NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » NEVIDLJIVA BORBA – KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE

NEVIDLJIVA BORBA – KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE

 

NEVIDLJIVA BORBA
KNJIGA ZA MONAHE I MONAHINJE
 
O PREDANOSTI VOLJI BOŽJOJ
 
Onaj koji se pokajao predaje sebe Bogu i otpočinje da Mu služi, izvršujući Njegove zapovesti i čineći Njegovu volju.
Otpočinje trud i rad u znoju lica. Zapovesti nisu teške, ali se nailazi na mnoge spoljašnje i unutrašnje prepreke koje dolaze od stečenih sklonosti i navika. Ali neumorni trudbenik s Božjom pomoću najzad sve pobeđuje. Trudbenik sve čini sam, ali uz Božju pomoć. Već od prvih dana uspeva u dobru utoliko ukoliko mu dolazi pomoć ozgo. I što ide dalje, to se uverenje sve dublje ukorenjuje.
Pošto u čoveku zavlada odgovarajući mir, to uverenje stupa u prvi red i postaje jedno od glavnih. Nastaje potpuno predavanje čoveka volji Božjoj i prepuštanje da Bog dela u njemu.
Delovanje Božje u onima koji se trude da se spasu počinje od prvih trenutaka obraćanja i ono izvršuje i samo obraćanje.
I ukoliko se trudbenik većma odriče sebe, priljubljuje uz Boga i, svestan svoje nemoći, snaži se nadom na pomoć Božju, utoliko je Božja pomoć sve veća.
Kad najzad čovek preda celog sebe Bogu, Bog stalno dela u njemu, ukazuje mu šta valja da čini i pomaže mu da to ostvari. To je visoki stepen hrišćanskog savršenstva u kome je Bog Onaj što čini u vama da hoćete i činite (Filib. 2,13). Seme za to jeste – neuzdanje u sebe i nada u Boga, kao što smo rekli u početku, samo ovde se to sasvim jasno uviđa.
U čemu je suština savršene predanosti volji Božjoj – saznaje se tek kada se ona pokaže u svoj sili. Ona dolazi sama od sebe i ne postoje pravila koja bi govorila kako se ona stiče, te se ne može reći: čini to i to i – dobićeš je. Ona raste neprimetno pored neuzdanja u sebe i nade na Boga.
Da je neko predao sebe volji Božjoj poznaje se po tome što se odriče svoga mišljenja, svoje volje, svojih osećanja da bi živeo po Božjem razumu, Božjoj volji, i u osećanju Boga. Za to je najsavršeniji primer Hristos Spasitelj. On je predao celog Sebe Bogu Ocu i u Sebi nas, jer smo mi od mesa Njegova i od kostiju Njegovijeh (Ef. 5,30). Pođimo, dakle, za Njim, jer On i to od nas očekuje. – Zašto to prinošenje sebe na žrtvu biva na kraju a ne na početku?
– Zato što žrtva Bogu treba da bude savršena i besprekorna. Savršenstvo je nešto što se u početku samo želi ali ne dolazi; kada se pak do savršenstva dođe, tada je prinošenje sebe na žrtvu na svome mestu.
U početku čovek samo posvećuje sebe na žrtvu, a tek na kraju prinosi sebe. Pre no što dođe do savršenstva, on i ne može prineti sebe na žrtvu svepaljenicu. Druge žrtve, na primer, žrtvu umilostivljenja, očišćenja, blagodarenja i može prinositi, ali ne i žrtvu svepaljenicu. On to može pokušavati, može i govoriti, ali to će biti samo reč, a ne delo. To se pak delo izvršuje bez reči. Znaj: ako si privezan za ma šta zemaljsko, ako se oslanjaš na ma šta u sebi i izvan sebe, osim Boga; ako nalaziš zadovoljstvo ma u čemu tvarnom – nisi još za žrtvu paljenicu.
Postaraj se najpre da se odrečeš svega, učini da u tebi umre svaki drugi život i ostane samo život u Bogu: da ne živiš više ti, nego da živi u tebi Bog i Gospod Hristos i Duh Sveti, a tada žrtvuj sebe Bogu. A dotle neka tvoja žrtva Bogu bude duh skrušen i srce skrušeno i smireno, i budi s tim zadovoljan, ali ne zauvek. Na kraju podviga valja da prineseš sebe Bogu na žrtvu svepaljenicu.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *