NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

 

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)
 

 
KOSOVSKO STRADANJE SRPSKOG NARODA DANAS
 
Naš Srpski narod se opredelio za Carstvo Nebesko još pre Kosova, najpre samim primanjem Hrišćanstva, a zatim osobito kroz Svetoga Savu i Svetog Simeona. Na Kosovu je to opredeljenje slavno potvrđeno i mučeničkom krvlju zapečaćeno. Ovo zapečaćenje krvlju, svojom a ne tuđom, potvrdili su i potvrđivali i Sveti Novomučenici Srpski, kako oni iz doba Turskog ropstva, tako i oni iz doba kasnijih i najnovijih tiranija i progona.
Posle slavnog i mučeničkog Kosova, Srpski narod je istinski postojao i živeo samo onda kada je ovo svoje opredeljenje za Carstvo Nebesko, nazvano u narodu „Kosovski zavet“, držao i čuvao kao dušu svoje duše, kao srce svoga crkvenog i narodnog bića i života. To opredeljenje je izrazito hrišćansko i pravoslavno. To je izbor životnog puta jednog naroda koji se opredelio za put Hristov – Put Bogočoveka, kako je to rekao i veliki srpski pesnik Aleksa Šantić: „Mi put svoj znamo – put Bogočoveka“.
Čudnim putevima Promisla Božjeg to istorijsko i nadistorijsko Kosovsko opredeljenje Srba poklopilo se i poklapalo se sa geografskim Kosovom, ne samo u vreme Kosovske bitke, nego i kasnije, sve do danas. Tragično i slavno Kosovo je postalo svesrpska kolevka i grobnica; kolevka rađanja za Hrista i grobnica umiranja za Hrista, da bi se u Hristu opet vaskrsavalo i ovde na zemlji i gore na nebu. – To je taj paradoks Srpskog Kosova u kojima se duhovna i istorijskogeografska stvarnost susreću i podudaraju. Ovaj paradoks se potvrđivao do sada, i stalno se potvrđuje kroz istoriju Srbalja, pa i danas.
Da je to tako vidi se iz toga što su Kosovo i Srbi na Kosovu stradali svaki put kad god je Srpski narod stradao, počev od Vidovdana 1389. godine pa kroz petvekovno tursko ropstvo, kroz stradanja u seobama i ratovima, do stradanja u Balkanskom ratu, i Prvom i Drugom svetskom ratu, sve do današnjih kosovskih stradanja i seoba Srba. I da li tim seobama i izgonima ima kraja?!
Zaista, malo se gde danas toliko strada za Hrista kao na Srpskom Kosovu i oko Kosova. Danas je opet došao čas provere naše srpske hrišćanske vernosti Hristu, provere verodostojnosti našeg Kosovskog opredeljenja za Carstvo Nebesko. Samo se tako, i jedino tako mogu objasniti sadašnja neizmerna stradanja našeg naroda i njegovih svetinja na Kosovu i Metohiji i oko njih.
Svi Srbi, pa i Hilandarci, budno i molitveno pratimo sve što se zbiva na Kosovu i u vezi sa Kosovom. Ne možemo da se ne interesujemo i da nas to ne boli, jer su na Kosovu najveće Srpske Svetinje, od kojih je Hilandar neodvojiv. To su Pećka Patrijaršija, Sveti Dečani, Gračanica, Devič, Sveta Trojica, Prizren, Gazimestan, Samodreža, Banjska i bezbrojne druge Svetinje, svete grobnice i svete kolevke Srpstva i Pravoslavlja u tom narodu. Tu počivaju svete srpske mošti, tu se i danas polažu prebijene i polomljene kosti još preostalih živih potomaka Svetih Nemanjića, Lazarevića, Vojinovića, Musića, Obilića. A sa svima njima krvno i duhovno smo vezani, jer smo sa njima telo od istog tela i kost od istih kostiju i duh od istog duha.
Pećka Patrijaršija, velikomučenički „Dom Spasov“, koja je u najnovijoj oluji bezumlja i tiranstva nad Srbima na Kosovu bila prva na udaru (spaljeni konak 16. marta 1981), jeste delo Svetoga Save, jer je on prvi poslao tamo svog učenika Arsenija, potonjeg naslednika mu i Arhiepiskopa. Ostale Kosovske Srpske zadužbine gradile su iste ruke koje su gradile i Hilandarski Saborni Hram i druge svete naše zadužbine širom Svetosavske zemlje i Crkve. Uz to, Hilandarski igumani i podvižnici su utkani duhovno i telesno u Pećku Patrijaršiju i ostale Kosovske Svetinje. Sve je to poznato i nije potrebno sada nabrajati ni ponavljati. Jedno je jasno i sigurno: da su Kosovski Mučenici krvlju (svojom a ne tuđom) ugrađeni u temelje svake Srpske Svetosavske Svetinje, pa i Hilandara, kao što su Hilandar i Hilandarski monasi i podvižnici ugrađeni duboko u temelje Srpskog naroda i njegovih Svetinja, posebno onih na Kosovu i Metohiji. Sve se to uzajamno i duboko prožima, ne samo u slavnom Srednjem veku, nego i kroz teške vekove turskog ropstva i kroz ne mnogo lakše vekove novijih kosovskih stradanja Srpskog naroda.
Današnje stradanje Srba na drevnom našem Kosovu počelo je još 1941. godine, zajedno sa stradanjem pravoslavne naše braće u Hrvatskoj, Bosni, Lici, Dalmaciji, Hercegovini, Slavoniji. A i pre toga, Srbi su dva čitava veka krvarili na Kosovu, o čemu svedoči, između ostaloga, i „Plač Stare Srbije“ od dečanskog igumana Serafima Ristića, kao i spisi i svedočenja Petra Kostića, Janićija Popovića i drugih Kosovskih hroničara.
Srpski narod je stvorio Jugoslaviju, ali tek pošto ju je prethodno krvavo platio bezbrojnim nevinim žrtvama, sve do onih golgotskih paćenika kroz Kosovo i Albaniju, pobijenih dobrim delom od braće-nebraće Albanaca. Ti izdajnici svoje hrišćanske vere, poturice i laskavci novodobskih vlastodržaca, glavni su mučitelji i progonitelji Srba na Kosovu već nekoliko vekova, izuzev, naravno, časnih izuzetaka među njima, kojih i do danas ima, iako izgleda u sve manjem broju. U tome progonu Srba ranije su ih pomagali Turci, Austrijanci, Nemci, Italijani, a danas ih u genocidu nad Srbima pomažu, sa upravnih mesta, i raznorazni određeni sinovi Srbije i Crne Gore. Jer da nije tako, zar bi mogli sami Albanci, kao vlast i državni organi na Kosovu, da javno sprovode takav rafinirani teror pritisaka i progona nad ionako proređenim Srbima na Kosovu i Metohiji?
Iz državnih novina u Jugoslaviji može se lako doći do podataka da su najčešće sami organi vlasti na Kosovu, i to uglavnom Albanci, ali uz saglasnost srpskih izdajica, sprovodili i sprovode najbrutalnije nepravde, nasilja i genocid nad Srbima. Naši posetioci sa Kosova svedoče da je i sada, posle navodno „preduzetih mera“ na Kosovu, nemoguće Srbima, na primer, naći zaposlenje ili obezbediti pravednu socijalnu i bezopasnu zdravstvenu zaštitu. Tome su krive pre svega same vlasti, koje se „Boga ne boje, a ljudi ne stide“. Njima je, koliko doznajemo, glavno da ne bude na Kosovu „javnih demonstracija“, jer to bruka Jugoslaviju kao državu koja sebe smatra „uzorom drugima“. Ali, same demonstracije su za Srbe manje zlo od neprekidnih i raznovrsnih pritisaka kojima su izloženi do te mere da evo, više od 15 godina, beže sa svojih vekovnih ognjišta glavom bez obzira. Beže već stotine hiljada Srba od 1958. godine, a naročito od 1968. i 1981. Prema novinskim podacima, od demonstracija 1981. godine, godišnje beži najmanje oko 10.000 Srba, a sigurno i više, jer se mnogi tajno iseljavaju i odlaze, ostavljajući za sobom napuštene kuće i kućišta, što pričaju čak i neki stranci koji preko Kosova prelaze.
Napadi Albanaca i bezbožnika na srpske Svetinje i Srpski narod na Kosovu i Metohiji samo potvrđuju da je naš narod, pored sve bezbožničke totalitarne ideologije nad njim i ubijanja njegove svetosavske vere, ubijanja istorijskog kosovskog pamćenja, rušenja njegovih svetinja, ruženja njegovih Svetitelja, ipak ostao najtešnje povezan sa svojim Svetosavskim Svetinjama.
Izgleda da je zato takav i toliki bes inovernih Albanaca podjednako uperen i protiv živog Srpskog življa i protiv njegovih manastira, crkava, grobalja i ostalih svetinja. Iza toga često stoji i onaj vekovni muslimanski bes, ona bezumna mržnja na sve što je Hristovo i hrišćansko, kao što je to i bilo ispoljavano od velikog broja pomuslimanjenih Arbanasa tokom poslednjih vekova turskog ropstva. Doznajemo da sadašnji Albanci, iako su zvanično komunisti, a njihov Enver Hoca, kome teže da se prisajedine, fanatični je progonitelj religije, ipak smatraju da je sve to samo privremeno, jer mnogi Albanci sa Kosova veruju i očekuju, zajedno sa mnogim muslimanima u svetu, da će islam pobediti i Enver Hodžu i njegov ateizam i da će muslimanstvo na Kosovu, i u Albaniji ostati kao religija (objedinjujuća za sve Albance), samo treba da unište ili proteraju Srbe pravoslavne (dok rimokatolici na Kosovu mirno žive). Otuda toliki bes Albanaca na Pećku Patrijaršiju, i kao istoriju i kao stvarnost danas prisutnu.
Nema Srpske svetinje na Kosovu: manastira, crkve, groblja i drugih svetih mesta gde albanski bes i slepa mržnja, svejedno „marksistička“ ili „prorokova“, nisu naneli štete i pogroma, kao što nema srpskog doma ni čeljadeta na Kosovu i Metohiji koje nije osetilo i na svojoj koži doživelo njihovu tiraniju, zulum ili progonstvo. Čudno je to da jugoslovenski komunisti, koji govore o svom liberalizmu i ismevaju „versku zatucanost“, ne vide ili neće da vide sav taj bes muslimana
Šiptara protiv Srba i Srpskih hrišćanskih svetinja na Kosovu, nego najčešće skrivaju i zataškavaju te zulume i zločine albanskog anti-pravoslavnog i anti-srpskog besa. Oni, na primer, nasilja nad nedužnim monahinjama i sveštenicima, nad pobožnim ženama i vernicima, nad grobljima, hramovima i manastirima, objašnjavaju nekad zamršenim političkim i narodu nepoznatim rečima i frazama, samo da ne bi javno priznali da je albanski bes uperen protiv Srba kao takvih i protiv njihovih hrišćanskih, pravoslavnih svetosavskih svetinja.
U današnjem stradanju Srpskog naroda na Kosovu vidi se ne samo nacionalno stradanje, nego i hrišćansko mučeništvo za Krst Časni i Veru Hristovu. Znamo da i među kosovskim Srbima ima izvestan broj ateista (od kojih su se sada neki već trgli i vraćaju se svome narodu i svojoj pradedovskoj veri), ali ti otpadnici od hrišćanske vere svoga naroda ne umanjuju značaj hrišćanskog stradanja naše braće pravoslavnih Kosovaca, „za Krst Časni mučenika, za slobodu zatočnika“, kako je govorio naš veliki Vladika Nikolaj.
Stradanje Srba na Kosovu danas treba da je za sve nas, kako u zemlji tako i u dijaspori, pobuda i poziv – da svoju veru u Hrista preispitamo i obnovimo, i da se za stradalne Kosovce i sve nas usrednije molimo: da naše Kosovsko opredeljenje za Carstvo Nebesko bude nepokolebljivije, ljubav međusobna hrišćanska toplija i velikodušnost naša postojana. Srpski monasi posle Kosovskog boja su govorili: „Ako i jesmo izgubili carstvo, duše svoje gubiti nemojmo“. – I mi to danas govorimo i poručujemo svima današnjim Srbima na Kosovu, oko Kosova i do krajeva vaseljene. Jer to je hrišćanski i svetosavski stav koji nas je vekovima održao i, verujemo, i u današnjoj teškoj kosovskoj i opštesrpskoj situaciji održaće nas, samo ako ostanemo Hristovi, poput Svetog Save.
Naša je, zato, stalna molitva, i u Hilandaru i svugde, ova molitva Svetoga Save: „Hriste Bože, stopama Tvojim daj da hodimo! Duh Tvoj Sveti da nam je vođa! Pravda Tvoja neka zavlada dušama svih ljudi! Tvoje Carstvo neka je naš dom!“
 
(„Hilandar , list Man. Hilandara, br. 12, 1983/4).
 
 

 
 

Jedan komentar

  1. Da li znate nešto o Nazim begu Mahmudbegoviću iz Peći, Kamber Demi ,Mehmed Zećir agu .

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *