NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » NEVIDLJIVA BORBA – KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE

NEVIDLJIVA BORBA – KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE

 

NEVIDLJIVA BORBA
KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE
 
SVA ISKUŠENJA DOLAZE ČOVEKU ZA NJEGOVO DOBRO
 
Da bi ti bilo jasnije kakva nam sve iskušenja šalje Bog za naše dobro, obrati pažnju na ovo što ću ti reći. Čovek je, zahvaljujući svojoj iskvarenoj prirodi, gord, slavoljubiv, voli da se pokaže, stalo mu je do svojih misli i odluka i uvek želi da ga svi visoko cene, daleko više nego što zaslužuje. To visoko mišljenje o sebi i ta samouverenost krajnje su ubitačni za duhovno napredovanje. Dovoljna je i mala mrlja toga, pa da omete dostizanje istinskog savršenstva. Zato, promišljajući o nama, osobito o onima koji su iskreno predali sebe Njemu na službu, Bog pomoću iskušenja koja dopušta da na nas naiđu, dovodi nas u stanje u kome lako možemo da izbegnemo opasnost od ovog uvažavanja sebe i skoro nas primorava da dođemo do istinskog smirenog samopoznanja. Tako je postupio i sa sv. apostolom Petrom kad je dopustio da ga se ovaj tri puta odreče da bi upoznao svoju nemoć i prestao da se uzda u samog sebe. Tako je postupio i sa sv. Pavlom na koga je, pošto ga je uzneo do trećeg neba i otkrio mu neiskazane božanske tajne, dopustio neko teško iskušenje da bi ovaj, noseći u sebi potvrdu svoje nemoći i ništavila, napredovao u smirenosti i hvalio se samo svojim nemoćima, i da ga veličina otkrivenja kojih se udostojio od Boga ne bi pogordila. To sam sv. apostol Pavle za sebe svedoči i piše: …i da se ne bih ponio za premnoga otkrivenja, dade mi se žalac u meso, anđeo sotonin, da me ćuša da se ne ponosim (II Kor. 12,7).
Želeći da iskoreni tu nesrećnu sklonost (uvek visoko misliti o sebi), Bog dopušta da nailaze na nas često vrlo teška iskušenja kako bismo se, uvidevši svoju nemoć, ponizili. Onim što izgleda najštetnije šalje nam najveću korist jer nas smirava, a smirenost je viša svega potrebna i korisna duši. Ako dakle iskušenja dolaze da nas nauče smirenosti, onda onaj koji oseti u srcu hladnoću, odsustvo ukusa za duhovno i odsustvo duhovnih radosti – treba da zna da je to došlo da bi se naučio smirenosti. Onaj koji je ranije mislio o sebi da je nešto i to nešto važno, sada, pošto je okusio gorki lek koji mu je poslat ozgo, počinje da misli da je najgrešniji čovek na svetu, nedostojan čak i imena hrišćanin. Nikada on ne bi došao do takvog smernog mišljenja o sebi i do tako duboke poniznosti, da ga na to nisu navela ta naročita iskušenja, ta velika tuga i gorčina srca. Zato su one velika milost koju Bog ukazuje u ovom životu duši smireno predanoj Njemu.
Pod teretom unutrašnjih tegoba čovek je primoran da pribegava Bogu i traži pomoć od Njega, da čini sve što smatra korisnim za lečenje tuge i gorčine srca. Da bi se ubuduće izbavio tog duševnog mučenja, donosi čvrstu odluku da ubuduće ide putem duhovnog života sa velikom pažnjom, da izbegava čak i senku greha i svaku, pa i najmanju, neispravnost koja može ma na koji način da ga odvoji od Boga. Tako tuga koju je smatrao toliko štetnom postaje sredstvo koje ga podstiče da traži Boga s većim žarom i da se s većom revnošću kloni svega što se ne slaže s voljom Božjom. Ukratko rečeno, sve nevolje i mučenja koje duša trpi za vreme unutrašnjih iskušenja i za vreme odsustva duhovnih radosti nisu ništa drugo do lek kojim Bog s ljubavlju čisti dušu, ako ova sa smirenošću i trpljenjem ta iskušenja podnosi. A ta iskušenja pripremaju strpljivim stradalnicima venac utoliko slavniji, ukoliko je veći bol koje srce za vreme njih podnosi.
Iz toga izlazi da se ne smemo zbunjivati i mučiti sebe kako zbog spoljašnjih tako i zbog unutrašnjih iskušenja kao što čine oni koji imaju malo iskustva u tome, te ono što dolazi od Boga smatraju da dolazi od đavola, ili od sopstvenih grehova i nesavršenstva. Znake Božje ljubavi uzimaju za znake Njegova gneva, dobročinstva i darove smatraju bičevima i udarima. Sve što rade smatraju izlišnim naporom i nenaknadivim gubitkom. A kad bi znali da od tih iskušenja duša nema nikakve štete nego, naprotiv, ima toliko koristi, samo ako ih prima sa smirenošću i podnosi s blagodarnošću, i kad bi verovali da su ta iskušenja znak Božje naklonosti prema njima, ne bi se zbunjivali i gubili duševni mir što su tim iskušenjima podvrgnuti, te osećaju nadiranje sramnih pomisli i hladnoću za vreme molitve i za vreme duhovnih zanimanja. Naprotiv, više bi smiravali svoje duše pred Bogom i odlučivali da svaki svojim delom ispunjavaju volju Božju, pošto Bog želi da Mu se samo na taj način služi u svetu. Starali bi se da po svaku cenu ostanu mirni i spokojni i primali bi sve što naiđe kao da dolazi iz ruke nebeskog Oca. Jer bilo da to iskušenje biva od zlog duha, ili od ljudi, ili zbog grehova, ono u svakom slučaju zavisi od Boga i On nam ga šalje za naše dobro i za sprečavanje nekog većeg zla.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *