МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (I ТОМ)
 

 
Ко сам ја? Са једне стране – грех, греховни бездан, сав противљење Богу Светворцу и Свевиновнику, достојан сваке осуде и муке, а са друге – потпуно сиромаштво у свакој врлини и немоћ за сваку врлину. Ја сам дубоко пао, искварио се и изнемогао. Ја без Спаситеља мога не могу чинити ништа, као што сам каже и као што показује моје обилно искуство. Он ми је створио душу и тело, Он ме је подигао, Он је створио моје способности, Он чини у мени свако добро (уколико га има). Моје је – само зло. Творче мој и Избавитељу мој, ти си ме створио и ја сам твоје створење, твој слуга. Ти управљај са миом и ти врши кроз мене вољу твоју. Дај ми благодат да своју вољу потпуно потчиним твојој вољи. Јер, без твоје благодати ја тако нешто не могу учинити. Ти си Пастир мој, напасај ме! Ти си Спаситељ мој, спаси ме! Ти си Светлост моја, просвети ме! Ти си Сила моја, окрепи ме!
 
*
 
Шта има праведност са безакоњем, или какву заједницу има видело с тамом (2.Кор.6,14). Ни најмању. И једна неправедна мисао јесте мрзост пред Господом (уп. Прич.15,26). Господ се удаљује из срца у коме се гнезди слична помисао. И ми сами речено осећамо у себи. Господ ће се, дакле, сјединити са човеком под условом да је потпуно чист од прљавштине греха и украшен врлинама. Неопходно је још да човек верује у Господа Исуса Христа, који је узео грехе целог света, да је свестан својих грехова, да их је искрено осудио, да их сматра безумљем и ругобом, да од све душе моли за опроштај и да је чврсто решен да убудуће не греши. На описани начин су се сјединили са Господом и постали свети сви светитељи. Како је тек света Владичица Богородица, са којом се најприсније сјединио сам Бог Слово, вечнопостојећа Светлост, Светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет (Јн.1,9), на коју је Дух Свети сишао и коју је сила Вишњега осенила (Лк.1,35)! Како је света и пресвета Владичица Богородица, која је постала нерукотворени храм Божанства! Она је сва била прожета Духом Светим – у свим помислима, осећањима, речима и делима. Од њене је крви саставио себи тело сам Створитељ. Заиста је она пресвета, постојана, непоколебива и кроз сву вечност неизмењива у својој највишој, божанственој светости. Поставши по човештву њен Син, свесавршени Бог ју је учинио свесавршеном због њеног превеликог смирења, због љубави према чистоти и према извору чистоте – тј. Њему, због њеног потпуног одрицања од света и приљубљивања свим мислима за горње Царство и нарочито због [чињенице] да је постала Његова Мајка, носила га у утроби и на својим пречистим рукама, пречистим млеком хранила Онога ко храни сва створења, чувала га, миловала га, стрепила и тужила за Њим, сузе за Њим проливала, сав живот живела за Њега, само за Њега јединог, сва била погружена у Дух Његов, била једно срце и једна душа са Њим и једна светиња са Њим! О, преузвишеног јединства љубави и светиње Пречисте Дјеве Марије и Божанственог Сина Њеног, Господа Исуса Христа! Дивни су и свети Божији људи по својој потпуној љубави према Господу и по својим потоцима крви или зноја, проливеним из љубави према Господу.
 
*
 
О, бескрајно велики Добротворе и Спаситељу мој! Ја [понекад] замишљам бескрајну исквареност моје природе од многоврсних грехова и страсти, услед чега клоне мој дух и пада у униније. Међутим, чим се само сетим тебе, тј. да си дошао да обновиш грехом искварену моју природу и да мом бешчашћу и срамоти подариш анђелску племенитост, па чак и нешто више – тј. благородство сина Божијег због вере у тебе, због препорода водом и Духом и због Причешћа Светим Тајнама твојим, мој дух се тренутно буди из унинија, одбацује са себе бешчашће страсти и сав се испуњава захвалношћу према теби. Слава ти, бескрајна Доброто и Сило, Сине Божији!
 
*
 
Немојте падати у униније грешници (мени слични), него само верујте у Сина Божијега. Уважавајте једни друге, грешници, и немојте презирати никаквог грешника. Јер, сви смо ми грешници и Син Божији је дошао да све спасе, очисти и уздигне до неба.
 
*
 
Ми опраштамо дужницима својим (Мт.6,12). Речено значи да ми према ближњем који нам је скривио (било намерно и са упорношћу, било ненамерно) немамо никакву огорченост, непријатељство и злобу, већ му праштамо кривицу у простоти срцем, живо себи представљајући своје немоћи и падове у грехе и чувајући према њему љубав и осећања пријатељства, која смо имали пре увреде. Шта би било кад би Господ гледао на наше грехе као ми на кривице ближњега? Ко би се одржао? Међутим, Он је дуготрпељив и милосрдан. И ти буди дуготрпељив и милосрдан. Буди сажаљив и не истражуј сурово. Јер, љубав дуго трпи, благотворна је (1.Кор. 13,4). Немој обраћати пажњу на погрешке ближњега. Сматрај као да их нема и као да су ништавне. Сви смо ми једно тело, греховно тело. Шта је обичније и лакше за нас од греха? Ми њима дишемо као ваздухом. Међутим, Глава тела Цркве, тј. Господ јесте њихово очишћење. Све остави Глави која дела све у свима. Ти се држи само љубави, која је једина непогрешива у нашем животу. Немој служити ђаволу духом злобе, непријатељства и мржње. Немој зло умножавати злом. Немој царство вражије распрострањивати у Царству Христовом. Победи зло добром (Рим. 12,21). Зло злом нећеш победити, као што ни огањ огњем нећеш уништити, већ једино водом. Злоба је свагда маштарија ђаволска. Љубав је, пак, свагда истина Божија и чедо Божије.
 
*
 
Пристрасност према земаљском и телесном до заборава Бога и душе јесте од ђавола. Кроз пристрашће према земаљском, он наше срце чини телесним, земаљским и срамним сасудом страсти, иако треба да мудрује о горњем, да постане духовно и храм Духа Светога. Не можете служити Богу и мамону (Мт.6,24), тј. Богу и богатству, Богу и телу, Богу и свету, Богу и сластима. Према томе, управљати својим телом и својим срцем јесте наука над наукама и уметност над уметностима. А ја сам час тело, час дух. О, непостојаности! О, незахвалности! О, лењости! О, Божије дуготрпељивости! Ипак, докле ћу се мењати као месец или као калејдоскоп? Господе, учврсти ме на камену заповести твојих!
 
*
 
Распето тело се измирује са духом и са Богом. Напротив, разнежавано, обилно и слатко храњено тело снажно војује против нашег духа и против Бога, сво постајући гадост греха. Оно неће да се моли. И уопште, оно устаје против Бога, на пример, хулом, и удаљује се од Њега. Стога, који су Христови, распеше тело са страстима и жељама (Гал.5,24).
 
*
 
Христос “сиђе на земљу да нас узведе на небо” (Акатист најслађем Исусу, конд. 8). Стремимо ли ми остварењу циља доласка на земљу нашег љубљеног Спаситеља? Да ли мудрујемо о горњем? Стремимо ли ка горњем Царству? Чешће одговарајмо на слична питања. Ценимо ли ми учење и проповеди Спаситеља, Његово страдање и смрт? Не газимо ли ми сав Његов домострој, приљубивши се уз земаљско уместо уз горње? Да, Господе!
 
*
 
Ти [Господе] једини знаш старања, трудове и зној светитеља твојих ради њиховог очишћења, ради угађања теби, Оцу свих. Ти знаш своје светитеље. Научи нас да им подражавамо у животу свом и да љубављу будемо сједињени са свима.
 
*
 
Због чега се синови овога века ругају над истином, светлошћу, миром, сладошћу и животом нашим, тј. над црквеним богослужењем, читањем и певањем црквених песама, или над светитељима твојим, које си ти прославио? А ови хуле на оно што не знају (Јд.1,10). Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк.23,34) и просвети их.
 
*
 
Воли без размишљања. Јер, љубав је једноставна. Љубав се никада не вара. Без размишљања веруј и надај се. Јер, и вера и нада су једноставне. Или боље – Бог у кога верујемо и у кога се надамо јесте једноставно Биће, исто као што је и једноставна Љубав. Амин.
 
*
 
Ради чега читамо акатисте Исусу Христу и Мајци Божијој? Да бисмо ушли у дух Господа и Његове Пречисте Мајке, да бисмо упознали узвишеност дара који је пројављен у Оваплоћењу Спаситеља и нашем искупљењу, у даровању Свете Тајне Тела и Крви Његове и да бисмо достојно примили дар.
 
*
 
Господ је свет и једноставан у својој светости. Стога нас већ једна лукава или нечиста помисао лишава Њега, тј. слатког и преслатког, чистог и пречистог мира и светлости душа наших. Отуда су сви светитељи светлост и миомир као светлост сунца и као најчистији ваздух. Господе, дај нам једноставну светињу!
 
*
 
Господ је до свога Оваплоћења човечанству дао да опроба сву горчину греха и сву немоћ да га искорени. Избавитељ се, међутим, појавио кад су га сви пожелели. Јавио се премудри, свесилни Лекар и Помоћник. Вечна Правда је дошла када су је постали гладни и жедни услед оскудице.
 
*
 
Све многоврсне вражије замке имају једно име – ђаво. Убеди се у речено, срце моје, и немој бити малодушно. Немој падати у униније при вражијим опсадама и олујама.
 
*
 
“Јер је твоја власт” [возглас], тј. ти свакога и све држиш у својој власти и сили, такође и зле духове. “Твоје је Царство”, тј. ти си Цар над свима и над злим духовима. “Твоја је сила”, тј. ти све обухваташ својом силом. “И слава”, с обзиром да си све створио ради славе своје.
 
*
 
Бог је за нас свако добро. И ђаво је за нас свако зло и свака гадост греха. Научено Богом, једноставно срце уме да се сједини са Богом и да нема никакве заједнице са ђаволом.
 
*
 
Ради буђења задремалог срца и савести, понеког молитвеника (који се моли за себе или за друге људе) треба упитати: “Да ли ти је неопходно оно за шта се, како изгледа, молиш. Желиш ли заиста тражено да добијеш? На пример, да ли искрено желиш исправљење и свети живот себи и људима”.
 
*
 
Господ мој и Бог мој је једини Бог срца мога. Он је све за мене, као што је сне и за видљиви и невидљиви свет, који је створио из ничега. Стога ја треба да се прилепљујем једино уз Бога мога и ни за шта друго. Од свега што имам ја треба да се раздвајам без жаљења као од прашине која је под ногама. Ја у срцу треба да имам једино љубав према Богу и ближњему, који је у Христу [по заједничком нам човештву] прихваћен у јединство Божанствене природе. Постаћете причесници Божанске природе избегнувши похотну трулеж у свету (2.Пт. 1,4). Сада смо деца Божија (1.Јн.З,2). Злоба, пак, као ђаволско дете, не треба да се дотиче нашега срца ни једног тренутка, као уосталом ни гордост, надимање и завист.
 
*
 
У природи се може запазити појава да биљка која се посади у велики и широки лонац или качицу напредује у корену, тј. дебља и даје много грана, док слабо расте у вис и има ретке и мале листове и цветове. Напротив, када је посађена у мали лонац, корен бива мали, а она брзо расте увис, дајући лепо лишће и цветове (уколико уопште цвета). Не бива ли слично и са човеком? Живећи у ширини, изобиљу и задовољству, он се разраста стомаком, уопште не узрастајући духом у висину и не доносећи плодове добрих дела. Напротив, када живи у тескоби, у сиромаштву, болестима, напастима, у жалостима, тј. када се његов животињски део угушује, он духовно узраста, пуштајући цветове врлина и доносећи богат плод. Стога је тесан пут оних који љубе Бога.