NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

 

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)
 

 
DVA KRATKA SVEDOČENJA O KOSOVU
Povodom KNJIGE O KOSOVU Dimitrija Bogdanovića razgovor u Filosofskom društvu Srbije (22. aprila 1987)
 
Koliko vidim, kod mojih predgovornika reč je uglavnom o Kosovu uopšte, dok se na samu „Knjigu o Kosovu“ pokojnog Dimitrija Bogdanovića nije dovoljno osvrtalo. Štaviše, profesor Branko Horvat, čiji smo opširan tekst (na ravno 96 kucanih stranica) unapred dobili, potpuno je mimoišao ovu knjigu i izneo svoje lično ne samo viđenje nego i „rešenje“ Kosovskog problema.
Ja bih, ipak, da kažem nekoliko reči o Knjizi o Kosovu pokojnog akademika Bogdanovića. Za razliku od drugih brojnih knjiga, koje su se u poslednje vreme pojavile na temu Kosovo, knjiga Dimitrija Bogdanovića, možda po prvi put, postavlja jasno i nedvosmisleno pitanje Kosova kao srpsko pitanje – „kao pitanje opstanka i položaja Srpskog naroda na Kosovu, u Jugoslaviji, na Balkanu“. To je prva i najvažnija zasluga Bogdanovića i njegove knjige o Kosovu. Ima ova knjiga i drugih značajnijih momenata i pozitivnih karakteristika, svojih nesumnjivo naučnih zasluga, kao što je, npr. tačna i stručna procena stanja na Kosovu u Srednjem veku i za vreme turskog ropstva, pa zatim procena pravog karaktera „Prizrenske lige“, pa uloge kominternovske koncepcije u stavu Komunističke partije prema pitanju srpskog Kosova, gde su sasvim dobro prikazani anti-srpski stavovi socijaldemokrata i Dimitrija Tucovića, i na kraju značajne kritičke ocene postanka i razvoja kosovske autonomije. Ali najvažnije je, ponavljam, to što Bogdanovićeva Knjiga o Kosovu po prvi put nedvosmisleno postavlja Kosovsko pitanje kao Srpsko pitanje, a upravo to neće da priznaju ideolozi, političari, vlastodršci ovog društva ni na Kosovu ni u Jugoslaviji, a to je i glavni greh sadašnje politike prema Srpskom narodu na Kosovu i Metohiji, „matičnoj zemlji Srpskog naroda“ od ranog Srednjeg veka pa sve do danas, kako veli Bogdanović.
Bogdanović piše karakteristično: „Pravo srpskog naroda da živi na svojoj matičnoj zemlji – Kosovu osporeno je najpre dugotrajnim nasiljem u uslovima turskog ropstva, naročito u 18. i 19. veku, nasiljem koje po svim svojim obeležjima, razmerama i posledicama ima karakter genocida… Bez uvažavanja stvarnih istorijskih okolnosti moglo bi se desiti da budu ozakonjene posledice ovog genocida“. A slično stanje, dodaje Bogdanović, „propraćeno i obeleženo sve većim progonom srpskog naroda Kosova i Metohije“, nastavlja se i danas… „Ne može se srpskom narodu stvarno nametnuti neki kompleks krivice prema albanskom narodu. Pitanje Kosova se, dakle, svodi na obezbeđenje srpskom narodu elementarnog prava da živi i razvija se slobodno i mirno na terenu gde je živeo bez prekida od ranijih vekova“.
Dimitrije Bogdanović je ove svoje stavove, tačnije rečeno zaključke svojih naučnih istraživanja i objektivnih istorijskih ocenjivanja svih relevantnih elemenata, izneo i u svojim Razgovorima o Kosovu (objavljenim intervjuima iz više listova, i posmrtno sabranim u posebnoj knjizi, Beograd 1986).
Iako je ovde bilo izneto dosta zanimljivih stavova od sagovornika ovog okruglog stola (kao što je npr. konstatacija prof. Mićunovića da, ako se ističe kao adut slobodno izjašnjavanje (1945) Vojvodine i Kosova za sjedinjenje sa Srbijom, onda se time ustvari priznaje kao legitimno Hitlerovo komadanje Jugoslavije, a treba stvarno polaziti od Jugoslavije kao celine, jer nova Jugoslavija po međunarodnom pravu naslednik je predratne Jugoslavije kao države), ja se ipak ne bih posebno osvrtao na sve to, jer mislim ipak da je večerašnja tema Knjiga o Kosovu D. Bogdanovića. Ali, ono što ne mogu da mimoiđem, to je večerašnje istupanje prof. Branka Horvata, čiji smo opširni tekst, rekoh, već dobili i koji je on ovde samo prepričavao (a isti tekst se već štampa i u „Književnim novinama“ u nastavcima).
Profesor Branko Horvat, neka me izvini što posle pažljivog čitanja njegovog teksta i večerašnjeg slušanja njegovog izlaganja to otvoreno kažem, očigledno nije istoričar i stvarni problem Kosova nije mu dobro poznat. (Literatura koju na kraju navodi ne samo što nije potpuna, nego izgleda nije ni dobro iskorišćena). Za njega je Kosovo jednostavno i samo – albanski problem! On, uostalom, izričito kaže da je to „neslavenska regija – Kosovo“! On, takođe, sve Kosovce naziva „Kosovari“, a zna se da je to samo albanski naziv za svoje narodnjake, dok je srpski naziv za naš živalj oduvek bio Kosovci. (Podsetio bih uzgred na klasičnu pesmu kosovskog ciklusa o Jovanu Kosovcu). Horvat donekle kritikuje opštu vladajuću politiku ove zemlje, ali i sam je pod uticajem nekih njenih parola „široke potrošnje“, kao što je već poznata „uravnilovka“ kad je reč o „nacionalizmima“ na Kosovu, gde ne samo za ranije, nego i za sada Srbima se nameće poznata kominternovska hipoteka o „hegemoniji“, pa konsekventno i „kompleks krivice“.
Neću se sporiti sa njegovom tezom o legitimnosti parole „Kosovo republika“.
Nisam ni ja nikako za drastična kažnjavanja mladih Albanaca koji ispisuju raznorazne parole, ali se pitam kako vlasti istovremeno ne hvataju i ne kažnjavaju stvarne zločince i nasilja tih istih mladih Šiptara i naročito: zašto ne hvataju njihove huškače i podstrekače? Takođe se nikako ne mogu složiti sa Horvatovom postavkom o dva principa po pitanju Kosova: „istorijskom i etničkom principu“. (Profesor Milan Kovačević je ovde bolje i adekvatnije govorio kada je govorio o „dijahroniji i sinhroniji“; hvala mu za tekst koji nam je unapred dostavio).
Nije sporno da su kroz istoriju Srbi na Kosovu bili u ogromnoj većini u odnosu na Albance; nije sporno ni to da su danas na Kosovu i Metohiji Albanci daleko brojniji. Ali moje, profesoru Horvatu pitanje glasi: Kako je ostvaren, kojim putevima i sredstvima, pa i danas kako se ostvaruje taj „etnički princip“ današnje predominacije Albanaca na Kosovu? Da li i po kojem međunarodnom, ili bilo kom drugom ljudskom pravu, može ono što je nasiljem uzeto i osvojeno, prigrabljeno i oteto – biti ozakonjeno i priznato kao pravni posed? Arnauti su pod Turcima genocidnim sredstvima istiskivali Srbe i zauzimali njihove zemlje, ognjišta, svetinje. Oni su Kosovo i Metohiju zaposedali na isti način i tokom I i II Svetskog rata. Oni to, na žalost našu, a na oči čitavog sveta, i danas slično rade, te otuda i neprekinuta reka srpskog prisilnog iseljavanja sa Kosova i Metohije.
U mom selu Brdarici (u Zapadnoj Srbiji) postoji nešto preko 200 srpskih i oko 100 ciganskih kuća. Međutim, ni sa jedne strane ni jedna kuća nije isterala ili istisnula onu drugu kuću, bez obzira na dvostruku srpsku većinu. A šta se danas zbiva na Kosovu? Kad bi Srbi na Kosovu živeli i imali prava makar kao Cigani u mojoj Brdarici!
Molim vas, najpre otidite na Kosovo da se na licu mesta uverite i upoznate pravo stanje, pa onda govorite i pišite o problemima Kosova, gde stanje za Srpski živalj od 1941. do danas nije bitno promenjeno. Pokojni Dimitrije Bogdanović je napisao: da je današnje stanje za Srbe na Kosovu svojevrsni povratak na stanje pre 1912.g.
Na kraju, ukazao bih i prof. Horvatu, a i drugima zainteresovanima, na nedavno izašlu monumentalnu knjigu-zbornik Zadužbine Kosova, koja sadrži prebogat istorijski i dokumentarni materijal o zbivanjima i stanju na Kosovu i Metohiji od Srednjeg veka sve do juna 1986. godine.

Jedan komentar

  1. Da li znate nešto o Nazim begu Mahmudbegoviću iz Peći, Kamber Demi ,Mehmed Zećir agu .

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *