DEO PRVI – ODELJAK PRVI
Bog u suštini
19. Volja Božja
Samobitni, večni Bog ima samobitnu, premudru volju, u kojoj je sve savršeno, sve apsolutno, sve neizmešьivo. Prirodom svojom i projavama svojim volja Božja neizmerno premaša moći našeg razumevanja. U tajanstvenoj suštini svojoj ona je u isto vreme i ostvareno htenje.[1] Ali na koji je način volja Božja u isti mah i ostvareno Božje htenje, to um ljudski postići ne može: Kto bo otъ čelovekъ poznaetь sovetь (βουλήν) Božiй; ili kto pomыslitь, čto hotetь Bogь?[2] Kao svesavršeno i jedino samobitno biće, Bog nema predmet svoga htenja van sebe. Imajući u apsolutnoj punoći sva savršenstva, Bog je kao takav sam predmet svoje volje i htenja. Van Njega i nema dobra, niti ga može biti. Zato nas Spasitelj uči da se jedino pokoravamo svesavršenoj i jedino apsolutno dobroj volji Oca našega nebeskog. Otče našъ,… da budet volя tvoя, яko na nebesi, i na zemli.[3] Njoj se kao takvoj povinjavao i sam Spasitelj, što svedoči njegova getsimanska molitva: Otče, aщe voliši mimonesti čašu sš otъ mene; obače ne moя volя, no tvoя da budetъ.[4] U svoj raznovrsnoj delatnosti svojoj: u stvaranju sveta, u promišljanju o svetu, u spasenju sveta, Bog dejstvuje po savetu volje svoje (κατά την βουλήν τού θελήματος αυτού).[5] Tajnu volje svoje (το μυστήριον τού θελήματος αϊτού)[6] Bog nam je otkrio u Bogočovečanskoj ličnosti Gospoda našeg Isusa Hrista. Α tajna je njegove presvete volje: spasti ljude od greha i zla kroz Isusa Hrista.[7] Želeći spasenje svetu, Bog mu želi najviše dobro i pobedu nad onim što nije Božje, a to je — greh, zlo i smrt. „Jer Bogu nije po volji ono, što On sam nije stvorio“.[8] Želeći spasenje čoveku, Bog time ne uništava slobodu čovekovu, jer mu On samo predlaže spasenje a ne nameće. Kada bi silom nametao čoveku spasenje, u tom bi slučaju Bog sam protivrečio sebi, tj. On bi kao Spasitelj protivrečio sebi kao Tvorcu, jer je stvorio čoveka sa slobodnom voljom, da se sam slobodno opredeljuje za dobro i za zlo.[9]
Svojstva volje Božje
a) Sloboda (αΰτεξοΰσιον) volje Božje je svojstvo koje pokazuje da se Bog u svemu opredeljuje silom svoje svesavršene, samobitne, večne, premudre, neizmešьive prirode. Kako bićem tako i voljom svojom Bog je apsolutno nezavisan od svega spoljašnjeg. Volja Božja dejstvuje po apsolutnom samoopredeljenju, pošto Bog ne zavisi ni od koga i ni od čega spoljašnjeg. Ali ta apsolutna sloboda uvek dejstvuje u savršenoj saglasnosti sa svima ostalim svojstvima Božjim.
Glavna odlika duha Božjeg jeste sloboda: Gospodь že Duhъ estь; a ideže Duhъ Gospodenь, tu svobodaю[10] Duh Gospodnji razdeljuje duhovne darove vlastiю koemuždno яkože hoщetъ.[11] U stvaranju sveta projavila se savršena sloboda volje Božje: Vsя, elika voshoti Gospodь, sotvori na nebesi i na zemli, vъ morяhъ i vo vsehъ bezdnahъ.[12] Ne samo pak u stvaranju sveta već iu promišljanju o svetu, i u spasenju sveta projavljuje se sloboda svesavršene volje Božje, koja se u svemu opredeljuje svojom večnom dobrotom i svetošću.[13] Jednom rečju: Bog sve čini po savetu volje svoje.[14]
Božanska istina Svetog Pisma o slobodi volje Božje posvedočena je svetim Predanjem, naročito kroz one svete Oce koji su suzbijali zabludu mnogobožačkih filosofa i nekih jeretika, koji su propovedali da je Bog potčinjen sudbini i da je po neophodnosti stvorio svet. Sveti Oci su dokazivali istinu Svetog Otkrivenja, po kojoj Bog ne podleže nikakvoj neophodnosti, već se, kao biće apsolutno dobro i apsolutno slobodno, opredeljuje po svojoj večnoj i premudroj volji. Tako, po svetom Irineju, Bog kad nešto ima u misli On to istovremeno ima i u htenju, pošto je sav — misao (όλος έννοια), sav — volja (δλος ϋέλημα).[15] A po svetom Grigoriju Niskom, um i volja Božja su tako nerazdvojno i unutrašnje sjedinjeni, da se između njih ne može zamisliti nikakav vremenski razmak; oni uvek dejstvuju zajedno, istovremeno, saglasno.[16]
Kao biće savršeno i apsolutno dobro Bog ne može ni hteti, ni birati, ni činiti išta drugo osim dobra. Volja Božja, zato što je po prirodi svojoj najviše dobro, i to dobro — neizmešьivo, večno, savršeno, ne može se u svome dobru menjati, ni usavršavati, ni opadati.[17] Sveti Damaskin pokazuje da otsustvo svojstva izbora u volji Božjoj nije znak otsustva same volje, već znak otsustva one ograničenosti koja je svojstvena volji konačnoj, ograničenoj. Jer izbor uvek pretpostavlja neku vrstu savetovanja, što je znak neznanja i ograničenosti, a Bog zna sve prostim, savršenim znanjem. On ne bira, jer ima apsolutno znanje o svemu.[18]
b) Svemogućstvo (παντοδυναμία) je svojstvo Božje kojim Bog ostvaruje sve što je ugodno njegovoj presvetoj, predobroj i premudroj volji. Svemogućstvo je Božje u apsolutnoj harmoniji sa svima ostalim svojstvima Božjim, i dejstvuje iz njih, kroz njih, i sa njima, a nikako bez njih ili protiv njih. Otuda Bog čini sve što može hteti svojom savršeno svetom, savršeno dobrom, savršeno pravednom, savršeno mudrom, savršeno neizmešьivom prirodom. On ne može hteti nešto, što bi bilo u suprotnosti sa njegovim večnim bićem i neizmešьivim svojstvima. „Svedržiteljstvo i svemogućstvo Božje opredeljuju se njegovim sopstvenim htenjem i opredeljenjem; i otuda On proizvodi ne sve što može, već samo ono čini, i može činiti, što hoće“.[19] Bog može činiti što hoće, ali ima stvari koje ne čini a može ih činiti. Na primer, On bi mogao uništiti svet, ali On to neće da čini. Blaženi Avgustin veli: „Mnogo može Bog, a neće; ništa pak neće što ne može“.[20]
Svemogućstvo Božje posvedočavaju sva ona mesta Svetoga Pisma, koja govore o Bogu kao Tvorcu, kao Promislitelju, kao Svedržitelju, kao Spasitelju. Bog je — Bog sila,[21] Gospod sila[22]; On je — jedini silni (μόνος δυνάστης).[23] O svemogućstvu Božjem govori i Spasiteljeva molitva u Getsimaniji: Oče, sve je moguće tebi.[24] U božanskom domostroju spasenja svemogući Bog čini mogućim i ono što ljudima izgleda nemoguće; to svedoče Spasove reči: U Boga je sve moguće (πάντα δυνατά)[25]. Mnogostradalni Jov govori Bogu: Vemъ, яko vsя možeši, nevozmožno že tebe ničtože.[26] Blagovesnik Gavril arhistratig objavljuje Svetoj Devi: Ne iznemožetь u Boga vsяkъ glagolъ.[27] Moć i svemoć Božja projavljuju se naročito u trenutnom stvaranju sveta: Toй reče i — bыša: toй povele i — sozdašasя.[28]
Prigovor: Bog nije svemoguć zato što ne može grešiti i što ne može umreti[29], u stvari je sofistički silogizam. Sveti Epifanije bogomudro rasuđuje kada veli: Bog može činiti sve što zaželi, ali čini samo ono što je saglasno sa Božanstvom.[30] Sveti Kliment pak piše: „Za Boga nema ničeg nemogućeg osim laži“.[31] Blaženi Avgustin bogoslovstvuje: „Kada govorimo da Bog ne može umreti, ni obmanjivati, time se ne umanjuje njegova moć. Naprotiv, njegova bi moć postala manja, kad bi ovo nemoguće postalo za Njega moguće. Zato upravo On i jeste svemoćan što ne može umreti, ni obmanjivati se. Jer svemogućemu valja da je svojstveno kako učiniti ono što hoće, tako i ne pokušavati ono što neće, i što bi učinilo, kad bi se desilo s njim, da ne bude svemoćan“.[32]
b) Svetost (άγιότης) je svojstvo Božje koje pokazuje da se volja Božja u svemu rukovodi apsolutnim dobrom, da je njeno permanentno stanje — potpuno jedinstvo sa dobrom u kome caruje savršena čistota i otsustvuje svako zlo. Savršena svetost je odlika svega Božjeg. U Bogu su i svetost i sloboda bezgranični i neizmešьivi, zato On ne može grešiti ni postati nesvet. Njegova je volja harmonična u svima svojim svojstvima i dejstvima; u njoj je nemoguć sukob, ili protivrečnost, ili nemoć.
Sveto Otkrivenje izobiluje dokazima o svesavršenoj i neizmenljivoj svetosti Božjoj. Tako sam Gospod govori: Azъ esmь Gospodь Bogъ vašъ, i da osvяtitesя i budete svяti, яko svяtъ esmь Azъ.[33] Neiskazana svetost Božja pobuđuje nebeske Sile da neprestano slavoslove Gospoda. U svom čudesnom viđenju prorok Isaija vidi Gospoda na prestolu previsokom, a naokolo Serafime gde kliču: Svяtъ, Svяtъ, Svяtъ Gospodь Savaotъ.[34] Veličajući Boga psalmopevac govori: Svяtъ Gospodь Bogъ našъ.[35] Apsolutno svet u sebi i po sebi Bog projavljuje svetost u svima svojim odnosima prema svetu: svet je zakon njegov,[36] sveto je mesto gde se On javlja,[37] svet je put njegov,[38] sveta je vera njegova,[39] sveta je Crkva njegova,[40] svete su sluge njegove,[41] svet je u svima delima svojim.[42]
Božja svesavršena svetost projavljuje se u svetu kao apsolutna dobrota (άγαθότης). Sam Spasitelj odlučno izjavljuje: Niko nije dobar (αγαθός) osim jednoga Boga.[43] Dobrota ljudska, upoređena sa Božjom, ne može se nazvati dobrotom; a i kad se naziva dobrotom, naziva se ukoliko dolazi ljudima kao dar od jedine apsolutne dobrote — Boga.[44] Pošto je apsolutno svet i apsolutno dobar, to Bog ne može ni činiti zlo ni biti uzrok zla.[45] Za Boga je prirodna nemogućnost — bita zao, činiti zlo, biti uzrok zla.[46] To najrečitije pokazuje i dokazuje Bogočovek Hristos, u čijoj je čudesnoj ličnosti i bezgrešnom životu objavljena ljudima savršena svetost i savršena dobrota Božja.[47]
Poput Svetoga Pisma, verni čuvari bogootkrivenih istina, sveti Oci mnogostrano ističu, objašnjavaju i posvedočavaju svetost Božju kao apsolutno, večno, samobitno, neizmenljivo svojstvo Božje. Po njima, Bog je jedini svet po prirodi i stoga jedini izvor svetosti, a ljudi mogu postati sveti jedino zajedničareći u Božjoj svetosti pomoću blagodatnih podviga. „Vaistinu, jedini je svet Onaj koji je po prirodi svet (φΰσει άγιος); i mi smo sveti, ali ne po prirodi već zajedničarenjem (μετοχή), podvižništvom (ασκήσει) i molitvom“.[48] Pošto je apsolutno dobar, apsolutno svet, apsolutno neizmenljiv, Bog ne može grešiti; priznati mogućnost greha u Bogu isto je što i odbaciti Boga kao večito i apsolutno biće. Po premudrom čovekoljublju svom Bog je stvorio ljude slobodnorazumnim bićima, da bi dobrovolьno uzrastali u božanskim savršenstvima, opredeljujući se slobodno za ono što je Božije. No Bog nije kriv što ljudi svoju slobodu upotrebljavaju na greh i zlo. Pošto je ljubav, Bog ne želi da ljude nasilno privodi dobru, niti da im uništava slobodu koju im je darovao kao božanski dar.
Greh se ni u kakvom vidu ne može pripisati Bogu. Svaki greh je prestupanje volje Božje, što čovek čini zloupotrebom bogodane mu slobode. U stvari, greh je jedino zlo. A sve ostalo što mi nazivamo fizičkim zlom, kao zemljotresi, pomori, gladi, razne nevolje, kojima nas Bog kažnjava za grehe, — nije po sebi zlo, niti se zbog toga može reći da je Bog vinovnik zla, kao što su neki jeretici govorili. U samoj stvari, sve te nedaće su posredne i neposredne posledice greha kao jedinog zla, koje Bog ili dopušta ili šalje kao sredstva popravke, da bi se ljudi trgli od zla i greha i ustremili ka dobru, u kome je život, i besmrtnost, i blaženstvo. Tako rasuđuju sveti Oci tumačeći ona mesta Svetog Pisma, u kojima se, po izgledu, Bog pretstavlja kao vinovnik zla. „Kada čuješ: budetъ zlo vo grade, eže Gospodь ne sotvori? (Amos 3, 6), znaj da se tu pod imenom zla razumeju nevolje, koje se šalju na grešnike da bi se trgli od bezakonja… Bog tvoritь mirъ i ziždetь zlaя (Is. 45, 7): u tebi naročito gradi mir, kada spasonosnim učenjem uspokajava duh tvoj i ukroćuje strasti koje vojuju na dušu tvoju; ziždetь zlaя, tj. preobražuje zlo i upravlja na bolje, te ono dobija osobine dobra… Uostalom, ako mirom nazovemo stanje, slobodno od rata, a zlom — nevolje ratne…, onda ćemo reći da Bog, po pravednom sudu svom, šalje u ratu kaznu na one koji su zaslužili kaznu“.[49] „Treba znati, piše sveti Damaskin, da u Svetom Pismu postoji običaj Božje dopuštenje nazivati njegovim dejstvom… Tako, izreke: zatvori Bogъ vsehъ vъ protivleše (Rm. 11, 32), i: dade imъ Bogъ duha nečuvstя, oči ne videti i uši ne slыšati (Rm. 11, 8), treba razumeti ne kao da je sam Bog učinio to, već da je On samo dopustio, pošto je dobro samo po sebi nezavisno i slobodno od prinude… No čak i onda, kada Sveto Pismo govori da Bog ziždetь zlaя (Is. 45, 7) i da netъ zla vo grade, eže Gospodь ne sotvori (Amos 3, 6), ono time ne pokazuje da je Bog vinovnik zala (αίτιον κακών), jer reč zlo ima dva značenja: nekad ona označava zlo po prirodi (το τη φΰσει κακόν), koje je protivno dobrodetelji i volji Božjoj, a nekad označava zlo i muku za naše čuvstvo, tj. nevolje i napasti. A one, iako teške, samo su po izgledu zle, dok su u samoj stvari dobre, jer za razumne one postaju uzroci preokreta i spasenja. Za njih Sveto Pismo veli da bivaju od Boga. Ali i ovde valja primetiti, da smo i takvih zala uzrok mi sami, jer su nevoljna zla (τα άκοΰσια) porod dobrovoljnih zala (των εκουσίων κακών)“.[50]
g) Pravda (δικαιοσύνη) je svojstvo Božje koje pokazuje Boga kao svepravednog zakonodavca i svepravednog sudiju. Kao jedini dobar, jedini svet, jedini pravedan, jedini svemoguć, Bog je i stvorio samo ono što je dobro,[51] i, povrh toga, svojim razumnim stvorenjima dao sveti zakon: zakonъ svяtъ i zapovedь svяta i pravedna i blaga.[52] Osim prirodnog moralnog zakona, datog ljudima čovekoljubivim Tvorcem pri samom stvaranju,[53] Bog im je u svom natprirodnom Otkrivenju kroz Stari i Novi Zavet dao svoj pravedni i sveti zakon i svoja pravedna i sveta sredstva, da bi ljudi izvršenjem pravednog i zvetog zakona pomoću pravednih i svetih sredstava i sami postali pravedni i sveti.[54] U bogočovečanskoj ličnosti Gospoda Isusa Hrista Bog je dao ljudima sve što je ljudskoj prirodi potrebno za beskonačno uzrastanje u božanskom savršenstvu. Zato je Gospod naš Isus Hristos izrazio večnu i svetu pravdu Božju tražeći od ljudi božansko savršenstvo: Budite savršeni (τέλειοι) kao što je svršen Otac vaš nebeski.[55] Večna pravda pravednog i svetog Zakonodavca zahteva od ljudi dobrovoljno vršenje svetih i pravednih zakona i zapovesti Božjih, kako bina taj način uzrastajući rastom Božjim dostigli u meru rasta punoće Hristove.[56]
U svojoj apsolutnoj pravdi i svetosti Bog je ne samo jedini svepravedni zakonodavac, već i jedini svepravedni sudija: Edinъ estь zakonopoložnikъ i sudiя,[57] koji kao takav pravedno nagrađuje izvršioce svoga zakona a narušioce pravedno kažnjava.[58] Sve što radi na ispunjenju pravednog i svetog zakona Božjeg Bog nagrađuje ili u ovom ili u onom svetu; sve pak što narušava, potire i omalovažava njegov sveti zakon On kažnjava ili u ovom ili u onom svetu. Pravedni Zakonodavac je u isto vreme i pravednый Sudiя,[59] koji po večnoj pravdi sudi, i sudiće na završetku sveta i veka svakom čoveku posebno i svima ljudima skupa.[60] Odluke presvete i savršene pravde Božje su apsolutno pravedne i pravične, jer se ona ne obazire na lice i poreklo, ne gleda ko je ko, nego pravedan sud sudi po veri i delima.[61] Niko i ništa ne može pokolebati pravdu Božju, jer pravda Ego prebыvaetь vo vekъ veka.[62]
Bogootkriveno učenje o pravdi kao svojstvu Božjem i Bogu kao svepravednom sudiji Crkva je budno čuvala i uvek ispovedla kroz Oce i Učitelje, naročito kada mu je opasnost grozila od jeretika (markionita, manihejaca i dr.). Ne mogući da logički pomire postojanje u jednom Bogu svojstva ljubavi i svojstva pravosuđa, ovi su jeretici pribegavanjem dvoboštvu nalazili izlaz iz teškoće. Po njima, postoje dva boga: novozavetni bog dobra, ljubavi i milosti, i starozavetni bog surove i nemilosrdne pravde koji sudi i kara. Oci i Učitelki Crkve odbacili su ovo učenje kao bogohulno. Jer, po njima, u Bogu su i ljubav i pravda dva apsolutna i potpuno saglasna svojstva, koja nikad ni u čemu ne protivreče jedno drugom već uvek u savršenoj harmoniji dejstvuju jedno sa drugim, jedno u drugom, i jedno kroz drugo. Čim toga ne bi bilo, Bog bi se pretvorio u haotično biće, prestao biti Bog i uništio sebe.
Ljubav u Bogu je uvek pravedna, kao što je i pravda uvek ljubeća. Sadržeći u sebi apsolutno dobro, apsolutnu ljubav, apsolutnu pravdu, Bog u isto vreme sadrži i apsolutno blaženstvo. I kada se Božja pravda, ljubav, dobro, projavljuju u ovom svetu, projavljuju se sadržeći u sebi i blaženstvo, te ljudi, stičući ih, stiču ujedno i blaženstvo. A sve što je van njih, tj. zlo i greh sadrže u sebi muku i mučenje.[63]
Opovrgavajući Markionovo učenje o dva boga: starozavetnom — surovom i zlom, i novozavetnom — blagom i milostivom, sveti Irinej piše: „Ako Bog koji sudi nije ujedno i dobar (bonus), da bi ukazao milost onima kojima treba…, to seOn neće pokazati ni pravedan (justus) ni mudar sudija… Markion, dakle, razdeljujući Boga u dva, nazivajući jednoga dobrim (bonus) a drugaga sudećim (judicialem), i u jednom i u drugom slučaju uništava Boga. Jer sudeći (Bog), ako nije ujedno i dobar, nije Bog, jer Bog nije onaj u kome nema dobrote (bonitas); i dobri (Bog), ako nije ujedno i sudeći (judicialis), neće biti Bog, kao ni prvi, pošto je lišen onoga svojstva koje Bog mora da ima.“[64] Opštenje sa Bogom opštenje je sa večnim životom, svetošću, blaženstvom i svima božanskim dobrima; a udaljenje i odvajanje od Boga kroz grehe, odvajanje je od sviju božanskih dobara, zbog čega će se grešnici nahoditi u večnom mučenju, ne što bi ih sam Bog unapred podvrgao kazni, već će ih kazna postići što su sami lišili sebe svih božanskih dobara.[65]
U svome spisu protiv Markiona Tertulijan pokazuje da je pravda ne samo sama po sebi moralno dobro, već i njegov čuvar; isto tako, dobrota ne samo ne isključuje sobom pravdu, već bi bez nje bila nemoćna dobrodušnost, koja daje zlu nekažnjivog maha, što je savršeno protivno Božanskoj prirodi, koja ljubi samo ono što je dobro.[66] Bog dopušta kazne za grehe; i one, ma da su mučno zlo za one koji su ih zaslužili i podnose ih, same u sebi sadrže dobro, jer su saglasne sa pravdom, služe kao branioci svega dobrog, i svagda odvode trijumfu dobra.[67]
Kao argument protiv Božje pravde i pravosuđa istine se činjenica: u ovom svetu često pravednici stradaju a grešnici blaguju. No ova činjenica dobija svoje jedino moguće pravilno objašnjenje u svetlosti bogootkrivenog učenja Svetog Pisma i Svetog Predanja. Po njemu, život na zemlji nije vreme ni konačne nagrade ni konačne kazne od strane Boga; nedaće pravednika i blagovanje grešnika u ovom svetu često zavise od ljudi i okolnosti koje sami ljudi stvaraju. Kada Bog dopušta ili šalje nevolje na pravednike, On postupa po svojoj premudroj pravdi, jer na zemlji nema pravednika koji ne bi ni u čemu sagrešio.[68] Bog to čini sa dobrom namerom: da ih pomoću toga još više prekali u dobru i utvrdi u veri, a time i od svakoga greha očisti.[69] Kada pak Bog u ovom svetu obasipa grešnike svojim dobrima, On to čini da bi ih dobrotom probudio i pobudio na pokajanje, pokazujući im time svoju milostivu pravdu i svedočeći imda je blaženstvo i radost samo u božanskom dobru.[70] Činio jedno ili drugo, Bog postupa po svojoj večnoj pravdi, jer kao sveznajući On do najmanjih sitnica zna sve šta je u čoveku.[71] Ali uporedo sa ovakvim postupanjem Božjim prema pravednicima i grešnicima vrši se čisto subjektivni proces kako u dušama pravednika tako i u dušama grešnika: ukoliko se umnožavaju stradanja pravednika, utoliko se i uteha Božja umnožava u njima;[72] grešnici pak, i pri spoljašnjem blagovanju, često bivaju mučeni svojom savešću za svoje grehe i bezakonja.[73]
NAPOMENE:
[1] sr. sv. Grigor. Niski, De Spirit. Sanct. 13.
[2] Prem. Sol. 9, 13.
[3] Mt.6,9. 10; Lk. 11, 2.
[4] Lk. 22, 42.
[5] Ef. 1. 11.
[6] Ef. 1, 9.
[7] Ef. 1, 5.
[8] Tertulijan, De cult. faemin. 7.
[9] sr. Sirah. 15, 1417; Jerem. 21, 8.
[10] 2 Kor. 3, 17; sr. Jn. 4, 24.
[11] 1 Kor. 12, 11.
[12] Ps. 134, 6; sr. 113, 11; Dan, 4, 32; Jov. 9, 12, 23; 13; Jerem. 27, 5. 6; Prič.Sol. 21, 1; Apok. 4, 11.
[13] Mk. 10, 18; 1 Jn. 1, 5; Ps. 5, 5; 5 Mojs. 32, 4; Jn. 9, 31; Prič. Sol. 3, 32.
[14] Ef. 1, I. 5. 9; Rm. 9, 20. 21; Is. 29, 16; 45, 810; Jerem. 18, 6.
[15] Contra haer. 1,12, 2,.
[16] Contra Eunom. lib. 12.
[17] Origen, Contra Cels. V, 14; 6l. Avgustin, Contra Faust. XXII, 22; sv. Vasilije Vel. Hexaem. hom. 2, 4; sv. Grigorije Bogosl. Orat. 34, 10; sv. Kiril.Aleks. In Joan. lib. V s. 8, vers. 29.
[18] De fid. II, 22; col. 945 CD.
[19] Pravosl. ispovud. č. 1, odg. na pit. 14.
[20] Enchirid. 95: Multa potest Deus et non vult; nihil autem vult quod nonpotest.
[21] Ps. 88, 9; sr. 76, 14.
[22] Ps. 23, 10.
[23] 1 Tm. 6, 15.
[24] Mk. 14, 36.
[25] Mt. 19, 26.
[26] Jov. 42, 2.
[27] Lk. 1, 37.
[28] Ps. 32, 9; sr. 1 Mojs. 1, 3 6. 9. 11. 15. 20. 24; Ps. 71, 18; 76, 14.
[29] Viklif je pisao: Deus „eccare non potest, ergo non est onmipotens.
[30] Haeres. 70, 7.
[31] Epist ad Cor. 27
[32] De civit. Dei, V, 10, 1.
[33] 3 Mojc.ll, 44; sr. 19, 2; 20, 7; 1 Car. 2, 2; 1 Petr. 1, 15-16.
[34] Is. 6, 3; sr. Apok. 4, 8.
[35] Ps. 98, 9.
[36] Rm. 7, 12; Ps. 18, 8.
[37] D. A. 7, 33; 2 Mojc. 3, 5; Is. Nav. 5, 15; 2 Petr. 1, 18.
[38] Ps. 76, 14; 144, 17.
[39] Jud 20.
[40] Εφ. 2, 21.
[41] 2 Kor. 13, 12; Εφ. 1, 4; Kol. 3. 12; 1 Sol. 5, 27; Jevr. 3, 1; 1 Petr. 3, 5;2 Petr. 1, 21: Apok. 18, 20; 22, 6.
[42] Ps. 144, 17.
[43] Mk. 10, 18.
[44] Jak. 1, 17; Jn. Z, 27.
[45] Jak. 1, 13; Prič. Sol. 11, 20; Jn. 1, 5.
[46] 1 Jn. 1, 5; Jn. 8, 12; 9, 5.
[47] sr. Jn. 1, 5; 9, 46; 1 Petr. 2, 22; 1 Jn. 3, 5.
[48] Sv.Kiril Jerusal. Catech. XXIII, 19.
[49] Sv. Vasilije Vel. Qoud Deus pop est auct. mal. p. 6; sr. sv. Zalatoust, De diabol. hom. I, 45; Kliment Aleks. Paedag. I, 8; Strom. I, 17; sv. Atan. Vel. Contra gent. 7; Blaž. Avgustin, De Genes. contra manich. lib. II, s 29.
[50] De fid. IV, 19; col. 1192 V. S. 1193 A.
[51] sr. 1 Mojc. 1, 31; Ps. 110, 3; Prem. Sol. 39; 21; Prič. Sol. 8, 31.
[52] Rm. 7, 12; sr. Ps. 18, 8; 11, 7; 1 Tm. 1, 8.
[53] Rm. 2, 15; Jevr. 8, 10; D.A. 17, 27.
[54] 3 Mojs. 11, 44; 1 Sol. 4, 3; Ef. 2, 10.
[55] Mt. 5, 48; sr. 5 Mojs. 18, 13; 1 Dnev. 28, 9; Jevr. 6, 1; 1 Petr. 1, 15.
[56] Kol. 2, 19. Ef. 4, 13.
[57] Jak. 4, 12.
[58] Ps. 7, 12; 9, 9; 66, 5; 95, 13; 118, 75; Ps. 3, 13; D. A. 17, 31.
[59] 2 Tm. 4, 8.
[60] D. A. 17, 31; Mt. 25, 32-46; Rm. 14, 10; D. A. 10, 4243; Ef. 6, 8; 2 Kor.5, 10; 2 Tm. 4, 78; 1 Petr. 3, 12; Rm. 12, 19; 5 Mojs. 32, 35.
[61] 1 Petr. 1, 17; 3, 12; Rm. 2, 6; 11; Ps. 5, 1213; 23, 45; Prič. Sol. 3, 33;2 Kor. 5, 10.
[62] Ps. 110. 3; sr. 47, 11; 101,28.
[63] sr. sv. Grigorije Niski, In Ecclesiast. hom. VII.
[64] Contra haer. III, 25, 2 i 3.
[65] Ibid. V, 27, 2.
[66] Advers. Marcion. II, 11 i 12.
[67] ibid. II, 14; De resurrect carn. 14.
[68] 1 Jn. 1, 8; 3 Car. 8, 46; Prič. Sol. 20,9; Jov. 14, 45; 15,14; Ps. 50,7; Is. 64, 6; Eklez. 7, 21.
[69] 1 Petr. 1, 67; 2 Kor. 4, 17; Rm. 8, 18; 5, 35; Jov. 23, 10; Prič. Sol. 17,3; 27, 21; Sirah. 2, 5. Zah. 13, 9; Jak. 1, 24; Prem. Sol. 3, 6; 2 Kor. 12, 10.
[70] Rm. 2, 4; 2 Petr. 3, 9; Is. 30, 18.
[71] Jn. 2, 25.
[72] 2 Kor. 1, 57; 4, 8. 17; 6, 4-10; 1 Kor. 4, 11-13; Rm. 14, 17.
[73] Prem. Sol. 11, 17, 12, 27.
