NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

 

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)
 

 
KOSOVO U ZNAKU KRSTA
 
Pitanje: Kako vi vidite situaciju na Kosovu danas? Da li dolazi do određenog pomaka – s obzirom da su se u poslednje vreme iz CK SK Srbije za opis „političko bezbednosne situacije“ upotrebljavale neuobičajeno oštre reči?
Odgovor: Bilo je krajnje vreme da vlasti iz Srbije kažu nešto konkretnije o stanju na Kosovu. Jer ono što je obično govoreno bilo je tako načelno, uopšteno, da nije odražavalo pravo stanje na Kosovu. Uveravam vas da dobro poznajem stanje na Kosovu i Metohiji, tamo sam služio vojsku dve godine (od 1958. do 1960.) i sada nema godine a da ne idem na Kosovo po nekoliko puta. Kosovo nas sve boli. O Kosovu je teško i misliti, a kamo li govoriti.
Stanje je tamo još uvek izuzetno teško. Pravo stanje se još uvek prikriva. Nezgodno je da kažem, a želeo bih da to izađe, da je skoro bolje kad demonstracije i provokacije razotkrivaju to lažno stanje, nego da se ovako u prigušenosti glavni posao obavlja – to je pražnjenje Kosova od Srba. To je nešto što neprijatelji postižu „milom ili silom“, kako i pišu i pevaju po Kosovu. Za mene je drugostepena čak i parola „Kosovo republika“, ja Vam to otvoreno kažem, ako se Kosovo prisilno iseli, a odozdo se samo prisilno i sele, to jest beže, makar i navodili raznorazne razloge. Znate sigurno za moju knjigu putnih zapisa „Od Kosova do Jadovna“, gde sam samo napabirčio neke od podataka, uglavnom ono što drugi kažu i što izađe u štampi, da bih makar donekle izneo sliku stanja koje se inače prikriva uopštenim frazama. Poznato vam je da su i novinari napadani i izvikivani, kao da su oni glavni krivci što objave ono što se na Kosovu dešava. (Nedavni tragični događaji oko Gnjilana i Kline, zar ne potvrđuju kakvo je tamo pravo stanje). Rekao bih da su čak i uobičajeni nazivi „iredenta“ ili „kontrarevolucija“ postali već namenski – za širu upotrebu, ali ni oni ne pokrivaju pravu stvarnost.
Naime, ne radi se na Kosovu samo o grupici ljudi. Pokret je mnogo širih razmera, sa velikim procentom učesnika, javnih ili prikrivenih. Otiđite na Kosovo i malo poživite tamo, čujte ljude sa terena, a ne samo izjave političara, naročito ne izjave kosovskog rukovodstva.
Teško mi je i samom da shvatim i izrazim šta je sa tim ljudima na Kosovu. Mi smo napisali u našem Apelu (koji je od rukovodstva SR Srbije bio pozitivno ocenjen; napadnut je samo u Zagrebu i Sarajevu, a na Kosovu su ljude saslušavali i čak tukli ako su imali tekst Apela): šta je to s tim gorštačkim, nekada plemenitim narodom, koji je znao da drži svoju besu? Je li to još uvek taj isti narod? Time neću da kažem da nema dobrih Albanaca na Kosovu. Međutim, ima mnogo licemerja. Zato i vele sada na Kosovu: „Besa se obesila“.
Čini mi se da su političke vlasti u svojim izjavama prosto naivne, ili svesno obmanjuju, zato im se i ne veruje. Uostalom, mnogi van Srbije u Jugoslaviji i ne interesuju se Kosovom. U najboljem slučaju su protiv parole „Kosovo – republika“, tj. da se Kosovo otcepi od Jugoslavije, a šta će tamo biti sa Srbima i ostalim nealbanskim življem – to je manje-više svejedno. Jedan Slovenac je (negde u NIN-u) uporedio Kosovo sa Gosposvetskim poljem, koje su Slovenci izgubili, pa, veli, šta ako izgubimo i Kosovo? Ja bih na to rekao: Zato su ga i izgubili, kad ga tako osećaju. Mi tako ne osećamo naše Kosovo. I daleko smo od toga da Kosovo izgubimo. Svakako, ne pretendujemo da je Kosovo samo naše, srpsko, ali je ono naše, srpsko već vekovima. Lažno, a i smišljeno imputira nam se da smo „revanšisti“ (bedno je to govorenje na Kosovu o „srpskom nacionalizmu“, jer se takvom „uravnilovkom“ samo pomaže neprijatelj).
Mi Srbi jednostavno želimo da na Kosovu, svi koji tamo žive, žive mirno i spokojno na svojim ognjištima i sa svojim svetinjama. Mi kao Jugoslavija propovedamo koegzistenciju u svetu sa svim mogućim zemljama, narodima, sistemima, a u svojoj kući nemamo te koegzistencije!
Sadašnje rukovodstvo Srbije izgleda da diže svoj glas. Jer, ugrožene su i opštine u samoj užoj Srbiji: Bujanovac, Preševo, Medveđa. Ja dobijam dosta pisama i dokumenata, sa potpisima, gde se ljudi otuda žale.
Juna prošle godine bio sam u Prizrenu, i dolazi tamo visoka državna delegacija – Verska komisija Srbije, Kosova i Vojvodine. Obilaze Kosovo i Metohiju. Kad su došli u Prizren, te prethodne noći su Šiptari u selu Dvorane kod Mušutišta, kraj Prizrena, porušili srpsko pravoslavno groblje, i to uoči Zadušnica, da ljudi sutra kad dođu na groblje dožive veću tragediju. To rušenje je morala raditi ekipa ljudi, jer su teške nadgrobne ploče i spomenike mogli rušiti samo jakim polugama. Ko je uhvaćen?
Kad i uhvate, zatvore nekog mladog čoveka i on dobije nekoliko godina robije. Meni je žao tih mladih ljudi. Njihovim strogim kažnjavanjem na više godina robije neće se pitanje Kosova rešiti. A znam za slučajeve gde su i organi milicije, dakle vlast, uzeli učešća u nasiljima i nedelima nad Srpskim življem na Kosovu i Metohiji. Na Kosovu ljudi ipak sve znaju, ništa se ne može za dugo sakriti. (Kao na primer slučaj gde je celo selo Albanaca (kod Podujeva) skupljalo novac da plate najmljenog ubicu da ubije mladića u poslednjoj srpskoj porodici u tom selu).
Valjda ste slušali ili čitali o istupu delegata sa Kosova Recepa Ćosje, na nedavnom Kongresu književnika u Novom Sadu. Za njega je glavni problem na Kosovu to što pojedini akademici treba da se izjasne za „diferencijaciju“, a nije problem što njegovi sunarodnici siluju male devojčice i starice, pa i monahinje, što pale srpske manastire i kopaju volovima oči. Takva perverzija u njegovom narodu njega ne peče. Na Kosovu su Srbi saterani u mišju rupu, i on još govori o „intelektualnom poštenju“!?…
Jednu stvar da Vam kažem: Kosovo je svo u znaku krsta. Mi kao hrišćani gledamo u Kosovo sa mnogo većim poverenjem nego što se obično misli. Njegoš i Šantić su verno izrazili našu duboku veru u tajnu Krsta Hristovog kao naš hrišćanski put. „Vaskrsenje ne biva bez smrti“. Mi verujemo u Kosovo zapojeno mučeništvom (kao i Jasenovac i Jadovno). Mi verujemo u mučeništvo, i u moć praštanja, u nepobedivost ljubavi. Kako je i Tolstoj govorio: travu ako i kamenjem pritisneš, ona opet izbija ispod kamena. To je tajna vaskrsenja.
Nepokolebljivo verujem da Kosovo neće propasti. Ta naša vera ne znači nikakav „revanšizam“ – ne daj Bože! Znam da ima pojedinih ogorčenih Srba, nasilno proteranih sa Kosova, koji govore tamošnjim Albancima: „Vratićemo se mi!“ I od takvih ogorčenih reči neki na Kosovu i oko Kosova prave kapital pričama o srpskom „revanšizmu“ i „nacionalizmu“. Nažalost, i pojedini političari Srbije, do nedavno, govorili su, npr. u Srbici gde više i nema Srba, o opasnosti od „srpskog nacionalizma“. Sada se iz SR Srbije čuju drugi tonovi.
Moja je želja i molitva Bogu da Kosovo ostane naše i srpsko, kao što je i bilo. A ono strada ni prvi ni poslednji put u istoriji.
 
(Neobjavljeni deo intervjua datog beogradskom
„Studentu“ 15. maja 1985.
„Pravoslavlje“, br.445. od 1.10.1985).

Jedan komentar

  1. Da li znate nešto o Nazim begu Mahmudbegoviću iz Peći, Kamber Demi ,Mehmed Zećir agu .

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *