NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

 

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)
 

 
SILOVANJE I ĆUTANJE
 
Beograđanku N. K., majku jednog deteta koja odnedavno živi sa suprugom u Srbici, silovala su ili pomagala u višestrukom silovanju osmorica napasnika iz Titove Mitrovice, a javnost je, uprkos tome što je istraga okončana i optužnica podignuta, lišena informacije o događaju. Ponižena je i bez ikakvog povoda obeščašćena majka jedne devojčice na način nedostojan čoveka još pre dva meseca, ali se taj događaj vešto skriva.
Za ovo krivično delo osumnjičeni su i uhapšeni sledeći građani Titove Mitrovice: Ahmet Plava (1966), Naser Rahova (1957), Sami Rahova (1965), Nedžedin Potoku (1965), Bedri Jelići (1963), Gani Hajrizi (1959), Sabedin Potoku (1964) i Džafer Rahova (1956) i svi su oni priznali delo.
Protiv njih (još u pritvoru), posle sprovedene istrage, 6. juna ove godine u Okružnom javnom tužilaštvu u Titovoj Mitrovici podignuta je optužnica za silovanje ili pomaganje u silovanju. U Okružnom javnom tužilaštvu obavešteni smo da je Ahmet Plava optužen za krivično delo silovanja i razbojništva, jer je od svoje žrtve, uz upotrebu sile, oteo 5.000 dinara, zlatan lančić i srebrni prsten, za teži oblik silovanja optuženi su Naser Rahova, Nedžedin Potoku, Sami Rahova, Bedri Jelići i Gani Hajrizi. Sabedin Potoku je optužen za silovanje u pokušaju i Džafer Rahova za krivično delo pomaganja u izvršenju silovanja.
„Ovo je zločin, a ne silovanje“, smogla je snage N. K. da posle svega kaže istražnim organima.
Tog kobnog pazarnog dana, 5. maja ove godine N. K. i njen suprug A. A. došli su iz Srbice, gde žive, u Titovu Mitrovicu, kao i toliko puta ranije. Ne sluteći ništa loše, A. A. je odmah otišao da usitni novac, a supruga je ostala da čeka. Najednom, s leđa su se na usamljenu ženu okomila dva nepoznata mladića od kojih je jedan uhvatio za ruku. Ona se otrgla i počela da beži prema obližnjoj kafani „Kula“. Sva zajapurena banula je na vrata kafane i zatražila pomoć. Najpredusretljiviji su bili Ahmet Plava i Naser Rahova koji su joj pružili zaštitu. Pošto im je objasnila šta se dogodilo, N. K. je zatražila taksi kako bi što pre otišla na autobusku stanicu i tamo sačekala muža. „Predusretljivi“ mladići su odmah iznajmili taksistu Džafera Rahovu i svi skupa krenuli.
Ulazak u taksi sa ovim nepoznatim ljudima bio je za ovu Beograđanku početak dramatične borbe da sačuva svoju čast. Molbe, suze i pretnje milicijom – nisu pomogle. Umesto na autobusku stanicu taksi je pojurio ka periferiji Mitrovice. Bilo je tačno podne kad su se kola zaustavila pred jednom usamljenom i napuštenom kućom u mitrovačkom zaseoku „Svinjare“. Kako su na mesto događaja osim Ahmeta, Nasera i taksiste Džafera stigla još petorica mladića, ko ih je obavestio o ovome i šta se sve događalo u ovoj kući srama – uskoro treba da utvrdi Okružni sud u Titovoj Mitrovici. Izvesno je sada to da je, posle svega, ponižena i na izmaku snage N. K. stigla u stanicu milicije i opisala svoju agoniju sa nepoznatim ljudima.
Kazne će, nadamo se, biti primerene počinjenom delu, ali je od njih mnogo važnija osuda ovog moralnog poriva – sa ciljem da se ovakvo bestidno delo nikada i nigde više ne ponovi.
Na žalost, informacijom o ovom silovanju manipuliše se već dva meseca. O tome nisu do danas obavešteni ni najviši republički organi. Zašto se ćutalo i još se ćuti o ovom događaju, kad je već za 28. jul zakazano suđenje u Okružnom sudu u Mitrovici? Hoće li i pretres biti daleko od javnosti?
Sigurno je da je ovaj događaj pun „eksploziva“ i da, osim nesreće koju je doneo pomenutoj porodici, može pokrenuti na svakojaka razmišljanja i mnoge druge. On može i te kako da još više produbi nepoverenje među ljudima. Međutim, svesni smo isto tako da je za ovo vreme moglo da se sroči jedno saopštenje zvaničnih organa koje bi bar donekle sprečilo čaršijska nagađanja. Najvišim funkcionerima, organima gonjenja i pravosudnim vlastima u Mitrovici i Pokrajini sve okolnosti o ovom događaju su poznate. U ime čega se onda skrivaju od javnosti? – T. Milić“.
O ovoj najnovijoj tragičnoj vesti sa velikomučeničkog Kosova već smo pisali (u listu „Pravoslavlje“, od 115. avgusta 1986). Ponovićemo i ovde isto pitanje: „Šta reći na ovu vest, osim jauknuti od bola? Ako su studenti Kosova i Metohije pisali juna 1938 (da bi zatim, isti oni, sledeće 1939. godine izašli na demonstracije protiv proslave 550-godišnjice Kosovske bitke), kako „nisu slobodni“ na Kosovu, šta onda da kaže Srpski narod za svoje današnje muke i patnje po Kosovu i Metohiji? Nije li, u svemu ovome, jedino postojan kontinuitet njegovih patnji i stradanja i, kao posledica: do danas neprekinuta reka prisilnog iseljavanja Srba sa Kosova i Metohije?
Zar sve ovo već vekovima ne liči na biblijska zbivanja i egzodus? Možemo sa ovim uporediti npr. Knjigu Sudija, gl. 19,930, i naročito poslednji stih, koji nam o sličnom tragičnom događaju napominje svima: „I ko god to vide, govoraše: Niti je bilo učinjeno, niti se videlo tako nešto otkad bi izlazak (=egzodus)sinova Izrailjevih iz Misira do danas. Promislite o ovome, i većajte i govorite“.
Zaista možemo, i moramo, govoriti danas o egzodusu Srpskog naroda sa svojih vekovnih kosovskih ognjišta, usred mira, potkraj 20. veka. Izlasku – kuda? Da li opet u našu već vekovnu biblijsko-kosovsku apokaliptiku?
Mi pravoslavni Srbi od Kosova ne pravimo tragediju. Ono je samom svojom istorijom bilo i ostalo tragično. I u svojoj tragici veliko, nezaboravno, neizbrisivo. A mi: „put svoj znamo – put Bogočoveka!“
 
(„Glas Crkve“, Šabac, br.3,1986)

Jedan komentar

  1. Da li znate nešto o Nazim begu Mahmudbegoviću iz Peći, Kamber Demi ,Mehmed Zećir agu .

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *