoje sagrađen je ovaj dom. Mi smo pak u Tvoje ime sabrani u njemu, i Ti nas održi i sačuvaj od svake namisli svelukavog vraga, i udostoj nas da dobijemo večni život. Uvek umeći u srca naša strah Tvoj, da njime pridobijemo ona blaga koja si pripremio pravednicima“. I tako svakog dana prebivaše učeći bratiju i tešeći i upozoravajući da nipošto ne oslabe, nego da budu krepki u svim kaluđerskim trudovima. I tako priležno napasaše svoje stado, i čuvaše ga, da ne bi kako podmukli vuk ušao i rasterao božansko stado.
A sada o tome kako se čoveku nekom hristoljubivom i bogobojažljivom viđenjem otkrilo o blaženom i prepodobnom ocu našem Teodosiju i o njegovoj prečistoj i neporočnoj molitvi, kao i o njegovom svetom manastiru, te kako se time pokaza drugo mesto da se oni na njega presele.
Ima jedno malo brdo koje se nalazi iznad manastira, i kada je taj čovek noću tuda išao, vide čudo koje ga ispuni užasom. Noć beše tamna, a svetlost prečudesna odmah nad manastirom blaženoga, i gle, kad se zagleda, vide prepodobnog Teodosija u toj svetlosti gde stoji nasred manastira pred crkvom, i ruku podignutih prema nebu priležno čini molitvu Bogu. Dok ovaj tako gledaše i čuđaše se tome, eto mu se drugo čudo pokaza: plamen veoma veliki iz vrha crkve izađe i, načinivši se kao svod, pređe na drugi breg i tu drugim krajem stade, gde blaženi otac naš Teodosije crkvu naznači, koju posle poče da pravi. Eto je sve dosad na tom mestu slavan manastir. A taj se plamen prikaza onome kao duga, stojeći jednim krajem na vrhu crkve, a drugim na rečenom mestu, sve dok onaj ne zađe za goru, pa ga više ne viđaše. A sve što vide, ispriča jednome od bratije u manastiru blaženoga da je sve istinito. Zato sa božanstvenim Jakovom trebamo reći: Gospod je na mestu ovom, i sveto je mesto ovo, i nije ništa drugo nego je ovo dom Božiji i ovo su vrata nebeska[63].
I opet je prikladno reći o sličnom tome što se piše o svetom i velikom Savi[64]. Jer on jedne noći takođe izađe iz kelije svoje i moljaše se, i gle, pokaza mu se stub ognjeni do nebesa. Odmah zatim, kad dođe do toga mesta, nađe u njemu pešteru, i tu za malo dana načini slavan manastir. Tako i ovde treba razumevati da Bog naznači to mesto, da se na tom mestu vidi manastir slavan, koji i dosad cveta njegovim molitvama.
Takva ti beše molitva Bogu blaženog oca našeg Teodosija za svoje stado i za to mesto, i takvo bdenje i nespavanje svake noći, i ovako sijaše kao svetilo presvetlo u tom manastiru.
Zato njegovim molitvama blagi Bog pokaza opet drugo čudo u vezi tog mesta, ljudima koji tu blizu življahu, koji posle ispričaše svoj bratiji to što bi. Jedne noći čuše glas bezbroj pojaca. Čim čuše taj glas, ustadoše iz postelja svojih i, izašavši iz kuća i stavši na jedno visoko mesto, gledahu u pravcu glasa. Sijaše i velika svetlost nad manastirom blaženoga, i gle, videše mnoštvo crnorizaca gde izlazi iz stare crkve i idu na spomenuto mesto, a ispred nošahu ikonu Svete Bogorodice. Svi koji iđahu za njom pojahu i svi imađahu u rukama upaljene sveće, a pred njima iđaše prepodobni otac njihov i nastavnik Teodosije. Došavši zatim do onoga mesta, tu otpojaše i odmoliše, pa se vratiše nazad. Dok ovi posmatrahu, oni pojući opet uđoše u staru crkvu. Ovo ne vide jedan ili dvojica, nego mnogo ljudi ovo vide i ispriča. Ovo se, koliko se razume, anđeli javiše, a od bratije ovo nijedan ne ču, jer Bog tako izvole, sakrivši od njih ovu tajnu. A kad posle čuše, proslaviše Boga koji čini čuda velika, i proslavlja to mesto i osveštava ga molitvama prepodobnog oca našeg Teodosija.
Nego opet, ovo ispričavši, treba preći i na dalju pohvalu i kazivanje o blaženome i o njemu dostojne stvari s istinom pripovedajući, kakva beše njegova revnost za Gospoda našeg Isusa Hrista. I takav običaj imađaše blaženi, da mnogo puta noću ustajaše i krišom od svih odlažaše kod Jevreja, i sa njima se prepiraše o Hristu, ukoravajući ih i vređajući, nazivajući ih odmetnicima i bezakonicima, jer očekivaše da za ispovedanje Hrista bude ubijen.
I kada u posne dane odlažaše u gorespomenutu pešteru, odatle bi često, tako da to niko ne zna, noću ustajao i, dok ga Bog čuvaše, sam odlazio na manastirsko selo, gde na skrivenom mestu beše pripremljena (druga) peštera, i sam prebivaše u njoj do Cvetne nedelje, što niko ne znaše, pa bi onda opet noću dolazio u gorespomenutu (prvu) pešteru, odakle bi u petak Cvetne nedelje izlazio k bratiji, te zato oni mišljahu da on tu prebivaše sve posne dane. I tako prebivaše, ne dajući sebi odmora bdenjem i svim noćnim molitvama za svoje stado, moleći se Bogu i prizivajući Ga da im bude pomoćnik u svakom njihovom podvigu, i svake noći obilažaše manastirski sklop, činjaše molitvu i njome ga ograđivaše, čuvajući ga poput tvrde zidine, da ne bi ušao lukavi zmaj da porobi nekog od njegovih učenika. I tako ograđivaše sve manastirske oblasti.
Jednom prilikom uhvatiše neki koji čuvahu svoj dom muškarce u razbojništvu, i svezane ih povedoše u grad kod sudije. I voljom Božijom dogodi se da prolažahu mimo jednog manastirskog sela, i jedan od tih svezanih zlikovaca, kilmnuvši glavom prema tom selu, reče: „Nekad noću dođosmo do tog gazdinstva, hoteći da učinimo razbojništvo i da sve pouzimamo, ali videsmo zidine veoma visoke, te mu se ne mogosmo približiti“. Tako beše blagi Bog ogradio sva ta imanja molitvama ovog pravednog i prepodobnog čoveka. Stoga i božanstveni Davivd o tome predskaza: Oči su Gospodnje na pravednima, i uši Njegove na molitvu njihovu.[65] Uvek Vladika, koji nas napravi, priklanja uši svoje na slušanje onih koji ga uistinu prizivaju, i molitvu im uslišavši, spasava ih. Ovde po volji njihovoj i molbi sve čini onima koji se nadaju u Njega.
Dok ovako prepodobni i preblaženi otac naš Teodosije napasaše svoje stado sa svakim blagočašćem i čistotom, te još i svoje življenje uz uzdržanje i podvig upravljaše, nastade u to vreme neka smutnja od svelukavog vraga između tri kneza, koji behu braća po ploti, te dvojica zaratiše na jednog, najstarijeg svog brata, hristoljubivog i uistinu bogoljubivog Izjaslava[66]. Tako ovaj beše isteran iz prestonoga grada, a ona dva dođoše u grad i poslaše po blaženog oca našeg Teodosija, ubeđujući ga da dođe k njima na obed i pridruži se tom nepravednom savetu. A prepodobni Teodosije, budući ispunjen Duhom Svetim, shvati da je taj izgon hristoljupca nepravedan, pa reče poslaniku: „Neću ići na trpezu Jezavelinu[67] i pričestiti se te hrane pune krvi i ubistva“. I druge mnoge grdnje kazavši, otpusti ga rekavši: „Prenesi sve ovo onima koji te poslaše“.
No ona dvojica, iako ovo čuše, ne mogoše se na njega progneviti, jer videše da je čovek božiji pravedan, ali ga ni ne poslušaše, nego pohrliše da progone svoga brata, oteraše ga iz čitave te oblasti, i tako se vratiše nazad. I jedan sede na presto svoga brata i oca, a drugi se vrati u svoju oblast.[68]
Tad otac naš Teodosije, napunivši se Svetog Duha, poče da ovoga izobličava što to nepravedno učini i ne po zakonu sede na presto, i što svog najstarijeg brata, koji mu bi kao otac, progna. Tako ga izobličavaše, ponekad pišući poslanice i šaljući mu, a ponekad njegovim velmožama koji su dolazili kod njega, izobličavaše ga zbog nepravednog progona brata, naređujući im da mu kažu. Posle mu napisa poslanicu veoma veliku, izobličavajući ga i govoreći: „Glas krvi brata tvoga vapije protiv tebe Bogu, kao Aveljev protiv Kaina[69]“. i druge mnoge drevne gonitelje i ubice i bratomrzitelje navevši, i u pričama mu sve što se njega tiče izloži, i tako napisavši posla. A kad onaj pročita poslanicu, razgnevi se vrlo, i kao lav riknu na pravednoga, i udari njome o zemlju. I otad se proširi vest da je pravedni osuđen na zatočenje. Zato bratija behu u velikoj žalosti i moljahu blaženog da se okane toga i da ga ne izobličava. Takođe i mnogi boljari dolažahu kazajujući mu o kneževom gnevu na njega, i moljahu ga da mu se ne suprotstavlja. „Jer, evo – govorahu, – na zatočenje hoće da te pošalje.“ Čuvši blaženi gde rekoše o njegovom zatočenju, obradova se duhom i reče im: „Eto tome se veoma radujem, braćo, jer mi ništa u ovom životu nije milije: Zar me blagostanje ili lišavanje imetka pritišću? Ili me ožalošćuje razdvajanje od dece i sela? Ništa od toga ne donesosmo u ovaj svet, već se nagi rodismo, pa nagi treba da pređemo i iz ovoga sveta. Zato i jesam spreman na smrt“. I otad ga poče ukoravati za bratomržnju, jer veoma žuđaše da bude zatočen.
Ali onaj, iako se beše veoma razgnevio na blaženoga, ne drznu se da mu učini nijedno zlo ni uvredu, jer viđaše da je on čovek prepodoban i pravedan. I pre je on mnogo puta svome bratu zavideo zbog njega, što ima takvog svetilnika u svojoj oblasti, kao što pričaše, čuvši to od njega, crnorizac Pavle, iguman jednog manastira u njegovoj oblasti.
A blaženi otac naš, mnogo moljen od bratije i velmoža, a ponajviše zato što shvati da tim rečima ništa ne uspeva, okanu ga se, i otad ga više ne ukoravaše zbog toga, pomislivši u sebi da je bolje ovoga molbom moliti da vrati svog brata u njegovu oblast.
Ne prođe mnogo dana dok shvati blagi knez da se promeni blaženi Teodosije od gneva i utihnu da ga izobličava, te se vrlo obradova, jer odavno žuđaše da besedi sa njim i nasiti se njegovim duhovnim rečima. Tad posla on do blaženog, pitajući da li mu dozvoljava da dođe u njegov manastir ili ne. Onaj mu dozvoli da dođe. A ovaj, s radošću ustavši, dođe sa boljarima u njegov manastir. I veliki Teodosije sa bratijom izađe iz crkve, i po običaju ga srete, te se pokloniše jedan drugom, kao što priliči knezu, a ovaj još celiva blaženoga. Zatim reče ovo: „Oče, ne drznuh se da dođem kod tebe, misleći da se gneviš na mene i da nas nećeš pustiti u manastir“. A blaženi odgovori: „A šta to, blagi vladiko, pomaže naš gnev protiv tvoje vlasti? Nego nama i priliči da vas izobličavamo i govorimo vam što je na spasenje duše. A vi treba da to slušate“. I tako uđoše u crkvu, bi molitva, pa sedoše, i blaženi Teodosije poče da mu govori iz svetih knjiga, i mnogo mu ukazivaše na ljubav prema bratu. A onaj opet iznošaše protiv brata veliku krivicu, i radi toga ne hoćaše sa njim da se pomiri. I tako posle velike besede, otide knez u svoj dom, slaveći Boga što se udostojio da besedi sa takvim čovekom, i otad često dolažaše kod njega i nasićavaše se tom duhovnom hranom iznad meda i saća: takve su reči blaženoga koje izlaze iz tih medotočnih usta. Dosta puta i veliki Teodosije k njemu hođaše, napominjući mu strah božiji i ljubav prema bratu.
I jedan dan ode kod njega blagi i bogonosni otac naš Teodosije, i kad uđe u zgradu gde beše sedeo knez, vide mnoge gde igraju pred njim: jedni ispuštahu glasove na lirama, drugi svirahu na sviraljke, a neki pištahu na zamre[70], i tako svi igrahu i veseljahu se, kao što je običaj pred knezovima. A blaženi sede pokraj njega, i dole saget, malo se nagnu i reče mu: „A hoće li ovako biti na onome svetu?“ A on se odmah na reči blaženoga umili i malo zasuzi, te naredi onim da prestanu. I otad, ako je ikad postavljao one da igraju, čuvši da blaženi ide, odmah je naređivao da prestanu sa igranjem.
Mnogo puta, pak, kada mu objavljivahu dolazak blaženoga, on bi izlazio i radujući se sretao ga pred dverima dvora, i tako bi oba ušla u dvor. Veseleći se, govoraše on prepodobnome: „Evo, oče, istinu ti kažem, kad bi mi javili da mi otac ustade iz mrtvih, ne bih se tako radovao kao tvome dolasku. I ne bih se njega tako bojao ili se unezgodio kao od tvoje prepodobne duše“. A blaženi će: „Ako se mene tako bojiš, onda učini moju volju i vrati brata svoga na presto, koji mu predade tvoj blagoverni otac“. On na ovo umuknu, ne mogući ništa na to odgovoriti, toliko ga beše vrag raspaljivao gnevom na njegovog brata da nije za to hteo ni da čuje. Otac naš Teodosije po čitave dane i noći moljaše Boga za hristoljubivog Izjaslava, pa još i u jekteniji naredi da se pominje kao prestoni knez i najstariji od svih, a ovoga koji je, kako reče, mimo zakona seo na taj presto, ne dopuštaše da se pominje u njegovom manastiru. Za njega ga bratija jedva umoliše, te naredi da se i on sa onim pominje, međutim prvo hristoljubac, pa onda ovaj blagi.
A Veliki Nikon, videvši takvu smutnju među knezovima, otide sa još dvojicom crnorizaca na gorespomenuto ostrvo, gde beše osnovao manastir, iako ga blaženi Teodosije mnogo moljaše da se ne razdvajaju dok su u ploti i da ne odlazi od njega. Međutim, on ga ne posluša u tome, nego, kako rekoh, otide u svoje mesto.
Tad otac naš Teodosije, ispunivši se Duhom Svetim, poče da se sa blagodaću Božijom upinje da se preseli na drugo mesto i da, dok mu pomaže Sveti Duh, sagradi veliku kamenu crkvu u čast Svete Bogorodice i Uvekdjeve Marije. Prva crkva, naime, beše drvena i mala da primi svu bratiju.
Za početak takvog rada sabra se mnoštvo ljudi, i jedni pokazivahu jedno mesto za građenje, drugi drugo, i nijedno ne beše tako podobno kao mesto na kneževom polju, koje je ležalo tu blizu. I gle, po Božijem upravljanju prolažaše tuda blagi knez Svjatoslav, i videvši puno naroda, upita šta tu čine. I saznavši, okrenu konja, dojaha do njih, i od Boga podstaknut pokaza im mesto na svome polju, naređujući da se tu sagradi crkva. Tako posle molitve sam tu postavi početak kopanju. A i sam blaženi Teodosije se svakog dana sa bratijom upinjaše i truđaše na građenju tog doma. Pa iako ga ne završi dok beše živ, ipak po njegovoj smrti Stefan primi igumanstvo i Bog mu pomagaše molitvama prepodobnog oca našeg Teodosija, te rad bi završen i dom sagrađen.[71] Tu se bratija preseliše, a tamo ih malo ostade, sa njima sveštenik i đakon, da se i tu svakog dana savršava sveta liturgija.
To je život prepodobnog i blaženog oca našeg Teodosija, od mladosti naovamo, iz kojeg ja od mnogog malo napisah. Jer, ko je sposoban da po redu ispiše sve dobre postupke ovog blaženog čoveka, ili ko može da ga po dostojnosti pohvali! Ako i pokušam da ga dostojno prema njegovoj delatnosti pohvalim, ipak neću moći, ovakav grub i nerazuman.
Puno puta ovog blaženoga htedoše kneževi i episkopi da iskuse, rečima mu podmećući zamke, no ne uzmogoše, već kao da udariše od kamen odskakahu, pošto on beše ograđen verom i nadom u Gospoda našeg Isusa Hrista, i načini u sebi obitalište Svetoga Duha. I udovicama beše zastupnik, i sirotima pomoćnik i ubogima zastupnik, i prosto reći, sve koji mu dolažahu učeći i tešeći otpuštaše, a ubogima davaše što im je bilo na potrebu, i za hranu.
Mnogi nerazumni ga ukoravahu, a on ih s radošću primaše, pa i od učenika svojih dosta puta primaše poruge i uvrede, ali se ipak za sve Bogu moljaše. Još mu se i zbog bednosti haljina mnoge neznalice podsmevahu i rugahu. Ali on se ni za to ne ojađivaše, nego se radovaše zbog svoje poruge i vređanja, i veoma se veseljaše, proslavljajući za to Boga. Ako bi ga neko, koji ga ne poznavaše, video u takvoj odeći, ne mišljaše da je on sam blaženi iguman, već jedan od kuvara. Kada jedan dan on iđaše kod radnika, gde se beše zidala crkva, srete ga uboga udovica koju beše oštetio sudija, pa reče samom blaženome: „Crnorišče, kaži mi je li kod kuće vaš iguman?“ Reče joj blaženi: „Šta ti treba od njega, jer on je grešan čovek?“ Reče mu žena: „Da li je grešan ja ne znam, samo znam da mnoge izbavi iz nevolje i napasti, pa zbog toga i ja dođoh, da pomogne i meni, koju nepravedno ošteti sudija“. Kad blaženi sazna šta joj je, sažali se, govoreći joj: „Ženo, idi sada svojoj kući, a kada dođe naš iguman, ja ću ga obavestiti o tebi i on će te izbaviti iz te nevolje“. To čuvši, žena otide svojoj kući, a blaženi ode kod sudije, i govoraše mu za nju, izbavi je od njegovog nasilja, pa ovaj posla da joj se vrati to što je beše oštetio.
Tako blaženi otac naš Teodosije mnogima beše zastupnik pred sudijama i knezovima, i izbavljaše ih, pošto mu se ne mogahu ni u čemu oglušiti, znajući da je pravedan i svet. Ne poštovahu ga, naime, zbog časnog ruha ili svetle odeće, ili zbog velikog imetka, nego zbog njegovog čistog života i svetle duše, i njegovih mnogih pouka koje Svetim Duhom kipljahu iz njegovih usta. Kozine mu behu kao mnogocena i svetla odeća, a vlasenica kao časna i carska bagrenica[72], i u tome budući velik, hođaše i bogougodan život prožive.
I došavši već na kraj života, pre saznade svoj odlazak Bogu, i dan svoga pokoja, jer pravednima je smrt pokoj.
Tada pak naredi da se saberu sva bratija i oni koji su po selima ili nekom drugom potrebom otišli, i sve sazvavši, poče da upućuje nadglednike i upravitelje i sluge da svaki u poverenoj mu službi prebiva sa svakom priležnošću i strahom Božijim, u pokornosti i ljubavi. I tako sve sa suzama učaše o tome što je na spasenje duše, i o bogougodnom životu, i o pošćenju, i o gorljivosti prema crkvi, i kako u njoj sa strahom stajati, i o bratoljublju, i o pokornosti, i ne samo prema starijima, nego i prema svojim vršnjacima imati ljubav i pokornost. Govorivši, otpusti ih, a sam ušavši u keliju, poče da plače i da se bije u prsa, pripadajući ka Bogu i moleći Mu se za spasenje duše, i za svoje stado, i za ovo mesto. A bratija, izašavši napolje, govorahu između sebe: „Što to on ovako govori? Zar hoće da negde ode i sakrije se na tajnom mestu, pa da živi sam, a da mi ne znamo gde je?“ Jer mnogo puta htede da tako učini, ali ga na suprotno umoljavahu knez i velmože, a ponajviše ga bratija moljaše. Zato i oni ovde tako razmišljahu.
Nakon ovoga, kada ga zima uzdrhta i oganj ga već ljuto raspali, i ništa više ne mogaše, leže na odar i reče: „Volja Božija da bude, i kako izvoli u vezi mene, tako neka učini! No ipak Te molim, Vladiko moj, milostiv budi duši mojoj, da je ne sretne lukavstvo protivnika, nego da je prihvate anđeli Tvoji, provodeći je kroz zlobu tih tamnih mitarstava[73], privodeći je svetlosti Tvoga milosrđa“. I ovo rekavši, umuknu i više ništa ne može.
A bratija behu u velikom jadu i žalosti radi njega. Potom on tri dana ne mogaše ni govoriti sa bilo kim, ni očiju otvoriti, tako da mnogi mišljahu da već umre, i malo njih vide da je duša još u njemu. Zatim posle tri dana ustade, i bratiji, koja se sva sabrala, reče: „Bratijo moja i oci! Evo već znam da se vreme moga života okončava, kako mi javi i Gospod u vreme posta, dok bejah u pešteri, da odlazim iz ovog sveta. A vi razmislite koga hoćete da vam postavim umesto sebe za igumana“. To čuvši, bratija u veliku žalost i plač pade, i potom izađoše napolje i sami se između sebe posavetovaše, i savetom svih Stefana igumanom svojim nazvaše, koji beše crkveni domestik.
Drugi dan blaženi otac naš Teodosije prizva svu bratiju i reče im: „Pa, čeda, razmisliste li ko je dostojan među vama da bude iguman?“ A oni svi rekoše: „Stefan je dostojan da posle tebe preuzme igumanstvo“.[74] A blaženi ga prizva i blagoslovi, te ga postavi za igumana umesto sebe. Njih puno pouči da mu se pokoravaju, i tako ih otpusti, kazavši im dan svoga prestavljenja: „U subotu, po izlasku sunca, duša će se moja odvojiti od mog tela“. Onda opet prizva samog Stefana, i učaše ga o napasanju toga svetog stada, i ovaj se više ne odvajaše od njega, služeći mu sa poniznošću, jer već beše obuzet ljutom bolešću.
Kada dođe subota, i svitaše dan, blaženi poslavši prizva svu bratiju, i svakog ponaosob celiva, dok oni plakahu i naricahu zbog razdvajanja od takvog im pastira. Blaženi im reče ovo: „Čeda moja ljubljena i bratijo! Evo sve vas i unutrašnjošću svojom celivam, jer odlazim Vladiki, Gospodu našem Isusu Hristu. I eto vam igumana kojeg sami izabraste. njega slušajte, i njega svojim duhovnim ocem držite, i njega se bojte, i po njegovom naređenju sve činite. A Bog koji sve Rečju i premudrošću stvori, on neka vas blagoslovi i zaštiti od zlobnoga bez nevolje, i uz to još veru vašu da sačuva nesavitljivu i čvrstu, u jednomislenosti i u jednoj ljubavi, da do poslednjeg izdisaja budete skupa. Neka vam da blagodat da Mu služite besprekorno, i da budete jedno telo i jedan duh, u poniznosti i u poslušanju. Da budete savršeni kao što je i Otac vaš nebeski savršen.[75] Gospod neka bude s vama! A ovo vas molim i zaklinjem: da u ovoj odeći u kojoj sam sad, u njoj da me tako metnete u pešteru, gde prebivah u posne dane, i ne perite moje ubogo telo, i niko od ljudi, nego vi sami da sahranite na rečenom mestu ovo telo“. Ovo čuvši iz usta svetoga oca, bratija plač i suze iz očiju ispuštahu.
A blaženi opet tešeći ih govoraše: „Evo, obećavam vam, bratijo i oci, iako telom odlazim od vas, no duhom ću uvek biti s vama. I evo, ko god od vas umre u ovom manastiru, ili ga iguman kuda pošalje, ako i grehe bude ko činio, ja ću za njega pred Bogom odgovarati. A ko sam od sebe ode sa ovog mesta, ja sa njim nemam posla. A ovako poznajte moju smelost prema Bogu: ako vidite da se sva blaga umnožavaju u ovom manastiru, znajte da sam blizu nebeskog Vladike. Ako li vidite nestašicu i da se sve smanjuje, onda shvatite da sam daleko od Boga i da nemam smelosti da Mu se molim“.
Zatim posle ovih reči, sve ih otpusti napolje, nijednoga ostavivši kod sebe. Jedan pak od bratije, koji mu svagda služaše, napravivši mali otvor, posmatraše kroz njega. I gle, blaženi beše ustao i ničice legao na kolena, pa sa suzama moljaše milostivog Boga za spasenje svoje duše, sve svete prizivajući na pomoć, a najviše Svetu Vladičicu našu Bogorodicu, i preko Nje moljaše Gospoda Boga Spasa našeg Isusa Hrista za svoje stado i za ovo mesto. I tako opet posle molitve leže na svoje mesto, i malo poležavši, pogleda na nebo, i velikim glasom, imajući veselo lice, reče: „Blagosloven bog, ako je to tako: više se ne bojim, nego štaviše radujući se odlazim sa ovog sveta!“ A to, koliko se razume, izreče videvši neko javljanje. Potom se, naime, namesti i ispruži noge, pa ruke na prsa krstoliko metnuvši, predade svetu dušu u ruke Božije i pređe kod svetih Otaca.
Tad bratija nad njim učiniše veliki plač, i tako ga uzevši, ponesoše u crkvu, i savršiše sveto pojanje, kako je običaj. Tad se, kao od nekog božanskog javljanja, podiže mnoštvo vernih, i sa usrdnošću sami dođoše i seđahu pred vratima, čekajući dok iznesu blaženoga. A blagoverni knez Svjatoslav, stajaše nedaleko od manastira, i gle, vide iznad manastira ognjeni stub do neba. A njega ne vide niko drugi, nego jedino knez, i po tome shvati da se blaženi prestavio, i reče onima oko njega: „Evo mislim da danas blaženi Teodosije umre“. Beše, naime, pre toga dana kod njega i vide da mu je bolest teška. Zatim poslavši i tačnije saznavši za prestavljenje, mnogo za njim plakaše.
A bratija zatvori vrata, i po naređenju blaženoga nikoga ne puštaše, i seđahu pored njega, očekujući da se raziđu ljudi, pa da ga pogrebu, kako on sam naredi. Behu i mnogi boljari došli, pa i oni pred vratima stajahu. I gle, po uređenju Božijem, naoblači se nebo, i pade kiša. A oni se potom razbežaše. I odmah zatim kiša presta i sunce zasija. I tako ga odnesoše u gorespomenutu pešteru, i sahraniše ga, i zapečatiše i odoše, i sav dan bez hrane provedoše.
Umre otac naš Teodosije godine 6582. (1074.), meseca maja u treći dan, u subotu, kako sam proreče – kada beše zasijalo sunce.
 


 
NAPOMENE:

  1. Mt 17:20; Mk 11:23; Lk 17:6.
  2. Mt 8:11.
  3. Mt 19:30; 20:16.
  4. Mt 25:26.27.
  5. Mt 10:27.
  6. Poprište – staroruska mera za dužinu, otprilike oko 1km.
  7. Jugozapadno od Kijeva na reci Stugni.
  8. Tj. „Božidar“.
  9. „Žitejsko“ – životno, svakodnevno, svetovno.
  10. Up. Mt 10:21.
  11. Up. Mt 25:34.
  12. Velika smernost: prepodobni Nestor se ne smatra čak ni učenikom Teodosijevim.
  13. U izvorniku: stranьnici – izgleda da se radilo o posebnim putnicima (strancima) – hodočasnicima, neprestanim poklonicima koji su u Rusiji još od davnina postojali i stalno obilazili sveta mesta.
  14. Up. Mt 26: 26. 28; 1.Kor 11:24.
  15. Up. Mt 10:37-38.
  16. Mt 11:28-29.
  17. Ps 24:18.
  18. Up. Ps 144: 18-19.
  19. Kelar – monah koji upravlja kuhinjom, trpezarijom i prosfornicom i raspolaže svim živežnim namirnicama, odnosno brine se pravilnu ishranu bratije.
  20. Mt 18:20.
  21. Mt 19:24.
  22. Lk 9:62.
  23. Ps 7:17.
  24. Žena se zvala Gertruda i bila je kćerka poljskog kneza Mješka II.
  25. Više o ovome u Slovu 30.
  26. Ps 33:17-18.
  27. Dap 15: 35-40.
  28. Tmutorokanska kneževina (Tmutarakanj) se nalazila na Tamanskom poluostrvu, zapadnom završetku Kavkaza između Azovskog i Crnog mora.
  29. Up. Mt 20:26; Mk 10:43-44.
  30. Ps 91:13.
  31. Up. Mt 6:31-33.
  32. Reč je o gradnji nešto većeg drvenog hrama, drugog iznad zemlje – kameni hram je započet desetak godina kasnije.
  33. Epitimija (ili zaprećenje) – pravilo koje ispovednik daje pokajniku kao lek od neke njegove strasti; to može biti nepričešćivanje određeno vreme, post, zemni pokloni, davanje milostinje, itd.
  34. I danas se u Kijevskoj lavri čita „neusыpaющaя Psaltirь“ – u paraklisu nad Bližnjim pešterama neprekidno bruji čitanje Davidovih psalama.
  35. Mt 10:37.
  36. Mt 10:39. „Ko se brine za plotski život, misli da nalazi [ili: čuva] dušu svoju, ali gubi i nju, podvrgavajući je večnoj kazni. A ko gubi [ili: pogubljuje] svoju dušu i umire, ali ne kao razbojnik ili samoubica, nego Hrista radi, taj je spasava.“ (Bl. Teofilakt Ohridski, Tumačenje Evanđelja od Mateja)
  37. Lk 9:62.
  38. Up. Lk 3:8; Mt 3:8.
  39. V. Mt 13:8; Mk 4:8, 20.
  40. Dap 12:11-16.
  41. Prostodušnog i odvažnog tmutorokanskog kneza Rostislava Vladimirovića otrovali su srebroljubivi hersonski Grci 1066. g., što je opisano u Letopisu prep. Nestora.
  42. Gleb, sin Svjatoslava Jaroslavića, knezovao u Tmutorokanu od početka 60-ih godina, a 1064. ga je isterao Rostislav; kad je ovaj bio otrovan, Tmutorokanci su zamolili Gleba da im opet bude knez.
  43. Eklisijarh – viši crkvenjak.
  44. Mt 11:29.
  45. Vlasenica – gruba haljina od kostreti (životinjskih dlaka) ili vune, odeća velikih pokajnika i isposnika.
  46. Up. Mt 5:11-12. Lk 6: 23.
  47. Mnogi pretpostavljaju da se radi upravo o mitropolitu Ilarionu koji je primio shimu iz Antonijevih ruku.
  48. Ikonom ili (po novom) ekonom – monah koji upravlja privredom manastira.
  49. Mt 6:34.
  50. Up. Ps 54:23.
  51. Više o Damjanu u 12. slovu.
  52. Ponomar (paramonar) – niži crkvenjak (za razliku od eklisijarha, višeg crkvenjaka).
  53. Tj. jelo koje se čuvalo za ugađanje trbuhu.
  54. Up. Mt. 6:21; Lk 12:34.
  55. Up. Lk 12:20.
  56. V. Ish 16:13-15.
  57. Up. Mt 6:34.
  58. Drveno ulje – uobičajeni naziv za lošije vrste maslinovog ulja.
  59. Up. Jn 15:13. Knez Izjaslav je svome bratu Vsevolodu oprostio nekadašnju izdaju i pošao da se za njega bori protiv Olega i Borisa koji uz pomoć Polovaca behu nadvladali njegovog brata. Pohod je uspeo, ali je Izjaslav pobedu platio životom.
  60. Mt 17: 21.
  61. 3.Car 17:7-16.
  62. Up. Mt 6:25-26; Lk 12:24.
  63. Up. Post 28:16-17.
  64. Prep. Sava Osveštani (439-532) – 478. u pustinji blizu Jordana osnovao manastir, koji i dan današnji stoji. Kao prozorljiv, našem svetom Savi Srpskom ostavio je u zaveštanje svoju igumansku palicu i čudotvornu ikonu Bogorodice, po šta je srpski Sava došao gotovo pet vekova kasnije.
  65. Ps 33:16.
  66. Vidi opomenu u 1. slovu u vezi tri Jaroslavića.
  67. Jezavela – žena izrailskog cara Ahaava (3.Cars 16:31), neznabožnica koja je svuda po Izrailu uvela čašćenje demona Vaala i ubijala istinske proroke Božije. „Trpeza Jezavelina“ je izraz koji je prezirno upotrebio sveti prorok Ilija (3.Cars 18:19) govoreći o lažnim Jezavelinim prorocima, koje je kasnije sve zaklao. Jezavela je, prema Ilijinom proročanstvu, poginula i leš su joj pojeli psi (4.Cars 9:32-35).
  68. Knez Svjatoslav Černjigovski je zavladao u Kijevu, a Vevolod se vratio u svoju kneževinu (v. opomenu u 1. slovu).
  69. V. Post 4:10.
  70. Zamar – bliskoistočni duvački instrumenat, reskog i prodornog zvuka, srodnik i prethodnik zurle i oboe.
  71. Uspenjski hram, četvrti po redu u Pečerskom manastiru (prvi beše u pešteri), započet je 1073., godinu dana pre prestavljenja prepodobnog Teodosija, a osveštan 1089. Bogoglagoljivi Nestor opisao je znamenja u vezi građenja hrama koja je dobio prep. Teodosije, izostavljajući ona koja je primio prep. Antonije, pošto je žitije potonjeg tad već bilo sastavljeno, možda od strane velikog Nikona. Na kraju 2. slova vidimo da se prep. Antonije uopšte nije obazirao na to šta je ko od ljudi rekao gde da se postavi hram, nego se molio da neposredno sazna šta je Božija volja – i Bog ga je uslišao.
    To da Nestor samo dopunjava ono što je izostavljeno u žitiju prep. Antonija vidi se i po opisu nevolja koje su imali sa knezom i njegovim boljarinom kad su se zamonašili Varlaam i Jefrem: ovo je verovatno bilo ispušteno u Antonijevom životopisu stoga što je knez Izjaslav u vreme sačinjavanja Antonijevog žitija još bio živ (poginuo je 1078.), a kad je Nestor pisao Teodosijevo žitije već je knez bio umro. 1. i 2. slovo Paterika, kao i deo trećeg, besumnje je napisano prema Antonijevom žitiju (što se vidi na početku trećeg slova). Žitije prep. Antonija, nažalost, nije do nas došlo, tako da ovo uglavnom ostaje samo pretpostavka.
  72. Porfira, carska haljina skerletne, ljubičastocrvene boje.
  73. Mitarstva – carinarnice, naziv za skupine podnebesnih demona koji presreću dušu umrloga koju vode anđeli ka Prestolu Svevišnjeg. Demoni mitari (carinici), optužuju dušu za grehe na koje su je sami navodili i traže od nje da se „iskupi“ svojim dobrim delima. Duše svetitelja koje su se već u ovom životu očistile od strasti i pobedile demone i sve njihove zamke, besovi ne smeju da zaustavljaju, već se one odmah uzdižu na nebo.
  74. U svom Letopisu (pod god. 6582./1074.) prep. Nestor daje podrobniji izveštaj o končini prep. Teodosija. Iz njega se vidi da su bratija najpre molila oca Teodosija da im on izabere igumana, pa kad je on, po Božijoj volji, predložio Jakova prezvitera, oni se nisu složili, pošto Jakov nije bio postriženik Pečerskog manastira. Tad je Teodosije na izričito nastojanje bratije popustio i dao svoj blagoslov svetom Stefanu.
  75. Up. Mt 5:48.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *