ДЕО ДРУГИ – ОДЕЉАК ПРВИ
Однос Бога према твари – Бог као Творац света
31. Постанак духовног света
Трипостасни Бог је своју творачку силу пројавио најпре у стварању духовног света. Он је из ничега створио сва духовна бића, обдаривши их по своме премудром благовољењу животом и духовно моралним особинама. Створена да буду извршиоци и весници воље Божје, ова су духовна бића названа анђели. А назив анђео (άγγελος) име је не природе него дужности, и значи: гласник, весник.[1]У Светом Откривењу на неким местима реч „анђео“ употребљава се у преносном смислу и означава људе које је Бог бирао за веснике своје воље у свету.[2]Ово изједначавање анђела и људи по називу потекло је због исте службе коју анђели и Божји изабраници врше међу људима. Али, било би погрешно на том основу изједначавати анђеле и људе по природи и бићу, јер Свето Писмо, у већини случајева и у главноме, под именом анђела разуме бића своје врсте, која се разликују и од Бога и од људи својом посебном природом и постојањем, својом самосталном личношћу и својствима.
Да су анђели заиста посебна бића и личности, сведочи нам Свето Откривење на разне начине. У самом почетку Библије износи се како Бог поставља херувима са пламеним мачем пред врата Едема да чува пут ка дрвету живота,[3]што јасно показује да је херувим самостално биће, посебна личност, која свесно и драговољно испуњује вољу Божју. Анђели изводе Лота из Содома.[4]Патријарх Јаков види анђеле како силазе и узлазе по лествицама које стоје на земљи, а врхом додирују небо где Господ Бог стоји.[5]Овим се анђели јасно разликују од Бога и од људи као нека међубића, нижа од Бога а виша од човека. У књизи Јова анђели се називају синовима Божјим који кличу од радости када Бог ствара звезде[6]и који свагда претстају Господу кад год Он то зажели,[7]али у којима Бог, и поред тога што су Му тако блиски, налази недостатке своје врсте.[8]Све то показује анђеле као самостална бића, као слободне личности, које имају свој посебни начин постојања и живота.
У Светом Откривењу налази се читав низ сведочанстава о јављањима анђела као стварних, личних бића, која посредују између Бога и људи. Тако, пророк Давид види анђела Господња где по заповести Божјој мори народ;[9]анђео Господњи јавља се пророку Илији и даје му упутства поводом болести цара Охозије;[10]пророк Исаија види шестокрилне серафиме где окружују престо Господа Саваота славећи Га, од којих један слеће к њему и жаром се дотиче уста његових говорећи му: Ево, ово се дотаче уста твојих, и безакоње твоје узе се, и грех твој очисти се;[11]пророк Језекиљ види многооке херувиме, који видовито прате сва догађања у васељени;[12]пророку Данилу се неколико пута јавља арханђео Гаврил и открива му будућу судбину његовог народа;[13]пророку Захарији се у неколико махова јавља анђео Господњи и саопштава му вољу Божју.[14]На стварности оваквих јављања анђела људима у Откривењу и заснована је вера људи у анђеле као лична бића и Божје веснике.
Новозаветно Откривење нарочито изобилује појавама анђела и сведочанствима о њима. У историји новозаветног човечанства анђели учествују од самог почетка па све до апокалиптичког завршетка. Ту су измешани анђели са људима као браћа по вери, љубави и нади. Нови Завет се отвара јављањем арханђела Гаврила Захарији са вешћу да ће жена његова, нероткиња Јелисавета, родити сина — Јована Претечу,[15]и јављањем истога Арханђела светој Деви Марији са благовешћу да ће родити Спаситеља света.[16]Приликом Спаситељевог рођења у Витлејему јавља се мноштво анђела који славослове новорођеног Богомладенца.[17]Анђео се неколико пута јавља у сну праведном Јосифу, дајући му потребна упутства.[18]Анђели се јављају и служе Господу Исусу у пустињи пошто је победно кушача.[19]У Гетсиманском врту анђео се јавља Спаситељу и крепи Га.[20]Анђео одваљује камен са гроба Спаситељева.[21]Анђео први објављује Мироносицама благовест да је Господ васкрсао.[22]При Спасовом вазнесењу анђели се јављају Апостолима и објашњавају им тајну вазнесења и другог доласка Спаситељевог.[23]Анђели учествују у животу младе Цркве: анђео се јавља и ослобађа Апостоле тамнице;[24]анђео упућује Корнилија на пут спасења;[25]анђео се јавља апостолу Петру у тамници и изводи га из ње;[26]анђео удара првог црквоборца Ирода који умире изједен од црва;[27]анђео се јавља апостолу Павлу и објављује да му ваља путовати у Рим пред ћесара.[28]Апокалипсис сав припада њиховим јављањима и дејствима.[29]Све ово очигледно показује да су анђели самостална бића и чудесне личности које учествују у целокупном новозаветном домостроју спасења, извршујући вољу Божју као посланици Божји.
Новозаветно Откривење обилује не само јављањима светих Анђела, него и учењем о анђелима. Једно се другим потврђује, разјашњује, допуњује. Сам Спаситељ, објашњавајући причу о кукољу, говори о анђелима као бићима реалним, не мање реалним и очигледним него што је реалан и очигледан Син Човечји, свет, синови царства и синови зла.[30]Својим учењем Господ саветује да не презиру ниједног од малих који, вером у Њега, стреме у Царство небеско, јер анђели њихови на небесима једнако гледају лице Оца небескога.[31]То значи да су анђели не само самостална, лична бића, него и да су веома блиски Богу и имају велику вредност пред Њим. О томе говоре и Спаситељеве речи људима: Всякъ, иже аще исповесть мя предъ человеки, и Сынъ человеческий исповесть его предъ ангелы Божиими; а отверпйся мене предъ человеки, отверженъ будетъ предъ ангелы Божиими.[32]Неотступно и увек верни Господу Христу са Њим ће доћи „и сви свети Анђели“ приликом другог доласка његовог у слави.[33]Одговарајући садукејима који су одрицали постојање анђела[34]Господ Исус не само потврђује да анђели постоје, него показује и начин на који постоје: Въ воскресение бо ни женятся, ни посягаютъ, но яко ангели Божии на небеси суть.[35]Када пламени ученик употребљава нож да заштити свог божанског Учитеља, Спаситељ осуђује његов поступак речима: Мислиш ли ти да ја не могу сад умолити Она свога да ми пошање више од дванаест легиона анђела?[36]Све ове речи о светим анђелима Спаситељ не би ни изговорио када анђели не би постојали као бића самостална, лична, света и блиска Богу.
Христоносни Апостоли уче што и Господ о постојању светих Анђела. Апостол Павле заклиње свога ученика Тимотеја да се нелицемерно држи светог учења, и то га заклшье пред Богом и Господом Исусом Христом и избранима његовим анђелима.[37]Анђели с неба гледају све шта се дешава са хришћанима у свету.[38]У Цркви Христовој анђели се уче истој божанској мудрости којој и људи.[39]Они су увек на служби Богу,[40]и Црква их је препуна.[41]Апостол Петар јасно разликује Пророке и Апостоле од Анђела.[42]
Ово богооткривено учење Црква је увек брижљиво чувала и од старине у својим символима исповедала веру у Бога као Творца духовног, невидљивог света. Тако се у древном символу јерусалимске (а слично и у символима антиохиске, кесариске и кипарске) цркве вели: „Верујем у једнога Бога Творца неба и земље, свега видљивога и невидљивога.“ Та општа вера нашла је свој израз у првом члану васељенског Никејоцариградског Символа вере, и тиме је занавек сакционисана једином, светом, саборном и апостолском Црквом. Одлуком ВИИ Васељенског сабора да се, упоредо са светим иконама Спаситеља и Светитеља, имају побожно поштовати и свете иконе светих Анђела, Црква је још једном на саборски начин исповедила и потврдила васељенску веру своју у постојање бестелесних анђела као бића стварних, личних, самосталних и светих.
- Анђели нису ни у ком смислу самоникла и самобитна бића, него је њих створио Бог као и сва створења. Свето Откривење јасно сведочи да све што постаде — Богом постаде,[43]слетствено и анђели. Осим тога у Старом Завету се изрично говори да је Бог створио анђеле. Јездра се обраћа Богу речима: Ти си сам Господ једини, Ти си створио небо и небеса . под небесима и сву војску њихову, земљу и све што је на њој, мора и све што је у њима, и Ти оживљаваш све, и војска небеска Теби се клања.[44]Да се овде под војском небеском разумеју анђели види се из контекста (Лк. 2, 13), где се анђели називају војницима небеским. Апостол Павле јасно сведочи да је анђеле створио вечни Син Божји: кроз Њега би саздано све што је на небу и што је на земљи, видљиво и невидљиво, били Престоли, или Господства, или Поглаварства, или Власти: све се кроза Њ иза Њ сазда.[45]
Док Свето Откривење јасно учи да је Бог створио анђеле, дотле у њему није јасно кад су створени. Судећи по већ наведеном месту из књиге о Јову где се вели да су Анђели клицали од радости кад је Господ створио звезде,[46]и на основу свега реченога о првобитном небу, као и на основу библиске повести о кушању првих људи у рају од змије, односно палог духа,[47]што претпоставља да је свет духова пре тога постојао и да се у њему већ био десио неки морални преврат који се завршио отпадништвом од Бога неких духова, — мора се закључити да је Бог створио анђеле пре материјалног света. Богонадахнути тумачи божанског Откривења: свети Златоуст, свети Григорије Богослов и свети Дамаскин уче да је Бог створио анђеле пре материјалног, видљивог света.[48]А молитвена мисао Цркве каже да су анђели „тваремъ начатокъ.“[49]
- Природа анђела је бестелесна, духовна, јер су они духови (τά πνεύματα).[50]„Желиш да знаш, пита блажени Августин, име природе анђелове? Ево њега: дух. Желиш да знаш његову дужност? Ево ње: анђео. По бићу своме он је дух, а по дужности анђео“.[51]Као духови анђели су невидљиви, разумни, слободни, бесмртни, бестрасни. Све ове особине чине да се природа анђела не може изразити категоријама људске мисли и речи, те у ствари „само Творац зна облик и дефиницију (το είδος και τον δρον) анђелске суштине“.[52]Пошто су анђели савршеније природе од људске, то ми не можемо са тачношћу (μετά ακριβείας) знати шта су они по природи.[53]
О духовности природе анђела Свето Откривење говори и на посредан начин називајући их невидљивима (τά αόρατα),[54]тј. недосежнима за наша чула. По учењу Отаца анђели када се и по вољи Божјој јављају достојним људима, јављају се не онакви какви су по себи у својој невидљивој суштини, него у неком преображеном облику (έν μετασχηματισμό)), у каквом би их људи могли видети.[55]Ма да су анђели духовна створења, ипак се њихова духовност мора разликовати од духовности бића Божјег, јер је духовност Божја апсолутна, бескрајна, безгранична, а анђелска је релативна, коначна, ограничена. На то, у извесном смислу, указује свето Откривење када вели да Бог и у анђела својих налази недостатке.[56]Свети Оци и Учитељи Цркве слажу се у мишљењу дасу анђели бића релативно духовна, бестелесна. Када неки од њих говоре о телесности анђела, они под њом разумеју: или најфинија тела, светловидна и етирна, која немају ништа заједничко са материјалном телесношћу, или нарочити облик постојања, или просторну ограниченост. С друге стране, они Оци који заступају потпуну бестелесност анђела, кад је сравњују са бестелесношћу Божјом, налазе за потребно да јој припишу извесну вештаственост. То схватање свети Дамаскин овако формулише: „Анђео је биће разумно, слободно, бестелесно (ασώματος)… Бестелесним и невештаственим (άϋλος) назива се у сравњењу са нама, јер у сравњењу са Богом, јединим несравњивим, све изгледа грубо и вештаствено (παχΰ τε και ΰλικον); једино је Божанство истински невештаствено и бестелесно.“[57]
Иако су анђели бестелесни, духовни, ипак су ограничени у просторном погледу, јер свудаприсутност припада једино Богу. На такву ограниченост и несвудаприсутност анђелску указује Свето Откривење када изображава анђеле како силазе с неба на земљу или узлазе са земље на небо,[58]што показује да они не могу истовремено бити и на небу и на земљи. Они се находе тамо где дејствују, јер су и они на известан начин ограничени местом (цирцумсцрипти лоцо).[59]Анђели су ограничени (περίγραπτοι), вели свети Дамаскин, јер када се находе на небу, њих нема на земљи, а када их Бог шаље на земљу, они не остају на небу, и не могу у исто време бити и дејствовати и овде и тамо. Пошто су они умови (νόες), то се находе у местима мисленим (έν νοητοΐς τόποις), и нису ограничени на телесан начин (ού σωματικως περιγραφόμενοι). Они не узимају на себе облик на телесан начин (σωματικώς), нити се простиру у три димензије, него духовно (νοητως) присуствују и дејствују тамо где им је наређено, при чему их ништа не може спречити: ни зидови, ни врата, ни катанци, ни печати.[60]
С обзиром на будућност анђели су бесмртни, тј. не могу умрети,[61]али им та бесмртност припада не по природи, већ по дару и благодати Божјој, јер све што има почетак по природи мора имати и крај.[62]
Анђели су савршенији од људи[63]и по природи, и по уму, и по вољи, и по моћи, и по сили.[64]Али пошто су они бића саздана и ограничена, то и њихово духовно развиће и усавршавање има својих граница. „Сви су Анђели створени Богом кроз Логоса и освећењем од Духа Светога достигли савршенство, учествујући у светости и благодати по вредности и чину.“[65]Анђели постоје вољом Оца, ушли су у биће дејством Сина, и усавршили се присуством Духа.[66]Освећење и усавршавање анђела подвиг је у коме они учествују свим бићем својим: и вољом, и умом, и осећањем. „Савршенство анђела је освећење, и истрајност у њему.“[67]Они имају освећење не из саме суштине своје, него од Духа Светога, и послушношћу остају у њему.[68]Они су се, дејством благодати Светога Духа, толико усавршили и утврдили у добру и светости, да су постали неподвижни на зло. „Отъ Святаго Духа освящаеми Ангелстии Собори, на зло пребываютъ недвижимы, еже къ первому благому восхождению обожаеми.“[69]Анђели су сада непокретни на зло не по природи (ού φύσει), него по благодати (άλλα χάριτι) и по својој привржености једино добру.[70]
Непокретни на зло дејством благодати Божје и својом љубављу према божанском добру, добри Анђели су вавек свети и светли.[71]Али они су свети и светли по дару Божјем, а не самостално и независно. Они су највернији поседници и преноситељи светости и светлости Божје. „Анђели су, по речи светог Дамаскина, другостепене светлости (φωτά δευτέρα), умне, које своје светљење добијају од првобитне и беспочетне Светлости.“[72]Анђели, као φωτά δευτέρα, осветљавани пречистом Светлошћу, примају то озаренье, по мери природе своје и чина; они су тако упили и утиснули у себе Добро, да су постали другостепене светлости, те могу просветљавати (φωτίζειν) и друге изливањем и предавањем Прве Светлости.[73]Не грешити — припада Богу, а и Анђелима због њихове близине Богу[74]коју су они искористили да се добровольно утврде у добру за вавек. Бог је Светлост највиша, неприступачна, неизречна; а друга светлост (δεύτερον φως) је Анђео, нека врста отицања Прве Светлости (του πρώτου φως απορροή τις) и заједничарење, који добија светљење приврженошћу и послушношћу Првој Светлости.[75]Анђели су прва бића од Бога и око Бога; они први пију од Прве Светлости, и просветљавани речју истине сами су светлост и одблесци савршене Светлости (τελείου φωτός απαυγάσματα).[76]Они гледају Бога лице у лице, созерцавају вечну истину, схватају у Логосу законе и принципе твари, и имају удела у божанској вечности.[77]Све то указује на њихову неисказану радост, блаженство и савршенство.
Поред свега таквог савршенства Анђели су ипак бескрајно далеко од тога да се њихово савршенство ма у ком погледу може поредити са Божјим савршенством. Савршенство је њихово савршенство твари, и у границама сазданих твари. Тако, на ограниченост њиховог савршенства указује Свето Откривење када тврди, да нико (значи: ни анђели) осим Духа Божјег не зна дубине Божје,[78]да анђели не знају будућност која је једино Богу извесна,[79]не знају потпуно тајну искупљења у коју желе завирити,[80]па не знају ни помисли срца људских.[81]Они својом сопственом силом не могу ни чудеса творити, јер је Бог творяй чудеса единъ.[82]Бог и у њима налази извесне недостаткею[83]Проникнута овом богооткривеном истином свети Оци уче да Анђели, при свој својој умности, која је много виша од људске, не знају нити могу знати природу Божанства.[84]Свесни недокучивости Божје природе, Анђели крилима заклањају лица своја славећи Господа Саваота, јер највиши степен мудрости производи највиши степей страхопоштовања и побожности.[85]Анђели созерцавају Бога уколико им је то могуће (κατά το έφικτόν αύτοΐς), и тиме се хране.[86]Упоређени са човеком, Анђели су далеко савршенији од њега; упоређени са Богом, они се показују ограничени и несавршени, јер су твар, и јер се савршенством својим, ма како оно било велико, крећу у границама своје богоздане природе.[87]
- Анђелски свет је по броју неизбројив. Свето Откривење сведочи о томе. Пророк Данил говори о хиљадама хиљада анђела[88]; свети тајновидац Јован у Откривењу види анђеле чији је број неисказано велики[89]; сам Спаситељ говори о легионима анђела[90]; Еванђелист Лука говори о мноштву небеских анђела који славослове новорођеног Богомладенца[91]; апостол Павле вели да се верни сједињују кроз Цркву са безброј анђела (μυριάσιν αγγέλων)[92]; други долазак Господа Христа на земљу биће праћен непрегледним мноштвом светих Анђела.[93]
Свети Оци сматрају да је блажена војска светих Анђела безбројна, и мноштво бестелесних Сила бескрајно, те су бројеви које ми употребљавамо малени да означе њихово безбројно мноштво. „Редови небеских бића не могу се избројати. Многе су блажене војске надсветских духова; оне премашују немоћну и уску меру наших материјалних бројева“[94]. Анђела је тако много, да они превазилазе сваки број.[95]
- Анђели се разликују и деле међу собом по савршенству и чину. Свето Откривење јасно говори о тој разлици и подели међу њима. Када апостол Павле хоће тачније одреди шта је све Јединородни Син Божји створио на небу, он вели: Темъ создана быша всяческая, яже на небеси…, аще престоли, аще господствия, аще начала, аще власти.[96]Осим ова четири степена Свето Откривење разликује још пет степена небеске јерархије: Серафиме,[97]Херувиме,[98]Силе,[99]Арханђеле[100]и Анђеле.[101]
Исповедајући ову богооткривену истину о подели и разлици међу светим Анђелима, Црква их кроз свете Оце дели на три чина, а сваки чин на три реда. Таква је подела изражена у древном црквеном спису „О небеској јерархији“, који се приписује светом Дионисију Ареопагиту. Ту се небеске Силе, с обзиром на савршенство природе и близине Тросунчаном Божанству, деле на три јерархије (иεράρχιαι), и свака јерархија на три лика (χόροι). Вишу јерархију (έπάρχιαι) сачињавају: Серафими, Херувими, Престоли; средњу јерархију (μεσάρχιαι): Господства, Силе, Власти; нижу јерархију (ύπάρχιαι): Начела, Арханђели, Анђели. Виша јерархија добија светлост од Тросунчаног Господа, средња је добија од више, а нижа од средње.[102]То бива „саобразно њиховој природи и чину“ (κατά την άναλογίαν της φύσεως και της τάξεως)[103].
„Анђели се разликују један од другога светлошћу и положајем (τω φωτισμό) και τή στάσει), било да њихова светлост зависи од њиховог положаја, или да њихов положај зависи од њихове светлости; и они просветљавају један другога (αλλήλους φωτίζοντες), јер превазилазе једни друге чином или природом. Јасно је да виши Анђели предају светлост и знање нижима“.[104]
Учећи увек тако о светим Анђелима Црква је на В Васељенском сабору осудила Оригеново мишљење,[105]по коме су сви бестелесни духови саздани потпуно једнаки по природи, и првобитно нису били подељени на степене, него се то десило када је један известан број њихов пао и отпао од Бога.[106]
- Анђели живе на небу, и имају један посао: да славе Бога и служе Његовој божанској вољи.[107]Свето Откривење показује то и доказује. Свети боговидац Исаија види Серафиме како круже око престола Божјег кличући: Святъ, Святъ, Святъ Господь Саваотъ; исполнь вся земля славы Его[108]; христољубљени Јован, погружен у апокалиптичке визије, сведочи како небеске Силе покоя не имутъ день и нощь, глаголюще: Святъ, Святъ, Святъ Господь Богъ Вседержитель, иже бе, и сый и грядый.[109]Пророк Данило види где Ветхий деньми седи на престолу небеском, тысяща тысящь (Анђела) служаху Ему, и тьмы темъ предстояху Ему.[110]Сам Спаситељ изјављује да Анђели выну видятъ лице Отца небеснаго[111], и непрестано испуњују вољу Божју и на небу и на земљи, служећи на тај начин остварењу Божјег плана о свету и човеку.[112]Анђели су моћни, вели свети Дамаскин, и готови на извршење Божје воље, и по својственој им брзини одмах се појављују тамо где им божански миг нареди.[113]
НАПОМЕНЕ:
[1]ср. Ориген, Цонтра Целс. В, 4; св. Иларије, Де Тринит. В, 22; блаж. Августин, Серм. 1 ин Псалм. 103, н. 15.
[2]Мал. 2, 7; 3, 1; Мт. 11, 10; Мк. 1, 2; Лк. 7, 27; 9, 52; 2 Дневн. 36, 15; Апеј 1, 13; Апок. 1, 20; 2, 1. 8. 12. 18; 3, 1. 7. 14.
[3]1 Мојс. 3, 24.
[4]1 Мојс. 19, 1. 15.
[5]1 Мојс. 28, 12-13.
[6]Јов. 38, 7.
[7]Јов. 1, 6; 2, 1.
[8]Јов. 4, 18.
[9]2 Цар. 24, 16-17.
[10]4 Цар. 1, 3 и 15.
[11]Ис. 6, 27.
[12]Језек. 10, 1-22.
[13]Дан. 8, 16; 9, 21.
[14]Захар. 1, 9-19; 2, 3; 3, 36; 4, 1-5.
[15]Лк. 1, 11-20.
[16]Лк. 1, 26-38.
[17]Лк. 2, 9-13.
[18]Мт. 1, 20; 2, 13. 19.
[19]Мт. 4, 11.
[20]Лк. 22, 43.
[21]Мт. 28, 2.
[22]Мт. 28, 57; Мк. 16, 58; Лк. 24, 48; Јн. 20, 12.
[23]Д. А. 1, 10. 11.
[24]Д. А. 5, 19-20.
[25]Д. А. 10, 3.
[26]Д. А. 12,7-11.
[27]Д. А. 12, 23.
[28]Д. А. 27, 23.
[29]Апок. 7, 1. 2. 11; 8, 2. 3. 6. 7. 8. 10. 12; 9, 1; 10, 1. 7. 8; 15, 1. 6; 16, 25. 10.12. 17; 17. 1, 7; 18, 12; 20, 1 и т. д.
[30]Мт. 13, 37-41.
[31]Мт. 18, 10.
[32]Лк. 12, 8-9.
[33]Мт. 25, 31; Лк. 9, 26.
[34]Д. А. 23, 8.
[35]Мт. 22, 30.
[36]Мт. 26, 53.
[37]1 Тм. 5, 21.
[38]1 Кор. 4, 9.
[39]Еф. 3, 10.
[40]Јевр. 1, 14; 1 Петр. 3, 22.
[41]Јевр. 12, 22-23.
[42]1 Петр. 1, 22.
[43]Јн. 1, 3; Рм. 11, 36; Јевр. 3, 4; Εφ. 3, 9; Апок. 4, 11.
[44]Немиј. 9, 6.
[45]Кол. 1, 16.
[46]Јов. 38, 7.
[47]1 Мојс. 3, 1-19.
[48]Св. Ј. Златоуст, Ад Стагyриум Ι, 2; Ин Генес. хом. 22, 2; Ад еос qуи сцандализати сунт либер, с 7; св. Григорије Богослов, Орат. 38, 9; 45, 5; св. Ј. Дамаскин,Де фид. ИИ, 3.
[49]Канонъ Безплотнымъ, песнь а.
[50]Јевр. 1, 14; ср. Мт. 22, 30.
[51]Серм. 1 ин Псалм 103. н. 15.
[52]Св. Ј. Дамаскин, Де фид. ИИ, 3; цол. 865 В.
[53]Св. Ј. Златоуст, Де инцомпрехенс. Цонтра аном. Серм. В, 3; ср. св. Дионисије Ареопагит, Де цоел. хиер. с. ВИ.
[54]Кол. 1, 16.
[55]Св. Ј. Дамаскин, Де фид. Η, 3; цол. 869 А; св. Ј. Златоуст, Ин Генес. хом.22, 2; Де цонсубстант. Цонтра аном. Серм. ВИИ, 6.
[56]Јов. 4, 28.
[57]Де фид. ИИ, 3; цол. 865 В. 868 А; ср. св. Амвросије, Де Абрахам. 2, 8.
[58]Дан. 9, 21. 23; 8, 15; 1 Мојц. 28, 12; Јн. 1, 51; Лк. 1, 26. 38; Мт. 28, 2; Лк.2, 15; 22, 43.
[59]Св. Григорије Велики, Морал. ИИ, 2; Ин Евангел. хом. X, 1.
[60]Св. Ј. Дамаскин. Де фид. ИИ, 3; цол. 860 АВ.
[61]Лк. 20, 36.
[62]Св. Ј. Дамаскин, Де фид. ИИ, 3; цол. 868 С; ср. св. Григор. Богослов, Орат. 29, 13.
[63]Пс. 8, 57; Јевр. 2, 7.
[64]2 Петр. 2, 11; Пс. 102,20.
[65]Св. Ј. Дамаскин, Де фид. ИИ. 3; цол. 869 А. У Канону Безплотнымъ вели се: Словомъ твоимъ ипостаснымъ, Господи, ангельское естество соделалъ еси,освятивъ же божественымъ Духомъ, Троицу богословити научилъ еси, Боже,во вики (песнь в).
[66]Св. Василије Велики, Де Спир. Санцто, с. 16, н. 38.
[67]иб.
[68]Св. Ј. Дамаскин, ИИ, 3; цол. 869 В.
[69]Канонъ святымъ Ангеломъ, песнь д, въ понедельникъ утра, Гласъ с, Октоихъ.
[70]Св. Јован Дамаскин, Де фид. ИИ, 3; цол. 872 В; ср. св. Григорије Богослов,Орат. 41. 11; 38, 9; св. Григорије Велики пише: Пошто су Анђели смирено изабрали љубав према Ономе који их је саздао, то су овом неизменљивошћу победили у себи саму изменљивост своју „ (Морал. XXВИ, 6, 11). Ср. блаж. Августин. Енцхирид. 57; Де цивит. Деи, XИ, 13.
[71]2 Кор. 11, 14.
[72]Св. Ј. Дамаскин, Де фид. ИИ, 3; цол. 868 В. У служби Безплотнымъ силама вели се: Безплотнии Ангели, Божию престолу предстоящии, и отонудными свътлостьми облиставаеми и светолитии вечно аяюще, и свети бывающе втории, Христу молитеся… (стриха, Гласъ а).
[73]Св. Григорије Богослов, Орат. 28, 31; Р. гр. т. 36, цол. 72 В; ср. св. Дионисије Ареопагит, Де цоел. хиер. с. ИВ, 2; с. В; с. X, 2.
[74]Св. Григ. Богослов, Орат. 40, 7; т. 36, цол. 365 ВС.
[75]Он, Орат, 40, 5; цол. 364 Б.
[76]Он. Орат. 6, 12; т. 35, цол. 737 Б.
[77]Блаж. Августин, Де цивит. Деи, ИX, 22; XXИИ, 29, 1; Де Генес. ад литт. ВИИИ, 45, Де Тринит… ИВ, 22.
[78]1 Кор. 2, 11.
[79]Мк. 13, 32.
[80]Еф. 2, 10; 1 Петр. 1. 12; ср. св. Јован Златоуст, Ин Јоан. хом. 1, 2.
[81]3 Цар. 8, 39; Јерем. 17, 9; 1 Кор. 2, 11.
[82]Пс. 71, 18.
[83]Јов. 4, 18.
[84]Св. Василије Велики, Де Спир. Санцто, 38; св. Григорије Ниски, Де орат.домин. 4; св. Ј. Златоуст, Де инцомпрехенс. Цонтра аном. Серм. И, 6.
[85]Св. Ј. Златоуст, Де инцомпрехенс. Цонтра аном. Серм. ИВ, 1.
[86]Св. Ј. Дамаскин, Де фид. ИИ, 3; цол. 872 Б.
[87]ср. св. Златоуст, Де инцомпрехенс. Цонтра аном. Серм. В, 3.
[88]Дан. 7. 9-10.
[89]Апок. 5, 11.
[90]Мт. 26, 53.
[91]Лк. 2, 13.
[92]Јевр. 12, 22.
[93]Јуд. 14.
[94]Св. Дионисије Ареопаг. Де цоел. хиер. с. 14; ср. св. Атанасије Велики Цонтра ариан. Орат. ИИ, 27; св. Ј. Златоуст, Де инцомпрехенс. Цонтра аном. Серм. ИИ, 4.
[95]Св. Јован Златоуст, Ин Генес. хом. 3, 6.
[96]Кол. 1. 16; ср. Еф. 1, 21; 3, 10; Кол. 2, 10.
[97]Ис. 6, 2.
[98]1 Мојс. 3, 24; 2 Мојс. 25, 18-22; Језек. 9, 3; 10, 1-20; 41, 18. 20. 25; Пс.79,2; 17, 11; 98, 1; Ис. 37, 16.
[99]Еф. 1, 21; Рм. 8, 38; 1 Петр. 3, 22.
[100]Јуд. 9; 1 Сол. 4, 16.
[101]Рм. 8, 38; 1 Петр. 3, 22.
[102]Де цоел. хиер. ИВ, 3; ВИ, 2; ВИИ, 2; ВИИИ, 2; ИX, 2; Χ, 1; ср. св. Ј. Дамаскин,Де фид. ИИ, 3; св. Григорије Богослов, Орат, 28, 31; Орат, 38, 9; св. Атанасије Вел., Ад Серап. Епист. И, 13 и 17; Епист. ИИ, 4; Епист. ИИИ, 3; св. Ј. Златоуст, Де инцомпрехенс. Цонтра аном. Серм. ИВ, 4; св. Игњатије Богоносац, Епист. ад Тралл. с 5; св. Иринеј, Цонтра хаер. ИИ, 30, 3. 6; Ориген, Де принцип. И, 5; Цонтра Целс. ВИ, 30; св. Василије Вел., Цонтра Еуном. ИИИ, 2; св. Григорије Ниски, Цонтра Еуном. ВИИ, 5;св. Кирил Јерусалимски, Цатецх. XИ, 11; ВИ, 4; блаж. Августин, Енцхирид. с. 57, п.15; св. Григорије Велики, Ин Еванг. либ. ИИ, хом. 34, 7; Морал. 32, 48.
[103]Св. Григорије Богослов, Орат, 28, 31; Р. гр. т. 36, цол. 72 В; ср. св. Кирил Јерусалим., Цатецх. ВИИ, 11.
[104]Св. Дамаскин, Де фид. ИИ, 3; цол. 881 С – 872 А. У Св. Писму налазимо инека посебна имена анђелска као: Михаил = ко је као Бог (Дан. 12, 1; Јуд. 9; Апок. 12, 7), Рафаил = помоћ Божја, лек Божји (Тов. 3, 16; 12, 15), Гаврил = сила Божја (Дан. 8, 16; Лк. 1, 19). Урил = светлост, огањ Божји (3 Јездр. 4, 1. 5;5, 20), Салатиил = молитва Богу (3 Јездр. 5, 16). Нема сумње да ова имена одговарају извесним нарочитим особинама дотичних Анђела.
[105]Ориген, Де принцип. ИИ, 9, 5 и 6; ИИИ, 5, 5; И, 8, 1.
[106]В Вас. сабор, прав. 2 и 14.
[107]Св. Јован Дамаскин, Де фид. ИИ, 3; цол. 872 С.
[108]Ис. 6, 3; ср. Језек. 3, 12; Пс. 148, 2.
[109]Апок. 4, 8; ср. 7, 11-12.
[110]Дан. 7, 9. 10.
[111]Мт. 18, 10.
[112]Јевр. 1, 14; Д. А. 5, 19; 7, 58. 66; Мт. 4, 11; 25, 31; 28, 2. 57; 13, 39-42.49; Лк. 22, 43; 2, 14; Гал. 3, 19; Еф. 1, 21; 1 Петр. 3, 22; Јн. 5, 4; 1, 51; Пс. 33, 8;Апок. 7, 1. 2; 16, 5; 14, 18.
[113]Де фид. ИИ, 3; цол. 872 Α.
